Za manje od mesec dana, tačnije 30. avgusta, u Crnoj Gori će biti održani parlamentarni izbori nakon što je 20. juna predsednik ove države i njen neprikosnoveni vladar poslednjih trideset godina, Milo Đukanović, doneo Odluku o raspisivanju izbora za poslanike u Skupštini Crne Gore, kao i Odluku o raspisivanju izbora za odbornike u nekoliko opština (Andrijevica, Budva, Gusinje, Kotor). Đukanović je, nakon što je 16. juna održao konsultacije sa predstavnicima parlamentarnih partija i koalicija koje su se odazvale njegovom pozivu, shodno svojim nadležnostima i rokovima propisanim Ustavom Crne Gore, odredio pomenuti datum za održavanje izbora, više od mesec i po dana pre zakonom propisanog roka.

Parlamentarni izbori zakazani za 30. avgust biće jedanaesti od uvođenja višestranačja u ovoj republici. Oni će svakako biti po mnogo čemu drugačiji od prethodnih deset, a jedna mala retrospektiva svih tih ranijih izbora i podsećanje na njih kroz prolaz hodnicima sećanja na prethodnih trideset godina i izborne cikluse u njima, biće pokušaj da se da objašnjenje ovoj tvrdnji.

IZBORI DEVEDESTIH

Prvi višestranački izbori za Skupštinu Crne Gore održani su nakon čuvene antibirokratske revolucije i u samo predvečerje rata u nekadašnjoj zajedničkoj, velikoj državi, u decembru 1990. godine. Pobedu na tim izborima odneo je Savez komunista Crne Gore (SKCG), stranka koja će kasnije promeniti svoje ime u Demokratsku partiju socijalista (DPS). Ova stranka je u tadašnjim okolnostima očekivano osvojila više od 171.000 glasova izašlih birača, odnosno 83 od 125 poslaničkih mandata.

U tadašnji saziv parlamenta ušli su još Savez reformskih snaga Jugoslavije (SRSJ) sa 17, Narodna stranka (NS) Novaka Kilibarde sa 13 i Demokratska koalicija – savez muslimansko-albanskih stranka sa 12 poslaničkih mesta.

Izbori sa mehanizmima jednopartijskog sistema, potpune kontrole institucija i medija, kao i biračkih spiskova, uz sve ostalo, bili su daleko od slobodnih, ravnopravnih i poštenih, što će ostati ključna karakteristika i svih sledećih izbora organizovanih u poslednje tri decenije. Jedino će određena komunistička sredstva kontrole biti zamenjena korupcijom i klijentelizmom, kao i mahinacijama sa duplim ličnim kartama i sumnjivim biračkim spiskovima.

Savez reformskih snaga Crne Gore činilo je sedam partija među kojima su bile najdominantnije Socijalistička partija Crne Gore sa predsednikom dr Ljubišom Stankovićem, Liberalni savez Crne Gore sa liderom Slavkom Perovićem i Partija socijalista Crne Gore sa predsednikom mr Žarkom Rakčevićem. Oni su sa ostalima članicama ovog saveza programski zagovarali radikalne ekonomske i demokratske reforme sa ciljem uvođenja tadašnje zajedničke države Jugoslavije u EU uz kritiku vlasti u Beogradu i Zagrebu oličenih u Slobodanu Miloševiću i Franji Tuđmanu. Sa druge strane, SKCG predvođen Momirom Bulatovićem i Milom Đukanovićem bio je za čvrst savez sa Srbijom i Miloševićem.

Više nego ogromna nesrazmera u parlamentu povećala se posle izbora nakon raspada koalicije SRSJ na šest novih partija i nakon što su ratni bubnjevi i dim baruta počeli da se šire za zapada prema centralnom delu tadašnje zajedničke države.

