Председник Русије Владимир Путин написао је ауторски чланак поводом 75. годишњице победе у Другом светском рату. У чланку, објављеном у америчком часопису Нешнел интерест, Путин тврди да је „Минхенска издаја показала Совјетском Савезу да ће се западне земље бавити безбедносним питањима, не узимајући у обзир интересе СССР-а“.

Прошло је 75 година од завршетка Другог светског рата. За те године стасало је неколико генерација. Променила се политичка карта планете. Нема Совјетског Савеза, који је извојевао грандиозну, рушилачку победу над нацизмом, спасио цео свет. Па и сами догађаји тог рата, чак и за његове учеснике, представљају далеку прошлост. Али зашто се у Русији 9. мај слави као најважнији празник, а 22. јуна живот практично замире и стоји кнедла у грлу?

Обично се каже да је рат оставио дубок траг у историји сваке породице. Иза ових речи стоји судбина милиона људи, њихова патња и бол од губитка. Понос, истина и сећање.

За моје родитеље, рат су ужасне муке опкољеног Лењинграда где је умро мој двогодишњи брат Витја, где је моја мајка чудом преживела. Отац, иако ослобођен војске, добровољно се јавио да брани родни град – учинио је исто као и милиони совјетских грађана. Борио се на месту „Невски пјатачок“ и био тешко рањен. И што више пролазе године, већа је потреба да се поразговара са родитељима и више сазна о ратном периоду њиховог живота. Али већ је немогуће питати, зато у свом срцу чувам разговоре са оцем и мајком о овој теми, њихове шкрте емоције.

За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз какве су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста.

Људи се често питају: како ће се понашати садашња генерација, шта ће радити у критичној ситуацији? Пред мојим очима су млади лекари, медицинске сестре, понекад и јучерашњи студенти, који данас одлазе у „црвену зону“ да би спасавали људе. Наши војници, у борби против међународног тероризма на Северном Кавказу, у Сирији, који се борили до самог краја, сасвим су млади људи! Многи борци легендарне, бесмртне шесте десантне чете имали су 19–20 година. Али сви су показали да су достојни подвига војника наше отаџбине, који су је бранили у Другом светском рату.

Стога сам уверен да је у природи народа Русије да извршавају своју дужност, да се не штеде уколико околности то налажу. Самопожртвовање, патриотизам, љубав према свом дому, својој породици, Отаџбини – ове вредности су и данас фундаменталне, кључне у руском друштву. На њима, у великој мери, почива суверенитет наше земље.

Сада су се код нашег народа појавиле нова традиција, као што је Бесмртни пук. Ово је марш наших захвалних успомена, крвне, живе везе међу поколењима. Милиони људи одлазе у шетње са фотографијама својих рођака који су бранили Отаџбину и победили нацизам. То значи да њихов живот, искушења и жртве, победа коју су нам дали, никада неће бити заборављени.

Наша одговорност пред прошлошћу и будућношћу је да учинимо све што је могуће како бисмо спречили понављање страшних трагедија. Због тога сам сматрао својом обавезом да напишем чланак о Другом светском рату. О овој идеји сам више пута разговарао са светским лидерима, наишао на њихово разумевање. Крајем прошле године, на самиту лидера земаља ЗНД, сви смо били уједињени: важно је пренети потомцима сећање на то да је победу над нацизмом, пре свега, однео совјетски народ, да су у овој херојској борби – на фронту и у позадини, раме уз раме – стајали представници свих република Совјетског Савеза. Тада сам са колегама разговарао и о тешком предратном периоду.

Владимир Путин са лидерима ЗНД-а – Фото: Прес слуба владе Јерменије

Овај разговор изазвао је велики одјек у Европи и свету. Дакле, окретање лекцијама прошлости заиста је неопходно и актуелно. У исто време било је и много емоција, лоше прикривених комплекса и бучних оптужби. Бројни политичари из навике су пожурили да изјављују да Русија покушава да ревидира историју. Међутим, при томе нису могли да демантују ниједну чињеницу, ниједан наведени аргумент. Наравно, тешко је и немогуће расправљати са оригиналним документима који се, успут, чувају не само у руским него и у страним архивима.

Стога је потребно наставити анализу разлога који су довели до светског рата, осврнути се о његовим сложеним догађајима, трагедијама и победама, о његовим поукама – за нашу земљу и цео свет. И овде је, понављам, битно ослонити се само на архивску грађу, сведочења савременика, искључити све идеолошке и политизоване спекулације.

Још једном ћу подсетити на очигледну ствар: основни узроци Другог светског рата умногоме потичу од одлука донетих после Првог светског рата. Версајски споразум постао је за Немачку симбол дубоке неправде. Практично се радило о пљачки земље која је била дужна да плати велике одштете западним савезницима, које су осиромашиле њену економију. Врховни командант савезничких снага, француски маршал Фердинанд Фош пророчки је описао Версај: „Ово није мир, ово је примирје на двадесет година“.

Управо национално понижење створило је плодну земљу за радикална и реваншистичка осећања у Немачкој. Нацисти су се вешто поиграли тим осећањима, изградили своју пропаганду, обећавши да ће спасити Немачку од „версајског наслеђа“, обновити њену некадашњу моћ, а, заправо, гурали немачки народ у нови рат. Парадоксално је да су томе директно или индиректно допринеле западне државе, пре свега, Велика Британија и САД. Њихови финансијски и индустријски кругови веома су активно улагали у немачке фабрике и погоне за производњу војних производа. А међу аристократијом и политичким естаблишментом било је много присталица радикалних, крајње десних, националистичких покрета, који су почели да јачају у Немачкој и Европи.

Версајски „светски поредак“ створио је бројне скривене противречности и отворене сукобе. У њиховој основи су границе нових европских држава које су произвољно нацртали победници у Првом светском рату. Практично одмах по њиховом појављивању на мапи почели су територијални спорови и међусобна потраживања, која су се претворила у темпиране бомбе.

Један од најважнијих резултата Првог светског рата било је стварање Лиге народа. На ову међународну организацију полагане су велике наде за обезбеђивање дугорочног мира и колективне безбедности. То је била прогресивна идеја, чија је доследна примена, без претеривања, могла спречити понављање страхота глобалног рата.

