Dolazak američkog predsednika Donalda Trampa u Varšavu, na manifestaciju povodom osamdeset godina od nemačkog napada na Poljsku, kojim je, kako se smatra, otpočeo Drugi svetski rat, neočekivano je otkazan. Iako je zvanični razlog za otkazivanje uragan koji je pogodio Floridu, Tramp je u vreme obeležavanja sumorne godišnjice boravio u svom golf-klubu. Iz ovog prijatnog ambijenta Donald Tramp je uputio toplu čestitku „svojim poljskim prijateljima“ povodom značajnog jubileja – početka Drugog svetskog rata: „Naprosto želim da čestitam Poljskoj. To je prelepa zemlja, sa divnim ljudima…“.

Sudeći po tamošnjim medijima, otkazivanje dolaska izazvalo je veliko razočarenje u Poljskoj. Razočarenje se posebno nije krilo u vladajućoj partiji Pravo i pravda. Umesto Trampa, u Varšavu je stigao njegov zamenik Majk Pens. A on, ni približno, nije bio adekvatna zamena, uprkos njegovoj izjavi, prijatnoj poljskim ušima ali u suštini besmislenoj, da SAD i Poljska „nisu savez, već porodica“. „Trampovo prisustvo za nas bi bilo važno zbog predstavljanja poljske istorije“, priznao je Vojček Kolarski, državni sekretar u kancelariji poljskog predsednika. Zato što je Poljska, smatra Kolarski, bila „prva“ i , razume se, posve nevina „žrtva Drugog svetskog rata“.

Treba li ruski predsednik Putin, ili predsednik Srbije Vučić, da žale zato što nisu pozvani na „centralnu manifestaciju na Zapadu“ povodom početka Drugog svetskog rata? U pitanju je poštovanje i pijetet prema žrtvama koje su u borbi protiv fašizma podnele ove dve zemlje – pijetet koji je ovog puta potpuno izostao s poljske strane. Nemačkom predsedniku Franku Valteru Štajnmajeru je u Poljskoj preostalo jedino da zahvali armiji SAD, koja je „pobedila nacional-socijalizam, ne samo na Zapadu, nego i na Istoku“, dodajući uz to reči dirljive zahvalnosti: „Svi mi na ovaj dan sa zahvalnošću gledamo u Ameriku“.

Čija se onda zastava zavijorila na Rajhstagu prvog maja`45. i čija je armija oslobodila Berlin? Da li je sovjetska armija zapravo okupirala nemačku prestonicu oslobađajući, nekako uzgred i nehotice, Nemačku i čitav svet od pošasti nacizma? Ko je, na koncu, porazio hitlerovski Treći rajh i ko je uopšte oslobodio Poljsku, plaćajući njenu slobodu i nezavisnost sa 600.000 ljudskih života?

FESTIVAL ISTORIJSKE REVIZIJE

Varšava, u stvari, zaključila je portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova, „odavno sebe nije dovela u gluplju situaciju“. A Poljska u tome nije nimalo usamljena; pridružuju joj se, s očiglednim entuzijazmom, i druge zemlje, na zapadu i istoku kontinenta. Možda bi, uostalom, pokušaj Poljske da sebe predstavi kao prvu i nevinu žrtvu bio plemenit i opravdan cilj, vredan hvale, kad ne bi u potpunosti protivurečio istorijskoj istini. U Varšavi smo godine 2019, konstatuju novinari Darja Rinočnova i Ivan Abakumov, zapravo imali priliku da gledamo pravi „festival istorijske revizije“. I to više nikog ne iznenađuje. Velika revizija istorije je već dugo u toku.

