Autorizovano predavanje profesora Časlava Koprivice o Gavrilu Principu, održano u Beogradu, u Maloj sali Kolarčeve zadužbine, 18. juna 2018. godine u organizaciji Instituta Rajs .

UVOD

Zašto nam je Gavrilo Princip i danas važan? On nije samo jedan čovek koji se žrtvovao, već neko čiji čin, iza kojega je stajao svom svojom osobom, predstavlja probni kamen našega odnosa prema svojoj prošlosti, ali i prema sadašnjosti, konačno prema sebi, a tako će biti, ili bi trebalo da bude, sve dok budemo „Principovi“, odnosno sve dok uopšte budemo – svoji. Zato bi možda trebalo da se iskušamo na Gavrilu, iako nismo istoričari, kao što ja s nama slučaj, ili, ako i jesmo – s one strane strogo profesionalnog interesa za to razdoblje, ličnosti i događaje. Princip i drugovi su svojim delom načinili međaš ne samo srpske nego i ukupne moderne svetske istorije. Ukoliko se istorijsko znanje – kao što jeste nesporno – ne može smatrati jednom zasvagda zaključenim, već nečim što stalno, u svakoj epohi, iziskuje ponovno razmatranje i preispitivanje, tada i za ličnost Principa i njegovog naraštaja važi da uvek iznova, kada god aktuelna epoha napravi osetan pomak, treba da prisvajamo i taj deo naše tradicije, i da, prisvajajući je, sebe iskušavamo, ne samo kao nekakve tumače i egzegete, već i kao one koji putem toga treba bolje da razumeju ko su oni sami, budući da je i Principovo delo neopozivo uzidano u temelje naše sadašnjice.

Zato, dok nas bude, suđeno nam je da se bavimo Principom – ali to nije razlog zašto se u naslovu ovoga izlaganja pominje „večnost“. On, pre, leži u tome što je Princip svojim činom dotakao neprolazni uzor, pokazujući kako se delovanjem u vremenu nešto što se odigrava u dimenziji proticanja može trajno povezati s onim što ne može proći. Spojiti večno s prolaznim – to je, makar iz metafizičkoga obzorja – najveća i istinska sreća kojoj se može nadati ono ko je prolazan – ako je sposoban za nadu, odnosno, pre toga, ako je odbaren slovešću. Gavrilo Princip je to spajanje bez sumnje učinio, ali pritom bez ikakve prethodne namere da to postigne, da bude „upisan“ kao junak, da učini nešto po čemu će biti zapamćen. On je postupao samo onako kako mišljaše da mora, iz unutrašnjega osećaja dužnosti prema višoj nužnosti, mnogo jačoj od bilo kakve spoljnje prisile. On je samo služio – pravdi, istini, narodu, budućnosti, ne zamišljajući, prema onome što znamo, kako će ikada biti „utisnut“ u nekakav nacionalni ili internacionalni „Panteon“. S druge strane, i mi ovaj pokušaj – bez ikakve primisli da našu situaciju i u čemu poredimo s Gavrilovom – shvatamo kao nastojanje da se (po)služi razumevanju Gavrilove službe, tj. kao službu Gavrilu. Njime bi trebalo da se doprinese rekonstruisanju unutrašnje istinitosti duhovnoga sveta naraštaja Gavrila Principa. Za to su nam potrebne istorijske činjenice, no one neće biti dovoljne. Potreban je i napor uživljavanja u psihokosmos Mladobosanaca, što neizbežno mora biti duhovni, tj. pneumatski, transepohalni čin.

Gavrilo je uspeo da sastavi neprolazno i prolazno, ne stoga što je trajno upisan u povesnicu „najzanimljivijeg“ od svih vekova, zato što je svojim pucnjima označio (suštinski) kraj „dugog“ XIX stoleća, te (suštinski) početak „kratkog“ HH veka, već zato što je upravo to bio unutrašnji smisao onoga što je uradio: svedočiti neprolazni život onoga što je večno, što nije uvedeno ni u jednom vremenu, niti u ijednome može biti ukinuto. Svedočenje, u smislu hrišćanskoga martirija, nije puko održavanje u pamćenju, podsećanje, već čin koji ima stvaralačku nameru – da se samožrtvovanjem, ništenjem svoga života, stvori budući, bolji, pravedniji, jednom rečju: životniji život. O toj hristougledajućoj samosvesti svedoči Gaćinovićevo shvatanje da je ideja nacionalnog revolucionara: „kao Krstonosac proneti svoju veru i pobediti klecajući i umirući.“[1] U istom smislu cilja i ključni deo Principove omiljene pesme Sime Pandurovića naslovljene kao Današnjica:

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom,
Završićemo bar jad ovih dana,
Bićemo, ipak, temelj svojim grobom,
Novom životu bez današnjih mana,
Boljem životu što bar nečem vodi,
Ako ne časnom miru, ono ratu,
Ako ne sreći, a ono slobodi.

Čast – umesto bezuslovnog mira, sloboda – ako već ne sreća, temelj – grobom; to je moralo stajati u nenapisanome jevanđelju Mlade Bosne.