Међутим, Лига народа, у којој су доминирале победничке силе – Велика Британија и Француска, показала је своју неефикасност и једноставно потонула у празним причама. Лига народа и уопште европски континент нису чули вишеструке позиве Совјетског Савеза да се успостави равноправни систем колективне безбедности. Конкретно, да се закључе источноевропски и пацифички пакт, који би спречавали агресију. Ови предлози су игнорисани.

Лига народа није успела да спречи сукобе у различитим деловима света, као што су напад Италије на Етиопију, Шпански грађански рат, агресија Јапана на Кину и Аншлус Аустрије. А у случају Минхенског споразума, у којем су поред Хитлера и Мусолинија, учествовали лидери Велике Британије и Француске, уз пуно одобрење Савета Лиге народа, подељена је Чехословачка. У вези са тим примећујем да, за разлику од многих тадашњих лидера Европе, Стаљин није себе окаљао личним сусретом са Хитлером, који је тада у западним круговима био познат као угледни политичар и добродошао гост у европским престоницама.

У распарчавању Чехословачке, заједно са Немачком, учествовала је и Пољска. Оне су унапред и заједно одлучивале коме ће припасти одређене чехословачке земље. 20. септембра 1938. пољски амбасадор у Немачкој Јозеф Липски обавестио је министра спољних послова Пољске Јозефа Бека да је Хитлер уверавао о следећем: „… У случају да између Пољске и Чехословачке дође до сукоба на основу пољских интереса у Тјешину, Рајх ће стати на нашу (Пољску) страну“. Нацистички вођа чак је давао наговештаје, саветовао, да почетак пољских дејстава „уследи… тек након што Немци окупирају Судетe (планине)“.

Пољска је била свесна да ће без Хитлерове подршке њени освајачки планови бити осуђени на пропаст. Овде ћу цитирати снимак разговора немачког амбасадора у Варшави Адолфа фон Молткеа са Јозефом Беком од 1. октобра 1938. о пољско-чешким односима и ставу СССР-а о овом питању. Ево што тамо пише: „… Господин Бек… изразио је велику захвалност на лојалној интерпретацији пољских интереса на Минхенској конференцији, као и на искрености односа током чешког сукоба. Влада и јавност (Пољске)цене став фирера и рајхсканцелара“.

Подела Чехословачке била је сурова и цинична. Минхен је срушио чак и оне формалне крхке гаранције које су остале на континенту и показао да су међусобни споразуми безвредни. Управо Минхенски споразум био је окидач након којег је велики рат у Европи постао неизбежан.

Минхенски споразум 1938, колаж фотографија – Фото: Википедиа-архива

Данас би европски политичари, пре свега пољски лидери, желели да „ућуткају“ Минхен. Зашто? Не само зато што су њихове земље тада издале своје обавезе, подржале Минхенски споразум, а неке чак учествовале у подели плена, већ и зато што је било некако незгодно подсетити се да се тих драматичних дана 1938. године само СССР заложио за Чехословачку.

Совјетски Савез је на основу својих међународних обавеза, укључујући споразуме са Француском и Чехословачком, покушао да спречи трагедију. Пољска је, следећи своје интересе, свим силама покушавала да спречи стварање система колективне безбедности у Европи. Пољски министар спољних послова Јозеф Бек је 19. септембра 1938. године директно писао о томе поменутом амбасадору Јозефу Липском пре његовог састанка са Хитлером: „… Током прошле године пољска влада је четири пута одбила предлог да се придружи међународној интервенцији у одбрани Чехословачке“.

Британија, као и Француска, која је тада била главни савезник Чеха и Словака, преферирала је да се одрекне својих гаранција и баци ову источноевропску земљу на милост и немилост. Не само баци, већ усмери тежње нациста на исток са циљем да се Немачка и Совјетски Савез неизбежно сукобе и међусобно се искрваре.

Управо се на томе заснивала западњачка политика „смиривања“. И не само у односу на Трећи рајх, већ и према осталим чланицама такозваног Антикоминтернског пакта – фашистичкој Италији и милитаристичком Јапану. Његов врхунац на Далеком истоку био је Англо-јапански споразум из лета 1939. који је Токију дао одрешене руке у Кини. Водеће европске силе нису желеле да признају каква смртна опасност за цео свет долази од Немачке и њених савезника и надале се да ће их рат заобићи.

Минхенска издаја показала је Совјетском Савезу да ће западне земље решавати безбедносна питања не узимајући у обзир његове интересе и да ће, уколико буде потребе, формирати антисовјетски фронт.

У исто време, Совјетски Савез је учинио све како би искористио сваку шансу за стварање антихитлеровске коалиције, понављам, без обзира на дволичну позицију западних земаља. Тако је совјетско руководство преко обавештајних служби добијало подробне информације о закулисним англо-немачким контактима у лето 1939. године. Скрећем пажњу на чињеницу да су они вођени веома интензивно, штавише, практично истовремено са трилатералним преговорима представника Француске, Велике Британије и СССР-а, који су, напротив, западни партнери свесно отезали.

У вези са тим цитираћу документ из британских архива – ово је упутство британске војне мисије која је стигла у Москву у августу 1939. године. У њему се директно говори да делегација треба да „преговара веома споро“; да „влада Уједињеног Краљевства није спремна да преузме на себе детаљне обавезе које би могле да ограниче нашу слободу деловања под било којим околностима“.

Такође напомињем: за разлику од Енглеза и Француза, совјетску делегацију предводило је високо руководство Црвене армије, које је имало сва потребна овлашћења за „потписивање војне конвенције о организацији војне одбране Енглеске, Француске и СССР-а против агресије на Европу“.

Своју улогу у пропасти преговора одиграла је Пољска која није хтела никакве обавезе према совјетској страни. Чак и под притиском западних савезника, пољско руководство одбило је да сарађује са Црвеном армијом у борби против Вермахта. И тек када се сазнало за Рибентропов долазак у Москву, Јозеф Бек је невољно, не директно, већ преко француских дипломата, обавестио совјетску страну: „… У случају заједничких дејстава против немачке агресије, сарадња Пољске и СССР-а, под техничким условима који треба да се утврде, није искључена“. Истовремено је својим колегама објаснио: „… Нисам против ове формулације само ради олакшавања тактике, а наше принципијелно гледиште у вези са СССР-ом је коначно и остаје непромењено“.

