Već uzavrele političke strasti i ideološke podele u Sjedinjenim Državama dodatno su raspaljene velikom političkom, ekonomskom i socijalnom krizom usled pandemije virusa korona, zbog koje je dosad preminulo preko sto hiljada Amerikanaca, a više od 30 miliona njih ostalo bez posla, da bi, kao ulje na vatru, došli i veliki rasni nemiri izazvani skandaloznim ubistvom Afroamerikanca Džordža Flojda u Mineapolisu, koga je pri hapšenju, direktnim pritiskom kolena na vrat, ugušio pripadnik lokalne policije Derek Šovin.

Ovaj kamerom zabeleženi događaj, još jedan u naizgled beskrajnom nizu slučajeva ispoljavanja policijske brutalnosti nad građanima tamnije puti, bio je okidač za masovne proteste širom Amerike, koji su se brzo izmetnuli u orgije stihijskog, pljačkaškog divljanja i neselektivne destrukcije. Na ulice su, pored mirnih demonstranata, izašle i razne kriminalne bande i huligani, kao i koordinirani antifa aktivisti i drugi profesionalni revolucionari s nama dobro poznatim stisnutim pesnicama i zadatkom da izazovu što veće nerede i vandalizam.

Objektivno i opravdano nezadovoljstvo afroameričke manjine (oko 10 do 13 odsto stanovništva u SAD) zbog sistemskog rasizma i diskriminatorskog postupanja policijskog aparata, kao i brojne druge tinjajuće socijalne tenzije i antagonizmi, iskorišćeni su u cilju pokretanja prve američke „obojene revolucije“ za unutrašnju upotrebu, baš onako kako je prethodne jeseni najavljeno u filmu Toda Filipsa „Džoker“, u čemu su pojedinci sa osećanjem za ironiju videli svojevrsno zadovoljenje poetske i kosmičke pravde.

ŠTA JE SRPSKI INTERES?

U Srbiji su prethodnih dana takođe mnogi bili poneti pravdoljubivim i osvetničkim impulsima, dajući oduška razumljivoj zluradosti i antiamerikanizmu, pa su navijački uživali u slikama haosa i nasilja na američkim ulicama (vodeći se onom starom – ko drugome jamu kopa…), a da nisu previše razmišljali kuda ti protesti vode i ko ih usmerava. Ako je njihov krajnji cilj da osujete reizbor Donalda Trampa, kako trenutno svakako izdaleka izgleda, onda bi srpski narod prema njima morao da ima priličnu dozu rezerve. Jer trenutno ne postoji važniji spoljnopolitički interes za Srbiju i Srbe od toga da i u sledeće četiri godine u Beloj kući stanuje Donald Tramp, a ne Džozef Bajden.

Svi naši najvažniji nacionalni interesi i najosetljivija strateška pitanja, od rešavanja kosovskog „Gordijevog čvora“ preko zategnute situacije sa Crnom Gorom, do statusa Republike Srpske, sve bi se osetno moglo pogoršati po Srbiju ako bi se na vlast u Americi vratila „duboka država“ s Bajdenom na čelu. Pitanje je samo da li smo dovoljno svesni koliko su za našu sudbinu važni novembarski izbori i šta je sve u igri. Naravno, naše mogućnosti da delujemo u pravcu za nas poželjnog ishoda su minimalne (osim Srba sa biračkim pravom u SAD), ali barem ne moramo da navijamo za sopstvenu propast.

Vučić sa Donaldom i Melanijom Tramp, službena fotografija Bele Kuće – Foto: Andrea Hanks

Veliki deo odgovornosti za konfuziju i neznanje koji kod nas vladaju u pogledu vrlo složene i zapaljive političke situacije u Americi, ali i potencijalnih reperkusija te situacije na naše živote u Srbiji, snose i domaći mediji. Ne samo da smo u prošlosti imali slučajeve magazina koji su išli toliko daleko u svom neprofesionalizmu da su bombastično plasirali izmišljene intervjue s Donaldom Trampom i umetali svoje reči u njegova usta, već generalno možemo da konstatujemo da je srpsko novinarsko-analitičko pokrivanje i tumačenje Amerike i njenog predsednika u protekle četiri godine uglavnom išlo iz jedne krajnosti u drugu.