Time je i ocrtana razlika između prolaznog života, koji se, proticao ovako ili onako, uvek završava smrću, i večnoga života, kojem zemaljska smrt ne samo što ne može ništa već i takva kakva bejaše – kao svesno i neprisiljeno stradanje za pravdu – svedoči o slučajnoj sljubljenosti vremena i večnosti u jednom ljudskom veku, ma koliko on možda kratak bio, kao što bejaše mnogim mladobosanskim mučenicima. A spajanje nespojivoga, ili makar vrlo retko i sasvim izuzetno spojivoga, nije nešto što se videlo tek u smrtnom času Gavrilovoga življenja. To pokazuje svedočenje jednog od poslednjih ljudi koji je, mimo njegovih tamničara, tih njegovih krvnika svakodnevnih, Gavrila video među živima. Martin Papenhajm [Martin Pappenheim], bečki psihijatar iz Frojdovoga kruga, kojem je sredinom 1916. službeno bilo dopušteno da obavi nekoliko razgovora sa Principom u tamnici u Terezinu, na pitanje kakvim mu se Princip učinio, odgovorio je: „[č]ista apstrakcija, ideja. Princip u sebi nije imao ničeg materijalnog.“[2]

Kada se prepoznaje večno u prolaznom, tačnije kada se rekonstruiše vozdizanje prolaznoga ka neprolaznome, tada je ne samo nezanimljivo, neinspirativno nego i ne pomaže da se razume taj retki i, po pravilu, neponovljivi put, ako se samo analitički odvoji ono do čega se došlo – neprolaz, od okolnostй, i od osobe onoga ko je u tome uspeo. Najpoučnije je i najvrednije je pokušati videti kako je neko, ostajući propadljivi i slabi čovek, uspeo da pobedi svoju urođenu ljudsku slabost. Ta dijalektika prolaznog i neprolaznog jeste ono što ponajviše fascinira kod onih kojima bejaše dato da postanu, kako reče književnik Franc Verfel [Franz Werfel], antičkom veličinom Čabrinovićeve patnje u Terezinu udivljeni svedok, „izabrànici sudbine“. Ako je biranje čin slobode, a sudbina oličenje nužnosti, onda su u sudbinskom izabraništvu sedinjeni sloboda i nužnost. I zaista, da nije bio Gavrilo, da njegovom prstu na obaraču ne bejaše suđeno da postane prst Sudbine – bio bi to neko drugi, nekad, ne mnogo kasnije. Ali i on bi nekako opet morao biti jedan „Gavrilo“.

RAĐANJE GENERACIJE

Da li bi Gavrilo Princip bio istorijska ličnost“, odnosno izabranik sudbine, da Austrougarska njegov čin nije iskoristila za obračun sa Srbijom, iz čega se i zametnuo Prvi svetski rat? Vrlo verovatno, budući da bi je taj čin duboko simbolički potresao, ubrzavajući i inače već dobrano poodmakli zamajac njenog rastakanja, zbog nepopravljivog jaza između onoga što je bila istorijska realnost epohe, i onoga što je bilo srž njene simboličke i ukupne legitimnosti, a to je carski dom Habsburgā. Osećajući, makar i neosvešćeno, neodrživost takvog istorijskog stanja, habsburški ideolozi su tražili priliku za obračun sa onim što su opažali kao najveći spoljnju opasnost po Carevinu, a to je bila Srbija. Zašto baš ona? Zato što je objektivno stajala na strani istine istorijske epohe, tj. onoga što je imalo budućnost, a to je, tipično moderna, nacionalna emancipacija ne samo Južnih Slovena nego i Slovena uopšte, koji su činili manje ili više kolektivno obespravljenu većinu Dvojne monarhije. Utoliko, suštinsko lice austrougarske srbofobije bila je nespremnost na suočavanje s Istorijom. U svojoj nemoćnoj srdžbi protiv nečega što je jače od svega i od svih, pa i od nje, Austrougarska je svoju ruku represije i terora, a posle atentatā – i nasumične i nesrazmerne osvete, podizala na one kojima je, bez namere, bilo dato da postanu „oruđe“ izvršenja istorijske Pravde; a to su, sticajem okolnosti, bili Srbi i Srbija.

Umesto priznanja istorijske neodrživosti složenog organizma austrougarske monarhije, već uveliko rastočenog mnogodecenijskom razapetošću između pragmatičkoga duha pogodbenjaštva, i srednjovekovnog ideološkog legitimisanja, te politički podobnoga/korektnoga, pred modernošću nemoćnog rimokatoličkog klerikalizma, zvanični Beč je izabrao poricanje realnosti i napor na uništenju onih, čija je „krivica“ zapravo nije bila u njihovom „buntovničkom karakteru“, kako je Srbe i Srbiju neumorno optuživala austrougarska propaganda, već u tome što je njihov istorijski ritam bio usklađen s onim što je imalo budućnost, za razliku od antikvarizovane Austrougarske. Zato je za nju iskonstruisani rat protiv Srbije zapravo bio pitanje života i smrti, doduše samo kao simboličke tvorevine, dok je za Srbe i Srbiju, zbog načina austrougarskog ratovanja i njegovih ciljeva, taj rat bio pitanje fizičkoga opstanka. Austrougarska je, dakle, znala da mora povesti rat protiv Srbije – ne bi li odložila budućnost, kao što je nekako osećala da ne može preživeti ako u tom ratu ne pobedi.