Revizija istorije, ispočetka stidljiva i tiha, a danas već bučna, nametljiva i agresivna, započela je još kasnih 80-tih godina prošlog veka, s padom Berlinskog zida. O tome je, još u junu 1989. godine, svedočio ruski pisac Eduard Limonov. Već tada je, konstatovao je Limonov, „pred našim očima stvoren revizionistički mit o ‘nevinosti’ evropskih država koje su bile žrtve dva čudovišta: Hitlera i Staljina, mit koji sa zadovoljstvom podržava Zapad i zemlje Istočne Evrope“. Sada je kanonizacija ovog „lažnog i štetnog istorijskog mita“u punom jeku. Teško je poverovati da smo u Varšavi ove godine prisustvovali njenom velikom finalu. Revizija će se sasvim sigurno nastaviti i u budućnosti.

Obeležavanje 80 godina od početka II Svetskog rata, Varšava 01.09.2019.
Foto: Slawomir Kaminski/Agencja Gazeta via REUTERS

Pisac Limonov izazvao je 20. juna 1989. „skandal“ na jednom međunarodnom skupu pisaca, u organizaciji američke Vitlend fondacije, o čemu je, među ostalim, dva dana kasnije pisao i Njujork tajms. Poslušajmo radije šta o tom „skandalu“ kaže sam pisac:

„Za stolom predsedništva je desetak pisaca iz Centralne i Istočne Evrope. Predsedava profesor Kornelskog univerziteta Majkl Skamel. Govori laureat Nobelove nagrade, pisac Česlav Miloš. Čita lagano unapred pripremljen tekst. A taj tekst je u duhu Hladnog rata, pun besmislenih i neumesnih napada na SSSR i njegov narod. Sedim u sali. U meni raste ogorčenje.“

„Uprkos pravilu i protestu presedavajućeg, uključio sam svoj mikrofon i rekao ono što je preneo (pojednostavljeno) Njujork tajms od 22. juna: ‘Mister Limonov izazovno je podsetio bivšeg poljskog diplomatu da je Poljska još 1934.  godine potpisala s Nemačkom sporazum o nenapadanju, i kada je Nemačka otela deo Čehoslovačke, 1938. godine, Poljska je pomogla sebi – prisvojila je deo teritorija češke žrtve (industrijsku oblast Tešin). Mister Miloš nije ništa odgovorio’.“

Umesto proslavljenog nobelovca, Limonovu je odgovorio poljski pisac Adam Mihnjik: „Nažalost, ovo što je rekao gospodin Limonov jeste istina. Te sramne stranice poljske istorije doista postoje“.

PRLJAVE STRANICE EVROPSKE ISTORIJE

Te krvave i „sramne stranice“ u istoriji Poljske, a i mnogih zemalja Istočne i Centralne Evrope, doista postoje, ali postoje i pokušaji da se one izbrišu, pocepaju iz udžbenika istorije ili barem prekroje. Iste te, 1989. godine, Limonov je mogao da primeti: „Na primer, u poslednjem izdanju popularnog francuskog ekciklopedijskog rečnika Petit Rober nema ni poljsko-nemačkog sporazuma, niti aneksije Tešina. Francuski revizionizam je tiho počistio prljavštinu iz poljske istorije“.

Poljska 20-tih i 30-tih, odnosno tokom čitave svoje istorije od ponovnog sticanja nezavisnosti 1918, nije bila nikakva demokratija, već brutalna i otvorena diktatura: „prava diktatura“ (prema sintagmi iz već pomenutog enciklopedijskog rečnika Petit Rober) pukovnika Pilsudskog, možemo reći fašistička, koju je, posle njegove smrti 1935, zamenila vojna hunta – „diktatura pukovnika“. Sve do 1938. godine, takva Poljska, naknadno proglašena za demokratsku, uživa u „dobrom društvu“ Nemačke, Mađarske i Rumunije – učesnica u komadanju Čehoslovačke (Mađarska je ovom prilikom prisvojila delove Južne Slovačke).

