Pošto već par decenija redovno kupujem sezonsku kartu za fudbal i košarku, bio sam prisutan i u Areni pre nekoliko dana kada je Zvezda pobedila Fenerbahče. Moje mesto na košarkaškoj tribini je sa suprotne strane u odnosu na kop („kop“ je mesto na tribinama gde su smeštene najvatrenije pristalice; prim. NS) Delija na toj utakmici, dok se na stadionu „Rajko Mitić“ nalazim na Zapadu, odnosno bočno u odnosu na Sever. Dakle, ako bi verovali većini domaćih medija i portala, trebalo bi da sam bio u masi koja je zviždala Delijama kada su uvredljivo skandirali protiv košarkaša Nikole Kalinića. Ali nije bilo tako: i ja, kao i veliki broj navijača koji nisu bili među Delijama, pridružili smo se uvredama na račun Kalinića. Tačno je da je bilo i onih koji su zviždali protiv načina na koji je od strane kopa dočekan Kalinić, ali je tačno i da je najveći deo prisutnih ćutao: bole ih nastupi i uvrede od strane Nikole Kalinića prema srpskoj tradiciji, ali nisu načisto da li treba baš javno i organizovano vređati ovog rođenog Subotičanina koji je „na parketu“ nesumnjivo mnogo zadužio Zvezdu i čiji transfer u Fenerbahče je košarkaškom klubu doneo najveći prihod u istoriji kluba. I to u vreme kada je košarkaški klub bio na finansijskoj klackalici.

Da bi stvari postale jasnije neophodno je da se vratimo u skoriju prošlost, tačnije u veče 26. januara prošle godine kada je u Pioniru gostovao Olimpijakos. Tada je zbog angažovanja Alena Omića od strane uprave došlo do ozbiljne podele među Delijama: sa jedne strane kop na sektoru B (u žargonu: Sever) je bio protiv ovog poteza ne zbog samog košarkaša ili njegove muslimanske tradicije, već zbog činjenice koju je sam izneo u intervjuu da je dok je on još bio beba njegov otac ratovao kao snajperista u Armiji Republike BiH gde je, logično, morao da puca na srpske položaje; a sa druge strane sektori A, C i D (u žargonu: Zapad) koji su smatrali da Omić treba Zvezdi, da je lojalan zvezdaš „otkad zna za sebe“ (što se i pokazalo) i da on kao beba ne može da ima nikakve veze sa prethodnim ratom. Sever je skandirao protiv Omića i tražio da čitava hala navija pored Zvezde i za Olimpijakos kao bratski klub. Zapad je imao otvorenu ranu od „bratskog poraza“ u Areni iz 2017. godine, kada je Zvezdi pobeda bila potrebna za prolazak u najboljih osam ekipa, a kada je Olimpijakos „mogao da nas pusti ako je bratski klub jer mu pobeda nije ništa značila“.

Bio sam na obe utakmice, i na onoj koju smo posle produžetaka izgubili u Areni i na onoj u Pioniru kada smo dobili Olimpijakos, ali uz gorak ukus u ustima jer smo izgubili jedinstvo zvezdaša na košarci. Atmosfera te večeri u Pioniru je bila mučna, podela je bila na ivici incidenta, osećao se neki zloduh u vazduhu. Ni nalik atmosferi iz utakmice sa Fenerbahčeom, koja je imala sasvim drugačiju predistoriju takmičenja Zvezde protiv Olimpijakosa. Onda se rodio sukob naših navijača oko Olimpijakosa, a sada se vratilo jedinstvo zbog Olimpijakosa: uoči fudbalske utakmice u Ligi šampiona Delije sa Severa su proglasom tražile da čitav događaj vezan za tu utakmicu protiv bratskog kluba protekne bez ikakvog incidenta i u bratskoj atmosferi, što se i ostvarilo. Zato odnosi između Severa i Zapada na košarkaškoj utakmici protiv Fenerbahčea nisu bili suprotstavljeni i zato nije bilo preteranog naboja ni protiv Kalinića, ni za njega. Jednostavno je reakcija na njega bila usputni događaj.