Milo Đukanović, Svetozar Marović i Momir Bulatović u Skupštini Crne Gore posle izbora 1990. godine – Foto: Skupština Crna Gore

U samom jeku rata na prostoru bivše Jugoslavije u Crnoj Gori održani su naredni parlamentarni izbori 20. decembra 1992. godine na kojima je apsolutnu vlast osvojila DPS osvojivši 46 od 85 poslaničkih mesta. Druga stranka po jačini u tadašnjoj Skupštini bila je Kilibardina NS sa 14 poslanika, zatim Liberalni savez Crne Gore (LSCG) sa Slavkom Perovićem koji su bili zastupljeni sa 13, Srpska radikalna stranka (SRS) sa osam i Socijaldemokratska partija (SDP) sa četiri mandata.

DPS se tada zalagao za zajedničku državu sa Srbijom uz načelno opredeljenje za demokratizaciju i privredne reforme, iako se ekonomija u uslovima uvedenih spoljnih sankcija zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore u crnogorskom slučaju svodila na šverc uz pomoć koga se punio budžet.

Jedna od tema ovih izbora bilo je i nacionalno pitanje gde Narodna stranka nije negirala postojanje crnogorske nacije, ali se u svom programu i delovanju zalagala za razvoj srpske svesti u Crnoj Gori. Na tim pozicijama, uz protivljenje avnojevskim granicama, politički prvaci i delovanje ove stranke trajalo je do kraja rata u BiH, nakon čega se NS u svom daljem političkom delovanju pomera ka ideji nacionalnog, crnogorsko-srpskog pomirenja unutar Crne Gore. U isto vreme, Liberalni savez se u potpunosti afirmisao kao partija na suverenističkim idejama uz izrazite i glasne antiratne poruke.

Na izborima koji su usledili 3. novembra 1996. godine, DPS je opet osvojila najviše glasova i sa 45 mandata ostala najjača stranka u crnogorskom parlamentu, osvojivši tako apsolutnu većinu treći put zaredom, što nije bilo zabeleženo ni u jednoj od drugih bivših komunističkih zemalja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Na tim izborima, do tada nezamisliva koalicija Narodna sloga koju su činile  NS i LSCG osvojila je 19 poslaničkih mesta, Stranka demokratske akcija (SDA) tri, dok su albanske stranke – Demokratski savez Crne Gore (DSCG) i Demokratska unija Albanaca (DUA) osvojile po dva mandata.

Ovi izbori ostavljaju u sećanju nostalgične momente na jedno vreme kada je upravo usled formiranja Narodne sloge izgledalo da je moguće vlast promeniti na izborima, čemu isti konačno i služe. Lideri Narodne sloge osporavali su rezultate ovih izbora ukazujući na činjenicu da se radi o „spektakularnoj izbornoj krađi“.

Crna Gora je prethodno podeljena na 14 izbornih jedinica, uz odsustvo dogovora sa opozicijom, tako da je izborni sistem uveliko favorizovao DPS koji je opet sve moguće i raspoložive resurse upregao u svoju službu. Očigledna činjenica u prilog napred navedenom jeste to što je SDP, koji je na ovim izborima nastupao samostalno, imao blizu šest odsto glasova ali i pored toga nije ušao u parlament.

Lideri Narodne sloge, Novak Kilibarda i Slavko Perović, su na DPS-ov slogan „Mi znamo kako“ uspešno uzvraćali sloganom „Tačku na pljačku“, ali posle svega ostalo im je samo da su imali više nego dovoljno razloga da veruju kako su bukvalno pokradeni. Lideri DPS-a su posle prebrojanih samo jedan odsto glasova vatrometom proglasili pobedu, duboko uvereni i sigurni da su izborne mahinacije kojima su se poslužili dale za njih pravi rezultat.