Dok su prorežimski tabloidi i televizije nekritički veličali Trampa i podgrevali nerealna očekivanja kod patriotskog dela populacije, oni mediji koji vole sami sebe da nazivaju nezavisnim (čitaj prozapadni i globalistički) preuzeli su, od svojih američkih prodemokratskih pokrovitelja i kolega, izrazito negativan prikaz Trampa kao agresivnog rasiste i nekompetentnog, narcisoidnog klovna koji svakog časa može čitavu planetu da pogura u pravcu totalnog uništenja. O Trampu se u takvim medijima ovih dana, iz usta raznih samozvanih eksperata i novinarskih doajena, mogu čuti svakakve laži i besmislice, pa i to da mu je otac bio član Kju-kluks-klana (što je još pre četiri godine raskrinkano i dokazano kao neistina) i da su neredi u Americi tobože u njegovom interesu, jer gubi od Bajdena po istraživanjima javnog mnjenja.

Nedovoljno je, na primer, u srpskim ali i svetskim medijima komentarisana i isticana činjenica da je Tramp, takav kakav jeste, prvi američki predsednik od kraja Drugog svetskog rata koji nije u svom prvom mandatu započeo nijedan novi rat ili vojnu intervenciju, te da je na taj način svakako postao američki predsednik čije su odluke dovele do ubedljivo najmanje neameričkih civilnih žrtava u globalnim okvirima. Takođe, on je prvi u nizu američkih predsednika još od Džimija Kartera koji je smanjio, a ne povećao prisustvo američkih vojnika u inostranstvu, a nedavno je najavljeno i novo povlačenje 9.500 vojnika iz baza u Nemačkoj, što se uklapa u Trampovu politiku „Amerika na prvom mestu“. Upravo zbog tog, na delima potvrđenog, izolacionističkog kursa proslavljeni francuski književnik Mišel Uelbek nedavno ga je proglasio za ubedljivo najboljeg američkog predsednika kome je bio savremenik. Trampov prethodnik Obama, medijski miljenik i „akontacijski“ dobitnik Nobelove nagrade za mir, neosporno je imao uglađeniji nastup i umiveniju i milozvučniju retoriku, ali je isto tako dronovima surovo sejao smrt po Bliskom istoku i dirigovao iz daljine krvavim proksi sukobima i građanskim ratovima u Libiji, Siriji i Ukrajini.

Na globalnom planu, Trampovo zalaganje za tradicionalne vrednosti i proklamovana borba protiv tzv. duboke države i njenih međunarodnih aktera i agenata dovela je do mobilizacije i jačanja suverenističkih i nacionalnih snaga, a njegov antologijski govor sa zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz septembra prošle godine u kome je nedvosmisleno proglasio da budućnost „ne pripada globalistima, već rodoljubima iz suverenih i nezavisnih nacija“ jednog dana mogao bi se čitati kao programski tekst novog multipolarnog poretka u nastajanju. Što se tiče Srba, oni za sada objektivno nemaju razloga da budu nezadovoljni Trampovom administracijom, iako su kod mnogih preterana inicijalna euforija i velika očekivanja ustupili mesto razočaranju. Zamera mu se što nije, u najmanju ruku, već povukao priznanje Kosova i uputio ponizno izvinjenje za NATO agresiju 1999, ali svi koji imaju barem površnu predstavu kako velike sile i međunarodni odnosi funkcionišu znaju da bi to bilo potpuno nerealno očekivati.

PITANJE KOSOVA I METOHIJE

U svakom slučaju, nasleđeni problem Kosova za Trampa nije spoljnopolitički prioritet i, posle određenih pokušaja početkom prošle godine da dođe do nekakvog brzog rešenja, čini se da je proces pregovaranja ostavljen da ide svojim tokom, bez ikakvih postavljenih rokova i uz primetno popuštanje pritiska na srpsku stranu. Trampov izaslanik za pregovore Beograda i Prištine Ričard Grenel u više navrata je pokazao dosta razumevanja i uvažavanja za stavove srpskih zvaničnika, što je mnoge poznavaoce prilika u regionu iznenadilo, pa smo čak mogli da pročitamo i mišljenje bivšeg američkog ambasadora u Bugarskoj i bivšeg pomoćnika generalnog sekretara NATO-a Džejmsa Perdjua koji je u aprilu ove godine napisao za portal „Hil“ tekst u kome kritikuje Trampa i Grenela što previše favorizuju srpsku poziciju u odnosu prema Kosovu, dovodeći to u vezu s tajnim dogovorima i navodnim obavezama koje Tramp ima prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Primetno relaksiranje odnosa s Moskvom i identifikacija Kine kao glavnog globalnog takmaca od strane Trampove administracije takođe idu naruku Srbiji, jer nas barem privremeno sklanja, kao percipiranog tradicionalnog ruskog saveznika, s one užarene geopolitičke „linije vatre“ o kojoj je svojevremeno otvoreno govorio tadašnji državni sekretar SAD Džon Keri. Trampovim povlačenjem s Bliskog istoka i premeštanjem težišta američke spoljne politike na Pacifik i Latinsku Ameriku, prestaje i potreba za dosadašnjom praksom kompenzacije i namirivanja muslimanskih interesa preko srpskih leđa. Uostalom poznato je iz prošlosti da američka savezništva i sponzorstva (osim u slučaju Izraela) nikada nisu dugoročna i neraskidiva.

