Vučić Dacic NikolicGotovo je neverovatno kako se u Srbiji mirno prihvata svaka odluka vlasti. Dobija se utisak da ne postoje ideje ili planovi koje se u Srbiji ne bi mogle sprovesti, makar u sadržavale, na primer, i naredbu da se ljudi ne smeju na ulici okupljati u većim grupama od troje. Srbi bi i to, čini se, bez gunđanja prihvatili.

Kako objasniti činjenicu, da i pored oko milion nezaposlenih, u Srbiji nema mesta iskazivanju nezadovoljstva i organizovanju socijalnih protesta? Pokušaji da se organizuju demonstracije povodom sve gore ekonomske situacije u zemlji, protiv nezaposlenosti i rapidnog pada životnog standarda građana, završavaju se sirotim skupovima na kojima se, uvrh glave, okupi nekoliko desetina građana. A i oni se ubrzo raziđu, jer ih odnekud obuhvati stid što su sebi dozvolili da se nađu među tom malom grupom nesrećnika i nezadovoljnika. Naime, kako možeš i smeš da budeš nezadovoljan stanjem u državi ili svojoj opštini, ako su svi drugi oko tebe zadovoljni?

A jesu li zadovoljni oni što nisu izašli da se barem malo pobune? Pa, možda i nisu, ali, opet, podrazumeva se da jesu, jer da nisu ne bi valjda ostali kod svojih kuća i zurili u TV ekrane sa kojih ih vlast (osim serijom “Bolji život”) zasipa evroatlantskim putem sreće, blagostanja i onog dobrog života o kojem su sanjali od najranijeg detinjstva.

Očigledno je da se srpska vlast uljuljkala u verovanju da je narod definitivno “pacifikovan” i toliko razmožden, da ne postoji nikakva prepreka da se i dalje neometano gazi onom evroatlantskom stazom duhovnog i materijalnog propadanja kojom se Srbija bezglavo zaputila početkom novog milenijuma. I zaista, ima li uopšte razloga da se srpski politički vrh plaši eventualnog narodnog besa? Sudeći po onom, gore opisanom “socijalnom okupljanju”, reklo bi se da nema. Srpski vodeći politički trojac nema, čini se, nikakvog razloga da zazire pred svojim narodom. Slobodno mogu da se ponašaju u skladu s rečima Selim vezira (“rob roba svečeva”) iz Njegoševog Gorskog vijenca, koje glase: “Pučina je stoka jedna grdna – dobre duše, kad joj rebra puču.” Jedina nesaglasnost, valjda, leži u tome što naš trjumviratni vladar nije uspeo da shvati razliku između domaće i okupatorske vlasti.

Zapravo, ako pažljivije pogledamo srpski državni vrh, videćemo da Srbija i nema domaću vlast (iako je tu vlast formalno narod birao), već da se radi u klasičnom vazalstvu srednjovekovnog tipa, koje je prekriveno zastorom lažnog demokratskog poretka. Da je to tako jasno govore poslednje aktivnosti srpskog političkog establišmenta, koji neskriveno izvršava sve naredbe koje mu stižu iz Brisela. Čak i one kojima se narušava teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje.

slikacitava.php

Ponekad se učini da bi daleko bolje bilo da Srbijom direktno vladaju evroatlantski namesnici, jer bi se time izgubila potreba za domaćim političkim posrednicima (vazalima) i time bi se sprečio odliv ogromnih materijalnih sredstava kojima takva nameštenička vlast bezobzirno i bez ikakve odgovornosti raspolaže. Za razliku od vazala, okupator bi verovatno imao više sluha za narod kojim nasilno vlada, jer uvek je odgovornost veća ako se određen posao vrši direktno; dok posredovanje neminovno daje izgovor posrednicima da oni ne snose krivicu za ono što rade u tuđe ime.

Ipak, da Njegošev Selim vezir nije bio u pravu, pokazalo je kasnije vreme, jer je Otomanska imperija na kraju poklekla baš pred tom “pučinom” kojoj je “prebijala rebra”. Pokazalo se da se strahom narod može držati u pokornosti jedno izvesno vreme (kraće ili duže), ali da to sigurno ne može biti za sva vremena. Da li Srbija danas ima sličnosti sa onim vremenima kada je ona zvanično pripadala turskoj carevini? Naizgled nema, ali ako se stvar dublje analizira, dolazi se do saznanja da se Srbija nalazi pod neformalnom okupacijom Evropske unije, iako još zvanično ne pripada toj mega državnoj tvorevini.

