Oliver SuboticČesto imamo priliku da čujemo konstataciju da je vreme u kome živimo teško. To nije u potpunosti tačno, pogotovo u odnosu na težinu vremena kosovskih junaka i i vremena koje je usledilo posle Kosovske bitke. Opet, ne možemo reći ni da živimo u lagodnom vremenu – dovoljno je da se okrenemo oko sebe i primetimo toliko nesrećnih ljudi koji žive na rubu materijalne egzistencije. Kako onda možemo okarakterisati naše vreme? Pravi odgovor je da živimo u složenom vremenu koje odlikuje jedan izuzetno složen fenomen, a to je globalizacija. Taj fenomen nije moguće svesti na jednu ravan, ekonomsko-finansijsku, mada se to najčešće čini. Globalizacija, međutim, ne menja samo našu ekonomsko-finansijsku sferu delovanja, već i kulturu, politiku, način razmišljanja, psihološki profil ličnosti… Za koncept globalnog povezivanja ljudi, roba, usluga, informacija ne možemo reći ni da je sam po sebi loš ni dobar, ali je imperativ da njegove primenjene odlike što bolje identifikujemo i jasno ukažemo na pozitivne i negativne aspekte u realnom životu.

Za globalizacioni fenomen potrošačkog društva sasvim sigurno možemo reći da je civilizacijski razoran. U njemu je čovek pre svega i iznad svega stavljen u ulogu potrošača i posednika materijalnih dobara. I u ranijim epohama su materijalna sredstva bila važna, ali nikada nisu predstavljala suštinu našeg bitovanja, dok je u potrošačkoj civilizaciji čovek ostvaren onoliko koliko poseduje. U njoj ne postoji problem greha i nemoralnosti (u dnevnoj štampi ćete redovno čitati o „kontroverznim biznismenima“ koji se ne mogu podičiti moralnim životom, ali su ipakuspešni), ali postoji problem neostvarenosti karijere i materijalnog bogatstva. Takvog finansijski neostvarenog čoveka jednostavno nazivaju gubitnikom.

Logika potrošačke civilizacije guta sve na šta naiđe, pa tako i samog čoveka, koji želeći da u njoj pronađe zadovoljavanje svojih materijalnih potreba i sam na kraju postaje svodiv na ekonomski odredive kategorije i postaje objekat u surovom sistemu. I to još nije kraj – u potrošačkoj civilizaciji se i duhovne vrednosti pokušavaju svesti na potrošačke potrebe: srećemo mnoge hrišćane koji kažu da ne nalaze svoj identitet u Crkvi, ali da u nju idu kada osete duhovnu potrebu, što je odraz tipično potrošačkog mentaliteta, samo na duhovnoj ravni.

Potrošačko društvo je iznedrilo veliki broj problema, a jedan je u svoj svojoj veličini vidljiv upravo sada – globalna finansijska kriza. Ona nije ništa drugo do proizvod devijacije konzumerizma na polju ljudske ličnosti i njen koren je u ogromnoj, do sada neviđenoj pohlepi i sebičnosti. Ta pohlepa je dovela do toga da savremeni čovek pokuša da umnoži kapital koji još uvek nije stekao, kapital koji je samo fiktivno njegov. Finansijske analize šturo ukazuju da je to kreditna, dužnička kriza, ali u antropološkom prevodu to znači da je savremeni čovek želeo da se obogati i umnožavanjem onog bogatstva koje još nije stekao. Taj vid pohlepe se po prvi put sreće u ljudskoj istoriji.

Ima li kakve veze vidovdanska etika sa problemom globalnog konzumerizma i globalne finansijske krize? Nije li bespredmetno razgovarati o vidovdanskim vrednostima u 21. veku? Odgovor je jednostavan: upravo je vidovdanska etika ključ za rešavanje nagomilanih problema i ogromnih devijacija savremenog društva. Ukoliko smo napred konstatovali da je osnovni problem savremene civilizacije pohlepa, sebičnost i krajnji individualizam, onda je rešenje za taj problem jedino u afirmaciji etosa žrtve za drugog. Prepoznavanja drugog čoveka u njegovom liku, ličnosti, imenu, a ne u broju i kvantitativno odredivim kategorijama potrošačke civilizacije. Takav etos žrtve za drugog su upravo pokazali kosovski junaci kojih se sećamo ovih dana, na čelu sa svojim svetim i čestitim knezom Lazarom.

