karganovicРазрађена техника преврата већ више од годину дана постепено и са растућим интензитетом примењује се у Републици Српској. Неколико примера ће показати озбиљност и упорност Џина Шарпа, писца приручника Самоослобођење, и његових локалних ученика. Студентска група Глас народа формирана је у пролеће 2011, и садржи све главне компоненте које илуструју практичну примену Шарпових принципа, почев од демагошког назива. Та група, под вођством студента политичких наука Стефана Филиповића, била је формирана наводно у знак подршке члановима Борачке организације РС, који су у том периоду протествовали у вези са својим статусом и бенефицијама. Подразумева се да су борци Војске Републике Српске и њихови проблеми последња брига активиста ове групе и да је везивање за протест бораца био потез чисто тактичке природе.

Професионално обучени активисти траже жаришта већ постојеће политичке енергије, преузимају је и затим преусмеравају у служби потпуно различитих циљева. Примена тактике пуковника Хелвија – притиска са улице да би се власт поставила у „такву политичку дилему да је сваки исход неповољан“– овде је очигледна. Одбијањем захтева власт се показује као неосетљива за људску патњу; удовољавањем захтевима уличне групе за притисак, која при том нема никакве везе са борцима или искрених симпатија за циљеве њихове борбе, поклања јој се легитимитет и пружа могућност да као равноправан саговорник поднесе нови низ захтева.

Демагогијом коју је научио у некој „радионици“ за обуку активиста пре него на бањалучком факултету политичких наука, где је формално студирао, нестрпљиви Филиповић је, не чекајући да однесе прву победу у „ненасилном сукобу“ са властима, одмах подигао лествицу објавивши да је добио „енорман број порука на Фејсбуку да скуп треба пропагирати шире незадовољство у друштву“… Тиме је уједно открио стратегијски циљ и прави мотив иза привидног залагања за права бораца.

Умесно је поставити питања о правој сврси оваквих група наводно посвећених позитивној промени у друштву. Да констатују или да распирују објективне разлоге за незадовољство? Да незадовољнике манипулишу у функцији политичких агенди које они и не слуте? „Обични грађани су увидели прилику да отворено кажу да нису задовољни тренутним социјално-економским, а потом ни самим политичким стањем у РС-у“, наставља Филиповић, већ уживљавајући се у улогу народног трибуна. „Након краће анализе, прихватио сам захтеве тих људи и скуп је попримио и социјалну и образовну паролу“.

stefan-filipovicИЗОСТАЛА ВАРНИЦА Упркос истакнутим паролама, Филиповићев краткотрајни бунт није заживео и очекивана „варница“ није бљеснула. Планери које пуковник Хелви са великом отвореношћу помиње очигледно су закључили да је изабрани пион неподесан и вратили су га у нафталин, одакле је извађен.

Без обзира на повремене неуспехе као у Филиповићевом случају, студентска популација трајно је интересантна стратезима друштвених преврата зато што је мобилна и релативно неспутана друштвеним оквирима и обавезама. Након кратке паузе за стратешку рефлексију, у истој средини организована је нова група за притисак. Студентски покрет у РС освануо је у новом паковању и под вођством новог лидера, дугогодишњег студента медицине Николе Дроњка. И назив је био нов – Слободна Република. Дроњак испољава изразиту склоност ка реторичком претеривању које се налази на самој граници нетактичности и често прелази у примитивну хиперболу. Карактеристична је његова изјава новинарима приликом званичног представљања циљева организације: „Ово удружење је настало због потребе борбе за слободу, како грађана, тако и целокупног друштва. Сведоци смо да живимо у друштву у којем режим хапси студенте, новинаре, у којем немате економске и социјалне слободе, јер немате право на запослење, а више од 90 посто становништва живи испод социјалног минимума“.

Поред осуде „угрожавања темељних људских права“ (примери се не наводе) и тврдње да „млади људи овдје за себе не виде никакву перспективу“, Дроњак патетично денунцира „зло и несрећу која нас је задесила… ово је најгора могућа власт у региону.“, и позива на „стварање перспективног друштва“ и „боље сутра за незапослене којих има и превише“.

