Nenad-Kecmanovic_slikaDa je Valentin Incko protiv referenduma o pravosuđu u Republici Srpskoj, to je već odavno poznato. Nova je, međutim, argumentacija koju je izneo u intervjuu sarajevskom „Oslobođenju”, a koju, prema Tanjugu, navodi “Politika” od 19. januara.

Stari stav i novi “argumenti” 

Ponovio je on i stari argument da je “referendum kršenje Dejtonskog sporazuma”, ali ni ovom prilikom nije objasnio kako referendum o vraćanju jedne nadležnosti, koja je po orginalnoj verziji istog sporazuma i pripadala entitetima, može da bude antidejtonski čin. Kršenje je, naprotiv, bilo upravo prethodno izmeštanje pravosuđa iz nadležnosti entiteta, gde mu je po Dejtonu bilo mesto. Referendum je samo pokušaj da se dobije podrška naroda da se to antidejtonsko kršenje ispravi.

Međutim, Incko je sada, sa paušalnog, ali barem kvalitativnog argumenta, prešao na kvantitativni. “Pored moje ocene da je referendum predstavljao kršenje Dejtonskog sporazuma, svih 28 ministara spoljnih poslova zemalja EU i velika većina članica Saveta bezbednosti UN, premijer i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić izrazili su protivljenje referendumu. Treba li da zaključimo da svi oni nisu u pravu, a da samo Milorad Dodik jeste?”

Što se tiče ministara zemalja EU, nijedan od njih na Inckovu “argumentaciju” nije dodao nijedan argument više. A to što su mu se protiv referenduma pridružili svih 28, ne znači da je samim tim više u pravu, niti za ozbiljnu raspravu bilo šta znači. Jedino sluti da ih ujedinjuje neki zajednički interes ili možda poslušnost nekom jačem centru moći.

Što se pak tiče Inckovog pozivanja na “veliku većinu članica SB UN”, što je opet samo kvantitativni argument, on i ne pominje da je ta najviša globalna instanca, koja ga je i postavila za v.p., naprosto odbacila njegovu negativnu ocenu referenduma. V.P, takođe prećutkuje da je u SB UN, koji odlučuje konsenzusom, presudan bio glas ambasadora Rusije i da je Sergej Lavrov još od početka eksplicitno podržavao referendum kao demokratsko pravo Republike Srpske.

Što se tiče Nikolića i Vučića, koje takođe navodi kao svoje istomišljenike i saveznike protiv referenduma, v.p. Valentin Incko je zanemario da se lideri Srbije nikad i nigde nisu negativno odredili prema referendumu u RS. Bar za sada i barem javno, oni koriste suzdržane formulacije “razmisliti o referendumu” – ranije u Beogradu, odnosno “potencijalni referendum” i “eventualni referendum” – na proslavi u Banjaluci. Stidljivi ton ukazuje da to nije autonoman stav ni Srbije, ni njihov lično – a zašto bi i bio – nego izlaženje u susret zahtevu SAD/EU da zauzdaju braću preko Drine u zamenu za nova poglavlja. Najotvorenije ga je onomad izrazila, a zna se i zašto, Zorana Mihajlović: “Srbiji ne odgovara referendum u RS”, i na to je Dodik odmah reagovao da veruje da se radi o nesporazumu.

Što se, najzad, tiče Inckove poente: “Pa nije valjda jedini Dodik u pravu?”, v.p. tek u tome naročito greši. Za razliku od onih “28 ministara” i “velike većine ambasadora u SB”, koji predstavljaju građane Njemačke, Holandije Belgije i dr., odnosno SAD, Britanije, Francuske i dr., predsednika Srpske birali su građani Republike o kojoj i jeste reč. Referendum se valjda ne održava u Austriji nego u Srpskoj. Nije li onda prirodno da se pre svega on, a ne oni, pita treba li ili ne treba održati referendum. Uostalom, referendum ne treba da pokaže šta hoće Dodik, nego šta hoće narod u Srpskoj.

Zašto je Zapad protiv demokratije i ljudskih prava u RS

Biti protiv referenduma kao neposrednog izjašnjavanja naroda o bilo kom pitanju znači biti protiv demokratije, pa i ljudskih (grupnih) prava. Sumnjam da bi g. Incko i svi njegovi istomišljenici prihvatili takvu autodiskreditaciju jer danas, na Zapadu, negativan stav prema demokratiji i ljudskim pravima predstavlja smrtni greh. Očito se ne radi o referendumu po sebi, nego jedino o pretpostavljenom ishodu izjašnjavanja naroda.

