Ilija Garašanin kao ministar unutrašnjih dela 1844. godine piše na osnovu Zahovog Plana „program spoljašnje i nacionalne politike Srbije“, koje je prvi put u celosti objavljeno 1906. godine. Načertanije je upravo sve ono što danas nemamo. Nacionalni put, program i ponos koji bi mogao da nam u budućnosti obezbedi i garantuje slobodu, čast i prosparitet. To je bio program po kome je tadašnja Kneževina Srbija trebala da radi na oslobođenju Srba i srpskih teritorija pod okupacijom. Vraćajući tako vekovna srpska ognjišta ponovo u isti dom i pod isti krov.

Prema tom planu trebalo je u maticu spojiti sve srpske oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Južne Srbije (sadašnje Makedonije), Stare Srbije (sadašnje severne Albanije), Banata, Bačke, Srema bez obzira da li su se te teritorije trenutno nalazile pod okupacijom Otomanskog ili Austrijskog carstva. Iako dokument koji se drži u tajnosti, Načertanije Ilije Garašanina je bilo zvaničan program dve srpske vlade, kao i crnogorske države vladike Petra II Petrovića Njegoša. (1)

Nekad smo imali svoj jasan nacionalni program koji smo sami pisali. Znali smo da samo tako možemo imati budućnost kakvu želimo i kakvu naši potomci zaslužuju. Danas početkom XXI veka umesto da to unapređujemo i da čvrsto branimo svoje interese, mi dozvoljavamo da nam zapad sudbinu kroji svojim makazama. A njihove makaze ne samo da su tupe kako bi nas dok nas kidaju što više mučili, već su to i makaze potpune nepravde, laži i prevare.

„Preciznost“ tih zapadnih makaza se uvek svodi na to da Srbiji i Srbima trba pričiniti što veću štetu i nepravdu. Važno je da ne zaboravimo da je Srbija naša dedovina, ali još važnije od toga da je ona i naša sinovina. Budemo li imali to na umu shvatićemo da bi možda i smeli da damo ono što pripada nama ali nikako ono što pripada našoj deci. Mi ustvari predstavljamo samo jedan mali vremenski period između svojih đedova i naše dece. Sramno bi bilo da i taj mali period na koji smo dobili Otadžbinu da je sačuvamo, ne uspemo zbog svog kukavičluka da iznesemo.

Ne da budemo važni i slavni, već da budemo dorasli vremenu u kome smo i mestu na kome smo.“

Patrijarh Pavle

Nije potrebno dakle da žudimo za važnošću i slavom, ali ne smemo da zaboravimo ko smo i šta moramo. A mi smo svetosavci i kao takvi moramo da pratimo put svojih predaka da bi nam potomci imali budućnost. Da bi to uspeli ne tražimo ništa što nam ne pripada ili nije naše ali ne možemo da prihvatimo ni da se odričemo svoga. Mi odavno znamo kuda se rasprostiru srpske zemlje, srpski narod, srpske svetinje… Srbija polaže „sveto istorijsko pravo“ upravo na one teritorije koje je Ilija Garašanin stavio i u Načertanije, a koje se temelji još na Dušanovom srpskom carstvu iz XIV veka.

Naravno onim slabe vere, onima sa manjkom ponosa i hrabrosti sve ovo će delovati „velikosrpski“. Upravo onako kako je svojevremeno počevši da pravi izmišljenu državu i naciju Albaniju, Austrougarska i želela da predstavi. Osmislili su oni još tada taj perfidni plan o pravljenju novih izmišljenih nacija na prirodnom, kulturnom, etničkom, istorijskom srpskom prostoru. Nažalost danas imaju u tome i podršku srpskih vlasti a tako nekad nije bilo, a u budućnosti ne sme biti.

Zapadne perfidne namere danas najbolje možemo videti kroz poturanje nekakvog novog nakaradnog „Maršalovog plana“. Plana za „Zapadni Balkan“ kao nekakvog novog multietničkog i multinarodnog saveza koji oni žele da „pomognu“ i koji je po njihovom ekonomski prosparitetan. Gde sada samo nešto malo više od 100 godina posle „Načertanija“ ono što je bilo neprihvatljivo da se ujedini za njih postaje prosparitetno, napredno i apsolutno poželjno. Pa šta se to toliko promenilo u tih stotinak godina sem što se sad ne pitaju Austrougari nego Nemci.