Немачки министар спољних послова Јоаким фон Рибентроп (стоји) и совјетски комесар за спољне послове Вјачеслав Молотов (седи) потписују Споразум о ненападању између Русије и Немачке 23. августа 1939, у Москви. У поуадини стоји Јосиф Васирионович Стаљин – Фото: YouTube/Global Look Press

У насталој ситуацији, Совјетски Савез је потписао Споразум о ненападању са Немачком. То је фактички урадио последњи од европских земаља и то у светлу стварне опасности од суочавања са ратом на два фронта – са Немачком на западу и са Јапаном на истоку, где су се већ водиле интензивне битке на реци Халхин Гол.

Стаљин и његово окружење заслужују многе праведне оптужбе. Сећамо се и злочина режима над сопственим народом и ужаса масовних репресија. Понављам, совјетским лидерима се може много тога приговарати, али не и недостатак разумевања природе спољних претњи. Они су видели да покушавају да оставе Совјетски Савез да се сам суочи са Немачком и њеним савезницима. Схватајући ову стварну опасност радили су на добијању драгоценог времена за јачање одбране земље.

У вези са тада закљученим Пактом о ненападању, сада чујемо много спекулација и оптужби на рачун савремене Русије. Да, Русија јесте наследница СССР-а, а совјетски период је, са свим својим тријумфима и трагедијама, неотуђиви део наше хиљадугодишње историје. Али, подсећам вас и да је Совјетски Савез дао правну и моралну оцену такозваном Пакту Молотов-Рибентроп. У резолуцији Врховног савета од 24. децембра 1989. године званично су осуђени тајни протоколи као „акт личне моћи“, који никако није одражавао „вољу совјетског народа, који није одговоран за ову заверу“.

Истовремено, друге државе преферирају да се не присећају споразума где стоје потписи нациста и западних политичара. Да не спомињем правну или политичку оцену такве сарадње, укључујући прећутни договор, чак и директaн подстицај, неких европских лидера са варварским плановима нациста. Довољно је сетити се циничне фразе пољског амбасадора у Немачкој Јозефа Липског коју је изговорио у разговору са Хитлером 20. септембра 1938. године: „… За решење јеврејског питања, ми (Пољаци) поставићемо му… прелеп споменик у Варшави“.

Такође не знамо да ли су постојали неки „тајни протоколи“ и анекси споразума низа држава са нацистима. Остаје само да се „верује на реч“. Између осталог, још увек нису декласификовани материјали о тајним англо-немачким преговорима. Зато позивамо све државе да интензивирају процес отварања својих архива, објављивања раније непознатих докумената предратног и ратног периода, као што то ради Русија последњих година. Спремни смо за широку сарадњу, за заједничке истраживачке пројекте научника-историчара.

Али, вратимо се на догађаје који су претходили Другом светском рату. Наивно је било веровати да, након што се обрачунао са Чехословачком, Хитлер неће имати нове територијалне претензије. Овај пут према свом недавном саучеснику у подели Чехословачке – Пољској. Узгред, повод за то је било наслеђе Версаја – судбина такозваног Гдањског коридора. Трагедија Пољске која је затим уследила у потпуности је на савести тадашњег пољског руководства, које је спречило закључивање англо-франко-совјетског војног савеза и уздало се у помоћ западних партнера, ставило је свој народ под точкове нацистичке машине за уништење.

Немачка офанзива се развијала у потпуном складу са доктрином блицкрига. Упркос жестоком, херојском отпору пољске војске, већ недељу дана након почетка рата, 8. септембра 1939. године, немачке трупе биле су на прагу Варшаве. А војна и политичка елита Пољске 17. септембра побегла на територију Румуније издајући свој народ, који је наставио да се бори против окупатора.

Западни савезници нису оправдали пољске наде. После објаве рата Немачкој, француске трупе напредовале су свега неколико десетина километара дубоко у немачку територију. Све је то изгледало као демонстрација активних дејстава. Штавише, Англо-француски Врховни војни савет, које се први пут састао 12. септембра 1939. у француском Абвилу, одлучио је да у потпуности прекине офанзиву с обзиром на брзи развој догађаја у Пољској. Почео је злогласни „Лажни рат“. Француска и Енглеска су директно издале своје обавезе према Пољској.

Касније су, током Нирнбершког процеса, немачки генерали тако објашњавали свој брзи успех на истоку. Бивши начелник штаба оперативног руководства Врховне команде Оружаних снага Немачке генерал Алфред Јодл признао је: „…Нисмо претрпели пораз још 1939. само зато што је отприлике 110 француских и енглеских дивизија, које су се током нашег рата са Пољском на Западу бориле против 23 немачке дивизије, остало у потпуности неактивно“.

Замолио сам да из архива добијем тоне материјала који се односе на контакте СССР-а и Немачке у драматичним данима августа и септембра 1939. године. Према документима, у тачки 2 Тајног протокола уз Споразум о ненападању између Немачке и СССР-а од 23. августа 1939. стајало је да у случају територијално-политичког преуређења области која припадају Пољској, граница сфера интереса двеју земаља треба „приближно да иде дуж река Нарев, Висла и Сана“. Другим речима, совјетска сфера утицаја није само обухватала територије на којима је живело украјинско и белоруско становништво, већ и историјски пољске земље између река Буг и Висла. Не знају многи за ту чињеницу.

Слично томе, многи не знају да је одмах након напада на Пољску, у првим данима септембра 1939, Берлин упорно и непрестано позивао Москву да се придружи војним дејствима. Међутим, совјетско руководство игнорисало је такве позиве и до последњег тренутка није желело да се меша у драматичан развој догађаја.

Хитлеров напад на Пољску – YouTube

Тек када је коначно постало јасно да Велика Британија и Француска не намеравају да помогну свом савезнику, а да је Вермахт способан да брзо окупира целу Пољску и практично дође до прага Минска, одлучено је да се у јутро 17. септембра одреди Црвене армије уведу у такозване Креси всходње (источна граница). Ово су сада делови територија Белорусије, Украјине и Литваније.

Очигледно је да није остало других варијаната. Иначе би се ризици за СССР вишеструко повећали, јер је, поновићу, стара совјетско-пољска граница ишла само неколико десетина километара од Минска, а неизбежни рат са нацистима почео би са за земљу изузетно неповољних стратешких положаја. И милиони људи различитих националности, укључујући Јевреје који живе у у близини Бреста и Гродна, Пшемисла, Лавова и Виљнуса, пали би у руке нацистима и њиховим локалним саучесницима – антисемитима и радикалним националистима.