DRUGOSRBIJANSKA PODRŠKA

Ali neuki i senzacije gladni mediji su sa lica mesta pohitali da izveste kako je ponovo došlo do dramatične podele među zvezdašima: kako oni pišu „na Delije i ostale zvezdine navijače u Areni“. Prilično neprecizna i kotradiktorna gradacija u opisu zvezdinih pristalica. Ništa manje je bio neprecizan opis atmosfere te večeri na košarkaškim tribinama. Niti je bilo podele, niti je bilo drame, niti je „slučaj Kalinić“ izazvao veliku emotivnu reakciju. Već je bio logično amortizovan Kalinićevim izostavljanjem sa reprezentativnog spiska razlozima koji nisu sigurno čisto sportske prirode, jer je Nikola košarkaš koji igra možda najbolju odbranu u Evroligi i koji bi bio u prvoj petorci svake reprezentacije na nedavnom svetskom prvenstvu. Zbog toga je ovaj vrsni košarkaš postao žrtva u značajnom delu naše javnosti. U krajnjem slučaju, Kalinićevi stavovi i pored njegovih nesumnjivih zasluga za klub, nisu previše važni Delijama, kao što nije bio važan ni prebeg Stefana Jankovića.

Ali dok je zaobilazni prelazak Jankovića u Partizan ostao samo na nivou navijačkih prepucavanja niskog intenziteta, dotle je naduvani „slučaj Kalinić“ dobio svoje novo usijanje u žiži javnosti nakon što je na tribinama prošao više mlako nego vruće. U odbranu Nikolinog integriteta stali su skoro svi „drugosrbijanski“ mediji i portali, i preko Kalinićevih leđa krenuli su da, po ko zna koji put, u javnom prostoru ponovo uteruju „srpsku krivicu“. Ne znam da li je Nikola to želeo, ali mu sigurno to nije trebalo. Morao bi nakon svega da se upita gde su, recimo, bili ti isti mediji ili njihove sestrinske nevladine organizacije da štite integritet Novice Veličkovića kada mu sedam hiljada Delija vređa porodicu?! Ili gde su bili da štite integritet Filipa Čovića u srodnoj situaciji pred istim brojem Grobara?! Podsetimo da ni Novica ni Filip nisu dali nikakav politički ili medijski povod, njihov „topli zec“ je proizvod toga što personifikuju rivalski klub. Ali njih dvojica su kao muškarci stisnuli zube znajući kakav hleb jedu i ćutke nastavili da igraju. Nije im trebala „drugosrbijanska“ podrška, niti su je poželeli. Pošto njihovi slučajevi nisu bili političke prirode, zaštita nije kao u slučaju Kalinića postala predmet „javne brige“.

INTERVJU NIJE SPORAN

Da se podsetimo zašto je Nikola Kalinić svojim javnim nastupima dao povoda za reakcije koje su usledile na njegov račun. Prvo je krajem januara ove godine dao intervju kojim je želeo da izrazi sopstvene poglede o širokim društvenim i istorijskim temama. U njemu on iznosi nesumnjivo zanimljive stavove i pominje, između ostalog, koliko mu se dopadaju dela Andrića, Dučića i Markesa. Ohrabrujuće za jednog mladog čoveka u eri kada sve manje ljudi na Zapadu čita, naročito ako se uzme u obzir da je on bogati i slavni sportista. A tek među njima niko ne čita. Kalinić je sa levih pozicija veoma kritičan i prema diktaturi novca kao vodećem obrascu neoliberalnog doba, kao i prema „selfi kulturi“ koja odiše egoizmom i nužni je proizvod postmoderne ere. On se dotiče i rijaliti programa koji su preplavili medijski prostor i sa prosvetiteljskih pozicija kritikuje ovu savremenu pojavu. Sve iznad rečeno naravno nije sporno, već naprotiv, pohvalno. Dovoljno je samo da se neko kome su sva sladostrašća nadohvat ruke potrudio da misli i da pobegne od banalnosti savremenog doba, pa da budemo sigurni da ispoljava vrlinu.

