Ima jedna lepa „naša“ reč koju su u neoliberalnom okruženju u kom smo se našli, prvi, čini se, lansirali Hrvati. Glasnogovornik je najbolji opis onog što ove sezone radi Emanuel Makron. Taj čovek je pre neki mesec javio da je liberalni kapitalizam „sišao s uma“ i da „rađa neravnopravnost sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj“. Zauzeo se za „preosmišljavanje evropskog civlizacijskog projekta“. Kao neki Karl Marks XXI veka.

Onda je krenuo dalje, tvrdeći da je NATO – sila koja održava celinu liberalnog poretka i drži u neslobodi one koje liberali ekonomski izrabljuju i mentalno razaraju – doživeo „moždani udar“. Evropska unija starotemelj liberalnog kapitalizma je na „ivici ponora“. „Na SAD se ne možeš osloniti“. To je govoreno u susret NATO samitu u Londonu, koji je po završetku ocenjen kao „najskandalozniji u celoj njegovoj 70-godišnjoj istoriji“.

A objašnjavajući zašto je protiv da se bednik koga su oni u svoj aroganciji krstili kao Zapadni Balkan uvodi u EU, šutnuo je Albaniju, malo bez emocije lamentirao nad nesrećnom Makedonijom koja je postala Severna, a onda dodao: „Ako ste zabrinuti za ovaj region, prvo pitanje nisu ni Severna Makedonija ni Albanija, već Bosna i Hercegovina. BiH je tempirana bomba koja kuca tik uz Hrvatsku. Ona se suočava sa problemom džihadista povratnika.“

I niko se nije osetio tako strašno pogođenim kao Bošnjaci. Bilo je reči i protokolarnih čuđenja na svim meridijanima, ali emocijama se niko nije odavao. Bošnjačka iznenađenost delovala je dirljivo. Zašto tako emotivno? Pa Bosna je sasvim na kraju Makronove brojanice. Deveta rupa na svirali. Kao, Zapad plaši povratak džihadista u Bosnu. Ma da li je moguće?! A povratak „svetih ratnika“ na Kosovo uopšte ne. A, ne boli ih glava ni od povratka džihadista u Evropsku uniju.

Digla se bošnjačka kuka i motika. Udaralo se po temeljima francuske republike: „Da Makron drži još do sjajnih ideja francuske revolucije, do Deklaracije o pravima čovjeka i građanina, preteče ustava današnje Francuske, ovakve neistine o drugoj državi ne bi nikad mogle biti izgovorene, ni od običnog građanina Francuske, kamoli od predsjednika države“. Makron je strasno suočavan s činjenicama: „da za razliku od Francuske koja je u Siriju i Irak poslala 1.900 ljudi, iz Bosne je otišlo samo 300 građana uglavnom žena i dece… i da Francuska očekuje povratak 450 džihadista“.

Kao da glasnogovrnika mogu zbuniti činjenice. Dosećalo se i ko bi te „zle misli“ mogao sugerisati francuskom predsedniku: „skandalozne izjave te vrste davala je u više navrata predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, nazivajući BiH nestabilnom i aludirajući da je pod kontrolom militanata“.

Pozivan je francuski ambasador u Sarajevu da objasni predsednikove reči. Ultimativno! Zašto li su to Bošnjaci tako primili srcu? Zato što oni hoće da veruju da je Zapad nekad, zaista, nešto činio za njih iskreno. Iz svoje uloge, u koju ih je uveo kasting zapadnih režisera u razaranju Južne Slavije, oni uopšte ne žele da izađu. Svidelo im se. A film je završen, distribuiran, poslovi naplaćeni. Režiseri i producenti se okreću novim projektima. A Bošnjaci ne mogu ni da zamisle da Makron sebe doživljava kao čobanina a sve zapadnobalkance kao stado od koga se dobija meso za brzu hranu.

Emanuel Makron, 25.April 2019 – Foto: REUTERS/Philippe Wojazer

I za izvršioca u toj ulozi pitanje je prostog računa kako raspolagati stadom – do kada da ga goni na pašu a kad je najpovoljniji i najisplativiji trenutak da se usmerava u hladnjače i pretvara u šnicle i kobasice. Zapad je Bošnjacima u činu razaranja Jugoslavije dodelio ulogu „pravedne žrtve“. One koju gledaoci sažaljevaju. Nije to neka uloga, ali je bolja od uloge „bed bojsa“. Bar privremeno.

Kad se sažive sa scenarijom „pravedne žrtve“ (iz)gube sposobnost da se suočavaju s mogućnošću da promene pogled. Odlepe. Izgube osećaj za zemljinu težu, koji vas ostavlja u stanju razumevanja da je u ovakvim igrama sve privremeno. Taman posla da to može doveka. Na šta bi istorija ličila? I tako, logično, umore se sažalitelji, a i reditelji menjaju diskurs i narativ, što bi rekli učeni ljudi na Zapadu. Scenario je uvek pitanje interesa. Ali samo njihovih interesa. A za svoje interese, i bivše žrtve i bivše bitange, moraće se sami (iz)boriti. Ako samo čekaju milostinju… ne bi im zubi.

Žrtva može postati terorista, što da ne. Šta bi to moglo sprečiti? Moralna vertikala glasnogovornika? Kakav moral u „pravnoj državi“ i u dijalozima „ekranoida“? Čist oksimoron. „Živi mrtvac“. I zato je baš glupo ljutiti se na Emanuela Žan-Mišel Frederik Makrona. On je u ulozi glasnogovornika. Ništa lično. Čak ne govori kao glasnogovornik Evropske unije. To su poruke iz više sfere. Transdržavne. Nadnacionalne.