Delo psihijatra Martina Papenhajma u kome su zabeleženi njegovi razgovori sa Gavrilom Principom

No baš zbog nesavremenosti Austrougarske, a savremenosti Srbije, ideja o uništenju slobodne srpske kraljevine – o čemu se ozbiljno razmišljalo i pre aneksije Bosne i Hercegovine, da bi vrlo brzo, a dosta pre Vidovdanskog atentata, to postala neupitna programska činjenica austrougarske geopolitičke akcije – bila je unapred na propast osuđeni pokušaj da se uklanjanjem posledica prenebregnu pravi uzroci. No naposletku, to što je bilo jasno da će Austro-Ugarska neminovno napasti Srbiju, što su osećali i gimnazijalci Bosne i Hercegovine, unapred je davalo dodatno opravdanje Vidovdanskom atentatu na onoga ko je bio jedan od najznačajnijih zagovornika takve strategije, na stranu činjenica da je on bio i simboličko oličenja tiranije nad Bosnom i Hercegovinom. Ako je već bilo neizbježno da će neprijatelj udariti, ako je on već faktički bio u ratu i sa Srbijom i sa svim Srbima, čekajući priliku da mu dâ i oružanu formu, tada, makar iz moralnih razloga, nikakav zazor pred životima lučunošā takve ratničke politike nije bio obavezan. Konačno, manevri autrougarske vojske, koji su nedvosmisleno imali smisao pretnje Srbiji, uz dodatnu uvredu da sámo oličenje politike tih ratobornih krugova dolazi u poniženu srpsku Bosnu baš na Vidovdan, predstavljalo je nešto što se nije moglo oprostiti. Ferdindand je, dakle, sam Principu pružio pištolj koji ću mu postati koban.

Bez obzira na to što su i danas, posebno u anglo-saksonskim i austro-nemačkim istoričarskim krugovima, i dalje u opticaju shvatanja o srpskoj, a pre svega srbijanskoj krivici za izbijanje Prvog svetskog rata, takvo tumačenje ne samo što je ideološki zaslepljeno, a u teorijskom smislu kratkovido, nego naprosto ne može izdržati suočavanje s elementarnim istorijskim činjenicama. Primera radi, jedan od zavjerenika sarajevskog Vidovdana 1914, Cvetko Popović, iznosi sledeće tumačenje:

[j]ugoslovenska ideja nije unesena u omladinu spolja. Ova se razvijala zajedno sa omladinom, a pod pritiskom kulturne i političke stvarnosti našega naroda. […] Omladina nije svoje jugoslovenstvo preuzela ni od koga, iz prostog razloga što u to vreme nije imala od koga da ga preuzme. Tamo je samo ona propovedala integralno jugoslovenstvo.[3]

Franc Ferdinand objašnjava stanje na manevrima caaru Francu Jozefu, crtež, 1908. godina (Schloß Schönbrunn Kultur-und Betriebsges.m.b.H./Fotograf: Alexander E. Koller Partner)

Jugoslovenstvo – ne kao apstraktna intelektualna konstrukcija, već kao živa ideja iza koje stoji jedan pokret od krvi i mesa, jeste reaktivna ideologija potlačenih Južnih Slovena koja je nastala na tlu Austrougarske. Ona je rođena iz duha patnje, kao zajednički odgovor novoga naraštaja, koji je drugačije nego raniji naraštaji, ali nešto drugačije nego braća u Srbiji i Crnoj Gori, osećao društvo, sebe, istoriju i vlastitu budućnost. Jugoslovenska ideja se stoga može razumeti i, posle svega, opravdati samo prospektivno, ako se posmatra iz perspektive nacionalno revolucionarnog naraštaja, počevši (najkasnije) od Aneksione krize pa nadalje. Međutim, retrospektivno posmatrano, i to čak iz bilo koje vremenske tačke između dvaju svetskih ratova, a naročito počevši od osnivanja NDH – bilo kakvo jugoslovenstvo, makar iz srpske perspektive, neprihvatljivo je, a, poslije 1945, predstavlja oblik vrhunske nacionalne samo-neodgovornosti koja se graniči sa zločinom prema vlastitom narodu.

A kakav je bio taj specifični životno-istorijski osećaj „prečanske“ generacije integralnih Jugoslovena? Pre svega, integralno jugoslovenstvo predstavlja najvažnije čedo mladobosanskoga naraštaja, nešto po čemu je on postao najprepoznatljiviji. Kada govorimo o „naraštaju“, tada ne mislimo na biološki pojam vršnjaštva, već na duhovni pojam generacije, koji, pored blizine godištā, podrazumeva i duhovno-čuvstvenu blizinu onih koji ga sačinjavaju. Naravno, u jednom vremenu i u jednom prostoru može postojati više različitih, ponekad čak međusobno jasno suprotstavljenih duhovnih naraštaja. Uzgred, a ta činjenica je od ključne važnosti za razumevanje potonje geneze NDH, Mladobosanci nisu bili jedini duhovni naraštaj toga vremena u Bosni i Hercegovini, budući da su uporedo s njime postojale i druge generacijske formacije, koje su među rimokatolicima i muslimanima bile znatno prisutnije od Mlade Bosne.

