Kрајем јуна је одржан редовни полугодишњи самит лидера Европске уније (ЕУ) а главна тема је била мигрантска криза која се дефинише као „централно питање“ европског клуба. Био је то, међутим, само још један, толико пута виђени скуп, још једно целоноћно састанчење и мучење и још једно неистинито саопштење о постигнутом споразуму.  И онда, када је свануо нови дан, лидери „споразума“ кажу да у ствари споразума уопште није ни било и да земље настављају по старом. Бриселски самити се тако претварају у фарсу а са њима и ЕУ.

Додуше, формално је написан споразум који предвиђа формирање центара за мигранте унутар ЕУ, као и на њеним границама. Такође, предвиђа се формирање центара у земљама Северне Африке где би азилантски захтеви били обрађивани и ти људи би онда били транспортовани у земље које би их прихватиле. Али, тај споразум каже да је све то на добровољној бази, ништа није обавезно. Велики број лидера земаља ЕУ, укључујући и Француску, је одмах саопштио да не прихватају такве центре а ни једна земља Северне Африке није обзнанила да је спремна да буде домаћин таквих центара. Другим речима, нема споразума.

Потом је Немачка саопштила, независно од бриселског самита, да је 14 земаља спремно да са њом потпише билатералне споразуме о прихватању миграната који би били протерани из Немачке. Испоставило се да то није тачно, како је рекао мађарски премијер Виктор Орбан,  то је „уобичајени политички блеф“ и потврдио да Мађарска такав договор није постигла. Слично је реаговала и Пољска а за обе земље се у немачком саопштењу тврди да су пристале. И Немачка је почела да се служи неистинама, што је увек лош знак. Дипломате у Бриселу признају да је наводни споразум о мигрантима „парче папира које никада неће постати реалност“. Подсећају такође да је пре две године, када је ЕУ имала више ауторитета него што га има сада, постигнут договор о мигрантима који предвиђа квоте за сваку земљу чланицу. Никада није реализован и сада се јавност замајава новим споразумом као да оног претходног није ни било. Личи на фарсу.

Из угла конвенционалног размишљања заиста се намеће питање зашто би уопште мигранти били проблем за ЕУ. Та интеграција окупља нешто више од 500 милиона људи и неких нових два или три милиона не би требало да буде тако велики проблем. Уосталом, скоро све земље Западне Европе су историјски мигрантске природе и зашто се сада диже толика бука. Зашто је миграција наједном постала тако велики и важан проблем? Суштина је у дубокој кризи читавог пројекта европске интеграције и најновији пројекат довођења миграната је само кап која је прелила чашу. Пројекат са мигрантима уствари симболизује стару идеју рушења националних идентитета европских земаља и рушење њихове демократске структуре. Имиграција је само упаљач, а не узрок кризе.

Већина елемената кризе ЕУ се кроз саопштења и лажне изјаве лидера од јавности могу и прикрити, како то траје годинама, а мигранти се не могу сакрити, виде са на улицама и у јавности, па су зато постали згодан инструмент побуне. Већем делу јавности ЕУ као и лидерима који још увек зависе од гласова својих грађана је, наиме, постало јасно да је миграција важна само за ЕУ елиту која миграцију види као кључно оружје против националног суверенитета. Политика ЕУ елите према мигрантима нема, наравно, никакве везе са жељом да се помогне угроженим људима. Суштина је у стварању инструментаријума за укидање националних граница и намери ЕУ елите да европски клуб постане „пост-национални блок“. У том духу је канцеларка Немачке Ангела Меркел и рекла  да је мигрантско питање централно за „вредносни систем“ ЕУ. Другим речима, преко несрећних миграната се жели створити ЕУ као постсуверенистички ентитет. Истовремено, елита и њени медији упорно игноришу став да је политика према  мигрантима део проблема демократије Европе а циљ је да се одлуке одузму из простора националне демократије. Та амбиција отимања националне демократије је један од суштинских елемената европске интеграције од њеног првог дана а сада је миграција најновије оружје елите ЕУ.