Ubrzani raspad DPS-a, uz predsedničke izbore naredne godine, naknadno će baciti svetlo na glavne elemente izborne krađe koja se očitovala u duplim ličnim kartama uz pomoć kojih su aktivisti DPS-a glasali više puta. Pitanje stavljanja pod kontrolu centralnog biračkog spiska bilo je postavljano kao naročito važno i presudno od strane novostvorene opozicije, na čijem čelu je bio Momir Bulatović, upravo zato jer su dobro znali dok su bili zajedno gde se i na koji način može vršiti izborna krađa, a samim tim i prekrajanje izborne volje građana.

Uoči sledećih parlamentarnih izbora desio se prelomni momenat koji je za posledicu imao raskol u Demokratskoj partiji socijalista. Usledili su predsednički izbori 1997. godine na kojima Milo Đukanović sa sloganom „Nikad sam, uvek svoj“ pobeđuje Momira Bulatovića u drugom krugu izbora.

Miting pristalica Mila Đukanovića – Foto izvor: Vijesti

Prvi parlamentarni izbori posle raspada do tada jedinstvenog DPS-a, održani su 31. maja 1998. godine i na njima je pobedila koalicija „Da živimo bolje – Milo Đukanović“. Ovu koaliciju činile su pored Đukanovićeve struje u DPS-u još i NS i SDP. Nakon prebrojanih glasačkih listića osvojili su 42 mandata, Socijalistička narodna partija (SNP)  Momira Bulatovića osvojila je 29, LSCG pet, a DSCG i DUA po jedan mandat.

Ovim izborima prethodilo je donošenje važnih političkih zakona pre čega je usvojen i „Sporazum o minimumu principa za razvoj demokratske infrastrukture u Crnoj Gori“. Ovaj dokumenat jedino nisu potpisali Bulatovićeva novoformirana SNP i Srpska narodna stranka, partija nastala izdvajanjem iz Narodne stranke, jer je rukovodstvo NS predvođeno Kilibardom podržalo Đukanovića.

Izborni program DPS-a i partnera u koaliciji imao je utemeljenje u dokumentu koji je Đukanović izložio pod nazivom „Strateška inicijativa SRJ – osnove za novi početak“. Podrška EU i naravno neizostavnog Vašingtona bila je više nego vidljiva i izdašna iz razloga što je Đukanović prepoznat, i naravno podržan, kao vrlo važan faktor otpora i borbe prema njegovom dotadašnjem savezniku i „političkom ocu“ Slobodanu Miloševiću.

Sa druge strane, SNP je fokus svog izbornog programa stavio na odbranu zajedništva Crne Gore i Srbije za koju su tvrdili da je ugrožava koalicija oko DPS-a, iako su opstanak SRJ dovodili u pitanje LSCG (otvoreno) i SDP (manje otvoreno). Noseći na svojim plećima atribut gubitnika posle predsedničkih izbora godinu dana ranije, Momir Bulatović je, po ocenama mnogih, dao doprinos i ovom porazu jer je usred kampanje izabran na funkciju saveznog premijera, što je navodno trebalo da demonstrira njegovu jačinu i bliskost sa sve manje u zapadnim krugovima omiljenim Miloševićem, kao i zajedničkom državom. Efekat svega bio je suprotan – plakati sa njegovim likom preko noći su od strane njegovih političkih protivnika i oponenata bivali prelepljivani trakom na kojoj je pisalo „Uteče“.

IZBORI OD 2001.

Posle napuštanja vladajuće koalicije od strane NS, zbog napuštanja platforme zajedničke države sa Srbijom, sledeći izbori održani su 22. aprila 2001. godine. Na ovim izborima opet je najviše glasova osvojila koalicija pod nazivom „Pobeda je Crne Gore“, a koju su činile DPS i SDP sa ukupno 36 poslaničkih mesta što im nije bilo dovoljno za formiranje vlade.

Koalicija „Zajedno za Jugoslaviju“ u kojoj su bile SNP, NS i SNS osvojila je 33 mandata, LSCG šest, dok je DSCG i DUA pripao po jedan mandat. Na čelu SNP je tada bio novi lider Predrag Bulatović, u NS je dotadašnjeg prvog čoveka Novaka Kilibardu zamenio Dragan Šoć, dok je SNS vodio Božidar Bojović.

