Reč na pomenu žrtvama komunističkog režima 1944–1945. godine, održanom u Lisičjem Potoku 3. novembra 2018.

U poslednjih četvrt veka u ovoj zemlji su bili na vlasti različiti režimi, različiti lideri, mnoge stranke i koalicije, bar na rečima i različite ideologije. Ali razlike među njima, kakve god da su bile, nisu izmenile jednu stvar. Zid ravnodušnosti i ćutanja podignut da se zatre uspomena na desetine hiljada nedužnih žrtava pobijenih u Srbiji posle oslobođenja, krajem 1944. i početkom 1945. godine, ostao je kakav je bio tokom čitave komunističke vladavine. Niko od onih koji su vladali Srbijom posle pada Berlinskog zida nije našao za shodno da javno kaže punu istinu o zločinu počinjenom protiv sopstvenog naroda, da obeleži stratišta kakvo je ovo gde sada stojimo i obaveže se da žrtve komunističkog terora više nikada neće biti prepuštene zaboravu. Postoji skupštinska deklaracija o Srebrenici, ali nema takvog dokumenta o Lisičjem Potoku i drugim stratištima rasutim po Srbiji gde su komunisti bez suda ubijali sve one za koje su mislili da bi im mogli ugroziti tek osvojenu vlast.

Otkuda to ćutanje, otkuda uverenje da se stalno može okretati glava od zločina ovakvih razmera? Otkuda ravnodušnost prema žrtvama i bolećivost prema njihovim dželatima? Drugi evropski narodi koji su imali nesreću da ih poraz nacizma 1945. direktno uvede u staljinističku diktaturu izneli su na videlo krvavo nasleđe komunizma čim su, posle pada Berlinskog zida, dobili priliku da to učine. Samo u Srbiji to se nije dogodilo: ovde se živi u skupoj zabludi da se budućnost jednog naroda može graditi na istorijskim obmanama, na ostacima jedne ideologije koju više niko ne sme otvoreno da zastupa ali koja se tim žilavije brani prećutkivanjem istine.

Ni danas nemamo iscrpne podatke o broju žrtava komunističkog terora 1944. i 1945. godine, a verovatno ih nikada nećemo ni imati, jer su komunisti za mnoga mesta u Srbiji (pre svega za sam Beograd) potpuno ili delimično uništili spiskove likvidiranih lica i tako sakrili od potomstva bar deo svojih zločina. Ali, mada sve „Knjige streljanih” nisu sačuvane, imenom i prezimenom se zna za 60.000 ubijenih ljudi, muškaraca i žena, mladih i starih, ponegde i dece (uz čija je imena lakonski upisivano „D. M.”, što je očigledno smatrano dovoljnim obrazloženjem). Zločin tih razmera morao je biti pažljivo isplaniran, a sprovođen je u delo s posebnom brigom da njegovi izvršioci budu indoktrinirani tako da izgube i poslednji trag moralnog osećanja. „Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoje na raspoloženju”, kaže se u izveštaju jednog Okružnog partijskog komiteta poslanom u Beograd novembra 1944. godine. „[Komunistička] odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju – izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista.” Ovde je, zaista, sve rečeno. Volja za moć lišena svih ljudskih i moralnih obzira kod nalogodavaca, slepa poslušnost fanatika kod izvršilaca – kakva je razlika između ovih ubica „na levici” i Hitlerovih ili Pavelićevih ubica „na desnici”?

Čemu danas služi prećutkivanje ovog jezivog zločina, njegovih razmera i karaktera, ciljeva njegovih tvoraca i pobuda njegovih izvršilaca? Društvo i narod koji su nemoćni da se suoče sa prošlošću nemaju na čemu da grade budućnost, jer svesno ili nesvesno ostaju zarobljenici lažnih mitova, s kojima je civilizovani svet odavno raskrstio. Dok u tom svetu niko više ne  sumnja da je levi totalitarizam isto tako poguban i zločinački kao desni, u Srbiji se na svaki otvoren pomen komunističkog terora pokreće tobože „antifašistička” propagandna mašinerija koja treba da nas uveri da su desetine hiljada nevinih žrtava bile samo slučajni „ekscesi”, a stratezi i organizatori terora u osnovi plemeniti vizionari koji su sanjali o boljem društvu. Nimalo slučajno, za tu propagandnu mašineriju često rade isti oni ljudi koji nas usrdno uveravaju da Srbi što pre treba da „promene svest” ako žele da imaju bilo kakvu istorijsku perspektivu – nimalo slučajno, jer je u oba slučaja posredi ista vrsta ideološke laži, samo što se ona jednom tiče prošlosti a drugi put budućnosti.

Ako nam zaista leži na srcu budućnost Srbije, dobrobit i dostojanstvo svih koji u njoj žive, naša je obaveza da učinimo sve što možemo da nedužne žrtve komunističkog terora 1944. i 1945. godine budu spasene od zaborava – da se njihovim senima poklonimo ne samo mi ovde, nego i srpsko društvo u celini, pa i oni koji, na svoju i našu sramotu, o njihovom stradanju danas ne znaju ništa. Tek tada može doći do istinskog praštanja i pomirenja, koji su preduslov suštinskog ozdravljenja srpskog društva i znak da će ono umeti da se vrati najboljim tradicijama srpskog naroda.