Ostaje da se zapitamo: zašto do preokreta dolazi upravo 1938? „Čim je naišla na teritorijalne pretenzije Nemačke (zahtev za vraćanjem osvojene Šlezije), Poljska je napustila to društvo i sprijateljila se s Engleskom i Francuskom.“

Istini za volju, nije samo Poljska potpisala sporazum o nenapadanju s Hitlerovom Nemačkom, niti je samo ona tih godina pokazivala snažne simpatije za nacizam. Dojče vele u prigodnom tekstu sovjetsko-nemački sporazum iz 1939. naziva „prilično ciničnim“, dodajući da se njegove posledice u Istočnoj Evropi osećaju i danas – ali propuštajući da pomene neke „sporedne istorijske detalje“.

Sovjetski Savez je takav pakt potpisao poslednji, i to tek posle potpisivanja sramnog Minhenskog sporazuma između Nemačke, Italije i zapadnih sila, 29-30. septembra 1938. godine, kojim je dogovorena predaja Sudetske oblasti, teritorije Čehoslovačke, Nemačkoj. A prethodno su istovetne sporazume o nenapadanju potpisale Britanija i Francuska. (Potpisale su ga, uzgred, ukoliko to ima značaja, i sve tri baltičke republike, tada još nezavisne, nadajući se možda da će ih predstojeći i neminovan sukob nacističke Nemačke i Sovjetske Rusije nekako zaobići, ili da će i same učestvovati u podeli „ruskog plena“).

Potpisivanje pakta Ribentrop-Molotov, Moskva, 23. avgust 1939.

Još pre toga, podseća ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, Narodni komesarijat inostranih poslova SSSR-a, u izjavi od 17. marta 1938. godine, i nakon anšlusa Austrije, uputio je apel Londonu, Parizu, Vašingtonu i Pragu za „kolektivno spasavanje sveta“. Za spasavanje mira u Evropi, upozorava se u ovoj izjavi, „sutra već može biti kasno, ali danas vreme za to još nije isteklo“. Možda je izlišno dodati da je ovaj apel Moskve zapadnim silama – kao i mnogi pre i posle toga – ostao bez odgovora. Zašto je ovako olako, isključivo njihovom voljom (zapadnih sila), propuštena šansa da se sačuva mir u Evropi? Kome je, u stvari, tada više odgovarao rat?

KOME PRETI „RUSKI EKSPANZIONIZAM“?

SSSR je, uprkos ovom diplomatskom neuspehu, nastavio s naporima za očuvanje svetskog mira i već 17. aprila 1939. izneo predlog Britaniji i Francuskoj o sklapanju trilateralnog ugovora o uzajamnoj pomoći. „U Moskvi su pri tom smatrali“, napominje Bocan-Harčenko, „da će dogovori s Londonom i Parizom biti punovažni samo ukoliko im se pridruži i Varšava. Ali antiruski raspoloženi vladajući krugovi Poljske bili su ubeđeni da će im Velika Britanija i Francuska pružiti podršku i bez Moskve.“

Zapadnim silama nije se dopadala klauzula u sovjetskom nacrtu ugovora koja je predviđala „hitnu vojnu pomoć u slučaju agresije“. Zbog toga su sabotirale pregovore i igrale dvostruku igru, sve dok pregovori nisu postali sasvim besmisleni. U isto vreme, svedoči ruski ambasador, u Moskvu su pristizale informacije o tajnim englesko-nemačkim kontaktima (pregovori u tajnosti s nacističkim emisarima vođeni su u Londonu). Ovaj diplomatski napor Moskve konačno je propao u avgustu 1939. Ubrzo zatim, već u septembru, pokazalo se da je nada Poljaka, da će im zapadne sile „pružiti podršku i bez Moskve“, bila samo pusta želja. Ponavlja li Poljska ovu grešku i danas, uzdajući se, pomalo lakomisleno, u pomoć zapadnih sila?

Lista zvanica na ovu manifestaciju u Poljskoj, sa koje su izostavljeni predsednici Rusije i Srbije – predstavnici zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu – diktirana je, između ostalog, i sasvim pragmatičnim razlozima: „Poljski saveznici nalaze se isključivo na Zapadu“, primećuje Dojče vele. „Ali i među zapadnim saveznicima postoje ozbiljne razlike“.