Nema sumnje da i Dodik i Incko očekuju potvrdan odgovor naroda Srpske da se kidnapovano pravosuđe, iz Sarajeva vrati kući – u Banjaluku. S tim što to onome prvom konvenira, a drugom ne. Da očekuje da će narod odgovoriti odrečno, Incko bi iz sve snage navijao za referendum, a Dodik ga ne bi ni raspisivao. Ipak, i načelno i praktično, svaki referendum je neizvestan sve dok se ne prebroje glasački listići. Imamo svež primjer Britanije gde je referendum u Škotskoj dao neočekivan rezultat, i to nije jedini u novijoj političkoj praksi.

Ali, hajde da pređemo na suštinsko pitanje! Zašto su se naši (polu)protektori toliko uspaničili pred realnom mogućnošću da se referendum održi i da narod potrebnom većinom podrži “vraćanje svih mimo Dejtona oduzetih entitetskih nadležnosti i posebno pravosuđa”.

valentin-incko-foto

– Neki posmatrači smatraju da bi referendum u RS bio opasan balkanski doprinos epidemiji separatističkih referenduma koja je zahvatila ujedinjenu Evropu. Britanija sprema referendum o izlasku iz EU, Katalonija iz Španije, Korzika iz Francuske, Višegradska četvorka se distancira od “stare Evrope”, izbeglički cunami je podelio evropske zemlje. Udruživanje, ujedinjavanje, ukrupnjavanje, iliti globalizacija u svome do juče najboljem EU izdanju okreće u suprotnom smjeru.

– Za druge opet, BiH je, posle Ukrajine, Sirije i dr. i najosetljiviji beočug balkanskog bureta baruta te predstavlja potencijalno novo žarište obnovljene konfrontacije Zapad-Rusija. A Putinova podrška Dodiku i ruskog MIP-a referendumu, već sami po sebi predstavljaju izazov za tzv. međunarodnu zajednicu. Zapad, naime, još od Dejtonskog sporazuma smatra BiH za ekskluzivno svoju, poratnom humanitarnom podrškom i kaparisanu interesnu zonu u kojoj Rusija nema šta da traži. Treba se samo prisetiti koliko se bivši v.p. Volfgang Petrič pre nekoliko godina na tematskoj konferenciji o Bosni u Berlinu žestio što se Putin pojavljuje u evropskom predsoblju, gde mu nije mesto.

– Mnogi zapadni analitičari smatraju da bi svenarodno i neposredno izjašnjavanje o bilo čemu u Srpskoj značilo samo početak jednog procesa koji bi neminovno završio referendumom o secesiji. A pošto i Hrvati imaju slične ambicije – i raspadom BiH. Nije teško proceniti da oba naroda zaista teže priključenju susednim “maticama”, ali je ne manje jasno da njihovim nacionalnim liderima ne bi odgovarala statusna degradacija na rukovodioce okruga i županija koja bi ih zadesila u “matičnim” državama. Utoliko, političke elite RS i “H-B” praktično idu srednjom političkom linijom, između spoljnih pritisaka odozgo ka centralizovanoj državi i pritiska naroda odozdo ka secesiji i pripajanju Srbiji odnosno Hrvatskoj. Bez obzira na to što koče koliko radikalne toliko i sasvim legitimne težnje nacionalne baze i što se često javno ograđuju od secesionističkih ambicija, “bauk referenduma u Srpskoj” kruži kancelarijama “međunarodne zajednice”.

– U protektoratu postoji i mišljenje “da bi referendum o pravosuđu poništio sve što je međunarodna zajednica postigla u BiH od Dejtona do danas”, kako je to rekao Incko još pre četiri godine kada je u Srpskoj po prvi put najavljen referendum. Niko, međutim, nije objasnio a šta je to postigla da bi bilo šteta da bude poništeno. Tim više što sam protektorat aktuelnu situaciju u Bosni opisuje kao nikad goru. Iako je tada Ketrin Ešton, pokretanjem “strukturisanog dijaloga o pravosuđu” u zadnji čas zaustavila referendum, tokom proteklih godina ništa od toga nije realizovano.