Ако су Дроњкове друштвене анализе назнака његових дијагностичких способности, и ако икада буде дипломирао медицину, пацијенти ће са пуно разлога избегавати да му повере лечење својих тегоба. Али упркос некохерентности изнетих идеја, Дроњак – и у позадини „планери“ које помиње пуковник Хелви – имају очигледно позамашне политичке амбиције у Републици Српској: „Желимо да будемо адреса за све незадовољне у овом друштву. За инвалиде, борце, пензионере, за младе људе који нису на студијама а које нико ни не спомиње и свим категоријама друштва чији се живот свео на од данас до сутра“.

Дроњкове набубане катастрофичне декламације немају много везе са стварним стањем и положајем већине грађана у Републици Српској, али то није разлог да буду игнорисане. Било би велика грешка не обраћати пажњу на демагошки потенцијал његовог сектора политичког фронта. Искуство са других локалитета где су се фабриковале вештачке политичке кризе сугерише да ће варница највероватније доћи из студентске или омладинске средине. Присетимо се Хелвијевог упутства да се педантно сачине психолошки профили циљних група и подгрупа.

nikola dronjakДРОЊКОВА МИСИЈА Задатак Дроњка и организација као што је његова није да право стање објективно сагледавају и предлажу ефикасна решења, него напротив да стварност карикирају и демагошки извитоперују. Они су задужени за производњу енергије незадовољства, и то у што већим количинама; планери ће се постарати да ту енергију усмере против „стубова режима“. Пошто Дроњак одигра своју улогу, он ће бесцеремонијално бити враћен у нафталин да се придружи претходнику, „студентском лидеру“ Филиповићу.

Упоредо са уличном пешадијом, са задатком да испровоцира реакцију која ће изазвати варницу неопходну за ескалацију политичке кризе, делује велики број других фактора. Њихов кумулативни задатак је да ресурсе власти одвуку у безброј дефанзивних акција, створе атмосферу неизбежности преврата и неутралишу вољу скептичне већине која га највероватније не жели. Дејство тих фактора могло би се упоредити са вишеглавом хидром, што ће неколико примера показати. Симбиозу корисних будала и обучених агитатора, где једни из политичког аналфабетизма а други свесно, служе истом циљу илуструје вест коју злурадо преноси интернет сајт Васељенска Телевизија под драматичним насловом Република Српска на економском издисају.

У тексту се наводи извештај експерата Центра за цивилне иницијативе да се „Нова влада Републике Српске, која ужива подршку старе парламентарне већине, суочава са изузетно тешким стањем и према почетним резултатима није нашла задовољавајући одговор на такво стање“. Пласиран као оцена објективних аналитичара о раду Владе РС, читаоцима је остало непознато да је ово уствари наручени извештај једне НВО коју финансирају западни интереси (УСАИД,Balkan Trust for Democracy , Европска унија и Амбасада Холандије у БиХ). У извештају пише оно што финансијерима годи и што желе да грађани Републике Српске прихвате као неупитну чињеницу, али то не мора да буде одраз објективне стварности.

ГЛАВЕ ХИДРЕ Следи неколико глава хидре са којом се Република Српска суочава:

[1] Сепаратизам. Војвођански сценарио постепено се нормализује у Републици Српској. Једна од опозиционих политичких странака Демократски народни савез захтев за децентрализацијом већ је уградила у свој политички програм. Руководство општине Љубиње, у Источној Херцеговини, отишло је корак даље, захтевајући заставу, грб и химну за источни део Републике.

Начелник општине Веско Будинчић прецизира да „кроз политичку борбу желимо да овладамо концесијама и материјалним добрима Херцеговине, нема разлога да не остваримо и ову најновију идеју“. Небитно је да ли је Будинчић имао прилику да чита литературу коју смо цитирали; његова разбијачка иницијатива и демагошко образложење на које се позива уклапају се савршено у Шарпове и Хелвијеве визије.

