Verovanje ludom radovanje … – Stara i iskustvena srpska poslovica,koja je nastala na narodnoj muci tokom vekovne okupacije, što otomanske, što austrijske. Obrenovići su nažalost naivno verovali evropskim savetima i savetnicima. Povuklo ih je to  što su retki školovani pojedinci doneli iz bela sveta nove ideje i težnju da se što pre iz azijatske okupatorske stege iskorači u novi napredak.

Poznat nam je taj naivni scenario i neutemeljeni entuzijazam ka „prijateljskom“ zapadu. I mi smo danas savremenici jedne takve slične, „petooktobarske“ naivnosti, a kako vreme sve više odmiče sigurno ćemo je nazvati gluposti. Ne vodeći se interesima naroda već isključivo ličnim i slatkorečivosti Austrougara „marljivo“ su se sprovodile reforme u tadašnjoj kneževini Srbiji. Reforme koje narodu nisu ni razjašnjene, a ni pokušane da im se učine bliskim, pre njihovog nametanja. Danas bi to najbolje uporedili sa pristupnim reformama za raspadajuću EU.

Vezujući se u svemu za austrougarsku podršku, Milan Obrenović IV, sujetan i osvetoljubiv, duboko je razočaran ruskim stavovima kod sklapanja mira sa Otomanskim carstvom u San Stefanu. Zaboravljajući da je upravo on po savetima austrougarskih „dobročinitelja“ odbio poziv za blagovremeno uključivanje u rat. Stavljajući tako pravoslavnu slovensku braću u otežanu situaciju. Prenebregao je ulogu ruske carevine u dva srpska ustanka, u kojima Ruska carevina na sve načine podržavala i nije zaboravljala svoju braću po krvi i veri.

Posebno se tada Rusija angažovala da diplomatskim pritiskom natera otomane na autonomiju za Srbe. Ipak Milan Obrenović slušajući austrijske savetnike doprinosi da  umesto bratske i pravoslavne ljubavi nastupi period koji je zapad tako željno iščekivao. Omogućeno je tim zločincima da jedno vreme uživaju u onome u čemu su se oduvek tako perfidno trudili. Žudno su iščekivali i dočekali taj momenat u kome su uspeli da pokvare pravoslavno slovensko bratstvo. Pritom čineći veliku uslugu i Otomanima. Tako su svoju nameru za put na Istok (Drag nach Osten) učinili još realnijom pripremivši deo puta koji će sada lakše da ostvare!

Rastrzan obračunima sa opozicijom, knez Milan izabrao je da mu vladu čine  austrofili i rusofobi. Očito je da sam knez dok su ga Austrijanci tapšali po ramenu nije shvatio ozbiljnost nastupajuće situacije. Tako se država baveći se unutrašnjim razmiricama, a zavaravana od strane zapadnih „prijatelja“ nije pripremala na pravi način za predstojeće ratove, ni oružano, ni materijalno. Čekala je ostvarenje perfidnih austrougarskih planova potpuno nespremno.

I pored vođenja proaustrijske politike jedina pomoć u oružju koju je pre rata kneževina Srbija dobila, bila je ruska. Samo su pravoslavna braća knezu Milanu jeftino prodali dve mašine za izvlačenje cevi i poklonili znatnu količinu pušaka (spominje se negde oko 77.000 komada). Mašine i oružje su Dunavom dopremljene tajno, kako ih Turci usput ne bi plenili. Tako se u Kragujevcu i ustanovila tada moderna manufaktura za prepravku oružja. Da se makar puškom nekako može parirati dobro i savremeno naoružanim osmanlijama. Otomanskoj vojsci, koja je spremno čekivala neminovni ratni sukob sa tada malom kneževinom.

