У задње време, Срби су приморани да се свакодневно интензивно присете да су Срби. Хрватска која кокетира са пораженим идеологијама из Другог светског рата, врши увреду српског народа остављајући усташки интонирану надгробну спомен-плочу на самом улазу у Јасеновац. Плус тога, Блајбург је све чешће сматран далеко већим стратиштем од Јасеновца. Од Заједнице српских општина на Косову нема ништа, па Бриселски споразуми све више личе на отворену капитулацију Србије, док Албанци отворено говоре о формирању Велике Албаније. Пресије Запада на српску власт да се окани Руса се појачавају. Српски сорошевци не одустају од демонизације властитог народа, а из неких разлога, западни медији све више подржавају садашње спонтане и континуиране студентске демонстрације у појединим српским градовима. Све у свему, непријатељства према Србима не престају, а овај текст је покушај објашњена антисрпског деловања у земљи и свету.

Разлози за омраженост Срба нису једноставни, али се ипак могу свести на неколико препознатљивих елемената везаних за државу, нацију, веру и ратна збивања.

 Државна, али не и национална еманципација

 На Балкану су Срби, далеко пре других народа, остварили државну еманципацију; половином 19. века, имали су своју државу и Устав.

Међутим, државна еманципација није за Србе значила и националну еманципацију. Скоро 40% Срба је живело ван граница Србије. Југославија је била једина заједница која је окупљала највећи део Срба. Али су се и други народи на истом подручју хтели еманциповати (Хрвати, Словенци, Албанци, Црногорци, Македонци, Муслимани). С временом, они су најбројнији српски народ доживљавали као хегемонистички који је спречавао њихово осамостаљење. У СФРЈ, формирањем шест република и две покрајине, као и „републиканизација“ Савеза комуниста“ и коначно устав из 1974., значио је увод у националну еманципацију других народа која се остварила (и остварује) уз пуну помоћ Запада.

Срби ван Србије су се, наравно осећали оштећенима. Били су на тим подручјима убијани, демонизовани (оптужени да су чинили злочине које нису починили) и протеривани. У неким су случајевима, као реакција на оно што им се догађало, понекад уверени „да им нитко ништа не може“, а понекад понеки и „стимулисани“ споља, и сами су вршили злочине (на примјер, Вуковар, Томашица, Сребреница).

Такво њихово понашање, уз уобичајене ратне операције које, нормално, резултирају жртвама, било је „доказ“ да су Срби „злочиначки народ“, и да нације у настајању имају пуно морално право да се Срба реше. Наравно, битке Срба у балканској дијаспори, а без икакве стратегије, биле су унапред изгубљене, првенствено зато што се Запад ангажовао да помаже нове националне државе, а Русија није показивала никакве знаке да Србима помогне. Највећи успех Срба у ратовима деведесетих био је стварање Републике Српске, али је аутономност тог ентитета увелико доведена у питање.

Све у свему, узевши у обзир историјска дешавања, може се рећи да сваки народ има право на националну еманципацију и да то увек иде на штету мањина које остају у новоствореним националним државама. С друге стране, начини еманциповања појединих народа могу бити изузетно прљави али, коначно, историја региструје само резултате (новостворене националне државе), а не и одвратне начине  којима се та еманципација остварује и који се током времена забораве.

Срби не знају да се свете

За разлику од других народа који су бескрупулозни и јединствени у остваривању својих националних циљева, Срби, све док не буду тешко изазвани па онда пређу у непримерене крајности, имају наглашен осећај за правду. Поврх свега, осим, на пример, четничког фолклора, који актуелно нема никакву историјску озбиљност а ни утицај на јавност, Срби уопште нису шовинисти. Праведност и не-шовинистички национализам чини да је, на пример, Србија данас препуна националних мањина  који имају сва могућа људска права. За то време, у новоствореним националним државама (Хрватска, самозвана Република Косово, Федерација БиХ, Црна Гора), Срби су били протерани, а актуално, оно што их је остало, су шиканирани на све могуће начине! Срби се, међутим, никада, за време последњих ратова, нису светили мањинама на својој територији чије су матичне заједнице биле непријатељи Србије!

Иронија антисрпске мржње иде толико далеко, да у садашњој Србији, свака мањина жели да се осамостали, а Срби све то углавном толеришу, а многи „интелектуални“ кругови то и поспешују. Ако се „демократски“ распад Србије настави, од ње неће остати ни „београдски пашалук“

Све у свему, за Запад, када српске мањине у дијаспори траже своја права, онда је то варварство. А када мањине у Србији желе да се еманципују (на пример, мађарске, муслиманске, албанске, а сутра можда румунске и бугарске), онда је то њихово „демократско“  и „људско“ право.

Или, када Срби чине злочине, онда су злочинци, а када се чине злочини према Србима, онда је то „реакција на српске злочине“!

А када Срби уопште не чине злочине, онда их треба превентивно онемогућити да их не би чинили! (тврдње двају британских академика).

Поврх свега, када Срби чине злочине, стварне или монтиране, они се одмах процесуирају и кажњавају. Када се чине доказани злочини према Србима, онда се с процесуирањем чека деценијама.

Католичанство версус православља

Поред раскола између католика и православаца 1054. године, када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана. а Ватикан их је дочекао уценом!

Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом  да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску. На заказани сабор у Фиренци 1439. године су дошли сви православни Патријарси, осим Српског, чак и  Руски,  Митрополит Кијевски Исидор.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни верски поглавари, осим Српског Никона.

Ватикан то Србима никад није опростио па је католицима вековима усађивао у срце мржњу према Србима.

Ни једна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својих Патријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.

Како год било да било, верска компонента мржње према православним Србима, посебно је, поред националне компоненте, била изражена у католичкој Хрватској. За време трајања националне еманципације, то је био додатни фактор да популација истински замрзи Србе („четнике“), како би се у народу створила чврста кохезија током борби за независну Хрватску државу.

 Запад производи антисрпску хистерију

Запад је из низа разлога стварао антисрпску хистерију.

–  Немци никада нису могли опростити Србима што су им упропаштавали планове у два светска рата и доприносили њиховом поразу.

–  Запад, у целини, сматрао је, и сматра, Србе природним савезницима Руса. По њему, Србија треба бити раскомадана или, барем, политички, друштвено (преко „хуманитарних“ и „невладиних“ организација) и економски бачена на колена.

–  Сједињене Државе, да би се додвориле исламским земљама, а и онеспособљавале европске интеграције, константно и свим средствима, фаворизирају исламизацију Балкана.

Видљиво је, дакле, да мржња према Србима има врло чврсте темеље, да је планирана и на све могуће начина спровођена и потенцирана. Све друго је фолклор и медијска халабука што резултира тихим „проевропским“ пропадањем једног народа по жељама његових стварних господара.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто су Срби омражен народ?

* Обавезна поља