Samorazumevanje, gotovo mesijansku samosvest omladinske struje integralnih Jugoslovena, koja je imala svoje duhovno-ideološke paralelne struje u Dalmaciji i Hrvatskoj, do reči je doveo Hercegovac Vladimir Gaćinović, u spisu Smrt jednog heroja, posvećenom Bogdanu Žerajiću, koji je svojim atentatom na vojnog poglavara Bosne i Hercegovine 1910. dao primer i uzor potonjoj revolucionarnoj južnoslovenskoj akciji unutar Dvojne carevine. On kaže:

Mi najmlađi moramo početi stvarati novu istoriju. U svoje studeno društvo moramo unositi sunca, kolebati umrle i gibati rezignarane. Moramo povesti smrtonosan rat protiv pesimizma, malodušnosti i klonulosti, mi glasnici novih naraštaja i novih ljudi. Imajući veru jaču od života, i ljubav koja diže iz groba – mi ćemo pobediti.[4]

On, nadalje, kaže, da [društvenu] „scenu treba da zauzme pojedinac, čovek od akcije, tip koji otvara epohe“, koji će „umirući, stvoriti novo vreme“. Takav čovek će zametnuti „neumrli apostolat buna“, i „pridržava[će] [se] velikog zaveštanja starih revolucionara: zaboraviti na sebe, izgoreti za druge.“[5]

Mladobosanci Vaso Čubrilović, Ivo Kranjčević i Cvetko Popović posle Prvog svetskog rata  (Izvor: Vreme)

Put do pobede svog naroda koji vodi žrtvom izabranoga, samosvesnoga naraštaja, vodio je preko revolucionarne akcije. Po svemu sudeći, na ideju o ubistvu Franca Ferdinanda Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež došli su manje više jednovremeno, i to nezavisno jedni od drugih. O tome svedoči ne samo spor prve dvojice na suđenju o Sarajevu o prvenstvu „autorstva“ ideje već i sećanja onih koji su ih lično poznavali. Misao o atentatu na visokog predstavnika Carevine (verovahu: što višeg – to bolje) naprosto je lebdela u dušama Mladobosanaca. Njihov naraštaj bio je samostalna jedinica sa-osećanja, sa-mišljenja i sa-delovanja. Etički poriv da se ukloni simbol omražene tiranske države potekao je iz zajedničkoga osećaja nacionalističke omladine, koja je bila avangarda, tj. i čulo i ruka poniženog srpskog naroda Bosne i Hercegovine.

Mlada Bosna postala je najpoznatija po svojoj istorijskoj akciji, ali ona je imala i svoju književno-umetničku dimenziju, kao, uostalom, i analogni omladinski umetničko-društveni pokreti kod drugih naroda – poput Mlade Nemačke, Mlade Italije ili Mlade Poljska („Mlada Turska“ je već nešto sasvim drugo). Čemu uopšte ovaj predmetak „Mlada“? U vremenu modernog ubrzavanja istorije mlađi naraštaj najpre oseća damare dolazećeg. Uostalom, moderni čovek je čovek istorije, onaj ko je oseća egzistencijalno; a tada, po prirodi stvari, onaj ko je mlađi, ko je ponajmanje odomaćen u tradiciji, u ustaljenome, ima razvijenije čulo za ono što će tek biti, naročito za ono što tek treba biti, ukoliko se dovoljno raširi nezadovoljstvo postojećim. Osim toga, još od nemačkoga romantizma pojavljuje se, opet tipično moderni, već pominjani, fenomen duhovnog naraštaja, mladih ljudi koji stasavaju u istoj duhovnoj klimi, i koji, na tragu zajedničkog osećaja za epohalnō, govore, stvaraju, deluju, propovedaju… – predstavljajući jednu životno-duhovnu celinu koja se ne samo u međusobnom opštenju svojih članova generiše, oplođuje i podstiče na dela – i istorijska i umetnička i filosofska i religijska – nego koja predstavlja i najviši izdanak onoga što je epohalno merodavno za tekući svet.

Umesto sveopšte, jedne, večne Istine, od koje u odavno sekularizovanoj stvarnosti već tada gotovo ništa ne beše preostalo, pripadnici duhovnih naraštaja imali su generacijsku izvesnost. S jedne strane, ona je nešto subjektivno, odnosno intersubjektivno, što je posebno za jednu grupu ljudi, nešto u čemu oni žive, kao u svojoj istini. S druge strane, njihov življenje u izvesnosti nije puka partikularnost, već predstavlja objektivni pokazatelj onoga što je u epohalnom smislu postalo istinito, makar do daljnjega. Generacijske izvesnosti i generacijski osećaj života postaju mogući kada se putem teško prozirnih mehanizama, uspostavi tesna veza između „podzemnih tokova“ istorije i jedne generacije. Pretpostavka za tako nešto čini preoblikovanje samog istorijskog vremena koje u jednom trenutku, i na neko vreme, može postati „prozirno“, odnosno „opipljivo“, makar za one koji za to imaju „čulo“, a to je ta generacija, koja uviđa, oseća i propoveda istinu svoje epohe. To se uvek dešava tako što se, kao što je govorio apostol Pavle (istorijsko) vreme „skupi“, ili kada se ono „navrši“, kada nastaje epohalni kajros, kada usled dugotrajnog, hegelovski rečeno, „rada istorije“, bude kristalizovana i postane vidljiva smisaona struktura koja u objektivnoj datosti epohalnoga stanja nalazi svoj trenutni najčistiji istorijski izraz, koji tada može postati providan i jednoj generaciji,  pa i jednosuštan s njenim nosećim duhovnim osećajem. Na osnovu toga postaje moguć i nastaje naraštaj koji učestvuje u zajedničkom osećanju života, koji na stvarnost gleda na sličan način, iste stvari prepoznaje kao sporne, čak neodržive, jednoobrazno reagujući na njih, uz jednoglasno nastojanje na odlučnoj protivakciji. To se, po svoj prilici, desilo Mladobosancima, i zato su oni – ne zbog svog obrazovanja, a još manje zbog svoje moći – bili neuporedivo dalekovidiji i delotvorniji od svih svojih savremenika i zemljaka. Oni su povrh toga znali ne samo za svoj ujednačeni doživljaj stvarnosti nego i za sebe kao jedan oblikovani, realni naraštaj, koji svoju snagu crpi iz saosećanja, što mu daje silinu da može postati „zajednica volje“ kadra za „podvrgavanje jednoj opasnosti i sopstvenoj inicijativi“, kako se, ubrzo posle Prvog svetskog rata, živo sećao sarajevski Mladobosanac Borivoje Jevtić.[6]