Nikola Kalinić u Areni – Foto: MN press

Kalinić u pomenutom intervjuu govori i o Kosovu „koje već dosta decenija nije naša teritorija“, kao i o tome „kako nismo nebeski narod niti smo ikada bili“. Kaže i da je „Kosovski boj bio pre 600 i više godina“ i da „niko ne živi od prošlosti“, pa zaključuje da „što se pre pomirimo sa sadašnjošću i nastavimo dalje, bolje će nam biti“. Poziva na brzo rešenje kosovskog pitanja, ali ne kaže za koje se rešenje zalaže. U svakom slučaju, samo da se najzad reši, da bi krenuli dalje u uređen svet. Jasno je da Kalinićevi stavovi mirišu ili na priznanje kosovske državnosti ili eventualno na podelu Kosmeta. Ali obzirom da ih ne iznosi eksplicitno, mišljenja sam da sam po sebi ovaj intervju nije razlog za uvrede na račun našeg poznatog košarkaša. U krajnjem slučaju, ne možemo od čoveka njegovog starosnog doba, njegovog materijalnog stanja i njegove zahtevne profesije očekivati da razume veoma složena pitanja sopstva, večnosti ili kolektivnog nesvesnog u našem predanju.

SRAMOTNA OBJAVA O PATRIJARHU

Nakon toga dolazi Nikolina objava na Tviteru, kao rezultat oštrog i ne baš prijateljskog napada na društvenim mrežama zbog predmetnog intervjua. U polemici koja se razvila Kalinić kaže: „Ja nikada nisam video Nemca ili Amera da… se dernjaju pijani, kradu iz prodavnica, razbijaju, i ko zna šta još. Ima i do standarda, naravno, ali možda i do mentaliteta?“. Iznenađujuće glupa i niska tvrdnja, naročito ako se uzme u obzir onaj deo njegovog intervjua gde se kritički osvrće na kulturu samoživosti i sladostrašća koju kult materijalnog generiše kod savremenog čoveka. Jer upravo to savremeno doba je porodilo hiper-imperiju SAD koja možda „ne krade iz prodavnica i ne razbija“, ali zato pljačka i teroriše pola sveta i razbija bombama gde god joj se ukaže prilika. Kalinić bi morao, uz gruba pojadnostavljenja, da zna da sve i kad bismo svi mi koji „nismo nebeski narod“ krenuli da danonoćno razbijamo sve pred sobom, ne bismo uspeli da razbijemo koliko su nama razbili Ameri za vreme NATO agresije. A o Englezima – najvernijim američkim saveznicima – bolje da ne govorimo: oni individualno za vreme letovanja u alkoholisanom stanju porazbijaju i pokradu iz prodavnica pola grčkih ostrva ili pola španske obale. Ali ova nesrećna objava na Tviteru, iako baca novo svetlo na Kalinićev karakter, nije još uvek dovoljan razlog za kolektivne uvrede na njegov račun sa tribine.

