Zeljko-Cvijanovic 11.

Kada je Aleksandar Vučić u ekspozeu najavio prodaju poslednjih i najvrednijih ostataka srpske porodične srebrnine – što će se, uveren sam, vremenom pokazati njegovom najspornijom odlukom – niko u 250-članom srpskom parlamentu nije našao za shodno da na to reaguje. Naravno, bila bi to svuda na svetu prava polemička poslastica za socijaldemokrate – a u srpskoj skupštini sedi čak osam stranaka koje se izdaju za takve. Ćutali su socijaldemokrata Rasim Ljajić, ćutao je srpski Če Gevara Aleksandar Vulin, ušuškani na naprednjačkoj listi, zadovoljni što su produžili svoje krhke političke živote za sledeće četiri godine. Ćutao je borac za radnička prava Ivica Dačić, uveren da samo privatizacija može da podvuče crtu pod kriminalno poslovanje njegovih ljudi u nekoliko državnih kompanija koje su kontrolisali. Ćutao je i penzionerski prestolonaslednik Krkobabić mlađi, verujući da srpska levica najpre mora da zbrine sebe a tek onda svoje biračke ciljne grupe. Prodaja državnih kompanija nije smetala ni socijaldemokratama sa međunarodnim žigom – Draganu Đilasu i Borisu Tadiću, čiji poslanici, istina, nisu podržali Vučićev ekspoze i koji su ga kritikovali, ali ne zato što rasprodaje poslednje ostatke na kojima bi Srbija mogla da bazira svoj privredni rast, već zato što, po njihovim kriterijumima, ne poseduje „reformsku“ autentičnost za taj posao, posebno ne u poređenju sa njihovom.

Sudeći prema parlamentu, biće prava sreća ako Vučić, čovek izložen svakojakim pritiscima, na popusti sa pameću i ne zatraži, recimo, otvaranje koncentracionih logora za preostaje Jevreje. Ko bi mu od tolikih antifašista u parlamentu i njegovoj okolini rekao da se takve stvari ne rade? Niko.

Ćutala je, uz retke i marginalne izuzetke, i srpska javnost, u kojoj su čak glasniji bili oni koji su ga opominjali kako su njegova šok-terapija i drastične mere štednje suviše blagi, nego oni koji bi mu rekli koliko su prodaja Telekoma i Elektroprivrede drastični i pogubni. Ta ćutnja, naravno, pokazala je da u trouglu između stranaca, srpske vlasti i naroda nema više ni poslednjih ostataka opozicije i javnosti, bar ne u smislu javnih osigurača napona, odakle će se svakoj od tri grupe u njihovom međusobnom saobraćaju mnogo toga događati i iznenada i prebrzo. A na to će vredeti obratiti pažnju u budućnosti.

2.

Međutim, prodaja preduzeća ključni je deo Vučićevog ekonomskog plana iako su ga i on i mediji gurnuli tek na treće mesto. Na prvom mestu je, naravno, štednja. Ništa logičnije, naravno, od toga da mora nešto da prištedi generacija Srba koja je toliko malo stvorila, koja je toliko raskućila zaostavštinu predaka i toliko načela imetak potomaka. Pitanje, međutim, ponešto uprošteno, glasi: ako ne štedeći trošimo deset nečega i štednjom svoju potrošnju svedemo na pet, a za to vreme naš prihod iznosi nula, da li smo time rešili problem. Nismo, moramo dakle nešto da prihodujemo, barem u veličini pet kako bi naša štednja imala smisla.

