aa balaban milovanУ последњој емисији Оље Бећковић „Утисак Недеље“, Драгомир Анђелковић је, притиснут питањима водитељке, констатовао оно што многи у дубини душе знају, али не у пуној мери, на потпуно артикулисан начин не схватају. Анђелковић је у једном тренутку рекао да су све власти у Србији од петог октобра до данас, мање или више, колаборационистичке, односно да се нека врста окупације наше државе и контроле свести народа, временом све више продубљује. Наведено запажање наизглед не делује као некакво откровење, али да ли је тако?

Учвршћивање неслободе

Свако ко констатује стање неке врсте окупираности државе и народа погађа, а самим тим и угрожава, централни нерв постмодерне окупације коју спроводе глобални центри моћи. Њен темељ и њена снага леже у грађењу мита (или митова) о наводној слободи, којима се спречава сагледавање целовитог стања у ком се налази народ и појединац. Ово спречава правилан однос према реалности, правилну процену наших могућности, а самим тим и могућност макар делимичног поправљање нашег положаја. Такође лажни митови о људској срећи одржавају народ  у стању потчињености заблудама, тако што форсирају разне облике утопијске слободе, којом нас глобални владари као друштво и појединце усмеравају ка нереалним и лажним циљевима (наравно ми то не морамо да прихватимо), а чиме нас архитекти „новог врлог света“ управо одржавају на путу, не слободе него  учвршћивања ропског стања под њиховом доминацијом.                                         

Због тога су готово сви механизми и структуре друштва усмерене да много не таласају око ове просте чињенице. Са једне стране уверен сам да је прича о слободи и нашој окупираности црта коју не смеју ни наши политичари да пређу, односно да немају дозволу баратања овом истином у својим, како политичким утакмицама тако ни са позиција власти и опозиције када утихне изборна кампања. Са друге стране могуће је да и њима искрен однос према овој простој стварности не одговара. Јер гурањем приче о постмодерној окупацији се дрмају темељи о вредностима и наводном колико толико праведном и ефикасном глобалном поретку чији су и они део (уосталом мање више као и елите свих народа који су на неки начин интегрални део глобалне владајуће хијерархије), против којих, и против којег би се успешније борили када би га правилно схватили.

Прича о лажној слободи

Прећуткивањем окупације, и сервирањем приче обичном свету о лажним слободама, креира се неслободан народ, али и човек којим је лако манипулисати и владати. Усмерени ка погрешним циљевима (били они странпутице евро-раја или странпутице национал-романтизма) и прихватајући да стремимо њима, упадамо у лавиринт путева и мрежа који не воде светлу на крају тунела и истинском ослобођењу. Не воде ни изласку на проверено правилан, светосавски и видовдански пут наших предака.

Они нас води (било који да су у питању) националном разочарању и резигнираности, која обавезно уследи када се сви ови подметнути правци и стремљења покажу као лажни и утопијски. Тада обично дође до неке врсте отрежњења, али због народне истрошености и исцрпљености често нам то много не користи. Резултат свих ових заблуда и утопијских пројеката, услед губитка вере у своје снаге и способности, готово по правилу буде продубљивања народне потчињености и контроле државе. После тога народ је једно време пасивно помирен са стањем немоћи, али када се одважи да му се супротстави циклус протурања лажи, заблуда и погрешних усмеравања се понавља.

Дакле треба храбро констатовати реално стање, а оно није ружичасто. Земља смо окупирана, и то на много перфиднији и суптилнији начин него што су то икада били наши преци. Када то констатујемо схватићемо да је ово стање, не само лоше по нас, него је и нека врста изазова који је тренутно и једино поље нашег доказивања и евентуалне националне реализације. Јер нама је спољашња слобода и узета зато што смо изгубили унутрашњу, зато што смо напустили вековне вредности наших предака и повели се за разним обећањима и лажима (и европејци и патриоти) актуелних креатора света. Лажима које, уколико не напустимо, истинску слободу ћемо све више губити, док ће њена симулација, односно пут који води у најгоре ропство, бивати све доминантнији, а ми као народ све поробљенији.

Другим речима, важно је да схватимо да смо споља окупирани баш да би повратили истинску, унутрашњу слободу, која је темељ, али и услов народне обнове и спољашње национално-државне афирмације. Да би то схватили морамо то себи прво да признамо, потом да прихватимо као изазов, а затим да све снаге усмеримо ка појединачној, народној и државној обнови у датим условима. Они нису сјајни, али су једини у којима живимо. Стога треба да се потрудимо да ми загосподаримо њима, односно актуелном реалношћу а не она нама, како је обично бивало последњих двадесет година, а и дуже.

Први корак

Анђелковић је учинио први корак тиме што је рекао на Б-92, мејнстрим медију, и то у емисији „Утисак недеље“ који има готово милионску гледаност, да је Србија од петог октобра практично окупирана, а да је свака власт од тог периода мање или више колаборационистичка. Ову изјаву не треба омаловажити, било да мислимо да није тако, било пак да смо уверени да ми то знамо одавно. Ако мислимо да није тако у криву смо. У случају да помислимо да то знамо одавно опет смо у криву, јер таквим олаким закључком показујемо да не схватамо дубину нашег проблема и силину изазова са којим се суочавамо.

leon-paneta-aleksandar-vucic-kfor-sever-kosova-1354918485-238769

Као што рекох ова изјава нам говори оно што помало сви знамо, али истовремено не и довољно. Због тога она треба да представља почетак нашег отрежњења и ступања на пут који води ка реалности, као неопходном услову продуктивног и национално-афирмативног деловања. А реалност је таква каква је, и од нас зависи да ли ћемо је прихватити или одбацити. А од тога опет зависи којим путем ћемо кренути – путевима утопије и пропасти или светосавско-видовданским путевима народне и појединачне афирмације и реализације. У сваком случају како се будемо понашали тако ће нам бити.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на „Утисак недеље“ – Србија је окупирана

* Обавезна поља