U takvoj situaciji, izvesnost jednog duhovnog naraštaja predstavlja izraz onoga što trenutno jeste Istoriju, što jeste njena stvarnost, odnosno što važi kao njen nalog. Subjektivna izvesnost jedne grupe ljudi, koja u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji i Hrvatskoj nije mogla brojati više od koje hiljade ljudi, postaje objektivna istina istorijskog trenutka na tom prostoru. Mlada Bosna je, dakle, oličavala tu objektivnu istinu Austrougarske – naime, to što joj je Istorija već bila „presudila“, pri čemu je ta objektivnost bila prešla u subjektivnu formu nepokolebljivog znanja i neodvrative rešenosti jednog duhovnog naraštaja.

Njihova odlučnost nije bila fanatizam ličnih uverenja, već nesalomljiva svest iza koje je stajao realizam sazrele istorije. Njihovo znanje nije poticalo odatle što su njegovi pripadnici bili pametniji od drugih, već stoga što su imali sreću da im se istorija „javi“, kao istorijska epifanija, te da se projavi putem njihovih reči i njihovih dela. Taj život u znanju, u izvesnosti, dao je titansku snagu bezuslovne vere tom, da ga tako nazovemo, bataljonu krhkih, često nervoznih, katkad jednostranih, ali nesalomljivih mladića – da postanu oruđe izvršenja istorijske Istine i Pravde nad Austrougarskom, čiji je sudnji čas već bez sumnje već bio izbio.

Heroji Vidovdana: Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović

I kao da su austrougarski uzaludni branioci onoga što je odavno postalo jučerašnje nekako osećali značaj omladinskog otpora, budući da su fenomen srpskih đačkih družina i udruženja koji su se pojavili pri nekolicini gimnazija po Bosni i Hercegovini gotovo od samoga početka tretirali kao državne neprijatelje prvoga reda, poklanjajući mu „dužnu“ špijunsku pažnju, uz prateću policijsku brutalnost, vremenom se sve manje ne ustežući i od otvorenih zločina. Iza leđa plejade oduševljenih momaka stajala je Današnjica, a iza leđa žbira, žandara, agenata i ideologije Beča i Pešte – Jučerašnjica. Zato je, uz svu nesravnjivu premoć austrougarskog represivnog aparata – makar u faktičkom svetu, na strani naraštaja Mladobosanaca bila nenadoknadiva prednost – u sferi onoga što je bila suštinska stvarnost toga istoeijskog trenutka. Austrougarska i Mladobosanci živeli su u različitim svetovima – prvi u bivšem, a drugi u sadašnjem, koji je obećavao drugačiju, svakako manje lošu i nepodnošljivu budućnost.

Istini za volju, ono što je vrlina ove subjektivno-objektivne istinitosne strukture, tesno je povezano s njenom, da tako kažemo, „manom“. Ona je, naime, duboko epohalno posredovana, tako da, kada istorija „pođe“ dalje, bivaju relativizovane njene ranije uspostavljene istine. Posledica toga jeste potonja razočaranost naraštaja koji je jednom živeo u svojoj granitno čvrstoj izvesnosti – onim što je nastalo iz njegovih nadanja. Tako je bilo moguće da iz tog naraštaja idealističkih jugoslovenskih nacionalista poniknu potonji ravnogorci (Dobrosav Jevđević ili Jezdimir Dangić), komunisti (Mustafa Golubić ili Simo Miljuš), zboraši (Ratko Parežanin), ili čak lojalisti ustaškoga režima (Avgustin Ujević). Ne samo odslikavanja radi, već i da bismo pokazali kako je taj prevratnički naraštaj osećao prelomne događaje svoga vremena, daćemo jedan Ujevićev ushićeni, a, slobodni smo reći, po dubini zahvata i nenadmašni izraz prirode srpske pobede u Prvom balkanskom ratu:

Kosovo je oteto otimaču, sila udružena s pravom razbila je silu što je bila samo nasilje […] mrcvareni su ubili ubicu, i preplašili njegove ortake. Protiv volje Evrope, Balkan je spasio evropsku čast. […] Bolje umreti nego umirati – to je bila lozinka Srbije u oktobru 1912. […] Ko je spremio ovaj rat? Narodna pesma, narodni pevač, umetnik roda moga. Slepac-guslar […] Tako je gruvanje balkanskih topova značilo pobedu naše narodne svesti i slavlje naše narodne kulture.[7]