Nakon višemesečnih pregovora, LSCG je podržao manjinsku vladu koju su formirali DPS i SDP. Nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma, liberali su uskratili poverenje vladi tadašnjeg premijera Filipa Vujanovića i posle izbora održanih 20. oktobra 2002. godine koalicija DPS-SDP pod imenom „Za evropsku Crnu Goru“, sa 39 poslaničkih mesta osvaja apsolutnu vlast. Koalicija SNP, NS i SNS „Zajedno za promene“ osvojila je 30 poslaničkih mesta, LSCG četiri, a Demokratska koalicija Albanaca zajedno dva mandata.

Ovi izbori su pokazali jak fenomen svojevrsne „crne rupe“ DPS-a koja istovremeno guta i saveznike i rivale. Nekadašnji činioci Narodne sloge odabrali su različite puteve, ali su faktički završili na isti način – nestankom sa političke scene.

Velike promene desile su se u SNS-u koje su za za posledicu imale dalju podelu ove partije, iz čega je proisteklo osnivanje Demokratske srpske stranke koju je osnovao Božidar Bojović, dok čelo SNS preuzima Andrija Mandić. Liberalni savez Crne Gore se nakon izbora odlučio za bojkotovanje parlamenta, da bi se onda i ostatak opozicije odlučio prikloniti vanparlamentarnoj borbi koja je trajala godinu i tri meseca.

Milo Đukanović glasa na izborima 2001 – Foto: Snimak ekrana/You Tube

Prvi izbori nakon referenduma o nezavisnosti održani su u septembru 2006. godine i na njima je koalicija DPS-SDP „Za evropsku Crnu Goru“ ponovila uspeh nadmoćno osvojivši ponovo apsolutnu vlast sa 41 poslaničkim mandatom. Druga po broju osvojenih mandata bila je Srpska lista predvođena SNS-om koja je osvojila 12 mandata, novoformirani Pokret za promene (PzP)  osvojio je 11 mandata, isto koliko i koalicija SNP, NS i DSS.

Bili su ovo prvi izbori posle referenduma i bilo je logično za očekivati da DPS-u na tom talasu neće biti teško da pobedi, jer je SNP, čiji se deo birača pasivizirao, bio u rasulu, dok su ostali, tražeći druge stranke, novoformiranom Pokretu za promene doneli dosta glasova.

Na sledećim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, održanim 29. marta 2009. godine, za 81 mesto u poslaničkim klupama borilo se 16 izbornih lista. Koalicija „Evropska Crna Gora“ okupila je unutar sebe DPS, SDP, Bošnjačku stranku (BS) i Hrvatsku građansku inicijativu (HGI). Ova koalicija je nakon izbora osvojila 48 poslaničkih mesta u novom sazivu parlamenta. SNP je imala 16, Nova srpska demokratija (NSD) osam, a PzP pet svojih predstavnika. Mesta u crnogorskom parlamentu zauzele su sa po jednim predstavnikom i partije različitih naziva, a za koje su glasali Albanci.

Sledeći parlamentarni izbori na kojima je glasalo 362.714 birača održani su 14. oktobra 2012. godine. Uvertiru ovim izborima činili su prvi veliki studentski protesti koji prerastaju u opšte građanske proteste i obeležavaju 2011. i 2012. godinu.

Ove izbore obeležilo je formiranje Demokratskog fronta (DF) i povratak na aktivnu političku scenu Miodraga Lekića, nekadašnjeg ambasadora u Rimu, koji je postavljen na čelo ove nove političke grupacije i alternative neprikosnovenom i nesalomivom DPS-u. Kako to inače biva na crnogorskoj političkoj opozicionoj sceni, ni formiranje DF-a nije moglo proći bez trzavica jer su SNP tada napustili Predrag Bulatović i Milan Knežević, a u jednom trenutku se čak pregovaralo i sa Liberalnom partijom, koja je ipak na kraju svoj politički put videla u koaliciji sa DPS-om.

