cedomir anticНаградно питање за Ангелу Меркел, Дорис Пак и Јелка Кацина: где је било боље новинарима – код Слободана Милошевића 1996. или код Мила Ђукановића 2013. године? Да видимо: имамо нападе, претње, притиске, батине, једну погибију… Е код Милошевића нису функционери у жбуњу чекали новинаре и онда их све уз помоћ најближих физички нападали.

Док вођство владајућег (С)ДПС размишља о стварању државне цркве (а то је адут модерне Европе још од времена 16. века) и новом националном језику (да не би сви писали на неком шоићевском провинцијалном полусрпском, као онај вјечити ДПС политичар, посланик, професор, доктор, алај-барјактар црногорске војске и колумниста у „Биограду на сувом“), наговорили су опозицију да узме учешћа у некаквим парламентарним одборима. Један се односи на регуларност изборног процеса, а други на положај новинара.

Од избора, наравно, нема ништа. У Црној Гори у време вишедеценијске владавине Ђукановићевог режима нема много шансе за спровођење демократских избора, осим уколико би велике силе престале да га подржавају и помажу. У земљи у којој је могуће фалсификовати попис, где кандидат за председника влада у трећем мандату иако сви знају да је добио мање гласова, коначно тамо где су снимљене злоупотребе власти како би „победила“ на изборима. Нема много простора да скупштинска комисија донесе било какве промјене. Досад, представници ЕУ су углавном као покварене грамофонске плоче понављали исте нетачности и бесмислице, прихватајући и подржавајући систем и манир због кога у другим случајевима прво шаљу јединице шпијуна, пробисвета и провокатора, а после ако устреба наоружавају опозицију и шаљу читаве флоте борбених авиона.

Црној Гори, као старој европској држави, не треба таква „помоћ“, њу су САД и СР Немачка већ довољно ојадиле па не би било ни лепо, ни хумано да је још и бомбардују или у њу пошаљу некакве несрећнике који се играју „ненасилног отпора“ пре него што дођу авиони* крстареће ракете и дронови (који могу да распознају боју зеница у очима и разликују са висине од 5.000 метара Мила и Света, али им није позната разлика између тенковске и свадбене колоне).

Milo-Đukanović-sa-Havijerom-Solanom

Опозицији је остало само да напусти ове одборе и тако силно разљути представнике ОЕБС (СР Немачка), НАТО (СР Немачка), УН (СР Немачка) и коначно невладиног сектора (СР Немачка). Каква је то опозиција када неће да се бори? Па зар се тако нису изборили грађани против Гадафија, Асада, Мечијара, а и Хонекер је пао управо на једној сличној комисији? Када у СР Немачкој фалсификују изборе или у Белгији „у присуству власти“ избију неког новинара, одмах заседа комисија и све буде решено. Уместо да тамо седе и подносе претње и стоички не излазе на мегдан неком елегантном у бело одевеном (С)ДПС-овском посланику. Оном који је са риве или плаже дотрчао да се физички обрачуна са свима који сумњају у част, поштење, чојство и јунаштво свих оних вредних који народу помажу да се исправно определи чак када исти у мраку свог незнања и ограничењима своје будаластости – то не може или, некако (зашто не рећи истину колико год била црна и срамотна), не жели. Опозиционари сада одлазе. И то у години у којој су избори свакако досад најтеже фалсификовани. У данима када нападају новинаре и бацају бомбе на новине. Зар баш сада, у најтежем часу да напусте одборе и комисије који су сигурно на прагу решења и од чијег рада дрхте криминалци и стрепе властодршци.

Покојни Никола Пашић, дуговеки српски и премијер Срба, Хрвата и Словенаца, једном приликом је приметио да, када не желите да неко питање буде решено, треба да у циљу решавања оформите скупштински анкетни одбор. У земљи у којој премијер деценијама зна ко је убио уредника опозиционих новина а био је то наводно бивши предсједник и премијер сусједне државе, кога никако није оптужио већ је са њим мирно владао у коалицији над прћијом по имену државна заједница. Држави у којој потпредсједник партије, чланице Интернационале, спрема стварање нове националне цркве. Где народни посланик владајуће партије поскакује и позива колегу опозиционара из тог високог дома како би га у ходнику демократски и социјалистички измлатио. Сасвим је природно да анкетни одбори цвјетају.

Једно само треба да буде јасно тим несрећним политичарима и дипломатама из неколико европских држава и САД: брука и срамота црногорског режима није само туга и јад бирача у Црној Гори, реч је о тешкој бламажи Брисела и Вашингтона. Тај режим је све мање на савјести народа који живе у Црној Гори он све више припада Европи, мада далеко од тога да је европски.

Докле ће таква ситуација трајати? Док грађани Црне Горе не схвате да је време да од своје земље створе европску државу, уместо што дозвољавају да један недемократски режим из Европе доводи све што није европско.


Извор: In4s

Оставите коментар

Оставите коментар на Ђукановић је бламажа Брисела и Вашингтона

* Обавезна поља