Управо је чињеница да је Совјетски Савез до последње могућности покушавао да избегне учешће у растућем сукобу и није желео да игра на страни Немачке, довела до тога да се реални сукоб совјетских и немачких трупа деси много источније од граница наведених у тајном протоколу. Не дуж реке Висле, већ отприлике дуж такозване Курзонове линије, коју је још 1919. године Антанта препоручила као источну границу Пољске.

Као што се зна, тешко је применити могући начин на догађаје који су се већ догодили. Могу само да кажем да је у септембру 1939. совјетско руководство имало могућност да помери западне границе СССР-а даље према западу, све до Варшаве, али је одлучило да то не учини.

Немци су предложили формализовање новог статуса кво. Дана 28. септембра 1939. у Москви Јоахим фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов потписали су Споразум о пријатељству и граници између СССР-а и Немачке, као и тајни протокол о промени државне границе, којим се признавала линија разграничења, где су дефакто стајале две армије.

У јесен 1939. године, решавајући своје војно-стратешке и одбрамбене задатке, Совјетски Савез започео је процес инкорпорације Летоније, Литваније и Естоније. Њихов улазак у СССР реализован је на споразумној основи, уз сагласност изабраних власти. То је било у складу са тадашњим међународним и државним правом. Осим тога, у октобру 1939. године Литванији су враћени Виљнус са околином, који су раније били део Пољске. Балтичке републике у саставу СССР-а задржале су своје органе власти, језик и имале су представништво у совјетским врховним државним структурама.

Свих ових месеци дипломатска и војно-политичка борба, рад обавештајне службе, који је невидљивим очима био невидљив, није престајао. Москва је разумела да је пред њом непогрешиви и окрутни непријатељ, да је већ започео скривени рат са нацизмом. И нема разлога да званичне изјаве, формалне протоколарне белешке тих година доживљавају као доказ „пријатељства“ између СССР-а и Немачке. СССР је имао активне трговинске и техничке контакте не само са Немачком, већ и са другим земљама. Истовремено, Хитлер је више пута покушавао да увуче СССР у сукоб са Великом Британијом, али совјетско руководство није подлегло тим убеђењима.

Свих тих месеци није прекидана невидљива дипломатска и војно-политичка борба, рад обавештајне службе. Москва је схватала да пред собом има непомирљивог и окрутног непријатеља, да је већ започео скривени рат са нацизмом. И нема никаквог разлога да схвата званичне изјаве и формалне протоколарне ноте тих година као доказ „пријатељства“ између СССР-а и Немачке. СССР није имао активне трговинске и техничке контакте само са Немачком, већ и са другим земљама. При томе је Хитлер више пута покушавао да увуче СССР у сукоб са Великом Британијом, али совјетско руководство није подлегло на те наговоре.

Последњи покушај Хитлера да убеди Совјетски Савез да предузму заједничке акције био је за време посете Молотова Берлину у новембру 1940. године. Али Молотов се тачно придржавао Стаљинових упутстава, те се ограничио на опште разговоре о идеји Немаца о прикључивању Совјетског Савеза Тројном пакту – савезу Немачке, Италије и Јапана, који је потписан у септембру 1940. године и усмереном против Велике Британије и САД. Није случајно Молотов већ 17. новембра саветовао совјетског изасланика Ивана Мајског који се налазио у Лондону: „За Вашу информацију…У Берлину није потписан никакав договор, нити је то планирано.

Случај у Берлину ограничен је на размену мишљења. Немци и Јапанци би, очигледно, веома желели да нас гурну у страну Персијског залива и Индије. Одбацили смо расправу о овом питању, јер сматрамо да су такви савети Немачке неумесни“. А 25. новембра совјетско руководство је ту коначо ставило тачку: званично је изнело Берлину услове који су били неприхватљиви за нацисте, укључујући повлачење немачких снага из Финске, споразум о узајамној помоћи између СССР-а и Бугарске, и низ других тема, и тиме су свесно одбацили сваку могућност приступања Пакту. Такав став је коначно учврстио фирера у његовој намери да започне рат против СССР-а.

Карта предвиђеног кретања немачких трупа за напад на СССР, познатији као План „Барбароса“

Већ у децембру, одбацивши сва упозорења својих стратега о катастрофалној опасности рата на два фронта, Хитлер је одобрио план „Барбароса“. То је учинио, схватајући да је управо Совјетски Савез главна сила која му је супротстављена у Европи, и да ће предстојећи сукоб на истоку решити исход светског рата. Био је сигуран да ће се поход на Москву одиграти брзо и успешно. Оно што бих посебно желео да нагласим је да су се западне земље тада фактички сложиле са совјетским акцијама, препознале су жељу Совјетског Савеза да осигура своју безбедност.

Тако је 1. октобра 1939. године тадашњи бивши шеф британског Адмиралитета Винстон Черчил у изјавио за радио рекао: „Русија води хладну политику сопствених интереса. Да би заштитиле Русију од нацистичке претње било је неопходно да руске снаге буду на тој линији (новој западној граници)“. Четвртог октобра 1939. године у Дому лордова министар спољних послова Велике Британије Едвард Халифакс је изјавио: „Треба подсетити да је совјетска влада хтела да помери границу практично до линије коју је током Версајске конференције препоручио лорд Курзон. Само наводим историјске чињенице и верујем да су оне неоспорне“. Познати британски политичар и државник Дејвид Лојд Џорџ истицао је: „Руске трупе су окупирале територије које нису пољске и које је Пољска силом заузела након Првог светског рата. Безумље би било да се руско напредовање изједначи са напредовањем Немаца“.

Британски високи званичници и дипломате су током неформалних разговора са совјетским изаслаником Иваном Мајским говорили отвореније. Заменик министра спољних послова Велике Британије Ричард Батлер је говорио 17. октобра 1939. године: „У британским владиним круговима сматрају да не може бити никаквог говора о томе да се Пољској врате Западна Украјина и Белорусија. Ако би успели да формирају етнографску Пољску скромних размера, уз гаранцију не само СССР-а и Немачке, него и Енглеске и Француске, британска влада би била у потпуности задовољна“.