Zbog toga je, naravno, centralno pitanje svakog ekonomskog programa ove vrste zapravo pitanje privrednog rasta – naravno, stvarnog, a ne fiktivnog – prema kome onda oblikujemo tip i meru štednje. Kako je Vučić rešio pitanje rasta? Naravno, nju nije moguće rešiti bez nekoliko predluslova – od monetarističkih (obaranja kursa dinara i zadiranje u kamatnu politiku stranih banaka itd.) do političkih (zaustavljanje rastakanja zemlje, promena odnosa prema EU integracijama itd.). Svaki od tih preduslova, međutim, zadire u interese zapadnih zemalja i kompanija, i time ruši temeljnu dogmu Vučićeve vlade – po svaku cenu ne stvoriti i najmanji konflikt sa zapadnim zemljama i isključivo delovati ne izlazeći iz okvira te dogme.

Zato je Vučić rast bazirao na nejasnoj koncepciji o stranim ulaganjima, odnosno na stvaranju uslova za njih – od izmene zakona do obnavljanja politike subvencija za investitore. Čak nije isključeno da će nekih investicija biti, i to onih (polu)političkih, koje će biti iznuđene specifičnom pozicijom Srbije u krizi između Amerike i Rusije. Ali ni u najoptimističnijoj varijanti ni izbliza ih neće biti onoliko koliko je, recimo, 90-tih imao Karlos Menem, godinama vlasnik pokazne farme MMF, pre nego što se srušila argentinska ekonomija, pokazujući da se nikakav ozbiljan rast ne da planirati na stranim investicijama. Reklo bi se da i Vučić to zna veoma dobro i da i sam nema mnogo poverenja u svoju ideju rasta. Otuda će tu vrstu prihoda zameniti prodajom preostalih državnih kompanija i, sudeći po tome što su ostale najvrednije – Telekom i EPS – to neće biti mali novac.

Ako ne bude imao sreće, Vučić će imati nerede, možda čak i revoluciju, jer štednja će urnisati Srbiju koliko i jedan osrednji rat. Ako bude imao sreće, neku godinu će proživeti na vlasti u relativnom miru, ako baš bude pod srećnom zvezdom, i ceo mandat. Kompletan pad ekonomije i države u tom slučaju desiće se posle njega, i povratak će tada biti moguć samo uz manje ili više revolucionerne metode, poput nacionalizacije otuđenih resursa, kao što su u Argentini radili Menemovi naslednici Kirhnerovi.

Vučićev ekonomski plan, međutim, otkriva nam nadublju istinu, koja se danas najbrižnije krije po srpskim medijima i o kojoj se u javnom prostoru ne govori. Naime, nije daleko od pameti da je Vučićev ekonomski program najbolji mogući u uslovima da se Srbija dosledno pridržava dogme o nultom nivou kkonflikta sa zapadnim državama, bankama i kompanijama. Ako je to tako i ako taj plan ne donosi oporavak – a ne donosi ga, već nas ostavlja bez privrednih resursa i pritom kompromituje ideju štednje – tada je makar delimična konfrontacija Srbije sa Zapadom uslov neophodan iako ne i dovoljan za oporavak ekonomije. I to je odgovor koji će u svakom slučaju Vučić sa svojom vladom da nam pruži pre ili kasnije.

argentina200104

3.

Isto važi i na političkom nivou. Naime, bila je dovoljna samo jedna jedina poseta Ketrin Ešton Beogradu, pa da se vidi da će ona dogma o nultom konfliktu sa Zapadom važiti i u političkom ponašanju vlade. Ako se nekome moglo i učiniti da je Briselskim sporazumom Srbija, bar za neko vreme, završila sa ustupcima na Kosovu i Metohiji, pokazalo se da nije tako. Tomislav Nikolić – koji je nekoliko puta poslednjih meseci ljutio Zapad, poslednji put pominjući reparacije NATO zemalja za bombardovanje Srbije 1999. godine – nagovestio je nova povlačenja na Kosovu. Posle sastanka sa Eštonovom iz Nikolićevog kabineta je saopšteno da je Srbija „spremna da se dogovori oko svega kada je reč o pregovorima sa EU, ali da je priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije neprihvatljivo“. Na prvi pogled rutinska izjava, kakvih je iz Beograda bilo mnogo poslednjih meseci. I bila bi da Danijel Server, tip koji već gotovo dve decenije bez diplomatskih rukavica obaveštva srpsku javnost o američkim zahtevima, nije objavio šta je na stolu i o čemu se zapravo razgovara.