Očito da ta razlika u viđenju od pre i sada nije u tome ko odlučuje i nameće rešenje jer se radi o istom narodu, samo su svoje odluke sprovodili preko nekad moćne Austrougarske a sada preko u EU vodeće Nemačke. Ono što je sigurno promenjeno u međuvremenu jeste da je Austrougarski plan koji je trebao da zaustavi budućnost Srbije i svest o veri, poreklu i naciji kod jednog dela Srba uspešno sproveden u delo.

U međuvremenu je dakle realizovan monstruozni Austrougarski plan pravljenja izmišljene države i nacije od stočarskih arbanaških plemena kao anti-države Srbiji. Tako je uspešno posle tajnih savetovanja u Beču iz 1896. godine sprovedeno u delo pravljenje Albanske nacije. S druge strane upravo dokumenta i zapisi sa kraja XIX veka, sa tih tajnih savetovanja jasno ukazuju da albanska nacija nije postojala. Memorandum koji je prilikom tih savetovanja sačinjen sadržao je i sledeće:

a) održana su četiri tajna savetovanja obuhvaćena jedinstvenim memorandumom. Premda su možda formalno po sredi četiri različita događaja, odnosno predmeta proučavanja, oni u stvarnosti zapravo čine jedinstvenu celinu.

b) Posledice koje proističu iz njihovog posmatranja kao jedinstvene celine

– Albanska nacija u vreme pomenutih savetovanja još uvek ne postoji.

– Za ispunjenje sopstvenih političkih ciljeva, Beč je svoje napora usmerio na formiranje ove nacije.

v) Zašto govoriti o racionalnosti i iracionalnosti Beča u vezi sa stvaranjem albanske nacije?

– Racionalnost se ogleda u činjenici da su Austrougarskoj bile potrebne zemlje istočno od Jadrana kako bi dugoročno amortizovale pritisak Srbije i Crne Gore, kao i Rusije.

– Iracionalnost ovakve odluke Beča leži u tome što izgradnja jedne nacije nije nimalo lak zadatak, a istovremeno, je bila protivna načinu razmišljanja vojnih krugova koji su preferirali vojnu okupaciju bez povoda…“ (2)

U svemu kao i u tajnim savetovanjima Beča učestvovao je i austrougarski istoričar i političar Benjamin Kalaj. On je u to vreme bio zajednički ministar finansija Austrougarske monarhije i upravitelj nad Bosnom i Hercegovinom. On je jedan od najglasnijih zastupnika mišljenja da Srbija predstavlja najveću direktnu opasnost za Austrougarsku, a da će se preko nje širiti i Ruski uticaj. Zbog toga će na prvoj tajnoj konferenciji, održanoj 17.novembra 1896. godine Fon Kalaj izneti svoje razloge zbog kojih Austrougarska mora da nastavi sa stvaranjem nekakve nezavisne Albanije:

„ a) da bi definitivno zaustavila pretenzije Italije na istočnu obalu Jadranskog mora;

b) da bi se izbeglo potpadanje svih balkanskih zemalja pod ruski uticaj;

v) da bi se, kao posledica prethodne tačke, izbegla situacija da se Austrougarska nađe okružena gvozdenim krugom, koji kontroliše Rusija.“

Zatim Kalaj navodi probleme i poteškoće sa kojim će se suočiti u tom procesu pravljenja izmišljene albanske nacije:

a) ogromne razlike koje postoje unutar samog albanskog naroda;

b) tri veroispovesti kojima albansko stanovništvo pripada;

v) Albanija nikad u istoriji nije formirana kao faktor u obliku države;

g) albanski javni život ograničen je isključivo na sitne lokalne interese.“ (2)