Koalicija „Evropska Crna Gora – Milo Đukanović“ na ovim izborima osvojila je 39, Demokratski front 20, SNP devet, Pozitivna Crna Gora sedam, Bošnjačka stranka tri, izborna lista manjinskog albanskog naroda dva i HGI jedan mandat. Socijaldemokrate Ranka Krivokapića (SDP) dvoumili su se navodno do poslednjeg trenutka da li da samostalno izađu na izbore, ali su se pod izgovorom evroatlantskih integracija ipak odlučili „još ovaj put“ da idu u savez sa Đukanovićem.

DEŠAVANJA OD 2016.

Poslednji izbori u Crnoj Gori održani su 16. oktobra 2016. godine. Na njima je DPS dobio 36, DF 18, koalicija „Ključ“ devet, demokrate osam, SDP četiri mandata, socijaldemokrate (otcepljena frakcija od SDP) i BS osvojile su po dva poslanička mesta, dok je koaliciji „Albanci odlučno“ (Forca, DUA, AA) i HGI pripao po jedan mandat.

Ovi izbori od pre četiri godine došli su nakon burnog perioda koji je otpočeo predsedničkim izborima 2013. godine, jednim od najneizvesnijih izbora u novijoj političkoj istoriji Crne Gore kada je Filip Vujanović ipak uspeo formalno da osvoji više glasova od Miodraga Lekića koji je u međuvremenu napustio Demokratski front i osnovao Demos. Takođe je obelodanjena i afera „Spisak“ koja je otkrila sve detalje izbornih metoda DPS-a. Demokratski front je 2015. godine organizovao proteste koji su razbijeni u trenutku kada su bili pred izdisajem i nakon čega su usledili masovni građanski protesti jer nije poštovano pravo na mirne demonstracije.

Politička kriza produbljena nakon finalnog razbijanja protesta u oktobru 2015. godine koja je bila praćena brojnim primerima policijske brutalnosti, nakratko je smirena kada je Pozitivna Crna Gora dala Đukanoviću pojas za spasavanje kako njegova vlada ne bi pala u januaru 2016. godine, nakon čega je deo opozicije ušao u Vladu izbornog poverenja.

Usledili su izbori na kojima je opozicija i pored brojnih neregularnosti i obznanjivanja elemenata svega onoga što će biti poznato i kvalifikovano kao „državni udar“ osvojila 39 mandata. Samu kampanju obeležila je prisutnost Demokratskog fronta koji je potpuno zasenio sve ostale partije, uključujući i DPS. Najviše je podbacila i razočarala koalicija „Ključ“ (SNP, Demos, URA), dok su odličan rezultat na svojim prvim izborima ostvarile demokrate Alekse Bečića.

Predsednik Demokratske Crne Gore Aleksa Bečić tokom predizbornog skupa 2015. (Foto: Demokratska Crna Gora/IN4S)

Ovi izbori su pokazali da je opozicija prihvatila da aktivno učestvuje u izbornom danu akcijama koje su pratile snimanje kupovine glasova, vođenje spiskova, upadanje u štabove, snimanje automobila bez tablica, a dolazilo je i do fizičkih sukoba… Ipak, ključni i presudni događaj bila je akcija Specijalnog državnog tužilaštva koje je navodno otkrilo pokušaj državnog udara u navodnoj režiji Beograda i Moskve. Panika koja je potom izbila, tvrdili su iz opozicije, uticala je na smanjenu izlaznost opozicionih birača, baš onoliko koliko je trebalo DPS-u da opet završi posao u svoju korist i da ostane i dalje na vlasti uz pomoć manjinskih i satelitskih partija.

