marina-ragusСви водећи светски медији из сата у сат прате дешавања поводом (ново)настале кризе у Сирији. Западни мејнстрим медији су одлучили: војни удари на Сирију очекују се сваки дан. За њихов менаџмент, који најчешће и нема пуно везе са новинарством-нова фаза рата је почела и она је „ван сваке сумње“ оправдана из „моралних, правних и хуманитарних разлога“. Тако су јастребови западне хемисфере ушли у легитимисање  још једног у низу злочиначких подухвата.

Тек на основу врло сумњиве информације да је употребљено хемијско оружје у једном од бројних напада у околини Дамаска, Велика Британија и САД покренуле су ратну кампању. За њих докази нису потребни, они несумњиво „знају“ да је Асадова војска употребила хемијско оружје и зато их треба из „моралних, правних и хуманитарних“ разлога казнити. Оних истих разлога због којих можемо да дефинишемо катастрофалне размере посрнућа западне цивилизације. Она је потонула у терору који је френетично наметнула целокупној међународној заједници и увела свет у еру потпуне дерогације слободе, права, једнакости и свих осталих принципа на којима је некада почивало међународно право као гарант да се хорори Другог Светског рата и фашистичке Немачке на првом месту, никада више не запате и не инсталирају као систем вредности.

Да би претходно било утемељено, морамо да се позовемо на примере који потврђују тако смеле и немилосрдне оцене. Најављену војну интервенцију на Сирију пореде са моделом агресије извршене над Савезну Републику Југославију-када су снаге НАТО без одобрења Савета Безбедности УН кренуле у тромесечну агресију стварајући тако шиптарским терористима ново одело „бораца за слободу“ и нову државу унутар државе тзв Косово. Да се подсетимо на неколико неспорних чињеница:

Прво, када је, већ, реч о употреби међународним конвенцијама забрањеног наоружања: па зар се током НАТО удара на тада суверену земљу Савезну Републику Југославију није употребило, међународним конвенцијама забрањено наоружање попут касетних бомби и осиромашеног уранијума?

nato-beogradДруго, зар сама интервенција није била противправна. Изостала је подршка јединог легитимног тела Савета безбедности за колосални злочиначки подухват Алијансе која је штитећи људска права пресвукла терористичку организацију (ОВК) у војску ударајући по „легитимним“ метама какве су биле школе, обданишта, гробља, мостови остављајући за собом „колатералну“ штету мерљиву у људским животима.

Треће, сама сврха удара војно најразвијенијих земаља Европе била је једино и само свргавање режима Слободана Милошевића, формирање управа прозападних „елита“ и успостављање на сувереној српској територији НАТО ентитета тзв Косово;

Четврто, премда би могло да буде и прво, повод за НАТО агресију био је „случај“ Рачак за који се касније утврдило да је била чиста фабрикација догађаја потребна да би се оправдала војна интервенција. И то фабрикација коју је потврдила годинама касније Хелен Ранта шеф форензичког тима рекавши да је извештај о „масакру“ у Рачку писала под притиском Вилијама Вокера (тадашњи шеф мисије ОСЦЕ) и Министарства иностраних послова Финске. Она је своју савест „олакшала“ прво 2007. године када је у документарном филму „Крај-осуђени на прогонство“ руским ауторима Јевгенију Баранову и Александру Замислову рекла да је Вокер био ужаснут резултатима истраге „Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. Та тела су припадала терористима, српским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге”[1], казала је Ранта показујући оригинални извештај пред камером.[2]Годину дана касније, 2008 године потпуну истину о „случају“ Рачак изнела је у својој биографској књизи. Њена изјава дата новинарима те, не тако давне, 1999. године да је догађај у Рачку у ствари „злочин против човечности“ дао је легитимитет за агресију која је изменила у доброј мери мапу Балкана, и зацементирала судбину Србије и српског народа. Да ли је накнадна храброст Хелен Ранта, довољна утеха за страдање Срба?

Ни модел инвазије на Ирак, као модел примењив у случају Сирије,  није далеко од свести јастребова новог светског поретка. С обзиром да се данас често у западним медијима помиње у ствари обавештајни и војни фијаско удружених у злочину над грађанима Ирака, требало би, такође подсетити на неколико чињеница које су потпис свих војних интервенција које су чланице Алијансе провеле у агресивном монтирању структуре новог поретка ствари у свету. У случају Блиског Истока, конкретно инвазије на Ирак, оне су изгледале овако:

Прво, када се чуо узвик да режим Садама Хусеина располаже с оружјем за масовно уништење, британска и америчка администрација позвале су на формалну истрагу навода паралелно спремајући (испод те формалне површине) војну инвазију на Ирак. Свако ко је остао доследан истини и чињеницама био је подвргнут садизму који је у неким случајевима имао и смртне исходе. Један од тих примера је и случај смрти под (још увек) неразјашњеним околностима врхунског британског стручњака за контролу наоружања Др Дејвида Келија. Његову смртну пресуду потписала је његова доследност истини, жеља да се ствари и догађаји истраже до краја и недвосмислено утврде чињенице не би ли се избегао рат који су очито неки „званични“ кругови желели. Извештај који је објавила британска медијска компанија ББЦ у којем се наводи да Ирачани не поседују оружје за масовно уништење и који је имплицирао да је један од могућих извора ове новинске форме био и др Кели, овог стручњака доводе у жижу светске јавности, у испитивање пред спољнополитичким комитетом британског парламента[3]и обевештајним агецијама и коначно у оближњу шуму Оксфордшајера, места у коме је овај научник живео. Ту су га мртвог пронашли два дана после испитивања и неколико сати пре заказаног пута у Багдад где је требало да настави свој рад.[4]