Pobeda na bojnom polju u datom slučaju bila je i pobeda u Kulturkampf-u, i to ne samo sa Turskom, tj. sa „ubicom“, već i sa njegovim preplašenim evropskim „ortacima“. Da, ovo je besprimerno istinito izrečeno – taj rat, kao, uostalom, i prethodne i potonje naše ratove, „spremili“ su guslari, večiti čuvari onoga što smo oduvek znali, večiti čuvari izvora naše snage. Zato, bez Kosovskoga zaveta ne bi bilo naših pobeda, jer, konačno, sve srpske pobede posle Kosova nadahnute su Kosovom. Samo smo s Kosovom u sebi mogli i znali pobeđivati. Zato nam naši neprijatelji – i srbojezični i inojezični – ni danas ne ostavljaju na miru ni gusle niti Njegoša, ne samo da bi nas ugnali u stid i krivicu zbog najnovijih ratova nego i da bi nam oduzeli snagu za neke buduće, od kojih, strahujem, nisu odustali. Oni, ponekad bolje i od nas samih, znaju da smo bez Kosova mi ništa.

No već koju deceniju posle izricanja ovih blistavih Ujevićevih reči – od ovoga oduševljenja nije ostalo ništa. Izgleda da je Jugoslavija bila najveća grobnica jugoslovenstva. Integralno, srpsko-hrvatsko jugoslovenstvo prve prave generacije ideoloških Jugoslovena, postalo je suštinski nemoguće već u prvoj Jugoslaviji. Kao što su balkanski ratovi dali povoda za relativno rašireno izjašnjavanje kao tzv. „Srbohrvata“, ali samo, da ne zaboravimo, unutar malobrojne omladinske intelektualne elite, tako su i potonja istorijska kretanja devaforizovala ovo situativno uslovljeno nacionalno (pre)izjašnjavanje.

Kako su u tako srazmerno kratkom razdoblju bile moguće tako krupne promene? Čas izvesnosti epohalnog kajrosa, koju je bila darovala sama Istorija – upravo je ona sama, svojim daljim tokom, i oduzela. Problem je, naime, s epohalnim izvesnostima što su one oročene koliko i objektivne epohalno-istorijske strukture na koje se oslanjahu. A baš te strukture su, inače, zaslužne za to što se u jednom trenutku nivelišu sve unutar-generacijske, individualne razlike, koje tek kasnije, kada prođe taj epohalno-generacijski „tren“ sveprozirnosti, sveizjednačenosti i nepomućenog zajedništva, znaju da isplivaju, ponekad i na zapanjujući način. Zato sudbina svake generacijske istine jeste njeno relativizovanje potonjim razvojem istorijskih događaja – budući da moderna istorija nikada ne staje, da nikada ne ostaje trajno pri jednom uspostavljenim objektivno-istorijskim istinitostima, odnosno pri odgovarajućim subjektivno-istorijskim istinima. Zato je svaki duhovni naraštaj, ako je imao sreću da ga trenutna konstelacija istorije objedini u sabornu ličnost (da upotrebimo važan pojam Maksa Šelera [Max Scheler]), po prirodi stvari osuđen na generacijsko razočaranje, posle čega se integralna duhovno-životna jedinica Naraštaja razbija na pojedince od kojih prethodno bejaše sastavljena.

Posle svakog epohalnog pomeranja treba iznova graditi epohalnu izvesnost – ako je to moguće. No nije svaka epoha našla načina da se izrazi u odgovarajućem duhovnom naraštaju. 1941, recimo, nema ni traga od takve objektivne istine, kao što ga je bilo 1914. Otuda tolike podele, život u čisto partikularno-subjektivnim izvesnostima različitih grupa lišen objektivno-istorijske podloge, što je ishodovalo bespoštednim međusobnim uništavanjem u bespućima ideoloških razlaza – o provalijskom jazu između bilo kakvoga srpstva i u ustaštvu okončalog hrvatstva, da i ne govorimo. No, kao što nagovestismo, istina u kojoj živi jedan duhovni naraštaj, nije njegova zasluga, njegovo otkriće, a naročito nije njegova proizvoljna konstrukcija. Njeno uspostavljanje je izraz, da tako kažemo, naklonosti Istorije, koja u jednom svom trenutku dostigne takvu uobličenost koja pogoduje generisanju odgovarajućih izvesnosti. Zato je bilo moguće da se pojavi žerajićevsko-principovski naraštaj, Naraštaj 1914. Sa njime formalno uporedivog Naraštaja 1941, međutim, naprosto nije bilo, a po svoj prilici, nije ga ni moglo biti. To objašnjava i potonji građanski rat, ili unakrsne građanske ratove raznih nacionalnih i ideoloških opcija, ali i to zašto su događaji od 1914. do 1918, makar sa naše strane, neuporedivo smisaono jasniji, a etički čistiji, kao i  zašto nam je, na kraju, znatno lakše da se sećamo Prvog nego Drugog svetskoga rata.