Двадесет седмог октобра 1939. године главни саветник Невила Чемберлена, Харолд Вилсон је рекао: „Пољска мора бити обновљена као самостална држава на етнографској основи, али без Западне Украјине и Белорусије“. Важно је истаћи да је током тих разговора испитивана и подлога за побољшање совјетско-британских односа. Ти контакти су у великој мери поставили темеље будућем савезништву и Антихитлеровској коалицији. Међу одговорним, далековидим политичарима издвајао се Винстон Черчил, који се, упркос познатој антипатији према СССР-у, и раније залагао за сарадњу са њим. Још у мају 1939. године у Дому комуна изјавио је: „Бићемо у смртној опасности, уколико не будемо могли да формирамо велики савез против агресије. Била би највећа глупост да одбацимо природну сарадњу са Совјетском Русијом“.

Након почетка војних операција у Европи, на састанку са Иваном Мајским 6. октобра 1939. године, он је рекао у поверењу: „Између Велике Британије и СССР-а нема никаквих озбиљних несугласица. Стога нема основа за напете и незадовољавајуће односе. Британска влада би желела да развија трговинске односе. Такође би била спремна да разговара о свим другим врстама мера, које би могле допринети побољшању односа“.

Други светски рат није избио преко ноћи, неочекивано, одједном. И агресија Немачке на Пољску није била изненадна. Он је резултат многих тенденција и фактора у глобалној политици тог периода. Сви предратни догађаји везали су се у један судбински ланац. Али, несумњиво, оно што је предодредило највећу трагедију у историји човечанства био је државни егоизам, кукавичлук, попуштање агресору који је јачао, неспремност политичких елита за проналазак компромиса.

Стога је неправедно тврдити да је дводневна посета министра спољних послова (Трећег рајха) Рибентропа Москви главни разлог који је покренуо Други светски рат. Све водеће земље у мањој или већој мери сносе део одговорности за почетак рата. Свака је чинила непоправљиве грешке, самоуверено верујућу да могу надиграти друге и обезбедити једностране предности за себе или се склонити по страни од предстојеће глобалне несреће. За такву кратковидност, за одбијање стварања система колективне безбедности, морало се платити милионима живота, колосалним губицима.

Пишем о томе без и најмање намере да преузмем на себе улогу судије, да некога оптужим или оправдам, а још мање да иницирам нови талас међународне информационе конфронтације на историјском пољу, који може сукобити државе и народе. Сматрам да се потрагом за уравнотеженим проценама догађаја из прошлости треба бавити академска наука са великим бројем угледних научника из различитих земаља. Свима су нам потребне истина и објективност. Одувек сам позивао и позивам колеге на миран, отворен, дијалог, заснован на поверењу, на самокритичан, непристрасан поглед на заједничку прошлост. Такав приступ ће омогућити да се не понове тадашње грешке и да се обезбеди миран и просперитетан развој за наредни период. Међутим, многи наши партнери још нису спремни за заједнички рад.

Напротив, следећи своје циљеве, они повећавају број и количину информационих напада на нашу земљу, желе да нас натерају да се оправдавамо, осећамо кривицу, усвајају потпуно лицемерне политизоване декларације. Тако, на пример, резолуција „О важности очувања историјског сећања за будућност Европе“, коју је Европски парламент одобрио 19. септембра 2019. године, директно оптужује СССР, равноправно са нацистичком Немачком, за избијање Другог светског рата. Наравно да се тамо не спомиње Минхен. Сматрам да такви „папири“, јер не могу да кажем за ту резолуцију да је документ, уз очигледну намеру да изазову скандал, носе опасно стварне претње, јер је усвојио веома угледан орган. И шта је тиме показао?

Уклањање споменика маршалу Коњеву – Праг, Република Чешка – Фото: YouTube

Колико год то било жалосно – свесну политику уништавања послератног светског поретка, чије је формирање било питање части и одговорности земаља чији су представници данас гласали за ту неистиниту декларацију. На тај начин су ударили на закључке Нирнбершког трибунала, на напоре светске заједнице, која је након победничке 1945. године формирала универзалне међународне институције. С тим у вези подсећам да је сам процес европске интеграције, током кога су створене одговарајуће структуре, укључујући и Европски парламент, постао могућ захваљујући само поукама извученим из прошлости, јасним правним и политичким проценама. А они, који свесно доводе у питање тај консензус, руше темеље послератне Европе.

Осим што представља претњу за основне принципе светског поретка, овде постоји и морална и етичка страна. Исмевање, иживљавање над овим успоменама је подлост. Подлост бива намерна, лицемерна, потпуно свесна, као у ситуацији када се у саопштењима поводом 75. годишњице завршетка Другог светског рата спомињу сви учесници Антихитлеровске коалиције, осим СССР-а. Подлост бива и кукавичка, када руше споменике, који су постављени у част бораца против нацизма, оправдавајући срамотне поступке неистинитим паролама борбе против непожељне идеологије и наводне окупације. Подлост бива крвава, када оне који иступају против неонациста и наследника (Степана) Бандере, убијају и спаљују. Понављам, подлост се манифестује на различите начине, али не престаје да буде омражена.

Заборављање лекција из историје неминовно доводи до грубог разрачунавања. Чврсто ћемо бранити истину, засновану на документованим, потврђеним историјским чињеницама, наставићемо да часно и непристрасно говоримо о догађајима из периода Другог светског рата.

На то је, између осталог, усмерен огроман пројекат чији је циљ да се у Русији формира највећа збирка архивских докумената, видео и фото-материјала о историји Другог светског рата и предратном периоду. На томе се већ ради. Током припреме овог чланка користио сам велики број нових, недавно пронађених материјала, са којих је скинута ознака тајности. С тим у вези, одговорно тврдим да не постоје архивска документа која би потврдила верзију да је СССР имао намеру да започне превентивни рат против Немачке. Да, совјетско војно руководство придржавало се доктрине да ће у случају агресије Црвена армија брзо пружити отпор непријатељу, да ће прећи у офанзиву и водити рат на непријатељској територији. Међутим, такви стратешки планови уопште нису предвиђали намеру да први нападну Немачку.

Наравно, историчари данас имају на располагању документацију о војном планирању, директиве совјетских и немачких штабова. Коначно знамо како су се догађаји заправо одвијали. Из те перспективе многи говоре о поступцима, грешкама, погрешним прорачунима војно-политичког руководства земље. С тим у вези рећи ћу једно: упоредо са поплавом различитих дезинформација, совјетски лидери су добијали и реалне информације о предстојећој агресији нациста. У предратним месецима предузели су кораке, усмерене на повећање борбене готовости земље, укључујући тајно регрутовање дела оних који су били способни за војну службу, премештање јединица и резервних снага из унутрашњих војних округа ка западним границама.

