Branko ŽujovićU Srbiji novinari apologetski pišu o političarima, a političari počinju da im uzimaju hleb, potpisujući sve češće autorske tekstove. Uoči odlaska na Kosovo i Metohiju, na Dan pobede nad fašizmom, u dnevnim novinama Danas oglasio se i prvi potpredsednik srpske vlade, Aleksandar Vučić. O nepoklapanju izveštaja kontrolisanih medija sa stvarnošću Vučićeve posete Kosovu i Metohiji, ne vredi trošiti reči, nego treba otići na „Ju-tjub“.

Znam da političari gaje strast prema novinama, ali ne znam šta ih ponuka da štampu upotrebljavaju na tako nedostojan način. Politička laž stekla je pravo građanstva u srpskoj politici i sada se nezaustavljivo preliva u novinarstvo, koje bi trebalo da je odano istini. Nije važno šta govorite, važno je da to bude saopšteno i objavljeno!

Tako, Aleksandar Vučić u Danasu kaže da su Srbi lakomisleno uživali u herojskom otporu svakoj ideji koja je dolazila iz sveta. Moram da priznam da ne znam ni jednu takvu ideju, barem ne od XIX veka do danas. Vučić je, možda, mislio na diktate koji su dolazili iz SAD i EU, ali njih teško možemo nazvati idejama, a njihove izvore – svetom.

Ne samo da je neistinito, nego je i veoma ružno reći i da je bilo ko „lakomisleno uživao u herojskom otporu“ takvim „idejama“. Najveći stradalnici su Srbi iz bivše Republike Srpske Krajine i sa Kosova i Metohije, čiji je progon jedna od Vučićevih „ideja“ potpuno legalizovala.

Smatra se, naime, danas, u EU i dalje preko Atlantika, da je progon više od 200 hiljada ljudi iz Republike Srpske Krajine i stotina hiljada s Kosova i Metohije opravdana i čak logična kazna za činjenje jednog lošeg beogradskog režima. Treba imati obraza pa, nakon što se malo bilo delom tog režima, reći da se i lakomisleno uživalo u svemu tome.

Vrlo je ružno za svoj i svaki drugi narod reći da je želeo plate koje imaju oni koji rade dvostruko više. Ne znam narod koji radi dvostruko više od našeg naroda. Postoji birokratsko-koruptivno potonuće srpske države, nepotizam, stranačka uhlebljenja u javnom sektoru i šta sve ne. Ali, sve to nema veze sa srpskim radnicima, seljacima i poštenim svetom, koji mukotrpno radi ili sve češće samo želi pošteno da radi, nego sa strančarskim miljeom parazita javnog sektora, koji itekako neguje i stranka prvog potpredsednika vlade.

Kada napiše da je trebalo da budemo realniji u željama, zahtevima i prikupljanju podrške, umesto da se oslanjamo na mišiće, epsku retoriku i darove s neba, a da on to najbolje zna i razume, jer se i on tako ponašao, Vučić me neodoljivo podseća na Nušićevg junaka, koji vlastito robijanje predstavlja kao upoznavanje s propisima i praktičnu preporuku za rad u državnoj službi.

Političari Srbiju predstavljaju kao priglupog, lenjog studenta, koji poluotvorenih usta čeka ispred zaključane čitaonice da počne čitanje knjige, umesto da ispit pripremi kod kuće. Za reforme i korenito uređenje institucija i ustanova nije potreban datum, čak ni pristupni pregovori, nego volja i znanje kog u srpskim strankama nema.

Prostota autorizovane političke laži u medijima, zato, treba da zaseni stvarnost. A stvarnost je da birokratizovana EU ima vrlo loše ekonomske perspektive, da u stvarnosti ne postoje dugoročne garancije čak ni za sprovođenje briselskog sporazuma ovakvog kakav je.

Vucic na Kosmetu 5

Stvarnost je da u vladi Srbije sede protivnici „Južnog toka“. Stvarnost je da je u Srbiji ostalo još nešto imovine u javnom sektoru, nakon čega dolazi evropski kolaps ili državni preporod. Stvarnost je da posle priznanja Kosova i Metohije ne dolaze darovi, nego dalja pitanja statusa drugih delova Srbije i novi uslovi.

Samo u jednom je Aleksandar Vučić u svom tekstu u pravu: Srbija još uvek ima sjajne, mlade, energične i obrazovane ljude. Samo što ih nema oko njega, u strankama i u vlasti. Svako obrazovan, naime, razlikuje međunarodnu od evroatlantske zajednice i ne brka finansijsku pomoć sa kreditom. Svako obrazovan, uostalom, zna da ceo svet nije protiv Srbije.

Obrazovan čovek ne želi u pseudoevropski svet srpskih stranaka. Ne želi da za dnevnicu, zaposlenje na tri meseca u javnom sektoru ili prazno obećanje lepi plakate, nosi najteži teret, urla na mitinzima sa sendvičom u rukama i ćuti dok mu pridiku drži kabadahija, predsedničić lokalnog odbora, s čačkalicom u uglu usana, koji sriče dok čita, ali najbolje zna šta je EU, baš kao što je juče znao šta je lažni patriotizam u primitivnom, bukačkom i psovačkom pseudočetništvu.

A da prvi potpredsednik vlade malo piše i o tome, a ne samo o svetloj budućnosti i mračnoj prošlosti? Čitajući tekst u Danasu, moram da priznam da sam se snuždio. Evropa za mene još uvek ima lep prizvuk starih katedrala, muzeja, uređenih kanala, nestašnih ideja i skladnih gradova, uz realnost krvave političke istorije.

Evropu još uvek razlikujem od EU, Moneovu sliku „Svečanost u ulici Sen Deni“ od saopštenja Fransoa Olanda, koji već godinu dana govori isključivo o neophodnosti reformi. Bojim se za Srbiju onih kojima je EU danas jedina Evropa, a primitivizam im je do juče bio jedina Srbija. Razume se, i posledica nužde u kojoj takva Srbija bespogovorno postaje takvom Evropom. Nema papira koji će to ukloniti!


Izvor: Glas Rusije

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vučić kao Nušićev junak

* Obavezna polja