U Vikipediji za njega lepo piše da je „francuski političar, ekonomista i trenutni predsednik Francuske“. Trenutni, ali setićete se i izabran na način neuobičajen. Odjednom se kao tornado podigao sav liberalni establišment, od Pariza do Njujorka, od Brisela do Hongkonga, da slučajno ne prođe Marin Le Pen, već profilisana kao populista. (Neo)liberalizam to sebi tad(!) nije mogao da dozvoli.

Koristeći svoj ministarski položaj, samo za večere sa brojnim medijskim ličnostima, Makron je potrošio 120.000 evra. I? I „više od pedeset naslovnih strana posvećeno je isključivo njemu, nasuprot samo nekoliko posvećenih kandidatu partije Nepokorna Francuska, Žan-Luku Melanšonu, iako su oba kandidata imala veliki broj pristalica na internetu i momentum tokom kampanje.“ A neliberali, oni nisu u toj kategoriji. Oni se u demokratiji uzimaju kao uljezi. Otprilike kao „protivnici socijalizma“ u socijalizmu. Oni mogu da dobiju naslovnu stranu samo gde ih razapinju kao na krstu, kao na Golgoti.

Ipak, u prvom krugu rezultat Makron-Le Pen je bio 24:21 odsto. Zato je u drugom krugu stvoren front „Makron ili smrt“. Ubačen je i „ruski udar“. (Nešto slično „državnom udaru“ na dan izbora u Crnoj Gori. Ali samo slično, ipak je Francuska zemlja „stare demokratije“.) Lansirano je kako su Rusi izveli „veliki i koordinisani hakerski napad“. A Raša tudej je bila „izvor lažnih informacija o Makronu“.

Naravno, pošto još nije postojao „slučaj Tramp“ otkad je to postala borba do istrebljenja – nekoliko nedelja kasnije, „direktor francuske Nacionalne agencije za bezbednost informacionih sistema, Gijom Pupar, izjavio je da nisu pronađeni tragovi ruskih hakera u napadu na Makronovu predsedničku kampanju“. Pa, šta! Nisu pronađeni ni biološki otrovi kod Sadama Huseina. Nije bilo masakra na Tjananmenu… To su medijska đulad koja se ispale kad treba. Naprave rupu gde treba, a posle se to zamalteriše – kao da ništa nije bilo. Valja imati na umu da je „medijski kandidat“ Makron u svojoj biografiji imao detalj „investicioni bankar u Rothschild & Cie Banque, ogranku francuske Rothschild & Co banke“.

Ovoj vrsti finasijskih soldata nije karakteristika ljubav ni prema svojoj domovini, a Bosna mu tu ne može pasti na pamet ni da je onaj lepi dečko iz francuskih specijalnih jedinica koga predsednik viđa u slobodno vreme i na usklonitom mestu – sa Baščaršije direktno. Makron je ekspert. Radi po porudžbini. Tako je Emanuel Francuskoj došao kao „treći put“ – nešto kao „kombinacija populizma i neoliberalizma“. Vatra i voda. Bolesna demokratija se seti tih anti-demokratskih kombinacija. Tako je pre vek nastao spoj socijalizma i nacionalizma. Naravno, ovo nije od tih grubijana. Ovo je pitanje hipnokratskog delovanje na mase.

Foto: Intermagazin

Iako je ubedljivo dobio na izborima, Makron je posle takvom brzinom padao u Francuskoj da se i njegov prethodnika Oland (predsednik za koga je važilo da je izgubio toliko podrške da je bilo mučno čekati kraj mandata) osećao kao ozbiljan vladar. Žuti prsluci su od njegovog plana oporavka Francuske napravili karikaturu. Uređuje svet, a u svom selu ne sme da izađe na sokak. I to je, kad sedite negde iznad trivijalnosti borbe za opstanak, jasan razlog da se korak po korak valja povlačiti sa globalne liberalne linije fronta. Sve je teže očekivati da će se moći naterati države, kao 2008, da još jednom umesto naroda spasavaju banke.

Beda počinje da preliva iz lonca. A svi ovi narodi na Balkanu mogu da stanu u fusnotu jednog portfolija nenaplativih derivata „ozbiljne banke“ koja posluje na Volstritu. Na tabli gde se raspoređuju figure koje predstavljaju šest i po milijardi duša, Zapadni Balkan teško može biti i crni pion. Jedan jedini. A Makron nije igrač. On je samo kibicer koji glasno komentariše tok meča. Tako da Bošnjaci mogu da se opuste. Prave nevolje tek dolaze.

Ulogu „zlog Srbina“ u novom filmu verovatno će dobiti zli Kinez, jer Rus je dovoljno zao i kao epizodista. A na ulogu „pravedne žrtve“ ne mogu sa sigurnošću da računaju ni ulični ratnici iz Hongkonga, a kamoli muslimani koji su pred prilikom da se uhvate za „izdajnika“ Tajipa Erdogana i počnu da „pod ruskim malignim uticajem“ podrivaju NATO. Svaki analitičar CIA to ima na umu. A oni su u kastingu za nove projekte, i dalje glavni savetnici.


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zapad više ne veruje bošnjačkim „suzama“

* Obavezna polja