[2] Корупција. Оптужбе за корупцију наручују се на исти начин као оцене „независних стручњака“ ЦЦИ о раду Владе РС. Чињеница да су се спектакуларне оптужбе Домагоја Маргетића неславно срушиле не значи да се неће стално понављати са новим акцентима и уз навођење још импозантнијих цифара да би се код просечне особе изазвали бес и завист.

Београдски Курир је почетком 2013. објавио приземну пашквилу под насловом Додик за четири године инкасирао 8 милиона евра. Садејство србијанских масовних медија увезаних са структурама власти, као Курир, са колегама из Федерације функционише беспрекорно када је у питању дискредитовање руководства Републике Српске.

У истом духу Слободна Босна најављује наводну намеру српских власти да се „обрачунају“ са вишемилионским малверзацијама чији траг, наводно, води у Бањалуку. Са врло јасним импликацијама на кога се циља, БН телевизија преноси изјаву првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића да се „нада да ће се борба против криминала и корупције проширити на Републику Српску и на читав регион, и то на озбиљан начин“.

Milorad-Dodik-1a

[3] Консолидовање опозиционих странака. Досадашње искуство упућује на закључак да се обједињавање опозиционих политичких снага у један ad hoc блок – без обзира на његову хетерогеност – налази у самом врху приоритета организатора преврата. Тај процес се одвија у овом тренутку и не увек глатко, али није искључено да ће уз помоћ одговарајућих подстицаја до пролећа 2014. бити склепана функционална коалиција способна да својом ширином, ако не дубином, конкурише за власт. С тим у вези, два момента завређују посебну пажњу.

Прво, врло је индикативно оснивање Српске напредне странке у Републици Српској. Пошто СНС у Србији нема никакву препознатљиву идеолошку оријентацију, оснивање огранка у РС не може бити мотивисано идејним императивима и може се протумачити једино као покушај формирања политичке експозитуре за коју је мало вероватно да има задатак да делује на истој линији са већинском коалицијом у Републици Српској.

Друго, великодушна и вероватно изнуђена изјава Драгана Чавића, бучног и амбициозног вође једне минорне странке коме страни фактори и многи локални медији додељују несразмерну пажњу, да му је битно само да се опозиција уједини, али да он не мора да јој буде на челу, такође је врло индикативна.

То имплицира да је на хоризонту у РС нешто слично аранжману Ђинђић-Коштуница пред изборе у Југославији 2000. године, који су страни контролори опозицији наметнули када су схватили да њихов фаворит Ђинђић нема шансе да победи. Ако Чавић као предводник опозиционог блока 2014. заиста буде скрајнут у прилог некој мање компромитованој личности која је прихватљива на широј основи, то ће бити доказ par excellence да је на делу исти образац па самим тим и исти режисери.

[4] Покушај делегитимисања Републике. Бојкот председника Додика, који је најавио амерички званичник Филип Рикер, увод је у осион и помало комичан покушај оспоравања легитимитета државе преко њеног челника. На страну то што би Додик имао пуно морално право да бојкотује Рикера, који је после инвазије Авганистана пред камерама хладнокрвно негирао ратни злочин америчких окупационих снага, које су по преком поступку и на суров начин погубиле око 3.000 заробљених герилаца, покушавајући да одговорност за масакр пребаци на „савезничку“ марионетску авганистанску војску.

Прекид званичних односа и „изоловање“ таргетираног лидера пред елиминацију је стандардна пракса у западном политичком репертоару. Такође и узгредан покушај изазивања раздора у његовом најближем окружењу, што је Рикер у овом случају потврдио додавши да ће се убудуће састајати само са Небојшом Радмановићем и Игором Радојичићем (и Драганом Чавићем, то се подразумева).

