U zadnje vreme, Srbi su primorani da se svakodnevno intenzivno prisete da su Srbi. Hrvatska koja koketira sa poraženim ideologijama iz Drugog svetskog rata, vrši uvredu srpskog naroda ostavljajući ustaški intoniranu nadgrobnu spomen-ploču na samom ulazu u Jasenovac. Plus toga, Blajburg je sve češće smatran daleko većim stratištem od Jasenovca. Od Zajednice srpskih opština na Kosovu nema ništa, pa Briselski sporazumi sve više liče na otvorenu kapitulaciju Srbije, dok Albanci otvoreno govore o formiranju Velike Albanije. Presije Zapada na srpsku vlast da se okani Rusa se pojačavaju. Srpski soroševci ne odustaju od demonizacije vlastitog naroda, a iz nekih razloga, zapadni mediji sve više podržavaju sadašnje spontane i kontinuirane studentske demonstracije u pojedinim srpskim gradovima. Sve u svemu, neprijateljstva prema Srbima ne prestaju, a ovaj tekst je pokušaj objašnjena antisrpskog delovanja u zemlji i svetu.

Razlozi za omraženost Srba nisu jednostavni, ali se ipak mogu svesti na nekoliko prepoznatljivih elemenata vezanih za državu, naciju, veru i ratna zbivanja.

 Državna, ali ne i nacionalna emancipacija

 Na Balkanu su Srbi, daleko pre drugih naroda, ostvarili državnu emancipaciju; polovinom 19. veka, imali su svoju državu i Ustav.

Međutim, državna emancipacija nije za Srbe značila i nacionalnu emancipaciju. Skoro 40% Srba je živelo van granica Srbije. Jugoslavija je bila jedina zajednica koja je okupljala najveći deo Srba. Ali su se i drugi narodi na istom području hteli emancipovati (Hrvati, Slovenci, Albanci, Crnogorci, Makedonci, Muslimani). S vremenom, oni su najbrojniji srpski narod doživljavali kao hegemonistički koji je sprečavao njihovo osamostaljenje. U SFRJ, formiranjem šest republika i dve pokrajine, kao i „republikanizacija“ Saveza komunista“ i konačno ustav iz 1974., značio je uvod u nacionalnu emancipaciju drugih naroda koja se ostvarila (i ostvaruje) uz punu pomoć Zapada.

Srbi van Srbije su se, naravno osećali oštećenima. Bili su na tim područjima ubijani, demonizovani (optuženi da su činili zločine koje nisu počinili) i proterivani. U nekim su slučajevima, kao reakcija na ono što im se događalo, ponekad uvereni „da im nitko ništa ne može“, a ponekad poneki i „stimulisani“ spolja, i sami su vršili zločine (na primjer, Vukovar, Tomašica, Srebrenica).

Takvo njihovo ponašanje, uz uobičajene ratne operacije koje, normalno, rezultiraju žrtvama, bilo je „dokaz“ da su Srbi „zločinački narod“, i da nacije u nastajanju imaju puno moralno pravo da se Srba reše. Naravno, bitke Srba u balkanskoj dijaspori, a bez ikakve strategije, bile su unapred izgubljene, prvenstveno zato što se Zapad angažovao da pomaže nove nacionalne države, a Rusija nije pokazivala nikakve znake da Srbima pomogne. Najveći uspeh Srba u ratovima devedesetih bio je stvaranje Republike Srpske, ali je autonomnost tog entiteta uveliko dovedena u pitanje.

Sve u svemu, uzevši u obzir istorijska dešavanja, može se reći da svaki narod ima pravo na nacionalnu emancipaciju i da to uvek ide na štetu manjina koje ostaju u novostvorenim nacionalnim državama. S druge strane, načini emancipovanja pojedinih naroda mogu biti izuzetno prljavi ali, konačno, istorija registruje samo rezultate (novostvorene nacionalne države), a ne i odvratne načine  kojima se ta emancipacija ostvaruje i koji se tokom vremena zaborave.

Srbi ne znaju da se svete

Za razliku od drugih naroda koji su beskrupulozni i jedinstveni u ostvarivanju svojih nacionalnih ciljeva, Srbi, sve dok ne budu teško izazvani pa onda pređu u neprimerene krajnosti, imaju naglašen osećaj za pravdu. Povrh svega, osim, na primer, četničkog folklora, koji aktuelno nema nikakvu istorijsku ozbiljnost a ni uticaj na javnost, Srbi uopšte nisu šovinisti. Pravednost i ne-šovinistički nacionalizam čini da je, na primer, Srbija danas prepuna nacionalnih manjina  koji imaju sva moguća ljudska prava. Za to vreme, u novostvorenim nacionalnim državama (Hrvatska, samozvana Republika Kosovo, Federacija BiH, Crna Gora), Srbi su bili proterani, a aktualno, ono što ih je ostalo, su šikanirani na sve moguće načine! Srbi se, međutim, nikada, za vreme poslednjih ratova, nisu svetili manjinama na svojoj teritoriji čije su matične zajednice bile neprijatelji Srbije!