Opravdane kritike koju su opozicione stranke upućivale knezu i vladi, vezano za neophodne ratne pripreme, kako bi se oslobodili i oni još uvek porobljeni delovi Otadžbine drugačije su u javnosti prikazivani. Vladar je to prevodio i objašnjavao kao nameru opozicije da ga zbace sa prestola. Vezujući to za svrgnutu dinastiju Karađorđević, koju je skupština razvlastila i proterala, vraćajući tada iz emigracije starog kneza Miloša. Kneza koga će ubrzo zameniti mladi Mihajlo, čija je vladavina završena atentatom.

Ubijenog Mihajla je tada nasledio još uvek maloletni Milan, umesto koga zbog njegovih godina do 1872. godine vlada tročlano namesništvo (Blaznavac, Ristić i Gavrilović). Ono što možemo da uočimo je da se i do dan danas praksa kod vlastodržaca nije promenila. Svaka iskreno upućena kritika doživljava se lično, u gordosti dozvoljavaju sebi da se poistovete sa državom. (1)

Milan je na presto dospeo igrom sudbine, jer je Mihajlo ubijen a nije imao svog poroda. Srbija je tada svakako trebala vladara koji je zreo i stabilan, sa saznanjem šta su prioriteti Srbije a ne planovi i zahtevi perfidne austrougarske. Onih starih i dobro poznatih zlikovaca koji nikad nisu marili za srpske interese. Nažalost staranje o ugnjetenom narodu pod otomanskom okupacijom nije uopšte bio knežev prioritet. Zbog toga grupa mladih i patriotski osvešćenih povratnika sa školovanja u inostranstvu je počela da vodi nacionalnu kampanju. Kako bi se narodu jasno razjasnila neophodnost rata sa otomanima. Obrazlažući argumentovano zašto je to neizbežno kako bi se i taj deo Srbije najzad oslobodio.

Tako je tada otpočeo novinarski rat, gde su pojedini listovi otvoreno kazivali o zlu i patnji naroda pod okupacijom. Za to vreme režimski mediji to predstavljaju kao anti-državno delovanje i upozoravaju na opasnost od opozicije i prevratničkih ideja, koje ugrožavaju presto. Stavljajući tako ponovo nepromišljeno presto iznad države i Otadžbine. Takav način informisanja u budućnosti postaje stvarnost koja srpsku štampu verno prati, kao najcrnja senka!

Moramo da primetimo da je i danas taj trend ostao isti. Postoje mediji mada ih je vrlo malo koji imaju hrabrosti da jasno predoče istinu narodu. Ukazujući nam tako na opasnosti koje kao teški i tamni oblaci crnih slutnji su se nadvili nad Srbijom. U tim medijima možemo da pročitamo o opasnostima od islamskog fundamentalizma, koje već kuca na naša vrata. Iznose nam oni saznanja da ih zapad u tome zdušno podržava. Čitajući pažljivo mogli bi da uočimo recimo kakve su želje i namere  stočara iz nekadašnjih arbanaških plemena.

Onih plemena  koje je zapad pretvorio u izmišljenu albansku naciju, pa sad oni „polažu“ nekakvo pravo na „prirodnu Albaniju“. A i danas su im upravo svi glavni kreatori, crtači i dizajneri naši zapadni „prijatelji“. Dok se sve to polako nadvija nad našom Srbijom sužavajuči joj manevarski prostor i dajući joj sve manje kiseonika, naši vlastodršci kroz one druge, svoje medije nam objašnjavaju da je sve u najboljem redu. Iznose oni nekakve podatke o zapadnim „prijateljima“ i njihovoj podršci i da dok je to tako ne moramo da brinemo. Ponašajući se ustvari krajnje nedržavnički, neodgovorno i neozbiljno, ili je sve to možda za lične interese sa zapadnom stranom tako dogovoreno.

Nije brinuo ni Milan Obrenović jer je imao podršku austrougara ali nismo videli da je to Srbiji donelo neko dobro. Dok nas oni danas tako uverljivo ubeđuju da je sve uredu jedinu brigu koju domaći dušebrižnici vide jesu „neopravdani“ napadi u nekim medijima na besprekornog vizionara, neumornog i nepogrešivog „faktora stabilnosti“. A samo oni koji nisu čitali istoriju ne vide sličnost situacije sa onom sa kraja XIX veka u Srbiji. Zar smo tako brzo zaboravili šta smo tada sve pretrpeli?