Naravno nije Fon Kalaj zaboravio ni teritoriju nad kojom je bio upravitelj. Tako je za vreme svoga upravljanja Bosnom i Hercegovinom pokrenuo list „Bošnjak“, uveo termine „bosanski jezik“,„bosančica“ kao naziv za ćirilicu, a objavljena je čak i „Gramatika bosanskog jezika“. Ovim svojim delovanjem Benjamin Kalaj je nastavio austrougarsku ideju stvaranja izmišljenih nacija. Dakle nekako u isto vreme pored albanske počelo je da se radi i na nekakvoj bošnjačkoj naciji. (3)

Tako sada otpočinje na prostoru stare srpske države i srednjovekovne srpske civilizacije nastajanje još jednog izmišljenog naroda. Kalajev režim je uporno potiskivao sve nastavne sadržaje koji su mogli poslužiti ideji o jedinstvu srpskog naroda. Zabranjivao je sve gde se o Srbiji pozitivno pisalo knjige, udžbenike, novine… Zabranio je čak i svoju knjigu Istorija Srba (Geschichte der Serben), u kojoj se kao istoričar bavio istorijom Srbije. Moralo se na svaki način izbrisati ili potisnuti istina i istorijsko pamćenje u Srba. Nažalost danas vidimo i primećujemo da se kod mnogih sa tim i uspelo.

O kakvom režimu i ideologiji se radilo možda najbolje pokazuje izveštaj školskog okružnog inspektora u Mostaru o radu srpske osnovne škole u Žitomisliću (1896). A u njemu se može pročitati sledeće: „Geografija se predaje u patriotskom austro-ugarskom duhu i mada se učenici sasvim dobro orijentišu na karti Bosne i Hercegovine i Austro-Ugarske, oni nisu znali da pokažu glavni grad Srbije“. Tu naravno nije kraj, još tužniji je zaključak tog „nepristrasnog i iskrenog“ inspektora gde on zaključuje da su rezultati školskog programa „vrlo zadovoljavajući“! (4)

Napravljena je naravno u tom periodu ne samo kulturna i naučna blokada već i vojna. U tom pravcu preduzete su posebne predostrožnosti i uspostavljene striktne straže na granicama ka Srbiji i Crnoj Gori. Pokušavajući tako na sve načine da se smanji osećaj bliskosti između naroda iste krvi i vere. Fon Kalaj je bio jasan propagator ideje da srpsko Načertanije sprečava prodor zapada na istok (Drag nach Osten). Zato je i najveći glasnogovornik da je to nekakva „velikosrpska“ ideja, izgrađujuči tako na duge staze lažni ideološki i propagandistički mit o „velikosrpskoj opasnosti“.

Da bi shvatili koliko je stara i za zapad važna ideja prodora na istok a samim tim i koliko im je Srbija kamen u grlu možda možemo videti iz dela izlaganja predsednika Akademije za geopolitičke probleme Ruske Federacije general-pukovnika Leonid Ivašova.

Informativni rat po pitanjima istorije Drugog svetskog rata u punom je jeku, te stoga treba još jednom podsetiti na šeme zakulisanog delovanja Zapada i sivih struktura zapadnog kapitala o njegovom započinjanju. Očigledno je, da je suština političke strategije zapadnog društva uvek bila ekspanzija na osnovnim pravcima istok-jug. Parola “Drang nach Osten!” (prodor na Istok) nije Hitlerova inovacija – ona se rodila kud i kamo ranije, u krajnjoj liniji u epohi Karla Velikog (VIII v.). Traganje za bajnom zemljom (Indijom) na istoku, a potom i njena kolonizacija, pokoravanje i istrebljenje istočnih plemena i naroda u ime bogaćenja – to je taj večiti “Drang nach Osten!”, smisao zapadnog opstajanja. Čak su i Ameriku otkrili krećući se na istok…“ (5)

Zato nemamo razloga ni sada da se zavaravamo nastaviće oni svoje davno zacrtane planove. Pa zapad i ne zna drugačije da živi nego na tuđem radu, bogatstvu i krvi. Upravo zato srpski svetosavski narod koji im se isprečio na tom putu moraju svim silama neutralisati, eliminisati, učiniti ga beznačajnim. Videli smo kako su stvarili na naše oči izmišljene nacije. Poput albanske, u titovoj Jugoslaviji od 1948 makedonske, pa krajem prošlog veka bošnjačke, a sada su u procesu zatvaranja i nekakve nove NATO-crnogorske.