BOJ-NA-KOSOVU

Sveti knez je sa svojom vojskom krenuo na Kosovo polje ne radi viteškog obračuna i ratničkog pohoda. Ne treba nasedati na tezu da su pravoslavni Srbi tobože ratnički narod i da baštinimo ratničku tradiciju jer to prosto nije tačno – pravoslavni Srbi su domaćinski narod, vezan za porodicu, ognjište, rodno mesto… Vojska koju je vodio časni knez se sastojala pre svega od ljudi koji su pošli u boj da bi zaštitili porodice i bližnje, znajući bi ih Otomanska imperija porobila ne samo fizički, već i duhovno. Sa druge strane, knez Lazar je mogao, po principa potrošačkog društva, da razmišlja samo o svom interesu i sklopi pakt sa sultanom, u kom slučaju bi sigurno napredovao u zemaljskoj službi (danas: „karijeri“). Ali čestiti knez nije razmišljao na taj način jer se nije rukovodio etikom lične dobiti, već etikom žrtve za drugog. To što mu je Bog podario službu da bude upravitelj jednog dela srpske teritorije je shvatao kao odgovornost za drugog, a ne kao službu gospodarenja nad drugim. I zato je toliko veliki u svesti našeg naroda, a njegova žrtva nije samo istorijski važna, već je aktuelna do kraja sveta i veka.

U vremenu globalizacije primećujemo koliko je etos vidovdanske žrtve važan. Neko će možda upitati sa kime to mi treba da se borimo u današnjem vremenu? Odgovor je: najviše protiv sopstvenog egoizma s obzirom da smo u velikoj meri postali baštinici potrošačke kulture, a ne etosa vidovdanskih ratnika. Baštinici kulture idola i smrti, a ne kulture života (večnog). Većina naših sugrađana danas razmišlja na potrošački način: bitno je za sebe steći i obezbediti, a nije važno u kakvom je položaju onaj drugi. To je ono što naše svete zastupnike pred Prestolom Gospodnjim veoma žalosti, ali oni ipak ne odustaju od nas i jednako zastupnički se mole i sada. A gen vidovdanskog etosa, taj duboko ukorenjeni hrišćanski osećaj žrtve za drugog još uvek živi u ovom narodu – nije preovlađujući u broju, ali je moćniji. Kao što malo soli da ukus celom jelu, tako i taj mali broj nosilaca autentičnog etosa požrtvovanja može učiniti da Srbija opet prosija vidovdanskim nadahnućem.

Ne treba da nasedamo na laži da će nam biti bolje za godinu, dve, pet… Ne treba da se lažemo već da govorimo otvoreno. Potrebno je da se pojave ljudi koji će otvoreno reći da je ovo trenutak žrtve za one koji dolaze posle nas, za našu decu, i njihovu decu, a da za sebe lično ne očekujemo boljitak. Kada Gospod pošalje takve ljude koji će svojim ličnim životom i požrtvovanošću pokazati da ne treba da tražimo samo za sebe, već i za druge, kao što sveti knez Lazar i njegova sveta vojska nisu tražili za sebe, već su sebe dali u žrtvu za druge, to će biti početak preobražaja Srbije u institucionalnom pogledu. I taj trenutak će, ako Bog da, doći. Ipak, etos žrtve za drugog ne treba da tražimo samo od naših predstavnika u institucionalnom sistemu i da pasivno čekamo da se stvari promene. Promena prvenstveno mora da se desi u našem sopstvenom životu. To i jeste večiti odgovor hrišćana na izazove vremena, odgovor koji nije na ravni institucija, već na ravni ličnosti. Ako svako od nas promisli koliko ima ljudi u svojoj okolini koji oskudevaju u bilo kom drugom smislu i ako bilo šta konkretno učini u tom pogledu, pa neka je to udeljivanje i korice hleba, Srbija će se preobraziti.

Moramo poći sami od sebe i ne zaboravljati ljude oko sebe, bez čega ne treba razmišljati o nekim velikim „projektima“ preobražaja celog društva. Na Strašnom Sudu ćemo dati odgovor za konrektne ljude iz naše okoline, ljude sa imenom i prezimenom. Setimo se samo priče o ubogom Lazaru i bogatašu anonimnom[= bezličnom – bogataš ubogog Lazara nije udostojio ni pogleda, a Gospod njega u evanđelskoj priči nije udostojio ni imena]. Kada se budu ispitivale najtananije misli svakog od nas, Gospod neće postavljati pitanje genijalnih rešenja za globalnu finansijsku krizu, već će nas pitati za rešavanje krize našeg ličnog života i odnosa prema drugom čoveku. Pitaće nas koliko smo u svom životu pokazali Vidovdanski etos žrtve za drugoga, koliko smo uopšte videli čoveka sa svim njegovim potrebama i patnjama. I po tome ćemo se i ovde i u Carstvu Božijem odmeriti jesmo li na strani čestitoga kneza Lazara ili na onoj drugoj.

Aitor je sveštenik SPC


Izvor: Pravoslavie.ru

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vidovdanski etos u vremenu globalizacije

* Obavezna polja