На мање комичној равни ради се интензивно на задавању материјалних удараца Републици Српској (а то практично значи њеним пореским обвезницима) подношењем бројних тужби за одштету. Пример је накнада од пола милиона конвертибилних марака коју је сарајевски суд доделио “цивилним жртвама” на штету Републике Српске.

Прослава годишњице Републике Српске 9. јануара такође је на нишану у склопу стратегије вршења психолошког и пропагандног притиска. „Оснивањем ‘Српске Републике БиХ’ започео је пројект ‘ослобађања’ дела територија БиХ под српском контролом. Заправо, реч је о почетку спровођења геноцида. Због тога сматрамо да је 9. јануар дан који треба обележити као Дан геноцида“, у саопштењу тврди организација Млади Муслимани и „позива све невладине организације, институције, асоцијације, интелектуалце да на одређени начин обележе 9. јануар трибином, предавањем или промоцијом неке књиге која говори о агресији над Бошњацима“.

sarajevo-konjevicpolje-aa

Фабриковање кризе у Коњевић Пољу у вези са језиком на коме се врши настава бошњачким ђацима саставни је део истог концепта. Испостављањем фриволних захтева (право на недефинисану „националну групу предмета“, да учитељи бошњачке деце буду Бошњаци па чак и да бошњачкој деци не сме предавати наставница која говори на екавици) заоштравају се односи између две заједнице и припрема се терен за интернационализацију вештачки створеног спорног питања. Корак у том правцу већ је учињен када су незадовољни родитељи из Коњевић Поља у знак протеста данима штрајковали испред зграде ОХР у Сарајеву, а да нико није поставио питање одакле тим сиромашним људима средства за такве активности.

ПРИМЕР ВЕНЕЦУЕЛЕ Ако неко сумња у озбиљност припреманог напада на Републику Српску, треба да се упозна са документом Plan estratégico venezolano [Стратегијски план за Венецуелу]. Разрадиле су га три НВО који се финансирају и делују као трансмисиони каиши западне политике на јужноамеричком континенту. Између овог плана за свргавање демократски изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура и тактике која се у Републици Српској све очигледније примењује ради обарања Мадуровог демократски изабраног колеге Милорада Додика аналогије су запрепашћујуће. Неколико појединости биће довољно да то покаже.

„Усавршити конфронтациону и радикалну реторику Енрике Каприлеса” [кандидат опозиционе коалиције – наша примедба].

„Подизати емоције порукама које су кратке али допиру до најширих слојева становништва, а социјалне проблеме приказивати у таквом светлу да се изазову друштвени немири. Погоршати несташице спречавањем редовне доставе производа из основне потрошачке корпе крајњим корисницима.”

„Организовати и интенсификовати саботажу свих система који пружају основне услуге становништву… како би се одговорност за неефикасност и пропусте могла свалити на владу.”

„Створити кризно стање на улицама да би се оправдала интервенција северноамеричких снага, НАТО пакта и Колумбије [суседна Колумбија је традиционални ривал Венецуеле и њена влада је у политичкој орбити САД – наша примедба]. Кад год је то могуће, немири треба да резултирају мртвима и рањенима. Подстицати вишедневне штрајкове, масовну мобилизацију, проблеме на универзитетима и у другим друштвеним секторима, као и у државним установама.”

„Мобилисати све расположиве снаге у циљу дискредитовања и слабљења власти на начин који ће дизати кредибилитет опозиције. Уз подршку североамеричке владе, приказати повезаност владе и високих функционера са трговином наркотицима и прањем новца.”

У Плану за Венецуелу износи се још низ тачака у истом духу. Упркос томе што су Венецуела и Република Српска две врло удаљене и скоро потпуно различите земље, повезује их једна важна сличност – њихове некооперативне владе маркиране су за одстрел. У оба случаја оперативни стил, модус операнди, одаје исте отиске прстију. Тешко је избећи закључак да се у Венецуели и Републици Српској одвија у основи исти процес, уз примену врло сличне методологије политичког преврата дириговане из иностранства, и да се локални кадрови обучавају из истих уџбеника.

