144106Dobro je da je novinarstvo u Srbiji samo po sebi već duže glavni oblik borbe protiv svake nepravde: novinari otkrivaju naručioce političkih atentata, otkrivaju ubice svojih kolega, razobličuju korupciju, raskrinkavaju šefove narko-mafije i zdušno pomažu u pripremi vanrednih izbora. Je li to, zapravo, i razlog što poneko od kolega ponekad biva i ubijen? Pošto u vreme nedemokratskih i demokratskih režima u zemlji Srbiji u proteklih 13 godina nisu smeli da istražuju korupciju, niti da priupitaju šefove obaveštajno-bezbednosne zajednice i javne tužioce ove zemlje ko to godinama krije dokaze za ubistva kolega novinara.

Istina, u prošlosti su oko toga neki novinari i neka udruženja stalno postavljali ta pitanja, ali opšta i ne na konkretne adrese – s imenom i prezimenom. Recimo, da li smo pitali bivšeg šefa koordinacije obaveštajno-bezbednosnih službi države Srbije ko je ubio naše kolege i zatražili od njega da odgovori na naše zahteve? Nije valjda da on to nije znao, a gosti srpskih zatvora na duže vreme to odavno znaju? No, možda je neko i pitao tog šefa, možda ja to nisam zapazio, šta da se radi, vladala je diktatura demokratije.

I da sada nije bilo sirotog zatvorskog štićenika gospodina Legije, o dokazima za ubistvo kolege Slavka Ćuruvije, naravno, još i danas ne bismo znali. No, zahvaljujući upravo Legijinom kajanju i njegovom osećaju za pravdu i istinu, i mi novinari u Srbiji postali smo heroji u očima cele nacije. Mi smo nomadi otpora, mi smo javni tribunal. Jer, to je naša misija, to je život za priču. Za razliku od Latinske Amerike, gde mediji koji previše „čačkaju” odjednom ostanu bez reklama, zatim slede otkazi „nezgodnim” novinarima i urednicima, ili im država odmah oduzme državljanstvo, a ubistva dođu tek kao treća faza.

Tamo su sve to stepenovali. Mi u Srbiji nismo tako fini i preskačemo te nepotrebne međufaze. Sada nam ostaje još da Legiju odlikujemo Ordenom zatvorskog pokajnika prvog reda. Sa prugastom podvezicom. Pošto on od države za ovu istinu ništa drugo i ne očekuje. Nema smisla, gde bi on to? Ako ga se sete, sete…

Merne jedinice duha vremena sadašnje Srbije odavno su poremećene, novo je uvek nosilo tragove starog. Mogućnost dekonstrukcije u vezi je s mogućnošću rekonstrukcije, ono što nazivamo reformama jeste povlačenje socijalne države, ako prođe ovaj zakon o radu, onda je predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji pobedio. I radni će čovek u ovoj zemlji biti višestruko slabije zaštićen od radnika u Nemačkoj.

tabloidi-u-srbiji-foto-Z-KRSSLJANIN

A mi, jelte, hoćemo u EU? I to nema nikakve veze s političkim floskulama o našim radnicima neradnicima. Platite ih koliko vrede, pa da vidite kako će raditi. Ovakav raspon plata u Srbiji, između menadžersko-hoštaplerskog sloja i radnika proizvođača, još nije zabeležen u svetskoj istoriji, osim u Latinskoj Americi.

Pljačka se i dalje odvija, jer kod nas vlada formula: sva moć tržištu. Uz to idu i naše verzije svih perverzija neoliberalizma: ideologija deoničarske vrednosti i nejednakost u raspodeli prihoda, iskustvo da kursevi akcija probijaju plafon kada se najave otpuštanja. Srpski turbokapitalizam, to jest „teror ekonomije”. Ili, zašto se u izgradnji države blagostanja srpski političari ne oslone na ideje lorda Džona Majnarda Kejnsa.

Kako Kejns kaže: „Nezaposlenost ne nestaje automatski, a da bi se ovladalo konjukturom, nisu bitne količine novca, već potražnja za dobrima.” Iz toga je izvukao odlučujući zaključak: „Tamo gde nedostaje potražnja, mora da uskoči država.” Ideje su konkretno i uspešno isprobane u „nju dilu” Frenklina Ruzvelta u SAD. Gde je i šta je danas srpski „nju dil”?

Ne zamarajući se praznom pričom o društvenoj prihvatljivosti, ili humanosti, naši ekonomski moćnici sve otvorenije nam nameću isključivo svoju volju. Neuvijeno se služeći ucenom i ponižavanjem socijalno slabih, interesi naših kapitalista postali su smisaoni monopol elite izabranih. Novac je kod nas mutirao do pojma božanstva, a sa njim i vlast.

Država se neoliberalno povukla iz kulture i nauke – onaj ko plati diktira i oblik, a nedostatak pravog mesta čini našu umetnost nomadskom i podložnom opozivu. Neka agresivna antikapitalistička kultura i ne postoji. Vorholova strategija afirmacije postala je besmislena. Razum se kod nas toleriše samo u njegovoj pragmatičnoj, ali ne i u njegovoj vizionarskoj varijanti. U kojoj je meri razum iskrivljen, pokazuje i pravljenje heroja u tabloidnim novinama.

Groteskno slavi svoj povratak u tzv. komedijama i u priglupim TV serijama. Mediji predstavljaju deo ove naše histerije, pravi protočni bojler, deo javnog ludila. Sve veći broj izbezumljenih i nasilnih ljudi vesnici su jednog decentralizovanog, deideologizovanog neobjavljenog unutarsrpskog građanskog rata, koji u svojoj stupidnosti slepo sledi uzore zapadne kulturne i medijske industrije, koja, zapravo, teži da nas sve učini maloletnima. Izlaz?

Traženje onoga što treba da dođe sutra odigrava se u reinterpretaciji nečega od juče. Ali, možda ono što je prošlo može da bude shvaćeno tek u trenutku kada u sebi ne nosi ništa sadašnje. Tada može da bude ponovo rođeno. Maltene u potpunoj nedužnosti…


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Život za priču

* Obavezna polja