Пошто је 2015. године Савез независних социјалдемократа (СНСД) Милорада Додика, председника Републике Српске (РС), на свом 5. страначком Сабору донео декларацију која је предвиђала одржавање “референдума о статусу РС” 2018. године, Додик није пропуштао прилику да барем једном месечно у наредне две године говори о одржавању то референдума. Готово истовремено, почео је да говори и о одржавању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, а већ је припремао референдум о Дану РС. Овај последњи је и одржан 25. септембра 2016. године, седам дана уочи локалних избора у БиХ, на којима ће поразити своје супарнике из Савеза за промене (СзП).

Но, већ уочи референдума о Дану РС наишао је на крајњу резервисаност власти у Београду према том референдуму, предвођену тадашњим премијером Србије Александром Вучићем. Ипак, припреме за тај референдум биле су поприлично одмакле да би Додик могао да “још једном размисли” о његовом одржавању, како га је Вучић замолио, па је тај референдум одржан, и то уз подршку СзП-а, а резултат је био доношење новог Закона о Дану РС, којим је Дан РС 9. јануар поново легализован, након што је тај празник претходно укинуо Уставни суд БиХ, проглашавајући неуставним члан Закона о празницима РС који је предвиђао обележавање Дана РС. А како до данас нико није оспорио Закон о Дану РС, тај празник је (п)остао легалан празник у РС, упркос томе што га бошњачки политичари у Сарајеву уопште не признају.

С друге стране, од она два прва референдума која је Додик обећао није било ништа, а то ништа догодило се баш на Вучићеву интервенцију, “молбом” Додику да “још једном размисли” о њиховом одржавању. Пошто је овај “размислио”, одлучио је да не одржи ни референдум о Суду и Тужилаштву БиХ, ни “референдум о статусу РС”, истина, не искључујући да ће неки од њих “једном” одржати. Сада је већ извесно да се то сигурно неће догодити за време Вучићеве владавине у Србији, пошто је очигледно да Вучић сматра да му ти референдуми неће донети било какву политичку корист. Шта више, очигледно је да је Вучић имао више користи од “зауздавања” Додика да не одржи референдуме: показао је “партнерима” у Бриселу и Вашингтону да је он једини српски политичар који хоће/може/уме да “заустави” Додика, чак и када је реч о легитимном праву на одржавање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ.

Ако се тада могло сматрати да би давање подршке одржавању “референдума о статусу РС” било веома ризично за позицију Београда у преговорима са Приштином, остало је нејасно како би референдум о Суду и Тужилаштву БиХ могао наштетити интересима Србије. Тим пре што је и Додику и Вучићу било јасно да тим референдумом не би могли бити укинути ни Суд ни Тужилаштво БиХ, већ би тек можда могао бити отворен процес трансформације правосудних институција на нивоу БиХ. Уосталом, о нечему сличном већ се годинама преговора у процесу тзв. структурног дијалога о правосуђу БиХ, под патронатом ЕУ. То што се Бриселу никако није допадало да РС одржи референдум о Суду и Тужилаштву БиХ и тиме ојача своју позицију у структурном дијалогу – пружа одговор на питање зашто тај референдум није одржан. У те сврхе су, очигледно, из Брисела “за рукав” повукли Вучића, а овај онда Додика и – тако је ограничено легитимно право РС на тај референдум.

Све би се некако могло и разумети да Вучић овог лета није отворио питања на Косову и Метохији, готово истоветна питањима у РС која нису била у његовој политичкој агенди: аршини које је Вучић потегао у вези Космета сасвим су другачији од аршина које је испоставио Додику и РС. Залагање за “разграничење” на Космету и помињање референдума с тим у вези у Србији сада су за Вучића сасвим легитимни, тактички добри, малтене изузетно мудри политички потези, за разлику чак и од референдума о Суду и Тужилаштву БиХ у РС, а о “референдуму о статусу РС” да се и не говори. Шта више, изгледа да је истрајавањем на тим двоструким аршинима, једним за Космет, а другим за РС, Вучић уверен да чини једину исправну ствар за Србе са обе стране Дрине. Али, то лично Вучићево уверење не чини га “свесрпским спасиоцем” – сем у очима његових сипматизера и обожавалаца – тим пре што се са те стране малтене сваки политички противник Вучићеве “косметске визије” унутар Србије аутоматски дисквалификује најцрњим оптужбама. А визионар се проглашава непогрешивим и мудрим, малтене најумнијом српском политичком главом данашњице међу Србима.

Притом је, најблаже речено, парадоксално да ту Вучићеву “косметску визију” без остатка дели и Додик. Истини за вољу, Додик се одавно декларисао као политички заступник “поделе Косова”, али је, да парадокс буде већи, сада у томе постао горљивији и од самог Вучића, док, с друге стране, ниједном речју није јавно противречио Вучићу када га је овај “молио” да “још једном размисли” о одржавању референдума у РС. Може бити да и Вучић и Додик мисле да би све српске недаће нестале “поделом Косова”, односно да би тиме био “цементиран” и опстанак РС у оквиру дејтонске БиХ.

Али, да тако баш не мисле и у Бриселу, сведочи недавна изјава европског комесара Јоханеса Хана. Док је говорио о кинеским “тројанским коњима” на Балкану, многима је некако промакло да је Хан рекао и да би “фрагментисана политичка структура БиХ, резултат Дејтонског споразума из 1995. године, морала да се промени”. “Они живе у такозваној дејтонској логици. А она није у складу с бриселском логиком”, изјавио је Хан, готово истовремено док је Вучић говорио о “разграничењу”, а Додик о “подели” Космета.

Просто речено, како одмиче “провођење” Бриселског споразума Београда и Приштине, у Бриселу на ред за “усклађивање” са “бриселском логиком” пристиже РС и БиХ. А та “логика” очито подразумева ограничење/смањење надлежности РС, а не разграничење у БиХ. Зато не би било велико изненађење ни ако се Вучићево залагање за разграничење на Космету заврши јачањем захтева ЕУ за ограничење политичко-територијалне аутономије РС у БиХ. Према “бриселској логици”.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Вучићево “ограничење” за Српску и “разграничење” на КиМ

* Обавезна поља