Preti li Poljskoj danas (baš kao i Bugarskoj, Rumuniji ili baltičkim republikama) zloglasni „ruski ekspanzionizam“? „Potpuno je prirodno da tražimo partnere koji mogu realno da primene vojnu silu,“ smatra Beata Gorka-Vinter, iz trusta mozgova PISM, koji finansira poljska država, „dakle, partnere koji bi mogli da ispune obaveze iz Člana 5 ugovora NATO“. (Da li je prirodno – s kim to želi da ratuje Poljska?) To je onaj famozni član koji članicama NATO-a nalaže da, ukoliko je napadnuta jedna država članica, sve druge moraju da joj priteknu u pomoć. Ona smatra da je „nesposobnost evropskih partnera dokazana traljavim dogovorima o formiranju evropske armije“.

KO JE UNIŠTIO VERSAJSKI POREDAK?

Prema izveštaju Njujork tajmsa, poljski predsednik Andžej Duda zamera „saveznicima – evropskim liderima“, da ne shvataju dovoljno ozbiljno „rusku opasnost“. U svom nastupu on je „faktički izjednačio Rusiju sa Trećim rajhom“. Da li je to, mimo istorijske istine, mudra strategija Varšave – da u svakoj prilici izaziva„zloćudnog ruskog medveda“, zabijajući mu prst u oko? Da li bi možda ipak bilo mudrije da Poljska gradi drugačije odnose sa susedima, pre svega onim na istoku? Ponavlja li Poljska danas sličnu grešku kao i 1938,  kada je sledila politiku „zapadnih saveznika“ i kada su svi „predlozi SSSR-a poljskoj vlasti o zaključivanju saveza bili odbačeni iz ideoloških pobuda“, kao što nas podseća poljski istoričar Bogdan Pentka?

Uostalom, „mnogo više negodovanja nego pakt Molotov-Ribentrop“, tvrdi ovaj istoričar, „zaslužuje Minhenski sporazum, koji je doveo do toga da je na južnim granicama Poljske nestala država koja je ograničavala nemački ekspanzionizam“.

Poljska je i sama učestvovala u komadanju Čehoslovačke i time pružila neočekivan i jak podstrek militarističkim i osvajačkim ambicijama Trećeg rajha. Ključna za izbijanje rata, navodi istoričar Pentka, zapravo je bila godina ‘38, a ne ‘39: „Hitlerova Nemačka je mogla brzo da napadne Poljsku već u septembru 1939. godine zahvaljujući tome što je nakon osvajanja Čehoslovačke u martu 1938. godine mogla da iskoristi dobro razvijenu češku industriju i arsenal češke vojske, koja je bila jedna od najjačih armija u tadašnjoj Evropi. Zbog toga je 1938, a ne 1939. godina bila ključna za početak rata nacističke Nemačke. Upravo tada, 1938. godine, konačno je uništen Versajski mirovni poredak“.

Predsednik Nemačke Frank Valter-Štajnmajer drži govor, Varšava, 1. septembar 2019. (Foto: Slawomir Kaminski/Agencja Gazeta via REUTERS)

Što se tiče istorijske istine, onaj kome je do nje stalo može je naći u istorijskim dokumentima. Na primer, u onim koji su nedavno predstavljeni u Moskvi, na izložbi 1939. godina. Početak Drugog svetskog rata. Na ovoj izložbi se „mogu videti originali jedinstvenih dokumenata te epohe – tajni zapisnici sa savetovanja, nacrti odluka, rukopisne beleške vođa“. Dokumenti su sada dostupni i u digitalnom formatu. „Znatan deo objavljenih dokumenata“, podvlači novinar Vladimir Kornilov, „tiče se moskovskih pregovora između SSSR, Britanije i Francuske u avgustu 1939. A ti dokumenti pokazuju da su ih London i Pariz otvoreno odugovlačili i izbegavali da se izjasne povodom pitanja koje im je na svakom zasedanju postavljao šef sovjetske vojne delegacije Klim Vorošilov: ‘Pretpostavljate li – u slučaju zajedničkih vojnih dejstava protiv nacističke Nemačke — propuštanje sovjetskih trupa preko teritorije Poljske?’“

