Ekvador je ukinuo azil Džulijanu Asanžu, a Velika Britanija odmah uhapsila ovog novinara, koji nikada nije objavio netačnu vest, i koji je progonjen samo zato što je objavljivao celovite informacije o najvećim globalnim skandalima.

Za običnog čoveka, hapšenje Džulijana Asanža bi trebalo da bude signal za uzbunu. Razlog za to je čisto ljudski. Naš svet neće promeniti svađe na domaćoj političkoj sceni, u kojima učestvuju različiti aspekti neoliberalne doktrine, niti geostrateške trzavice i trke u naoružanju, u kojima kolo vode protagonisti borbe za moć. Da li je, bez obzira ko je na vlasti ili ko ostvaruje hegemoniju u međunarodnim odnosima, moguć život ako je neko progonjen i na kraju uhapšen zato što je istinito, pravično, odgovorno i pošteno radio posao od javnog interesa?

Rezultati sa kojim se saglašavaju narodi, za sada Ekvadora i Britanije (a po svemu sudeći uskoro i SAD), kao i Australije, čiji je Asanž državljanin, ukoliko ne dignu glas protiv hapšenja Asanža, su: prvo, da istina i pravda nisu poželjni u njihovim državama; drugo, da je moralno da lažovi iz korporativnih medija uživaju u milionskim honorarima a da se objektivni novinari progone do uništenja; i treće, da je, kako je utvrdila Radna grupa UN, arbitrarni progon Asanža od strane Britanije nešto što je prihvatljivo.

Ukoliko su narodi stvarno postali takvi, vredi se podsetiti reči luteranskog sveštenika i protivnika nacističkog režima, Martina Nimolera, koje je preneo Johan Mario Zimel u romanu Klovnovi doneše suze: „Moj prijatelj, pastor Nimoler, rekao mi je jednom prilikom: Kada su došli nacisti i odveli komuniste, nisam se umešao. Nisam bio komunista. Kada su došli i odveli socijaliste, nisam se ni tada mešao. Meni socijalisti nisu ništa značili. Kad su došli i odveli Jevreje, još se uvek se nisam mešao. Nisam bio Jevrej. I kada su tada došli i odveli mene, nije bilo više nikoga ko bi se umešao.“

Svaka vlast traje onoliko koliko su ljudi spremni da je trpe, kao što i svaka hegemonija traje onoliko koliko je uspešnija od drugih. Ako su zarad nekih vlasti i nekih hegemonija Ekvadorci, Britanci i Australijanci (a ubrzo ćemo saznati da li i Amerikanci) zaboravili da su pre svega ljudi, onda je čitav svet u problemu.

Hapšenje Džulijana Asanža , London 11.04.2019

U svom delu Molitve u teškim časovima iz 1624. godine, Džon Don piše: „ Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.“

Progon novinara koji je žrtvovao svoju udobnost da nam prenese istinu o važnim događajima i spletkama koje su uništile milione ljudi i, još gore, njegova diskreditacija preko lažovskih korporativnih medija i progon kroz korumpirane političke institucije su udarac na svakoga ko želi da živi pošteno, od svog rada i u harmoniji sa bližnjima. Ćutanje o tome prestavlja ništa manje nego saglašavanje da ljudski ološi, korumpirane bitange, siledžije i bezdušni oportunisti mogu slobodno da nas gaze kako im je volja ako im je to u interesu.

U vreme interneta, neslaganje sa metodima ljudskih ološa, korumpiranih bitangi, siledžija i bezdušnih oportunista ne košta ništa, do malo vremena. To ne znači da će ta podrška uroditi plodom u slučaju Asanža, ali bi značila da su oni koji žele da žive pošteno, od svog rada i u harmoniji sa bližnjima napravili jasnu vrednosnu distancu u odnosu na ljudske ološe, korumpirane bitange, siledžije i bezdušne oportuniste, bar kada je u pitanju pravo na objektivno informisanje.

Pravda i sloboda su vrednosti zbog kojih su ljudi neretko bili spremni da se žrtvuju. Ako je došlo vreme da je udobnost važnija, onda su, za početak, građani Ekvadora, Britanije i Australije (videćemo da li i Amerike), a zatim i svet, zaista zaslužili život u orvelovskoj „1984“. U tom slučaju, zlo i sve što ga prati bi postalo poželjna vrednost, a žrtve zla bi bile „budale koje se nisu snašle“, „gubitnici“. Pitanje je da li iko psihički zdrav želi da živi u takvom svetu.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Za kim zvone Asanžova zvona?

* Obavezna polja