David-Kelly-006

Званична истрага поводом Келијеве смрти, како се очекивало, утврдила је да се Кели убио због медијског притиска коме је био изложен. Права истина, она незванична за којом трагају годинама Келијеве колеге никада се није открила. Све околности и догађаји наводе да је Келија убила прејака реч, како то иначе бива у ситуацијама када она плови у супротном смеру од „званичних истина“. Инвазија на Ирак била је заснована на чистим лажима и жељом да се Блиски Исток стави под контролу рушењем режима нелојалних интересима запада. Тако је марта текуће године Питер Тејлор за ББЦ објавио прилог „Ирак: Шпијуни који су преварили свет“[5]и у многоме расветлио догађаје који су постали, не само највећи обавештајни и војни промашај Лондона и Вашингтона већ и обележили еру турбуленција у региону у којем је увек било опасно играти се шибицама, јер прете да запале цео свет. Према налазима Тејлора, обавештајне агенције САД и Велике Британије одлучиле су се да веродостојним прихвате најблаже речено упитне изворе двојицу Ирачана који су покушавали, према аутору, да инкасирају и изграде нове каријере и животе у потпуно хаотичним догађајима. Један од њих био је Rafid Ahmed Alwan al-Janabi Ирачанин који је још 1999. године затражио азил у немачком избегличком центру. Тврдио је да је хемијски инжењер и да има сазнања о мобилним биолошким лабораторијама постављеним на камионима како би избегли откривање.

Немачка обавештајна агенција БНД ово сазнање је поделила са ЦИА и МИ6. Иако су Немци имали извесних сумњи поводом навода, америчка и британска оперативна заједница одлучила је да крене путем навода. Навода који су се убрзо испоставили не само непоузданим већ лажним. Ниједан од извора, а Тејлор помиње и Мухамеда Херитија, такође Ирачанина који је тврдио да је његова идеја била да се лабораторије поставе на камионе којима је дошао до Јордана и одатле контактирао Американце, није се показао истинитим. Многи старији оперативци унутар МИ6 имали су поуздане контакте у самој Ирачкој влади који су говорили да Садам не поседује оружје за масовно уништење. Један од таквих сусрета био је у Јордану јануара 2003 године (два месеца пре инвазије) када се високи званичник МИ6 састао с Тахиром ал Такритијем шефом Ирачких обавештајаца.

Међутим, неко је одлучио да покрене целу ратну машинерију на основу лажних дојава али с врло конкретним интересом. Данас, нема дилема да су „званичници“ имали потпуне извештаје, како обавештајне тако и научне, о правој ситуацији на терену. Шта их је мотивисало да истине замене лажима и крену у пир који ће задуго бити потпис спољнополитичких промашаја оставићемо времену да пресуди. Оно што је за нас сада важно јесте: два сценарија између којих треба да се одлуче овај пут Обама и Камерон, а на која смо укратко подсетили били су утемељени на потпуним фабрикацијама. Како тада, тако и сада део међународне заједнице којој је јасно да војни удари на Сирију, могу бити почетак рата против Ирана и убрзо директног сукоба два света Истока и Запада из сата у сат инсистирају на томе да нема војног решења у овом случају. Међутим, све су прилике да Западу треба рат у Сирији, као и на целом Истоку. Тиме се приближавају руским границама ближе него икада, решавају проблеме на берзама и заташкавају скандале који су добро уздрмали политичке прилике унутар њихових земаља. Свет више не говори о Сноудену, Менингу, банкстерима…Свет из часа у час најављује још један крвави пир сила у слободном вртоглавом паду, у ствари, стрпећи од једне сада нове чињенице-руског одговора. Он мора бити одлучан и јак, то сви знају. Како ће он изгледати? Остаје да се види.

bojni otrovi

За сада, обе директно супростављене цивилизације су искорачиле-питање је одмеравања снага која ће се повући. Једна ће извесно морати. Од тога даље зависи не само судбина Сирије, која је навикла да живи у окружењу наметнутих арапских управа у околним земљама, и кризама у окружењу с мање или више умешности и среће. Овде се чак и не ради о томе. Овде се, коначно, за столом налазе укрштене руке Владимира Путина и Барака Обаме. Чија ће рука однети победу у обарању, тешко је прогнозирати посебно када је улог тако висок. Време за политички рационална решења истекло је оног момента када су се ракетне рампе подигле. На полигону Сирије овај пут решава се како даља судбина региона тако и судбина целокупног Истока: или ће одговор бити радикалан подједнако колико и претња (уосталом зар Исток нема своје националне интересе које треба, јер мора да штити); или, ће Запад и овај пут показати себе као наддржаву која одређује судбину свих. Трећег решења нема. Јер да га је било, овај свет чији смо савременици живео би према давно утврђеним начелима међународног права. Оног права кога смо последњи пут срели средином прошлог века, када је своје место уступило сили…

Давно је то било…Да ли је време промена наступило(?) показаће сваки наредни дан.



[1] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Ranta-progovorila-o-istrazi-u-Rachku.sr.html

[2] исто

[4] http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2003/07/030721_judge-hatton-kelly.shtml

[5] http://www.bbc.co.uk/news/uk-21786506


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Војна интервенција против Сирије – играње шибицама

* Обавезна поља