Jednom rečju, ni Englesku ni Francusku uopšte nije zanimalo pitanje Poljske. O tome, među ostalim, svedoče i reči šefa britanske delegacije admirala Draksa upućene na pregovorima maršalu Vorošilovu: „Ako Poljska i Rumunija ne zatraže pomoć SSSR – one će ubrzo postati obične nemačke provincije, a tada će SSSR sam rešiti kako će sa njima postupiti“. I Sovjetski Savez je „rešio“.

Doslednu ali pragmatičnu sovjetsku poziciju povodom pakta Ribentrop-Molotov sumirao je na zatvorenom skupu Kominterne sam Staljin (prema dnevničkim beleškama Georgi Dimitrova): „Mi smo prednost davali dogovoru sa takozvanim demokratskim zemljama i zato smo sa njima pregovarali. Međutim, Englezi i Francuzi su hteli da mi za njih crnčimo a da ih to još i ništa ne košta“. Nazvati pakt Ribentrop-Molotov „nacističkim“, kao što je to nedavno učinio britanski Gardijan, predstavlja vrhunski cinizam, tim pre što je i Britanija potpisala „nacistički pakt“ s Hitlerom, ali još u proleće godine 1935.

BOLESNA BEŠE ČITAVA EVROPA

Šta je, međutim, pravi smisao ovog upornog i dosadnog istorijskog revizionizma, koji ne okleva da najgrublje falsifikuje evropsku istoriju, a pre svega istoriju Drugog svetskog rata, podsmevajući se žrtvama kao i oslobodiocima, koje naknadno proglašava za osvajače i okupatore? Zar se sovjetske oružane snage nisu mirno povukle iz Istočne Evrope, za razliku od američkih, i ko danas razmešta trupe od Baltika i Poljske sve do Rumunije, uz granice Rusije, gradeći nove „gvozdene zavese“ i nove „sanitarne kordone“?

Vratimo se, još jednom, piscu Limonovu, koji tvrdi, ne bez osnove, „da je između dva rata u Evropi bio vrlo moderan model jakog režima, fašističkog ili polufašističkog. Naročito u Istočnoj Evropi“. Tako je bilo i pre 1933. Hitler se samo izuzetno uspešno uklopio u dominantan trend, zadivljujući svojim „izvanrednim dostignućima“.

Musolini u Italiji, Salazar u Portugaliji, Franko u Španiji, rasistički režim Petena u Francuskoj, opet Hitler i već pominjani, kočoperni Poljak Pilsudski; „Voldemaras u Litvi, Karl Vilmans u Latviji, Kornelije Kodreanu (i kasnije Antonesku) u Rumuniji, admiral Horti (takođe regent) u Mađarskoj, Ante Pavelić u Hrvatskoj, monsenjor Tiso u Slovačkoj…“ – sve sami borci za slobodu i demokratiju fašističkim sredstvima, koje je, najkasnije u proleće 1945, naprosto oduvao prodor sovjetske armije u srce Trećeg rajha.

Sasvim jasno: „Cilj tog revizionizma je skrivanje istine, vrlo neprijatne i bolne po Evropu i njenu reputaciju. Naime, skrivanje da je hitlerizam bio samo krajnje težak oblik bolesti, da je CELA EVROPA – metropola naše civilizacije – bolovala od fašizma u periodu od 1918. do 1945. godine…“ (E. Limonov: Cela Evropa beše bolesna).