Milan Obrenović je verovao švabama, doduše nije im baš dizao spomenike kao mi danas ovim podunavskim, rođacima i pripadnicima sastava SS „Princ Eugen“ divizije. Približavao se on Austrougarskoj kao što se i mi nekakvim otvaranjima poglavlja približavamo raspadajućoj EU na čelu sa Nemačkom. U svemu ga je naravno podržavala i njegova napredna stranka. Potpisivao je tajne ugovore i anekse sa Austrougarskom kao i mi danas sa NATO-m. Obećavana mu je podrška zapada od koje je samo on imao ličnu korist žudeći da se proglasi za kralja, a oni su mu to i dozvolili. Dok se on zabavljao svojom krunom Srbiji iza leđa stvarane su nove izmišljene države i nacije kao potpuno anti-srpske. Za to vreme traženo je od Srbije „samo malo“ da se odrekne prava na srpske teritorije Bosne i Hercegovine…

Unutar samog naroda ipak jača svest o ratu koji će neminovno uslediti. Svetosavska napaćena duša ima nepogrešiv osećaj za to. Upravo na osnovu toga dolazi do povezanosti patriotski opredeljenih slojeva naroda. Spontano su se oko te nove opasnosti želeći da buduće vreme kolko tolko dočekaju spremni, isprepletale razne profesije, stepeni obrazovanja i materijalnih stanja. Stvarajući tako skoro nemoguć konglomerat u kom se malo ko mogao snaći. Iskusne diplomate i još iskusniji strani trgovci zato su teško razabirali srpsku stvarnost tog vremena.

Sve to nije sprečilo turske policijske organe u Skoplju kao sedištu svog obaveštajnog rada, da pedantno beleže imena istaknutih čelnika, trgovaca, sveštenika i učitelja. Zavodeći ih kao buduću opasnost i nosioce antiotomanskog pokreta koji se polako započinjao. Iskusne osmanlije su znale da prepoznaju opasnost, osećali su da je u srpskom narodu počelo da vri. Vešti i precizni otomanski policajci su to odmah prepoznali i registrovali!

Ipak, njima je tada najveća briga bila jaka bugarska i još jača grčka kolonija u Solunu, najvećem gradu evropskog dela otomanske imperije. Gde je bilo sedište evropskih firmi i banaka, koje kreditiraju ali i diktiraju prioritete razvoja. Tako da u tom momentu nisu mogli svu svoju pažnju da usresrede na Srbiju. Solun je tada bio žila kucavica otomanske imperije, i svi putevi su vodili do njega. Bugari su zato i požurili da se organizuju i nametnu slovenskom hrišćanskom stanovništvu u okolini, težeći da ga pobugarče što pre, bez obzira što se tamo tako niko ne oseća.

Mlađani Obrenović se nije osvrtao na to, nije brinuo o Solunu. Njegov  vidokrug ostaju  samo Beograd i presto, koji tako grčevito brani. Ne brine njega teško vreme koje Srbiji predstoji, pa se samim tim narodnom mukom previše i ne zamara.  Hirovito i nedomaćinsko ponašanje, nesređen bračni život i stalno oslanjanje na Beč nailazilo je sve više na otvoreno protivljenje i osudu srpske javnosti. Mlađanom knezu je zato sada očajnićki trebalo nešto kako bi povratio bar delimično poverenje naroda.