Godinu dana nakon ovih izbora Crna Gora se pridružila NATO paktu okrenuvši tako do kraja leđa Srbiji i Rusiji, dok su napetosti i česti protesti postali deo svakodnevice Crne Gore uz podeljenu javnost oko prozapadnog smera politike koju je nastavio da sprovodi režim na čelu sa Đukanovićem.

Deo crnogorske opozicije nikada nije priznao rezultate poslednjih parlamentarnih izbora održanih s jeseni 2016. godine, zbog mnogih neregularnosti, a prvenstveno zbog atmosfere oko navodnog pokušaja državnog udara na izborni dan.

Od tada Demokratska Crna Gora i Ujedinjena reformska akcija (URA) bojkotuju rad Skupštine, dok se DF nakon prvobitnog bojkota, iako ne priznaje rezultate izbora, u skupštinske klupe vratio krajem decembra 2017. godine. U cilju vraćanja poverenja u izborni sistem i pripreme narednih izbora, u Skupštini Crne Gore je pre godinu dana počeo sa radom skupštinski odbor koji je imao zadatak da radi na sveobuhvatnoj izmeni izbornog zakonodavstva. Iako bojkotuje rad Skupštine, Demokratska Crna Gora učestvovala je u radu pomenutog odbora, dok je DF koji učestvuje u radu parlamenta odbio da učestvuje u radu ovog odbora. Epilog svega je da nikakav dogovor vlasti i opozicije nije postignut i pregovori su praktično i propali, a da nisu ni započeti.

Izbori pred nama biće održani u vreme kada će temperature u skoro polovini države biti oko 40 stepeni Celzijusa. Neće ih, po svoj prilici, odložiti ni nepovoljna epidemiološka situacija u zemlji – pored stalnog porasta broja novozaraženih od koronavirusa i broj preminulih je znatno veći nego što je to bio slučaj u martu i aprilu. Đukanovićev režim ima dva jaka razloga usled kojih neće pristati na odlaganje izbora 30. avgusta. On računa da će faktori visokih temperatura i realnog straha od pandemije mnogo više uticati na opozicione birače, za razliku od pristalica njegove partije.

Usvajanjem tzv. Zakona o istopolnim brakovima, odnosno partnerstvu na samom isteku mandata još uvek aktuelnom sazivu parlamenta, Đukanović je, moglo bi se reći, i dobio i na neki način kupio naklonost Zapada, s obzirom da je usvajanje ovog zakona odavno traženo od strane administracije iz Brisela i američke duboke države. Ovim zakonom, kojim se u Crnoj Gori legalizuju homoseksualni brakovi, Đukanović je uputio više nego jasnu poruku Zapadu da i dalje mogu da računaju na njegovu poslušnost, pa bila ona čak i na njegovu sopstvenu štetu, a da ne govorimo o šteti po građane Crne Gore.

Nekoliko hiljada glasova koje mu ovaj sramni i sporni zakon u tradicionalnoj Crnoj Gori može odneti, predstavlja neku vrstu cene koju je vladar Crne Gore i Brda spreman da plati kako bi zadržao naklonost ili bar ravnodušnost Zapada prema svim onim skandalima koji predstavljaju nezaobilazni deo svih izbornih procesa koji se organizuju u ovoj državi.

IZVOR KRAĐE GLASOVA

Pritisci, ucene, kupovina glasova, kao i više nego problematični birački spiskovi su veoma bitni resursi na kojima počiva trodecenijska vlast Mila Đukanovića. Oni su pratili sve izbore u ovoj državi do sada, pa će samim tim biti prisutni i na predstojećim.

Najproblematičnija stvar leži u biračkim spiskovima. Iz zvaničnih podataka može se doznati da biračko pravo u Crnoj Gori ima 534.135 građana. Kada se od ovog broja oduzme broj stanovnika koji žive u ovoj državi (620.029) dolazi se do brojke da je maloletnih lica u Crnoj Gori samo 85.894 što predstavlja podatak za rubriku „verovali ili ne“ – da je udeo mlađih od 18 godina u ukupnom broju stanovništva samo 15 odsto. Istovremeno, samo učenika osnovnih i srednjih škola, prema zvaničnim podacima, ima preko 100.000, dok dece predškolskog uzrasta ima oko 40.000 – što daje ukupan broj maloletnih od najmanje 140.000.