Рат није био изненадан – очекивали су га, спремали су се за њега. Али удар нациста је заиста био без преседана у историји деструктивне моћи. Двадесет другог јуна 1941. године Совјетски Савез се суочио са најмоћнијом, најмобилнијом и најобученијом војском на свету, која је искоришћавала индустријски, економски и војни потенцијал скоро целе Европе.

У тој смртоносној инвазији није учествовао само Вермахт, него и немачке слуге и војни контигенти многих других европских земаља. Најтежи војни порази 1941. године довели су земљу на ивицу катастрофе. Прибегавали су екстремним методама како би обновили борбену моћ и контролу – општој мобилизацији, упрезањем свих снага државе и народа. Већ у лето 1941. године под непријатељском ватром започета је евакуација милиона грађана, стотина фабрика и предузећа на исток земље. У најкраћем року у позадини је покренута производња оружја и муниције, који су почели да се испоручују на фронт већ прве ратне зиме, а до 1943. године надмашена је војна производња Немачке и њених савезника. За годину и по Совјети су постигли оно што се чинило немогућим, и на фронту, и у позадини. Још је тешко схватити, замислити, какве су невероватне напоре, храброст, самопожртвованост захтевала та највећа достигнућа.

Против моћне, наоружане до зуба, хладнокрвне, окупационе нацистичке машине подигла се дивовска снага совјетског друштва, уједињеног у жељи да заштите родну земљу, да се освете непријатељу који је сломио, погазио миран живот, њихове планове и наде.
Наравно, у том периоду страшног, крвавог рата неким људима је овладао страх, збуњеност, очај. Било је и издаје и дезертирања. Оштар раздор, изазван револуцијом и грађанским ратом, нихилизам, исмевање националне историје, традиције и вере коју су бољшевици покушали да усаде, посебно првих година након доласка на власт – све ово је оставило свој утицај. Али опште расположење совјетских грађана и наших сународника, који су се нашли у иностранству, било је другачије – сачувати, спасити отаџбину. То је био прави, незаустављиви порив. Људи су тражили ослонац у правим патриотским вредностима.

Нацистички „стратези“ су били убеђени да огромну мултинационалну државу могу лако заузети. Рачунали су на то да ће изненадни рат, његова беспоштедност и неиздрживе тешкоће неизбежно погоршати међуетничке односе, и да ће земљу моћи поделити. Хитлер је отворено говорио: „Наша политика према народима, који насељавају огромна пространства Русије, треба да се своди на подстицање сваког облика несугласица и раскола“. Али првих дана је постало јасно да је тај нацистички план пропао. Брестовску тврђаву је до задње капи крви штитила војска коју је чинило више од 30 националности. Током целог рата – и у великим одлучујућим биткама, и у одбрани територије, сваког метра родне земље видимо примере таквог јединства. Поволожје и Урал, Сибир и Далеки Исток, републике Средње Азије и Закавказја постали су дом милионима евакуисаних. Становници тих подручја делили су са њима последње што су имали, помагали су свиме, чиме су могли. Пријатељство народа, њихово међусобно помагање постали су за непријатеља права неуништива тврђава.

Без обзира то шта сада покушавају да докажу, одлучујући, главни допринос слому нацизама дали су Совјетски Савез, Црвена армија. Хероји који су се до краја борили под опсадом код Белостока и Могиљева, Умања и Кијева, Вјазма и Харкова. Борили су се код Москве и Стаљинграда, Севастопоља и Одесе, Курска и Смоленска. Ослобађали су Варшаву, Београд, Беч и Праг. Јуришем су заузимали Кенигзберг и Берлин. Ми се боримо за истинску, неулепшану, истину о рату.

Владимир Путин предводи Бесмртни пук у Москви 9.маја 2019. – Фото: ЕПА/Курир

Ту народну, људску истину – сурову, горку и немилосрдну, пренели су нам писци и песници, који су прошли кроз ватру и пакао искушења на фронту. За моје, као и за друге генерације, њихове искрене, дубоке приче, романи, продорна „војна проза“ и поезија заувек су оставили траг на души, постали су завештање – поштовати ветеране који су за победу учинили све што су могли, сећати се оних који су остали на бојним пољима.

И данас потресају једноставни, а у суштини величанствени стихови песме Александра Твардовског: „Убијен сам код Ржева…“, која је посвећена учесницима крваве, жестоке битке из Великог отаџбинског рата која се одиграла на средини совјетско-немачког фронта. Само током битке за Ржев, која је трајала од октобра 1941. до марта 1943. године Црвена армија је изгубила 1.342.888. људи, укључујући рањене и нестале. Наводим ове страшне, трагичне, непотпуне цифре, прикупљене из архивских извора први пут, одајући почаст подвигу познатих и безимених јунака, о којима су у послератним годинама из различитих разлога говорили незаслужено, неправедно мало или су потпуно ћутали.

Дозволите да вам цитирам још један документ. Реч је о извештају Међународне комисије за ратну одштету из Немачке на челу са Иваном Мајским, која је припремљена у фебруару 1945. године. Задаци комисије били су утврђивање формуле, према којој би побеђена Немачка требало да изврши надокнаду штете коју су претрпеле државе-победнице. Комисија је дошла до следећег закључка: „Број дана које је сваки немачки војник провео на совјетском фронту најмање је 10 пута већи него број дана које су немачки војници провели на свим другим савезничким фронтовима. На совјетском фронту такође било је концентрисано око четири петине немачких тенкова и око две трећине немачких авиона“.

Свеукупно, на СССР је било усмерено око 75 одсто свих војних снага Антихитлеровске коалиције. Црвена армија је током ратних година „самлела“ 626 дивизија Сила Осовине, од којих је 508 немачких.

Двадесет осмог априла 1942. године Рузвелт је током обраћања америчкој нацији изјавио: „Руска војска је уништила и наставља да уништава више људства, авиона, тенкова и топова нашег заједничког непријатеља, него све остале уједињене нације заједно“. Черчил је у поруци Стаљину 27. септембра 1944. године писао да је „управо руска армија сломила немачку војну машину“.