Sagledamo li ovo svojim a ne očima zapada ili vlastodržaca biće nam jasno zašto nam sada nude nekakvo rešenje za „Zapadni Balkan“ u vidu nemačkog „Maršalovog plana“. Intervju koji je za „Dojče vele“ (DW) dao koordinator za Zapadni Balkan u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova Kristijan Helbah samo je najava toga.

Želimo da Zapadni Balkan postane deo Evropske unije, ali da već i pristupni proces donese osetni boljitak građanima… Nemačka se zalaže za evropsku perspektivu zemalja Zapadnog Balkana već i iz sopstvenog interesa. Želimo da uvedemo ove zemlje u EU. Ali nije tajna da približavanje tih zemalja Evropskoj uniji ide veoma sporo jer nemaju svi akteri iskreni interes za održivim reformama… Mnogo godina podržavamo Zapadni Balkan – politički, finansijski, prenosom znanja, a investicije i trgovinu da i ne pominjemo. Privredno je Zapadni Balkan odavno deo Evrope. Nemojte potceniti značaj ovog obećanja: države regiona mogu postati članice jednog od politički najuticajnijih i ekonomski najjačih klubova sveta – ukoliko ispune uslove za članstvo…“,

Nama njegov intervju nije bio potreban da bi znali kakav to Balkan žele Nemačka i zapad. Odavno nam je to jasno kao i uslove koje treba mi da ispunimo. Oni su krajnje jednostavni – da prihvatimo i priznamo da ne postojimo. Ipak dok god postoje oni Srbi koji znaju svoje korene i ne odriču se svoje vere zapadni planovi neće ugledati svetlost. Uspeli su oni da na prostoru Stare Srbije naprave nekakvu Albaniju. Prošlo im je stvaranje makedonske nacije na prostoru Južne Srbije. Uspeli su da ubede svet u postojanje nekakvih bošnjaka u srpskoj Hercegovini i Bosni. Uveli su Crnu Goru u zagrljaj NATO-satane, ubedivši ih da je taj zagrljaj iskreniji od onog koji su im pružala braća po veri i krvi.

Misle zato da je sada pravo vreme za nekakvo njihovo „zapadno načertanije“. Da nas sada na srpskom istorijskom, etničkom i kulturnom prostoru spoje sa nekakvim novim izmišljenim narodima kako bi smo se unutar tog prostora utopili i postali manjina. Mogu oni da menjaju naše Načertanije u nekakvo „zapadno“ da nam poturaju svoje ideje o „Zapadnom Balkanu“ i nekakvom „Maršalovom planu“. Mogu da prave izmišljene država i nacije, ali ne mogu nikad da nas izbrišu da nas ubede da ne postojimo. Neće nikad uspeti da promene prošlost a dok ima pravih Srba ni budućnost neće biti onakva kakvu bi ovi zločinci hteli da naprave.

Da bi iskorenili svetosavce morali bi da im isisaju krv i otmu dušu, to im nećemo dozvoliti, to im nikad neće uspeti. Ima onih koji su zarad malo vlasti ili povučeni svojim srebroljubljem to prihvatili, zbog toga će se i oni a nažalost i njihovi potomci gorko kajati. Pored svog truda zapada da nas iskorene oni pravi Srbi postoje i postojaće. Oni nikad neće dozvoliti da im bilo ko menja veru, naciju, Otadžbinu, istoriju. Nikada svetosavci neće pogaziti svoje dostojanstvo, pljunuti na sebe zaboravljajući svoju veru, pretke i njihove žrtve. Sećaju se Srbi odlično svih „humanosti“ zapada, nije baš tako davno bila ni 1999.godina. Dovoljno nam je samo da se setimo pisma devojčice od jedanaest godina za vreme zločinačkog bombardovanja Srbije. Srpkinjica Simonida Maksimović je tom prilikom uputila nevini i iskreni vapaj: „Ne dajte da mi ponovo ubiju majku“.