Bilo bi dobro da nova vlada sve nepopularne poteze povuče što je moguće pre, a među njima, kaže Server, „bi pred Srbijom uklonilo veliku prepreku za članstvo u EU“ priznanje nezavinosti Kosova, „posle čega bi usledilo uspostavljanje diplomatskih odnosa i uređenje granice“. Server takođe kaže da su SAD odustale od uređenja odnosa između Beograda i Prištine po modelu dve Nemačke, o čemu se nekada pregovaralo sa Beogradom, već da je neophodno priznanje, kome bi trebalo, prema Serveru, da prethodi to što bi Srbija omogućila Prištini pristupanje Ujedinjenim nacijama. To „bi sigurno predstavljalo dobar korak“, dodaje on, ali „ne bi u potpunosti zadovoljilo“.

Ispravno razumevajući prvu dogmu srpske politike, Amerikanci dakle na Kosovu hoće od Beograda sve i hoće odmah, utoliko pre što ni sami više ne mogu da budu sasvim sigurni šta im na Balkanu donosi sutra a šta Ukrajina. Pominjući kao jedinu srpsku crvenu liniju formalno priznanje Kosova, ali ne i saglasnost za njegov prijem u UN, Nikolić se povlači sa linije odbrane u UN, tvrdeći da je Srbija „spremna da se dogovori oko svega“ osim oko formalnog priznanja. Da li to znači kako je spreman da Prištini da stolicu u UN kako bi dobio malo vremena, pokazaće pre dani nego meseci.

4.

I to još nije sve na Kosovu. Na posebno ciničan način Server kaže da je formiranje oružanih snaga Kosova gotova stvar. One moraju da postoje, prema Serveru, jer Kosovu preti opasnost od Srbije budući da Beograd odbija da prizna Kosovo. Da li to znači da bi priznanje iz Beograda zaustavilo formiranje kosovske armije? Ne znači, kaže Server, ali tada bi vojska Kosova „mogla da smanji kapacitet svojih vojnih aktivnosti i da ih preorijentiše na učešće u međunarodnim mirovnim misijama“. Od čega bi Srbija i preostali Srbi na Kosovu mogli valjda da odahnu.

Srbija se do sada opirala formiranju kosovskih oružanih snaga, ali Nikolićevo saopštenje posle sastanka sa Eštonovom pokazalo je da i tu duvaju novi vetrovi. Iako je rekao da Srbija ne ugrožava Kosovo i da ne vidi razlog za postojanje kosovske armije, Nikolić je rekao i ovo: „Ali, ako će se već formirati nekakve oružane snage, srpski narod mora dobiti reciprocitetno učešće, kao što je učinjeno i sa policijom“. Da pristanak Beograda na formiranje vojske Kosova nije samo zlonmerno učitavanje Nikolićeve izjave, potvrdio je i Nenad Rašić, ministar u vladi Hašima Tačija, koji je pohvalio Nikolića za vrlo „fleksibilnu“ politiku, „koja uzima u obzir i druge opcije, osim one prve koju je on sam rekao, a to je da na Kosovu nije potrebna vojska“.