Ustavni sud BiH zamena za Bonska ovlašćenja 

Podstaknute nečinjenjem pravosuđa BiH u procesuiranju bošnjačkih ratnih zločina i istovremenom serijom hapšenja u RS po nalozima tužilaštva u Sarajevu, vlasti Srpske su 2015. vratile referendum na dnevni red. Kada je pod “međunarodnim” pritiskom Sarajevo obnovilo proces Naseru Oriću zbog zločina oko Srebrenice i otvorilo ga generalu Sakibu Mahmuljanu zbog odgovornosti za zločine mudžahedina u srednjoj Bosni, izgledalo je da će referendum biti ponovo stavljen ad akta. Sarajevo je, međutim, to shvatilo kao alibi da krene u pravu kampanju hapšenja po RS, uključujući i upade i pretrese pojedinih policijskih stanica u Krajini. Zatim je, kao ulje na vatru, nezvanično objavljena odluka Ustavnog suda BiH da se datumom obilježavanja godišnjice rođenja RS ugrožava ravnopravnost nesrba u entitetu.

Burno i jedinstveno negodovanje naroda, vlasti i opozicije, te podrška inače veoma proevropske zvanične Srbije, učinili su samo toliko da se odluka Ustavnog suda formalno zadrži i stupi na snagu tek desetak dana pošto je ovogodišnja proslava u Banjaluci već okončana, tako da će biti efektivna tek od 9. januara 2017. Bio je to povod da se, kao akutno, nametne pitanje još jednog referenduma. Za razliku od onog prvog, posvećenog vraćanju pravosuđa u Srpsku, iz koje je izmešteno mimo Dejtona, Ustavni sud BiH je zapisan u Dejtonskom sporazumu koji Srpska grčevito brani uprkos inostranim i komšijskim pritiscima.

Zato referendum i ne bi dovodio u pitanje Ustavni sud BiH kao takav, nego jedino prisusutvo trojice inostranih sudija, koji zajedno sa dvojicom bošnjačkih, permanentno preglasavaju srpske i hrvatske, pa je tako bilo i u konkretnom predmetu osporenog datuma Dana RS. Rok trajanja im je, upravo po Dejtonu, istekao još prije desetak godina, ali su postali glavni mehanizam centralizacije i unitarizacije BiH. Dok je v.p. svoja otimanja, nametanja i smene ipak morao, uz pritiske, pretnje i ucene, naknadno da progura kroz parlament RS, treća nezavisna grana vlasti po definiciji odlučuje po pravu i zakonu – stručno, profesionalno i birokratski nepristrasno. Baš onako kao što već godinama radi Haški tribunal za ratne zločine.

Kompromitovana Bonska ovlašćenja su zamrznuta i OHR uspavan, a u seni autoriteta Ustavnog suda BiH troje inostranih i dvoje bošnjačkih javnosti malo poznatih sudija sistematski i besprizivno menjaju srpski identitet zato što neće da se uklopi u zapadni koncept jedinstvene Bosne i stalno opstruiše integraciju BiH. Srpskoj su već promenili himnu, zastavu, datum rođenja Republike, imena Srpskog Sarajeva, Srbinja … Revizijom datuma Dana Republike, posle decenijskog intermeca, započinje novi ciklus revizije Dejtona koji će se završiti promenom imena Srpske. Ako je Srpsko Sarajevo moralo da postane Istočno, da ne bi iritiralo građane nesrpske nacionalnosti, nije teško pogoditi da će, po istoj logici, i Srpska postati Istočna Federacija BiH.

Dodik-Incko-002

Rizik treba preuzeti ako ga uopšte ima

Zato bi vlasti Republike Srpske morale što pre da organizuju referendume o vraćanju pravosuđa u nadležnost entiteta i o odlasku stranaca iz Ustavnog suda BiH. Pošto obe odluke imaju uporište u izvornom Dejtonu, parlament u Banjaluci mogao bi da donese odgovarajuće odluke i bez referenduma. U parlamentu RS sede još sasvim sveže izabrani predstavnici naroda sa mandatom od bezmalo tri godine, ali referendum nema samo smisao da direktno izrazi volju naroda o konkretnom pitanju nego i da ojača stav vladajuće poslaničke većine.