Bajden i Tači prilikom Bajdenove posete Prištini avgusta 2016 – Foto: Visar Kreiziju/AP/Tanjug

Nije nezamislivo da, kao što je u najvećoj meri vratio američke vojnika s Bliskog istoka, Tramp u jednom trenutku povuče američke trupe s Kosova i napusti Bondstil. Tu mogućnost najavio je i Trampov sin Donald Tramp mlađi kada je na Tviteru podržao stav američkog senatora Dejvida Perdjua da Amerika treba da preispita svoje prisustvo na Kosovu, ako Priština nije „u potpunosti posvećena miru“. Isto tako, treba se podsetiti Trampove izjave iz 2018, koja nikako nije bila slučajna, da nema nameru da zbog „agresivnih ljudi iz male Crne Gore pokreće Treći svetski rat“ i staviti je u kontekst današnje situacije u kojoj crnogorski režim diskriminacijom i represijom prema SPC i tamošnjim Srbima uporno pokušava da Beograd (i preko njega verovatno Rusiju) uvuče u otvoreni konflikt.

Koristi od potencijalne Trampove pobede za Srbe idu dalje i zahvataju dublje od direktnih spoljnopolitičkih odluka i poteza njegove administracije. Činjenica da je Tramp u permanentnom ratu s većinom medija glavnog toka u Americi, da ih razobličava u njihovim neistinama i spinovima na svakom koraku i da je američke uši navikao na diskvalifikaciju doskoro nedodirljivog „Si-En-Ena“ kao diseminatora „lažnih vesti“ od epohalnog je značaja za nas, jer relativizuje propagandnu „istinu“ zasnovanu upravo na izveštavanju tih medija tokom 1990-ih, otvarajući nam dodatni prostor da u narednim godinama menjamo nepovoljne narative iz bliske prošlosti i da destigmatizujemo srpsku ratnu ulogu.

U Trampovoj Americi biće i te kako mogući slučajevi poput onog nedavnog iz Čikaga u kome je srednjoškolka srpskog porekla Katarina Ristić svojom upornošću i diplomatskom veštinom uspela da promeni školske udžbenike iz istorije za svoj okrug kako bi u njima moglo da se pročita objektivnije i uravnoteženije viđenje raspada Jugoslavije i građanskih ratova koji su usledili. Dobro bi bilo kada bi naši zvaničnici i diplomate, ali i uticajni ljudi iz srpske dijaspore u Americi zauzeli daleko aktivniji pristup i koristili svaku priliku da podsete Trampa i njemu bliske ljude da su njegovi neprijatelji isti oni ljudi koji su nas bombardovali i satanizovali, isti oni koji danas imaju spomenike zahvalnosti i auto-puteve s imenima njihove dece po okupiranom Kosovu.

Izvesno je da s Bajdenom, koji je bio jedan od glavnih albanskih lobista i demokratskih ratnohuškača tokom devedesetih i koji je Srbe nazivao „nepismenim degenericima koje treba staviti u logore“, ne postoji ni promil šanse da se barem neke nepravde prema Srbiji isprave. S Trampom na čelu Amerike, kakav god da je, ta šansa postoji. Bilo bi suludo praviti se da nam je svejedno.

Naslovna fotografija – Tramp i Kosovo (fotomontaža) – Foto: AP Foto/Tanjug


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto je za Srbe važno da Tramp pobedi?!

* Obavezna polja