Hteli to Srbi priznati ili ne, srpska vlada je, u stvari, vlada koja vlada u ime Evropske unije. Već odavno Srbija nema svoju autonomnu političku elitu i ona se bespomoćno koprca u mreži onih “globalnih vladara”, kojima i briselska nomenklatura ne predstavlja ništa drugo nego jednu od ispostava za učvršćivanje “svetske vlade”. Logika srpske vazalne vlasti, reklo bi se, izgleda ovako: ako se mi ne bismo prihvatili posredničke vlasti koja nam se nudi, prihvatili bi se neki drugi, iz drugih srpskih partija. Dakle, zašto ne bi oni uživali u životu (koji je svakako kratak, kako ponekad ume da kaže mudri predsednik Srbije) i zašto ne bi iskoristili priliku koja im se nudi, pošto krivica za sudbinu Srbije, što se njih tiče, jednostavno ne postoji i nije na njima. Ili, drugim rečima, Srbija će da završi kako će da završi, bez obzira ko u njoj bio na vlasti; te, sudeći po tome, ne treba se lišavati lepog života zbog nečega što je unapred definisano.

Da stvari i nisu baš onakve, kakvim ih vidi srpski trijumviratni vladar i njihova politička svita, možda bi mogao da ukaže događaj na Oplencu kod Topole u nedelju, kada su posmrtni ostaci članova srpske kraljevske porodice Karađorđević – kralja Petra Drugog, njegove majke kraljice Marije, supruge kraljice Aleksandre i brata princa Andreja – sahranjeni u Crkvi Svetog Đorđa. Naime, ispred crkve na Oplencu okupljenom narodu obratio se i srpski premijer Ivica Dačić. Dočekan je dacic na oplencu 2zvižducima nekoliko hiljada građana. I ti zvižduci nisu prestajali dok Ivica Dačić nije odstupio od mikrofona. Premijerova zaprepašćenost, pa i strah pred onakvim žestokim narodnim nezadovoljstvom, bila je jasno vidljiva na njegovom licu. Nakon svog govora, od kojeg nije odustao i pored neprestanog i silnog negodovanja mase, premijer nikako nije uspevao da povrati onaj spokojni izraz nevinost na svom licu, koji mu je inače svojstven. Ličio je na dete koje je upravo shvatilo da je razbilo svoju najomiljeniju i najskuplju igračku.

A, s druge strane, da narod još nije u potpunosti spreman da svoje nezadovoljstvo na nedvosmislen način iskaže, pokazao je nastup sledećeg govornika – predsednika Srbije Tomislava Nikolića. I u toku njegovog govora bilo je zvižduka i uzvika “Izdaja, izdaja…”, ali nekako više neodlučno i nesigurno. Na kraju, predsednik Nikolić je uspeo sasvim da primiri narod. Da li, možda, rečima: “Smirite se, pred crkvom smo!” Svejedno, pokazalo se da predsednik Srbije još uvek ume da drži konce u svojim rukama, a da narod pred njim odnekud gubi svoju energiju i postaje poslušan. Zašto se to tako desilo, verovatno je pitanje za one eksperte koji se bave fenomenom narodnog okupljanja i psihologijom masa.

Ipak, sigurno je da je svakom Srbinu, koji je zabrinut za sudbinu svoje zemlje, nakon zbora pred crkvom na Oplencu, ostao gorak ukus u ustima. Jedno, zbog još uvek vidljive srpske ideološke podeljenosti iz prošlosti, a drugo, zbog očigledne činjenice da Srbija još uvek nije spremna da iz sve snage započne borbu za svoj duhovni i fizički opstanak i oporavak. A vreme u kome srpski narod ćuti neminovno curi i jasno je protiv interesa Srbije. Ono što se danas propusti, a što srpska vazalna vlast aminuje, teško će se ikada u budućnosti moći nadoknaditi.


Izvor: Koreni

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vazalna Srbija

* Obavezna polja