ШТА СЕ МОРА УРАДИТИ Како одолети? Противник је моћан, упоран и професионално организован скоро до савршенства. Жртва је пословично немарна, површна у процењивању опасности које јој прете и спора да на њих ефикасно одреагује. Чаробног и једноставног решење нема. Ипак, не постоји ни један разлог да противник постигне свој циљ осим ако му се пасивношћу не створе услови за то. Са неколико благовремено предузетих корака, успешан преврат може бити доведен у питање и спречен.

[1] Први и најосновнији корак је подизање јавне свести о чињеници да је Република Српска у опасности и да је предмет концентрисаног политичког напада са коначним циљем уништења. Лични напади на њеног највишег претставника су подли и неосновани, али су ипак диверзија. Они служе као димна завеса да би се прикрио прави циљ јер, да га је свесна огромна већина грађана га никада не би прихватила. Опасност се мора прецизно дефинисати да би противмере биле ефикасне. Она је превасходно политичке, а не војне или неке друге природе, и одбрана такође мора бити разрађена са приоритетним ослонцем на политичка средства. Садржај тих средстава је тема за посебну расправу, али овим општим правцем се мора ићи.

[2] Инострани планери преврата принуђени су да делују из сенке. Корумпиране локалне пионе професионално су обучили да се лажно претстављају и да наступају са лажним паролама. Стога ће се битка за Републику Српску 2014. године одвијати пре свега на нивоу информација и перцепција, или „управљања утисцима“ како би се изразио српски аналитичар из Америке Небојша Малић.

Противничка страна располаже знатним материјалним и техничким предностима, али није свемоћна, а доказ за то је да не би имала изгледе на успех да не прикрива своју праву агенду и не наступа под лажном заставом. То је њена неуралгична и најслабија тачка и уједно најјачи адут одбране. На методологију преврата и његове главне актере мора се уперити снажан рефлектор да би јавност схватила одакле јој прети опасност.

filip riker u bih

[3] Закон којим би се регулисала обавеза свих невладиних организација и сличних предузећа и удружења која примају материјална средства из страних извора да се региструју и да формално обзнане врсту и степен зависности од финансијских извора који потичу изван Републике Српске мора се донети хитно. Користан модел је амерички закон којим се регулише ово питање, Фореигн Агентс Регистратион Ацт.

Сврха америчког закона није да ограничава делатност организација чији се спонзори и крајњи корисници услуга налазе у иностранству, него само да те чињенице документује да би се јавности помогло да информисано процени мотиве, природу и ефекат њиховог рада. Руска Федерација је пре кратког времена донела сличан закон, који америчку регулативу такође узима као модел. Влада Републике Српске треба што пре да формира експертску групу која ће проучити садржај и примену ових законских норми у САД и РФ да би се принципи уграђени у њих могли прилагодити потребама Републике Српске.

[4] Дефанзивни образац понашања се мора прекинути. На вишеструке нападе из разних праваца не може увек одговарати само један човек, ма колико снажан и динамичан био. Влада Републике Српске треба да формира посебан нестраначки биро у чији састав ће ући тим домаћих и страних специјалиста који ће знати да користе расположиве информативне ресурсе да на сваки изазов реагују документовано, ефикасно и без одлагања. При томе, мора се повући оштра разлика између патриотске опозиције која поштено ради свој посао и стране агентуре која под плаштом опозиционог наступања ради посао својих страних спонзора.

Одговорни фактори у Републици Српској морају да формулишу свеобухватан Стратегијски план за спас Српске зато што – као за Венецуелу – и за њено уништење постоји и примењује се већ припремљен план.

Стручњаци који су проучавали обојене превратничке „револуције“ што се већ више од једне деценије спроводе на разним тачкама света углавном по истом шаблону процењују да је за успешну припрему и извођење преврата у просеку потребно око годину и по дана. До избора 2014. остало је нешто мање од године.

Време је за акцију. Времена за одлагање више нема.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто нам треба план за спас Републике Српске

* Обавезна поља