Istovremeno, njegova najava je i upozorenje drugoj strani da su namere ozbiljne, ne bi li eventualno odustala ili popustila, pregovarala i tražila kompromis. EU je očigledno reagovala – Nemačka preko Srbije i Britanija preko opozicije u Srpskoj – ali ono što je prepoznatljivo samo su pritisci da se referendum o pravosuđu otkaže, a referendum o strancima u Ustavnom sudu i ne zakaže. Izuzetak je izjava Fahrudina Radončića da bi “dogovor o tome da SNSD postane bošnjački partner i zameni SDS u zajedničkim organima bio moguć tek ako Srpska odustane o refereduma”.

S obzirom na to da sigurno nije iz njegove, nego iz glave njegovih zapadnih mentora, ova izjava predstavlja ozbiljan mamac. Ukoliko se vlast u Banjaluci upeca, to će utrti put da se puzajuća destrukcija Republike nastavi. Prema onoj priči o žabi, Srpska se već suviše dugo kuva u bosanskom loncu na tihoj vatri otetog pravosuđa i ustavnih ino-sudija kojima je odavno istekao dejtonski rok upotrebe. Ako ovog puta ne iskoči – biće skuvana.

Naravno, ne treba zanemariti rezerve Srbije i opozicije, odnosno dela vlasti RS u zajedničkim organima, koje se svode na bojazan da bi takve odluke mogle rizično da isprovociraju “međunarodnu zajednicu” i bošnjačke komšije. No, hajde da zamislimo kakve bi to tako opasne posledice mogao da izazove referendum ili referendumi?

Izvjesno je da Vašington i Brisel jednostavno ne bi priznali rezultate referenduma. Ali sankcije (ekonomske, političke i dr.) prema Srpskoj, koje bi je tretirale izdvojeno od BiH, praktično nisu izvodive jer bi tako indirektno bila priznata nezavisnost entiteta. Vlasti u Sarajevu bi burno politički reagovale, ali islamske zemlje, zauzete sunitsko-vehabijsko-šiitskim podelama i sukobima, izrazile bi im samo diplomatsku solidarnost. Mudžahedini su mobilisani na odbrani Islamske države u Iraku i Siriji. Do unutrašnjih sukoba u BiH ne bi došlo zato što je već četvrt veka teritorijalno-etnički podeljena i što bi svaka nepromišljena bošnjačka akcija preko entitetske granice bila tretirana u kontekstu islamskog terorizma. Beograd i Zagreb bi bili suzdržani da ne bi poremetili regionalnu stabilnost. Sarajevo sasvim sigurno ne bi po drugi put postalo povod svetskog rata jer su evropske zemlje zaokupljene migrantima, SAD – Sirijom i Ukrajinom

OHR sprovodi naloge SAD nezavisno od stanja na terenu

Najaktivniji bi bio Valentin Incko, kako i priliči visokom predstavniku UN u BiH. Odleteo bi u Njujork i u Savet bezbednosti odneo onaj uvek isti izveštaj o Srbima kao remetilačkom faktoru. Amerika, koja je u izbornoj godini, rutinski bi ga podržala, uz komentar da je Bosna ipak evropski problem. Rusija bi stavila veto. Kina bi zbog tenzija sa SAD na Pacifiku u najmanju ruku bila suzdržana. Britanci ne bi mnogo oponirali ovom svom novom velikom ekonomskom partneru. A Francuzi bi, pod snažnim utiskom islamskog terorizma u svojoj kući, predložili versajsku konferenciju o Bosni koju ostali, ne bi ni odbili ni prihvatili. A šta bi Incko?

Ambasadori velikih sila u malim zemljama obavezni su da sprovode politiku svoje vlade bez eventualnog prigovora da ta politika ne funkcioniše na terenu. Isto je i sa “međunarodnim predstavnicima” u odnosu na administraciju supersile, koja ih postavlja.

Posle toliko godina provedenih u BiH, v.p. Incko odlično poznaje lokalnu situaciju, ali se striktno drži pravila i ne haje za „vox populi“ u protektoratu. Kada su se, još pre Ukrajinske krize, EU i Rusija bile složile da je sazrelo vreme da se OHR ukine ili bar izmesti u Beč, SAD su se usprotivile. I, evo, on je još uvek u Sarajevu.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na V.P. Incko i referendum u Srpskoj

* Obavezna polja