Kada se Bugarska 1885. godine ujedinila sa Istočnom Rumelijom knez je video svoju priliku, predstavljajući to kao pripremu za bugarsko osvajanje Makedonije. Suštinski sukob Milana Obrenovića sa Bugarskom je bio oko njegovog veleposeda Bregovo kao i pomoć koju je Bugarska pružala u skrivanju njegovih radikalskih političkih protivnika na čelu sa Nikolom Pašićem. Čijeg se on uticaja i povratka na političku scenu Srbije iskreno plašio. To je bilo dovoljno da nepromišljeni knez usrlja u bespotrebni rat koji će 07.novembra 1885.godine doneti težak poraz, opterećujući narodno sećanje imenom Slivnica!  (1)

Iako nepotreban, rat nije morao i trebao biti izgubljen. Njegov tok su odredile pogrešne procene, odluke i kukavičluk kneza Milana. Koji se zajedno sa načelnikom štaba pukovnikom Jovanom Petrovićem neodgovorno ponašao. Oni su i na same naznake mogućeg poraza se krili prepuštajući divizije same sebi. Ostavljajući ih da na terenu svako radi po svom osećaju i pameti potpuno nesinhronizovane. Od kapitulacije će ga spasiti intervencija bečkog dvora,a on će zahvalan nastaviti da im čini ustupke na štetu Srbije.

Austrougarska, nemačka pa i britanska vlada, posle toga jedva će dočekati da saopšte kako na Balkanu kao sagovornike cene samo Bugare. Postavljajući ih kao činilac koji se jedino uvažava. Naročito će sistematski i planski omalovažavati srpsku vojsku kao beznačajnu, neobučenu i nespremnu da brani i odbrani zemlju i narod! Nanoseći tako srpskom narodu nažalost neopravdano još jedan težak udarac u srce, predstavljajući ga tako nedostojnim svojih slavnih predaka. Svetosavci su ovog puta postali taoci nepromišljenosti, gordosti i gluposti jednog vladara nedostojnog srpskog naroda i njihove Otadžbine.

Tadašnja vodeća liberalna stranka želeći da uštedi menja i školski sistem. Na taj način redukovaše broj gimnazija u Srbiji. Tako da su seoska deca odjednom izgubila mogućnost da uče u obližnjim varošima. Primetivši ovim izazvano novo narodno nezadovoljstvo Milan od sve muke odobri da se dvostruko poveća broj pitomaca vojne akademije. Videći novu šansu fizički i duhovno zdrava srpska mladost pohrli, da se o državnom „hlebu“ iškoluje za poziv koji obećava. Ispostavilo se da je Milan Obrenović želeći da zaštiti sebe i svoj presto, Božjom promisli napokon učinio potez koji će u budućnosti doneti dobro Srbiji.

Tako se srpska vojna akademija pretvorila u narodnu prosvetiteljsku instituciju čiji pitomci ne izučavaju samo načine ratovanja i vojne nauke, već i književnost, jezike… A odlično umeju i znaju sa narodom kao i kadrovcima vojnicima jer su i sami sa sela. Ponikavši iz iste sredine odlično razumeju muku onog koji zemlju obrađuje i od nje živi, ali ono još važnije je i voli. Upravo taj spoj će iznedriti one sjajne vojne teoretičare i ratne praktičare koji će i hteti i smeti, ali i umeti da ratuju i pobeđuju. One vojvode, generale, oficire koji su ponovo slavu srpskog oružja i vojnika celom svetu pokazali i od svih divljenje zaslužili u ratovima koji su neminovno usledili. One koji su jasno dokazali koliko je bio sraman i perfidan potez zapada kada su pokušali da brišući istoriju srpskog vojnika svetu ga prikažu nedostojnog predaka.

Od tada se vremenom oficir u Srbiji sve više uvažavao. U tome im dotatno pomaže i zabrana koju su imali da se bave politikom i stranače, pošto je njihovo da brinu o slobodi Otadžbine, a ne o strankama koje samo žele vlast. Tako će u srpskoj istoriji knez Obrenović biti zapamćen kao loš ratnik, ali  i indirektni tvorac svih budućih srpskih vojnih uspeha i pobeda. Upravo su u toj novoj vojnoj akademiji školovani oni oficiri zaslužni za veličanstvene srpske pobede na Ceru, Kolubari…

Stvorena je tako moderna vojna akademija, kao temelj moderne vojske. Srpske vojske koja će se vratiti na puteve slavnih predaka. I upravo na zaostavštini đedova nastaviti oslobodilačke a nikad agresorske bitke, borbe i ratove. Iako su se razni „stručnjaci“ oduvek uporno trudili da je oblate i prikažu prostom zločinačkom i razularenom.