„Imam 11 godina i živim u Prištini. Moja mama je umrla pre pet godina, pa me podiže moja baka. Tata i baka su me naučili da svake nedelje nosim cveće na grob moje mame i mog dede. Sada nedeljom nemam gde da odnesem cveće. Grobova moje mame i mog dede više nema. Razorili su ih oni zli ljudi što svakog dana i noći iz aviona ruše moju Prištinu. Dede se jedva sećam, a kada mi je mama umrla danima sam plakala i bila nesrećna. Baka mi je zamenila mamu. Njena ljubav mi je pomogla. Bila sam srećna sve dok zli ljudi nisu počeli da ruše moju Prištinu. Sada sam uplašena i uplakana… DRAGI oficiri i vojnici, ja ne plačem od straha… Plačem od tuge za mojom mamom i mojim dedom. Oni zli ljudi iz aviona su ih mrtve ubili. Sada plačem mnogo više nego kad mi je mama umrla. Sada ne znam gde su moja majka i moj deda. Na groblju ih nema. Tamo je samo ogromna rupa. Baka kaže da je moja mama na nebu. Bojim se da je tamo ne nađu oni zli ljudi u avionima i ponovo ubiju. Zato vam pišem ovo pismo. Ne dajte da mi ponovo ubiju mrtvu mamu. Oterajte ih sa mog neba iznad Prištine. Tamo je moja mama. A ja ću da odnesem cveće u onu ogromnu rupu na groblju. Ona će sa neba videti. Sve vas mnogo volim…“ (7)

Dokle da dozvoljavamo zlotvorima da nas ubijaju, da nas i mrtve gaze i prevrću. Ne mogu oni da shvate da mogu fizički da nas ubiju ali ne mogu time svetosavskoj duši da naude. Za to bi bilo potrebno ubiti nas na nebu – odvojiti od Gospoda. To pravi Srbi neće nikad dozvoliti. Dok smo živi i dok nas ima ne smemo im dozvoliti da se igraju sa senima naših predaka. Nemaju ti zapadni skotovi ništa u grudima, umesto srca i duše tamo je nepopunjiva praznina. Ali na nama je da zaštitimo svoju svetu Otadžbinu i one koji supre nas znali kako da je čuvaju brane i nama ostave.

Svi mi koji i danas sanjamo kosovske božure, ono cveće čije latice su bordo crvene od krvi naših predaka znamo šta nam je činiti. Ko poseduje čast, čojstvo i obraz o tome nikada ne pregovara. Mi znamo koje su srpske teritorije, gde je srpski rod, na kom prostoru su srpske svetinje i za to nam ne trebaju nikakva zapadna pomoć i planovi. Slobodno neka nastave da izmišljaju nove nemačke „maršalove planove“ da prave nekakav njihov „evropski Zapadni Balkan“.

Mi znamo ko smo i gde su naša vekovna ognjišta, svetosavci imaju u svojim dušama urezano ono pravo Načertanije. Bitke su dobijali oduvek oni koji veruju, pobede odnosili strpljivi a konačno pobeđivali oni koji ne odustaju. Zato neka znaju da se Srbi nisu promenili, i dalje su verujući i strpljivi i nikad od vere, istine i Otadžbine neće odustati.

________________________________

Odrednice:

1.​ sr.wikipedia.org/sr-el/Načertanije

2.​ Teodora Toleva – Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 18961908. Beograd, 2016

3.​ hr.wikipedia.org/wiki/Benjamin_Kallay

4.​ www.catenamundi.rs/…/odlomci-iz-catene-mundi-benjamin-.

5.​ www.val-znanje.com/index.php/tekstovi/manipulacije-ljudima/266-izvrtanje-povijesti-za-novi-drang-nach-osten

6.​ www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:669802-Helbah-Sta-je-Marsal

7.​ www.kurir.rs/v/2860249


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zapadno „načertanije“

* Obavezna polja