Таква процена је одјекнула широм света, јер је у тим речима садржана та иста велика истина, коју тада нико није доводио у питање.

Скоро 27 милиона совјетских грађана погинуло је на фронту, у немачком заробљеништву, умрло је од глади и бомбардовања, у гетима и пећима нацистичких логора смрти. СССР је изгубио сваког седмог грађанина, Велика Британија једног од 127, а САД једног од 320. Нажалост, ове бројке најтежих, ненадокнадљивих губитака Совјетског Савеза нису коначне. Потребно је наставити са мукотрпним радом у циљу утврђивања имена и судбина свих погинули: војника Црвене армије, партизана, илегалаца, ратних заробљеника и заробљеника у концентрационим логорима, цивила које су убили одреди смрти. То је наш дуг. И овде посебну улогу имају учесници покрета за проналажење, војно-патриотска и добровољачка удружења, пројекти као што су електронска база података „Сећање народа“, заснована на архивским документима. И, наравно, за решавање таквог хуманитарног задатка неопходна је тесна међународна сарадња.

До победе су довели напори свих земаља и народа, који су се борили против заједничког непријатеља. Британска војска је заштитила своју отаџбину од инвазије, ратовала је са нацистима и њиховим слугама на Средоземном мору и у Северној Африци. Америчке и британске снаге су ослобађале Италију, отворили су Други фронт. САД су нанеле моћан, разоран ударац агресору на Тихом океану. Памтимо огромне жртве кинеског народа и њихову велику улогу у поразу јапанског милитаризма. Нећемо заборавити борце „Слободне Француске“ који нису признали срамну капитулацију и наставили су борбу против нациста. Такође ћемо увек бити захвални за помоћ коју су пружали савезници, снабдевајући Црвену армију муницијом, сировинама, храном, техником. Помоћ је била значајна и чинила је око седам одсто укупне војне производње Совјетског Савеза.

Језгро Антихитлеровске коалиције почело је да се формира одмах након напада на Совјетски Савез, када су САД и Велика Британија безусловно подржале СССР у борби против нацистичке Немачке. Током Техеранске конференције 1943. године Стаљин, Рузвелт и Черчил су формирали савез великих сила, договорили су се о развоју коалиционе дипломатије, заједничке стратегије у борби против заједничке смртне претње. Лидери Велике тројке су схватали да ће уједињавање индустријских и војних потенцијала и ресурса СССР-а, САД и Велике Британији дати неоспорну супериорност над непријатељем.

Совјетски Савез је у потпуности испуњавао своје обавезе пред савезницима, увек је пружао руку помоћи. Тако је током велике операције „Багратион“ у Белорусији Црвена армија подржала искрцавање англоамеричких трупа у Нормандију. У јануару 1945. године, пробијајући се до Одре, наши војници су окончали последњу моћну офанзиву Вермахта на западном фронту, у Арденима. А три месеца након победе над Немачком, СССР је, потпуно поштујући Кримски споразум, објавио рат Јапану и поразио милионску Квантунг армију.

Још у јулу 1941. године совјетско руководство је саопштило да је „циљ рата против фашистичких угњетача не само елиминисање претње која се надвија над нашом земљом, него и помоћ свим народима Европе, који стењу под јармом немачког фашизма“. Средином 1944. године непријатељ је био протеран практично са целе совјетске територије. Али морао је да се дотуче у својој јазбини. Црвена армија је започела ослободилачку мисију у Европу, спасила је читаве нације од уништења, поробљавања, од ужаса Холокауста. Спасени су по цену стотина хиљада живота совјетских војника.

Познати симбол руске победе над нацизмом – совјетски војник поставља заставу СССР-а на Рајхстаг, Берлин 9 мај 1945

Такође је важно да се не заборави на огромну материјалну помоћ, коју је СССР пружао ослобођеним земљама у борби против глади, приликом обнове економије и инфраструктуре. То су чинили у време када су на хиљаде километара унаоколо од Бреста до Москве и Волге била само згаришта. Тако је, на пример, у мају 1945. године влада Аустрије тражила од СССР-а да им помогну са снабдевањем храном, јер „нису знали како да прехране своје становништво наредних седам недеља, до нове жетве“. Државни канцелар Привремене владе Аустрије Карл Ренер је окарактеризовао сагласност совјетског руководства да пошаље храну као „спасоносни чин“, који „Аустријанци никада неће заборавити“.

Савезници су заједно формирали Међународни војни суд, који је требало да казни нацистичке политичке и ратне злочинце. Одлуке суда су садржале јасну правну квалификацију злочина против човечности, као што су геноцид, етничке, верске и религиозне чистке, антисемитизам и ксенофобија. Нирнбершки суд је директно и недвосмислено осудио и нацистичке саучеснике, колаборационисте различитих врста. Тај феномен манифестовао се у свим европским земљама. Такве „фигуре“ као што су Петен, Квислинг, Власов, Бандера, њихови следбеници и присталице, иако прерушени у борце за националну независност или слободу од комунизма – су издајице и џелати. Често су надмашивали своје вође по нехуманости. Покушавајући да се додворе, у оквиру посебних казнених група радо су извршавали најнечовечније наредбе. Одговорни су за крваве догађаје као што су погубљења на Бабином Јару, масакр у Волинији, спаљивање села Хатињ, истребљење Јевреја у Литванији и Летонији.

Наш став је и данас непроменљив: нема оправдања за злочине нацистичких помоћника, и они не могу застарети. Због тога је збуњујуће када се у појединим земљама они који су окаљани сарадњом са нацистима одједном изједначавају са ветеранима Другог светског рата. Сматрам да је недопустиво да се изједначавају ослободиоци и окупатори. А глорификовање нацистичких помоћника могу сматрати само као издају сећања на наше очеве и деде. Издају оних идеала, који су ујединили народе у борби против нацизма. Тада је пред лидерима СССР-а, САД и Велике Британије стајао, без преувеличавања, историјски задатак.

Стаљин, Рузвелт и Черчил су представљали земље са различитим идеологијама, државним тежњама, интересима, културама, али су показали огромну политичку вољу, уздигли су се изнад противречности и склоности, и ставили су у први план истинске интересе света. На крају су успели да постигну споразум и да дођу до решења, које је било од користи за цело човечанство.
Победничке земље су нам оставиле систем, који је постао основа онога чему смо у политичком и интелектуалном смислу тежили неколико векова. Низ конференција – Техеранска, Кримска, Потсдамска, конференција у Сан Франциску – поставиле су темеље света који 75 година живи без глобалног рата, упркос најоштријим неслагањима.