„RODOSLOV“ JUNAKA

Kako je uopšte bio moguć Gavrilo Princip? To nije pitanje samo opisa njegovog prekratkog života, ili istorije njegove porodice, koja je iz Rijeke Crnojevića, preko crnogorskoga Grahova, još pod prvobitnim prezimenom Jovićević, zatim preko dalmatinske Polače stigla u selo Obljaj blizu Bosanskoga Grahova – već pitanje geneze antropološko-društvenih tipova koja je učinila mogućim pojavu onih koji delom propovedaju „osvetu i ljubav“. O tome govori jedan od pripadnika toga naraštaja:

Usne Davida Štrpca sarkastički su se smešile, dok mu je srce krvarilo. Gavrilo Princip je [duhovni – Č. K.] sin toga Davida Štrpca, koji nasledi krv mnogih generacija dedovskih i pradedovskih što provedoše svoj život u teškoj tami i robovanju.[8]

No Princip nije bio naslednik samo kmetske generacije svoga oca, budući da je ovaj, zajedno sa svojim bratom i ocem, a Gavrilovim dedom, u zapadnoj Bosni učestvovao u ustanku Petra Mrkonjića, potonjega kralja Petra. U Principu i njegovoj generaciji kristalizovalo se ne samo iskustvo prethodnoga naraštaja ustanika, boraca za slobodu, nego i bolno, da tako kažemo, međugeneracijsko iskustvo štrbačke poniženosti pred i pod Austrougarskom. Gavrilo, međutim, više neće da trpi Šrtpčeva poniženja, a sveti cilj svojih predaka – slobodu, nastoji da ostvari drugačijim sredstvima. Gavrilova generacija je i evropski moderna, inspiriše se evropskim revolucionarnim idejama, ali je ništa manje srpski tradicionalna – duboko utemeljena u tradiciju kosovskog zaveta, hajdučko-uskočkih legendi i žive četničke borbe na okupiranom srpskom jugu, koji se tih godina oslobađao od turskog ropstva.

Bogdan Žerajić

Zato se može reći da su pištolji Grahovljanina Gavrila Principa i Nevesinjca Bogdana Žerajića, takoreći, legitimni su naslednici pušaka ustanika zapadnobosanskoga ustanka i Hercegovačkoga ustanka (1875), kao što je i naraštaj naoružanih nacionalnih revolucionara legitimni naslednik hajduka, koji su do svega nekoliko decenija ranije delovale po istočnoj Hercegovini i zapadnoj Crnoj Gori. Štaviše, kontinuitet protejskih figura srpskih odstojnika slobode može se proširiti: srednjovekovni vitez, zatim hajduk – a upravo je zapadnobosanski kraj živeo od legende o starom Vujadinu i njegovim sinovima – nadalje ustanik, i na kraju nacionalni revolucinar. U krajnjoj liniji, sve to se susrelo u naraštaju Mladobosanaca, a Gavrilo je bio narodni vitez, onaj soj koji su Srbi vekovima, u nedostatku izvornog, davno proteranog ili uništenoga plemstva, davali iz redova „običnoga naroda“. To je Gavrilov duhovni rodoslov.

U tom duhovno-geneološkom nizu prepliću se kontinuitet i diskontinuitet: revolucionar s pištoljem ispod kaputa koji luta po okupiranim gradovima prirodni je naslednik hajduka s puškom preko ramena koji luta poluslobodnim planinama. Potonji inspiriše drugoga. Ni jedan niti drugi nemaju vremena za čekanje na pravi trenutak za borbu za slobodu, njima je taj trenutak uvek sadašnji, za njih je rat uvek već počeo i nema mu kraja – do konačne slobode, ili do junačke smrti. Razlika je, međutim, u tome što hajduci u ranijim stolećima četuju bez ikakvog izgleda na pobedu. Nacionalni revolucionar živi u, hajduku uskraćenom, stamenom ubeđenju da je kraj Austriji sasvim blizu. On, na početku HH veka, takođe oseća blizinu slobode, ali u svojoj generacijskoj izvesnosti pouzdano zna da ona ipak neće doći ako se ne pokaže spremnost na žrtvu, koja će zabiti poslednje čavle u smrtni kovčeg suštinski skončale Austrougarske, koja se i dalje, besomučno i bestidno odupire priznanju svoga istorijskog zalaska, štaviše zašlosti.

Mladobosanci, taj prvi zaista moderni naraštaj u Bosni i Hercegovini, osećali su da se više ne može živeti i misliti na način na koji su to činili preci. To ne dopušta sama Istorija, ali još više ni moćni, bečko-berlinski neprijatelj. Modernizovati se – to je bio uslov opstanka. Najzanimljivije od svega je, međutim, to što smo mi Srbi, s obe strane Drine, uticaje modernizovanja ponapre i ponajviše primili od onih koji su nam se u osvit HH veka, ne našom odlukom, a ponajmanje krivicom, pojavili kao neprijatelji – a to su Austro-Nemci. Prema jednoj neobičnoj dijalektici istorijskog dinamizma, mi smo, opšteći s njima, učili ne samo šta znači biti Evropljanin nego smo se upravo putem toga i, ne znajući za to, zapravo spremali za potonji otpor njima, čak i kada nismo znali da će do njega doći, tj. i kada nam nije moglo biti jasno da je naše evropeizovanje, pored ostaloga, i priprema, štaviše, najbolja moguća, za neminovno dolazeći rat s (germanskom) Evropom.