Benito Musolini vrši smotru trupa sa Rudolfom Hesom, Rim, 29. oktobar 1937.

FAŠIZAM NIJE ULJEZ U EVROPI

Ko je i kako ugasio „epidemiju fašizma u metropoli“, poznato je i ne podleže raspravama. Normandija se dogodila kad je već sve bilo rešeno. Amerikanci su stigli na kraju. To ih nije omelo u nameri da okupiraju zapadnu polovinu Evrope. Nešto kasnije, svoje trupe će razmestiti i na Istok.

Svođenje ovog mračnog perioda istorije Evrope na „mit o dva čudovišta“ (Hitleru i Staljinu), pretvaranje Poljaka i drugih istočnoevropskih naroda isključivo u nevine žrtve „sovjetskog (kasnije ruskog) ekspanzionizma“ predstavlja nedopustivo pojednostavljenje; u stvari, teško i zlonamerno krivotvorenje istorije. Poljaci, baš kao i mnogi drugi narodi, na zapadu i na istoku Evrope, jesu bili žrtve istorije, ali su, isto tako, bili i agresori; neretko ili najčešće, ipak, bili su „žrtve svojih apetita i strasti“.

Da li se ovo mračno doba Evrope na neki način ponavlja i danas, sa novim usponom evropskih nacionalizama i uzavrelih nacionalističkih strasti, teritorijalnim pretenzijama, šovinizmom, rasizmom, ksenofobijom i, obavezno, rusofobijom; sa tobožnjom „ruskom opasnošću“ koja, navodno, preti da zgromi „krhku liberalnu demokratiju“ na Zapadu?

„Fašizam nije nikakav slučajni uljez u Evropi“, upozorava Slobodan Reljić. On je zapravo autentični evropski proizvod; nepriznati sin, kopile takozvane liberalne demokratije, neizbežni plod njenih nepomirljivih unutrašnjih protivurečnosti. Na to bi trebalo neprekidno podsećati. Možda je to razlog zbog koga uspon fašizma nikog nije ozbiljno zabrinjavao u Engleskoj ili Francuskoj sve dok zaista „nije postalo prekasno“; stvarni razlog zbog koga nijedan zapadni državnik nije učinio baš ništa da ga zaustavi ili obuzda, nalazeći s njim uvek dovoljno prostora za obostrano plodne kompromise, unosne sporazume i prijateljske dogovore, uz srdačno tapšanje po ramenu – sve dok Hitler nije prekršio pravila igre? Do tada, ne samo da fašizam nije osuđivan; „naprotiv, fašizmu se aplaudiralo iz kolevke liberalne demokratije“ (S. Reljić).

Stvarni neprijatelj tada je bio (i ostao) „bauk boljševizma“ i Sovjetska Rusija; fašizam je bio lek za tu„bolest“ i potencijalni saveznik „zapadnih demokratija“. Još 1927. Vinston Čerčil je bio čvrsto ubeđen da je fašistička Italija „pronašla protivotrov za ruski virus“. Godine 1933. Čerčil u Musoliniju prepoznaje oličenje „rimskog genija“, koji je „uvođenjem fašističkog režima postavio smernice za sve zemlje koje se direktno bore protiv socijalizma“. Ni liberalni Lojd Džordž nije skrivao oduševljenje svoje klase receptima i metodama fašizma, otkrivajući u njima „najveću društvenu reformu savremenog doba“. „Kad bih ja bio diktator,“ dodao je uticajni laburistički vođa Džordž Lensberi, „uradio bih isto što i Musolini“.

Zaista, otkuda fašizam u Evropi i kako to da je tako naglo bujao između dva rata, kao biljka na plodnom i dobro nađubrenom tlu, koja će uskoro doneti svoje otrovne i gorke plodove – približno 60 miliona mrtvih širom sveta, na svim zaraćenim stranama? „Fašizam nije uljez u Evropi…“ Naprotiv.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Velika istorijska revizija

* Obavezna polja