Naravno, Nikolić veoma dobro zna da čak nije ni potrebno da Kosovo postane članica UN i NATO, a da će ta vojska već biti snaga Severne alijanse, po čijim će se planovima i čijim novcem formirati. Ukoliko do kraja godine Crna Gora postane članica NATO – u šta je Milo Đukanović uložio sve svoje snage i što je posle otvaranja ukrajinske krize veoma moguće – Srbija će gotovo sa svih strana (osim BiH i Makedonije) biti opkoljena NATO zemljama. Ako se to dogodi, biće to najjači argument za ulazak Srbije u NATO, dok će, sa druge strane, još više smanjiti šanse Srbije da se iz kandži zapada izvuče mirnim putem i bez žrtava. A to će reći da odnos Beograda prema oružanim snagama Kosova nije odnos prema toj mutaciji OVK (makar, na sablazan, pojačanoj tamošnjim Srbima) jer ta snaga ničim neće moći da ugrozi čak ni ovako razoružanu Srbiju. Biće to zapravo odnos Srbije prema NATO ili, preciznije, saglasnost za vojsku Kosova biće jasan čin političke pripreme ulaska Srbije u NATO i nova sporna tačka u odnosima Beograda i Moskve, jedinog što može danas da zaštiti Srbe potpunog rastakanja i nestanka sa političke mape.

Naravno, Nikolićevu izjavu i o priznanju Kosova i o oružanim snagama moguće je čitati i kao nastojanje da se dobije na vremenu. Problem je, međutim, što od tog kupljenog vremena – a bilo je mnogo sličnih poteza u vreme prethodne vlade – ne vidimo napredovanje ni na jednom pravcu srpske politike, tako da je mnogo lakše braniti tezu da je Nikolić time kupio vreme za sebe, ali ne i za Srbiju.

vlada-skupstina-foto-emil-conkic-5

5.

Poslednja važna tačka politike nove vlade najviše ohrabruje. Naravno, radi se o odbijanju Beograda da okrene leđa Rusiji i da se stavi na stranu Zapada u Ukrajinskoj krizi. Srećna okolnost za Srbiju je u tome što ta tačka može snažno da utiče na sve prethodne, mnogo više nego obratno. Nesrećna je, međutim, što je, uprkos većem uticaju Moskve u Srbiji nego pre, njena vlada sa svojom agendom ipak prozapadna a vremena da se čeka dalji postepeni rast ruskog uticaja više nema jer svet vri, a vri i Srbija iako se to ne vidi na njenim televizijama. Svemu tome će još više doprineti dvostruka strategija Brisela i Vašingtona u Srbiji. Naime, oni, sa jedne strane, bar u prvo vreme neće vršiti direktan pritisak na Srbiju da se odrekne Rusije, već će pokušavati da Beograd konačno pridobiju nešto mekšim metodama. Među takve ubrajaju se i inicijative koje već obilaze Brisel da se Srbija u EU primi po ponešto skraćenom postupku, da joj se u nekim pitanjima progleda kroz prste, što sve skupa nije milo Angeli Merkel, ali Vašigtonu zasigurno jeste. Sa druge strane, pred Srbiju će se stavljati slični zadaci – od organizovanja ekonomije po modelu MMF, preko pritisaka za konačno priznanje Kosova do pristanka na vojsku Kosova i još mnogo toga, posle čega će približavanje Rusiji biti sve teže, a na kraju i sve besmislenije.

Dok se Srbiji u Briselu ponovo odaju prizanja kao najvažnijoj zemlji „Zapadnog Balkana“ i dok se Amerikanci, priznajući njenu važnost, vraćaju u Srbiju sa regionu nesrazmerno velikim projektom televizije N1, biće najgore ako se Beograd bude držao Moskve da bi povećao svoju cenu na Zapadu. Tako nešto na svoj način pokušali su i Milošević, i Đinđić i Tadić, i nijedan nije u tome prošao dobro. Ono što je najvažnije, koliko god ukrajinska kriza može da nas ubije, ona je iznenadna i nova velika šansa za Srbiju, možda i poslednja, i u tome su saglasni i Vučić i njegovi protivnici. Problem je samo da li u tome vidimo šansu da se, podižući cenu, još više približimo Zapadu ili da se iščupamo iz njegovih kandži. Na toj razlici temeljiće se sudbina Vučićeve vlade, i na toj razlici pisaće se srpska istorija.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vlada koja će izmeriti cenu opstanka Srbije

* Obavezna polja