Naravno srpska vojska kroz istoriju to nikad nije bila. Naprotiv, visokomoralna hrišćanska načela poneta iz domaćinskih porodica, nadograđena i brušena trudom strogih profesora, uz izučavanje svih vojnih kodeksa, krasila su srpskog oficira. Vojnika i oficira koji je umeo i na balu i na terenu, na dvoru i na poselu, u rovu i na paradi uvek da pleni pažnju, podjednako!

Te generacije mladih oficira celim bićem svojim osetitili su muku i stradanje svog naroda za vreme otomanske okupacije. Mnogi među njima želeći da pomognu svom narodu koji još nije uspeo da oseti slobodu krenuće u pomoć već samoorganizovanom komitetu u Vranju. Gde se polutajno radilo na pomoći i pripremi boraca za Južnu i Staru Srbiju. Spremni da za slobodu Otadžbine uvek odu gde god da je potrbno, i puškom da rade. Škrti na reči, škrti u poverenju, ali voljni da svakog dobronamernog prihvate u toj borbi, uz onaj preko potrebni oprez. Oprez na koje ih je upozoravalo vekovno iskustvo.

Znali su oni da je otomanska carevina moćna i ne škrtari na zlatu, a da je službena Srbija još uvek pod uticajem austrougara. Samim tim na dobrovoljce se ne gleda lepim očima, naročito na državne činovnike, a kamoli na oficire! Nije ih to uplašilo bili su dovoljno pravi, iskreni Srbi, svesni istorijskog momenta i uloge. Tako srpski oficiri školovani patrioti svesno pomažu borbu porobljenog naroda, ne mareći za sebe i svoje karijere. Postajući onaj časni i bitni deo srpske istorije koji će sa ponosom nositi svetlo ime četnika.

Upravo ono ime koje tako smeta današnjim europejcima i atlantistima. Onima kojima ništa nije sveto pa tako pokušavaju oficirsku čast srpskog vojnika da povežu sa izmišljenim zločinima. Kako bi srpsku istoriju pokušali da približe njihovoj zločinačkoj. Voleli bi da se Srbi odreknu svoje istorije isto onako kako su se vlastodršci zarad malo privilegija odrekli vere, porekla, teritorije… Nisu u prošlosti to uspeli, lomila je zapadna zver mnogo puta svoje zube o veru, čast i odlučnost srpskog oficira. Upravo to iskreno služenje Otadžbini i narodu donelo je srpskom rodu konačno skidanje viševekovnih bukagija. Imena tih srpskih junaka, heroja, oficira i vojnika ostaće zauvek duboko urezana u dušama svakog pravog Srbina.

„Ja neću i ne mogu da verujem da je zlo normalno čovekovo stanje“

                                                                                                                                            F.M.Dostojevski

 Oni su nam i danas zvezda vodilja, nedvosmislen primer da je put vere, istine i pravde uvek put pobeda. Oni su neoboriv dokaz da neprijatelj može da planira, može da ima novac i saradnike u našim vlastodršcima, ali ne može nikad one prave da nadvlada. Zato ne može ni danas ništa da nas sputa ako to ne želimo, neće uspeti da nas ograniče ako pobedimo strah, ne mogu nas kontrolisati ako zaista verujemo. Vreme je Srbine, da ponovo slobodu iskreno poželiš, da se za istinu i pravdu bez straha boriš, da veru u svoju dušu ponovo ukoreniš.

 _________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Milan_Obrenović

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Verovanje ludom radovanje …

* Obavezna polja