Članovi DPS-a tokom Osmog kongresa, 30. novembar 2019. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Da sa biračkim spiskovima nije sve u redu i da su isti neregularni može se zaključiti kada se aktuelni podaci uporede sa podacima iz 1990. godine. Pre 28 godina, broj stanovnika je bio 611.965 dok je birača bilo 402.861, što znači da je učešće glasača u ukupnom broju stanovnika bilo 65,83 odsto dok je sada taj procenat kao nigde u svetu, neverovatnih 85,37 odsto. Iz svega navedenog može se izvući još jedan neverovatan zaključak kako se broj stanovnika povećao samo za 111.289, a broj glasača za čak 129.202.

Podaci sa zvaničnih stranica Vlade Crne Gore i MONSTAT-a a koji se odnose na rezultate poslednjeg popisa i broj upisanih birača po opštinama takođe su kontradiktorni i upravo takvi da odgovaraju režimu, koji koristeći to vrši izbornu manipulaciju i svojevrsno prekrajanje narodne volje. Iz tih podataka se vidi da se procenat građana sa pravom glasa u skoro svim opštinama kreće iznad 90 odsto, a u Gusinju i neverovatnih 118 odsto!!!

Prema popisu stanovništva, u Crnoj Gori se nalazi 622.028 stanovnika, dok birački spisak ima 541.232 birača, a dece mlađe ispod 18 godina koji nemaju pravo glasa ima 135.336. Dakle, kada se od ukupnog broja stanovnika oduzme broj dece koja nemaju pravo glasa, dolazi se do cifre od 486.692 birača, dok u biračkom spisku stoji 54.540 birača više. Ovi podaci nam ubedljivo govore da je na biračkom spisku preko 50 hiljada imena koja tu ne bi trebalo i ne bi smela da budu, te da opozicija konačno mora da pronađe način kako i na koji način da ovaj haos i „dodatni rezervoar“ glasova za krađu DPS-a dovede u red i sredi, jer sve ovo predstavlja jedan od glavnih uzroka njenih tolikih poraza.

Ove pomenute nelogičnosti i anomalije u kojima pojedine opštine imaju veći broj birača nego stanovnika, predstavljaju dominantan problem na koji opozicija, a naročito DF, ukazuje godinama, i on se odnosi na državljane Crne Gore koji žive u dijaspori i koji zbog toga nisu obuhvaćeni popisom, ali koji i dalje, uz organizaciju režima, protivustavno imaju pravo glasa, jer im nije odjavljeno prebivalište. Činjenicu da tzv. dijaspora, a mahom je ista albanskog i bošnjačkog porekla, presudno utiče na ishod glasanja ne kriju ni visoki predstavnici režima.

Na tu temu da su „patriote iz dijaspore“ odlučili i referendum iz 2006, prošle godine je prilikom posete Luksemburgu govorio Ivan Vuković, aktuelni gradonačelnik Podgorice. Još konkretniji od njega bio je 2016. godine tadašnji potpredsednik parlamenta Suljo Mustafić, koji je izjavio da je „više od 16.000 emigranata glasalo na referendumu, među kojima i stotine građana Njujorka, Čikaga i drugih gradova iz SAD“. Benefite koje emigranti dobijaju za glasanje predstavljaju obezbeđeni avionski letovi, odnosno plaćeni putni troškovi uz besplatan obilazak rodnog kraja iz koga su se decenijama ranije u potrazi „trbuhom za kruhom“ odselili u beli svet.

(nastaviće se…)


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na U susret istorijskim izborima u Crnoj Gori (1)

* Obavezna polja