Историјски ревизионизам, чије манифестације данас посматрамо на Западу, а пре свега када је реч о Другом светском рату и његовом исходу, опасан је, јер цинично искривљује разумевање принципа мирног развоја, који су утемељени 1945. године на Кримској и на конференцији у Сан Франциску. Главно историјско достигнуће Кримске конференције и других одлука тог времена био је договор о стварању механизма који би омогућио водећим силама да остану у дипломатским оквирима приликом решавања несугласица које избијају између њих.

Двадесети век је донео тоталне и свеобухватне глобалне конфликте, а 1945. године на сцену је ступило и нуклеарно оружје, које је у стању да уништи Земљу. Другим речима, решавање сукоба силом је постало крајње опасно. И победници у Другом светском рату су то знали, схватали су и разумели сопствену одговорност према човечанству.

Године 1945. узели су у обзир и несрећно искуство Лиге нација. Структура Савета безбедности УН била је замишљена тако да гаранције мира буду максимално конкретне и ефикасне. Тако је настала институција сталних чланица Савета безбедности и право вета као њихова привилегија и одговорност.

Шта је право вета у Савету безбедности УН-а? Отворено говорећи, то је једина разумна алтернатива директном сукобу највећих земаља. То је саопштење једне од пет земаља да је неко решење за њу неприхватљиво, да противречи њеним интересима и идејама о исправном приступу. И остале земље, чак и ако се не слажу с тим, прихватају такав став, одустајући од покушаја да реализују своје једностране тежње. Односно, на овај или онај начин треба тражити компромисе.

Нова глобална конфронтација почела је скоро одмах након завршетка Другог светског рата и понекад је била веома жестока. А то што хладни рат није прерастао у трећи светски рат уверљиво потврђује ефикасност споразума, које је склопила Велика тројка. Правила понашања, договорена током формирања УН-а, омогућила су да се у будућности ризици сведу на минимум и да се конфронтација држи под контролом.

Наравно, видимо да систем Уједињених нација сада ради отежано и не толико ефикасно као што би могао. Али УН као и пре извршава своју основну улогу. Принципи рада Савета безбедности УН-а су јединствен механизам за спречавање великог рата или глобалног сукоба.

Черчил, Рузвелт и Стаљин на Јалти 1945 године

Апели који се прилично често могу чути последњих година, а који се односе на то да се укине право вета и да се сталним чланицама Савета безбедности ускрате посебне могућности – у ствари су неодговорни, јер уколико се то догоди, УН ће се у суштини претворити у ту исту Лигу нација – састанак за празне разговоре, лишене било каквих утицаја на светске процесе. Добро је познато како се све завршило. Баш због тога су победничке земље са великом озбиљношћу приступиле формирању новог система светског поретка, како се не би поновиле грешке претходника.

Стварање савременог система међународних односа је један од најважнијих резултата Другог светског рата. Чак и најнепомирљивије противречности – геополитичке, идеолошке, економске – не ометају проналажење форме мирног суживота и интеракције, ако за то постоји жеља и воља. Данас свет пролази кроз прилично турбулентан период. Све се мења – од глобалне равнотеже моћи и утицаја, до социјалних, економских и технолошких основа живота друштава, држава, целих континената. У прошлости толико велике промене никада нису пролазиле без великих војних сукоба, без борбе за превласт у настојању да се изгради нова глобална хијерархија. Захваљујући мудрости и далековидости политичара савезних држава формиран је систем који спречава екстремне манифестације објективне конкуренције, која је историјски својствена глобалном развоју.

Наш дуг, односно свих оних који преузимају на себе политичку одговорност, пре свега представници држава-победница у Другом светском рату – јесте да гарантујемо да се тај систем очува и побољша. Данас, као и 1945. године, важно је показати политичку вољу и заједно разговарати о будућности. Наше колеге – господа Си Ђинпинг, Макрон, Трамп, Џонсон – подржали су руску иницијативу да се одржи састанак лидера пет нуклеарних држава, сталних чланица Савета безбедности. Захвални смо им на томе и очекујемо да ће се такав састанак лицем у лице одржати првом приликом.

Какав је дневни ред предстојећег самита? Пре свега, по нашем мишљењу, било би корисно разговарати о корацима за развој колективних принципа у светским питањима, отворено поразговарати о очувању мира, јачању глобалне и регионалне безбедности, контроли стратешког наоружања, заједничким напорима у борби против тероризма, екстремизма, и другим актуелним изазовима и претњама.

Посебна тема састанка је ситуација у глобалној економији, пре свега превазилажење економске кризе, изазване пандемијом вируса корона. Наше земље предузимају невиђене мере у циљу заштите здравља и живота људи, пружања подршке грађанима који су се нашли у тешким животним ситуацијама. Али колико ће бити тешке последице пандемије, којом ће се брзином глобална економија извући из рецесије, зависи од наших способности да радимо заједно и усклађено, као прави партнери. Тим пре је недопустиво да се економија претвара у инструмент притиска и конфронтације. Међу популарним темама су заштита животне средине и борба против климатских промена, као и осигуравање безбедности глобалног информационог простора.

Дневни ред предстојећег самита „петорке“, који предлаже Русија, је искључиво важан и актуелан како за наше земље, тако и за цео свет. За сва питања имамо конкретне идеје и иницијативе. Нема сумње да ће самит Русије, Кине, Француске, САД и Велике Британије имати важну улогу у проналажењу заједничких одговора на савремене изазове и претње и да ће показати заједничку посвећеност духу савезништва, високим хуманистичким идеалима и вредностима, за које су се раме уз раме борили очеви и деде.

Ослањајући се на заједничку историју, ми можемо и морамо веровати једни другима. То ће послужити као чврста основа за успешне преговоре и усклађене акције у циљу јачања стабилности и безбедности на планети, ради просперитета и добробити свих земаља. Без преувеличавања, то је наша заједничка дужност и одговорност пред целим светом, пред садашњим и будућим поколењима.


Извор: Спутњик

Оставите коментар

Оставите коментар на Владимир Путин о Другом светском рату

* Обавезна поља