Mladobosanci u sudnici

Slikovit primer ove dvosmislene interakcije Srba i Austrougarske predstavljaju institucije. Recimo, gimnazije koje je Austrougarska po Bosni i Hercegovini otvorila, iako ih je bilo malo, svega šest, bile su ne samo nezamenljiva mesta sticanja znanja i prosvećivanja domaćega stanovništva nego i inkubatori omladinskih pokreta i antiaustrougarskoga nacionalizma. Je li to bila „nezahvalanost“, kako su zvanično i nezvanično govorili predstavnici bečkih vlasti i njima odani? Nipošto. Zavnični Beč je, duboko ne razumevajući savremeni istorijski trenutak, smatrao da je moguća i održiva vrlo dozirana i kontrolisana modernizacija – tako što će se među lokalnim stanovništvom širiti obrazovanje, ali s idejom da se ono ciljano usmerava ka zahvalnosti i odanosti austrougarskim vlastima, koji su svoj ideološki legitimitet izvodili iz tradicije Svetog rimskog carstva nemačke nacije i od bogopomazanja bečkog cara, za koju je jamčila rimska Kurija. Ono što je bila unutrašnja protivrečnost Istorijskog trenutka Austrougarske – a to je modernizovanje (i spontano i plansko) kojem se pokušao davati domoderni ideološki predznak, u Bosni i Hercegovini se ponovilo, i to u zaoštrenom obliku, budući da je Beč, protivno volji i odlučnoj borbi za slobodu srpskoga naroda sa te teritorije, nju najpre okupirao, a zatim i protivzakonito sebi pripojio. Zato se u Bosni i Hercegovini sprovođena bečka kontrolisana modernizacija, koja je, u načelu, contradictio in adjecto, neminovno, i to u najkraćem roku, morala okrenuti protiv onih koji su je (spro)vodili.

Međutim, mladobosanski naraštaj se nije tek prepuštao bečkoj kulturnoj politici i civilizacijskim uticajima koji su u Bosnu i Hercegovinu potekli posle političkog dolaska Carevine u zemlju Kotromanića i Hranića. Oni i direktno razmišljaju o ovome pitanju, dolazeći do ispravnih zaključaka, gradeći od toga svoju samosvest, kako svedoče i sledeće reči Dimitrija Mitrinovića, možda najznačajnije intelektualne figure čitavoga pokreta:

Mi, ovako maleni i slabi, moramo se svestrano boriti za svoj opstanak […] Mi ne smemo biti neosetljivi prema bujnom i svestranom životu modernog i jakog Zapada, jer će nas, nekulturne i nemoderne, taj […] snažni Zapad pregaziti silom svoje kulture. Samo, radi našeg ugledanja i pozajmljivanja od Zapada, mi ne treba da se odrodimo; treba da se oplodimo. Strani uticaj treba da bude nacionalizovan, modifikovan prema našim silama i prilikama i od stranoga treba uzimati samo ono što je dovoljno kosmopolitsko, opšte, da bi se kod nas moglo dobro i prirodno sroditi s našom narodnom dušom.[9]

Moderni svet, svet bez careva, transcendentnog poretka i povlašćenih staleža, uveliko je bio potrošio svoje legitimaciono-životne snage, što se, možda paradoksalnom, tako dobro osećalo na njegovim zabitima i rubovima, a naročito u Bosni i Hercegovini, koja je iz otomanskog feudalizma, maltene bez pripreme, ugazila u dvosmislenu austrougarsku modernizaciju. Ta specifičnost Bosne i Hercegovine, iskorak iz osmanluka i zakoračenje u Evropu, dakle faktičko polazište iz orijentalnog feudalizma, i odgovarajuće slike sveta, a stupanje u, tipično austrougarski, iritantni spoj modernosti i tvrdoglave, odsudne odbrane ostataka sveta iz doba nekadašnjega Drevnoga režima, koji je u Evropi pao još s Francuskom revolucijom – stvorili su samosvojnu duhovnu situaciju, u kojoj se mogao roditi duhovni naraštaj Mladobosanaca, koji je bio adekvatan izraz i izdanak te, objektivno paradoksalne duhovne situacije Bosne i Hercegovine. U takvim okolnostima, bilo je moguće da se napravi, samo naizgled neodrživi, ali u takvoj Bosni i takvoj Hercegovini objašnjivi spoj revolucionarno-anarhističkih i izrazito nacionalističkih ideologija, ateizma, doduše vrlo sporadičnoga – i sudbinske vere u Miloševo delo, u njegovu žrtvu i u Kosovski zavet večne pravde, koja je sankcionisana transcendencijom, uzgred, onom verodostojnom, a ne lažnom, na koju se, bez više ikakvog prava, pozivao Bečki dvor.


[1] Vladimir Gaćinović, Smrt jednog heroja (navedeno prema Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, str. 81).

[2] Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, Beograd, 2013, str. 187.

[3] Cvetko Đ. Popović, Sarajevski Vidovdan 1914. Doživljaji i sećanja, Beograd, 1969 (navedeno prema: Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, Beograd, 2013, str. 45).

[4] Vladimir Gaćinović, Smrt jednog heroja (navedeno prema Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, str. 80).

[5] Isto, str. 81.

[6] Borivoje Jevtić, Sarajevski atentat, Sarajevo, 1923.

[7] Avgustin Ujević, Naprednjak, Šibenik, 31.1. 1913 (navedeno prema: Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, str. 103/4).

[8] Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu, str. 214 (autor ovoga teksta jeste sam autor) .

[9] Navedeno prema: Ratko Parežnina, Gavrilo Princip u Beogradu, str. 72.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Večni lik Gavrila Principa

* Obavezna polja