Ironija antisrpske mržnje ide toliko daleko, da u sadašnjoj Srbiji, svaka manjina želi da se osamostali, a Srbi sve to uglavnom tolerišu, a mnogi „intelektualni“ krugovi to i pospešuju. Ako se „demokratski“ raspad Srbije nastavi, od nje neće ostati ni „beogradski pašaluk“

Sve u svemu, za Zapad, kada srpske manjine u dijaspori traže svoja prava, onda je to varvarstvo. A kada manjine u Srbiji žele da se emancipuju (na primer, mađarske, muslimanske, albanske, a sutra možda rumunske i bugarske), onda je to njihovo „demokratsko“  i „ljudsko“ pravo.

Ili, kada Srbi čine zločine, onda su zločinci, a kada se čine zločini prema Srbima, onda je to „reakcija na srpske zločine“!

A kada Srbi uopšte ne čine zločine, onda ih treba preventivno onemogućiti da ih ne bi činili! (tvrdnje dvaju britanskih akademika).

Povrh svega, kada Srbi čine zločine, stvarne ili montirane, oni se odmah procesuiraju i kažnjavaju. Kada se čine dokazani zločini prema Srbima, onda se s procesuiranjem čeka decenijama.

Katoličanstvo versus pravoslavlja

Pored raskola između katolika i pravoslavaca 1054. godine, kada je u 15. veku Turska osvojila Balkan, Vizantija i ostale pravoslavne zemlje nisu bile u mogućnosti da se Turcima odupru. Tražili su pomoć od zapadnih hrišćana. a Vatikan ih je dočekao ucenom!

Obećana im je pomoć od zemalja Zapadne katoličke Evrope pod uslovom  da potpišu uniju sa katoličkom crkvom, tj. da pravoslavna crkva prizna vrhovnu vlast Vatikana.

Vaseljenski patrijarh Josif II iz Carigrada je podlegao tom pritisku. Na zakazani sabor u Firenci 1439. godine su došli svi pravoslavni Patrijarsi, osim Srpskog, čak i  Ruski,  Mitropolit Kijevski Isidor.

Te, 1439, godine u Firenci uniju sa Vatikanom su potpisali svi (31) pravoslavni verski poglavari, osim Srpskog Nikona.

Vatikan to Srbima nikad nije oprostio pa je katolicima vekovima usađivao u srce mržnju prema Srbima.

Ni jedna Pravoslavna Patrijaršija nije nikada ratifikovala potpise svojih Patrijarha, a čak 21 ih je zvanično poništilo, neposredno nakon sabora u Firenci.

Kako god bilo da bilo, verska komponenta mržnje prema pravoslavnim Srbima, posebno je, pored nacionalne komponente, bila izražena u katoličkoj Hrvatskoj. Za vreme trajanja nacionalne emancipacije, to je bio dodatni faktor da populacija istinski zamrzi Srbe („četnike“), kako bi se u narodu stvorila čvrsta kohezija tokom borbi za nezavisnu Hrvatsku državu.

 Zapad proizvodi antisrpsku histeriju

Zapad je iz niza razloga stvarao antisrpsku histeriju.

–  Nemci nikada nisu mogli oprostiti Srbima što su im upropaštavali planove u dva svetska rata i doprinosili njihovom porazu.

–  Zapad, u celini, smatrao je, i smatra, Srbe prirodnim saveznicima Rusa. Po njemu, Srbija treba biti raskomadana ili, barem, politički, društveno (preko „humanitarnih“ i „nevladinih“ organizacija) i ekonomski bačena na kolena.

–  Sjedinjene Države, da bi se dodvorile islamskim zemljama, a i onesposobljavale evropske integracije, konstantno i svim sredstvima, favoriziraju islamizaciju Balkana.

Vidljivo je, dakle, da mržnja prema Srbima ima vrlo čvrste temelje, da je planirana i na sve moguće načina sprovođena i potencirana. Sve drugo je folklor i medijska halabuka što rezultira tihim „proevropskim“ propadanjem jednog naroda po željama njegovih stvarnih gospodara.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto su Srbi omražen narod?

* Obavezna polja