Nedugo nakon prvog intervjua Kalinić daje drugi intervju u kome se, pored opširnih sportskih tema, osvrće i na suštinu svojih reči iz prvog intervjua, odnosno pojašnjava sporne interpretacije oko Kosmeta. I umesto očekivanog smirivanja strasti u javnosti, on svojom ekstremnom malograđanštinom doliva ulje na vatru. U duhu neoliberalne mantre veliča samo budućnost, radikalno poništavajući svaki značaj prošlosti, gotovo se gadeći od nje: „Nije me briga šta se desilo pre 10, 20 godina, a posebno me ne zanima ono što se desilo pre 500, 600 godina, Boj na Kosovu…“ – doslovce kaže ovaj veliki košarkaš, i još veći skorojević. Tako obožavajući budućnost i prezirući prošlost – što čini bazičnu postavku neoliberalizma – Kalinić kroz suvu kontradikciju poništava sve efektne kritike neoliberalnih vrednosti iz njegovog prvog intervjua. U nastavku izlaganja on se u negativnom kontekstu osvrće na sopstvene zemljake koji još žive u dalekoj prošlosti, na anonimnu i u širim geografskim razmerama bezvrednu Srbiju, i slično. Jednom rečju, sve niže i niže, od prizemlja ka suterenu, do podruma. Nakon ovog intervjua nestaje svaka mogućnost da je Kalinić pogrešno interpretiran u javnosti i više nije sporno sa kim imamo posla. Možda sve ovo napred izrečeno nije još uvek dovoljan razlog za pogrdno skandiranje na njegov račun, ali za prezir u svakom slučaju jeste.

Na kraju, povodom proslave Zvezdinog kvalifikovanja u grupnu fazu Lige šampiona i dovođenja makete tenka ispred Marakane, Kalinić je na svom Tviter nalogu podelio (retvitovao) veoma uvredljivu objavu o patrijarhu SPC, koja doslovce glasi: „Proveriti da li tenk ima atest na osveštenost, ako nema nek brzo dođe Irinej da umoči kurac u zejtin pa da gurne u cev inače ništa od prolaska dalje“ . Malo je reći bolesno, bedno, uvredljivo, u krajnjem slučaju nepismeno. Kakva to fabrička greška u karakteru može naterati nekoga ko tvrdi da čita Andrića ili Markesa da ovakvu sramotu objavi na svom ličnom nalogu?! Ovime se Kalinić trajno zamerio Delijama, rugajući se njihovom izboru kako da proslave veliki uspeh, ali što je mnogo dramatičnije i svim Srbima pravoslavne vere ili pravoslavne tradicije. Nikola sigurno nije glup momak, morao je znati kakve će biti reakcije na njegov potez. Kao javna ličnost sigurno je svestan da svaka njegova objava automatski ide pod lupu javnosti. Ili je posredi namera da nam se naruga i da omalovaži naše tradicionalne vrednosti? Kako god, ovo je više nego dovoljan razlog za kolektivnu osudu koju je doživeo sa tribina.

ZAŠTO NE SAVETUJE TURKE?

Neki kažu da je Nikola Kalinić hrabro izneo svoj stav i da nije držao glavu u pesku poput skoro svih sportista. Možemo i tako da gledamo na stvari. Ali ako je takva hrabrost selektivna, onda postoje velike šanse da u ovom slučaju preraste u autošovinizam. Zato bih zamolio Nikolu Kalinića da, pošto sada živi i radi u Istanbulu, na identičan način objavi kako bi Turska trebalo da se – zarad bolje budućnosti – što pre otarasi problema sa delom njene teritorije na kojoj živi oko 15 miliona Kurda. Ili da se na sličan način kao sa srpskim patrijarhom našali sa turskim velikim muftijom. I da onda stisne zube i ne gleda na posledice, jer je poznato da je Fenerbahče klub prosečnog turskog čoveka. Pa ako mu navijači tamo takve tvrdnje ne uzmu za zlo, nećemo ni mi ovde ove njegove tvitove.

Mišljenja sam da je vređanje Kalinića od strane Delija bio njihov način da se stavi do znanja kako je Zvezda praktično ništa bez srpstva, i da je besmislena kosmopolitska „religija zvezdaštva“. Ako bismo Zvezdu istrgli iz srpstva, od nje bi ostala samo petokraka. Mi smo srpski klub koji se poistovećuje sa sudbinom srpskog naroda i Delije svoju snagu crpe iz te činjenice. Zato bih se ponovo pridružio pogrdnim povicima sa tribina upućenim Nikoli Kaliniću, bar dok se javno ne izvini.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto je vređan Nikola Kalinić?!

* Obavezna polja