У јавности и медијима све су очи упрте ка немачкој канцеларки Ангели Меркел која се, не само у ЕУ него и у Немачкој, види као главни кривац за долазак миграната. То, тврди се, доводи у питање њену даљу политичку судбину и прети да изазове нове политичке потресе у Немачкој. Чињеница је да је она, и то није крила, део мигрантског пројекта и у том смислу јесте одговорна, али суштина је у прикривању ЕУ елите која је главни кривац. Немачка и канцеларка Меркел су тако постали таоци ЕУ елите а не обрнуто како се жели уверити јавност. За сада је Меркелова политички преживела јер је постигла договор да се на граници са Аустријом, оном делу са  Баварском, формирају центри за имигранте које неће моћи да напуштају. Ни то, међутим, није извесно јер се великим делом терет мигранстки, макар као транзит, пребацује на Аустрију која не жели да прихвати такву улогу. У преводу, бура не престаје.

У мигрантској кризи су одговорни многи лидери ЕУ а наједном се све идентификује са Ангелом Меркел што користи не само европска него и америчка елита у политичком обрачуну са њом, а мигранти су само корисна околност. Да ли, посебно Американци, нешто знају што јавност не зна? Да ли су у питању, у основи, обавештајни подаци да Меркел неће да попусти у нарастајућем сукобу са Америком? Који је стварни разлог, јер мигранти највероватније нису? Још увек је тешко одгонетнути али је индикативна изјава Ангеле Меркел пред активистима и посланицима њене партије. Меркел је оценила да односи ЕУ и Америке „већ имају контуре трговинског конфликта, не желим да наводим друге речи. Потребно је све да се покуша како би се решио тај конфликт, како не би прерастао у прави рат.“

То су веома озбиљне речи и по први пут се спомиње „прави рат“. Истовремено, то буди сумњу да Меркел није спремна на даља понижења него можда и на раскид или лабављење досадашњих немачко-европско-америчких веза. Али, пошто Немачка не може сама онда мора да се окрене некој другој страни. На то упућује и чињеница да највећи удари на Ангелу Меркел долазе управо из Америке и проамеричких медија у самој Немачкој. Први тест тих сумњи би могао да буде за који дан на самиту НАТО-а, где ће амерички председник Доналд Трамп, како је најављено, посебно инсистирати на испуњењу давне обавезе да свака чланица издваја за Алијансу 2 одсто Бруто друштвеног производа (БДП). Немачка засада издваја само 1,2 одсто, од чега самом НАТО-у иде око 1 проценат, а канцеларка Меркел је потврдила да Берлин нема намеру да то мења. Према плану Берлина издвајања за одбрану ће до 2025. године бити повећана на 1,5 одсто БДП-а унутра чега није само НАТО него је ту и развој националних, немачких оружаних снага. Амерички председник је наговестио још драстичније мере према Немачкој, оптуживши Берлин да Америка издваја велике паре да би бранила Немачку а та земља истовремено купује гас и нафту од Русије шаљући јој тако милијарде евра. Наравно, све је то процес, али изјава председника Трампа још једном потврђује стару истину да у Америци, у ствари, не постоји политика као таква него само новац. У овом случају је невоља што ни Немци нису ништа мање склони парама.

Шта ће даље бити тешко је предвидети, у сваком случају процес конфликта је отворен и ту више нема назад. Вероватно је да ће кроз коришћење мигрантске кризе прва жртва бити ЕУ а не Немачка и Ангела Меркел. Главни уредник немачког листа „Велт“  оцењује да „управо посматрамо како Европа неславно умире и нико не жели да поверује да је истина ово што се догађа“. Он такође примећује да ће у том европском неславном умирању и „Европска унија скончати у мукама и лишена сваког достојанства“. Али уредник немачког лист за такав развој оптужује Италију, Мађарску, Пољску где се јавност подигла против умирућег Брисела а не жели да призна да је проблем у самој структури европске интеграције и то од њеног првог дана. Времена су се сада променила и та промена је донела услове за побуну. У процесу умирања ЕУ се заиста претвара у фарсу. Мигранти су само безначајан део тог незаустављивог процеса.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Умирење ЕУ и рађање фарсе

* Обавезна поља