 

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ:

SRBIJA NEMA BUDUĆNOSTI DOK NE SAHRANI ŽRTVE

Povodom besede profesora dr Leona Kojena na pomenu žrtvama komunističkog režima 1944–1945. godine, održanom u Lisičjem Potoku 3. novembra 2018.

Nikolaj Berđajev je uočio da je, s pojavom komunista, u Rusiji nastao novi „antropološki tip“. Nestalo je, veli ruski filosof, dobrote sa lica vladajuće kaste boljševika – dobrote koja se mogla zapaziti čak i na licima ruskih pijanica. Novi vlastodršci, glatko izbrijani, u kožnim kaputima, ČEKISTI, ličili su na bezdušne automate. Slična promena desila se, od pobede komunista, i u Srbiji.

Kakvi su bili srbski komunisti? Na šta su bili spremni?

Ovo je niz slika njihovog ponašanja posle okupacije Srbije, koju su izveli na sovjetskim tenkovima (obratimo pažnju: Sovjeti na tenkovima nisu ušli u Hrvatsku, niti su oslobodili Jasenovac; „fabrika smrti“ je prekovremeno radila sve do proleća 1945.)

Osnova njihovog delanja je, od osnivanja KPJ, bila srbofobija. Srbi su bili optuženi da su hegemoni, a svi ostali narodi u Kraljevini Jugoslaviji njihovi robovi.

Četvrta zemaljska konferencija KPJ 1934. godine osudila je „okupaciju Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od strane srpskih trupa“. KPJ je, u 28. broju svog glasila „Proleter“ 1932, podržala ustanak ustaša u Lici, naglašavajući da se, ipak, sa „velikosrpskom vojno-fašističkom diktaturom“  konačno mogu obračunati samo komunisti.

Godine 1943, s Nemcima u Zagrebu su se dogovarali i pregovarali Vladimir Velebit i Milovan Đilas. Velebitov otac, Ljubomir, austrougarski general, bio je, još od Prvog svetskog rata, prijatelj nemačkog generala Gleza fon Horstenaua, pa se Velebit, prilikom svojih poseta ustaškom Zagrebu, slobodno kretao. Osnovna pregovaračka pozicija partizana u razgovoru s Nemcima bila je: „NOV Jugoslavije smatra četnike kao glavne svoje neprijatelje“.

Kao što rekosmo, komunisti nikad ne bi osvojili Srbiju da im nisu pomogli Sovjeti, s Čerčilovim „blagoslovom“. A kad su osvojili Srbiju, napravili su neviđeni pokolj. Komunista i „Španac“, Petko Tanović iz Požege, ubio je, iz ideoloških razloga, svog sina Radojicu! A koliko je srbskih Kaina ubilo svoje Avelje – ni broja se ne zna. Srbija još nije sahranila žrtve komunističkog terora, a Titovi dželati slobodno šetaju Beogradom i primaju, od naših poreza uzete, svoje krvave penzije. Komunisti – Srbi, Titove sluge, krivi su za sve poraze Srbstva posle Drugog svetskog rata. Setimo se samo šta su radili 1944-1945, kad su se svetili Srbiji zato što ih nije htela. Koliko je domaćina ubijeno samo da bi im bila oduzeta imovina! U koliko je sela pucano u litije (vidi knjigu Dragiše Božića, „Crveni metak“, Moravci 2002.)! Koliko je nevinih ljudi oterano na robiju zbog vica na račun Josipa Broza! Koliko je dece zlostavljano zato što poste da se pričeste ili recituju u crkvi za Savindan! Koliko je kuća srbskih osramoćeno dok su muževi od udbaša silovanih žena bili na robiji!

Pomen komunističkim žrtvama u Lisičijem potoku – Izvor: U ime naroda!

Kad god razmišljamo – zašto nam je ovako, moramo se setiti da Srbija koju je (p)orobio Tito počiva na kostima nevinih žrtava njegovog revolucionarnog  terora. Pokojni psihijatar i publicista, Boško Jovičić iz Čačka, u svom ogledu „Kainizam, krcunizam i svetosavlje“, pisao je:

„Masovna ubijanja kod nas posle rata imala su i ritualnu formu, pratila ih je i uzrečica ‘omrsio se’, oduzeti nekome život za počinioca je vid poslastice, naslađivao se prolivenom tuđom krvlju i tako, eto nas na nivou zverstva i pomračenog uma. Jedno je ubiti u ratu neprijatelja, a drugo likvidacija života zarobljenog i nemoćnog sveta. Zanimljiva je konstatacija da je našeg sveta najviše ubijeno van vojnih i ratnih operacija, time zločin dobija osvetničke okvire. No, pored svega, treba imati na umu da čovek nije rođen da ubija, niti je to svako u stanju da čini. Smutna vremena kao što su ratna i revolucionarna, uvek razobličavaju i tamne strane ljudske prirode. Ako ostavimo po strani indoktrinaciju svesti komunističkom idejom za koju je ista iznad svega i ni sa čim uporediva, ipak ubicom nije postao svaki njen privrženik. Oni koji su to činili znali su se vajkati da nisu ni od koga naterani već su sami prihvatili ponudu smatrajući to činom lojalnosti i odanosti partiji.“

Sa takvom prošlošću se mora raščistiti da bi se išlo dalje. Zato su godišnji pomeni u Lisičjem Potoku beogradskom, velikom stratištu žrtava komunističkog terora, pravi primer šta treba činiti da bi nam bilo bolje – opojati i kao ljude sahraniti one koji su ostali bez groba i mramora, a budućnost Srbije graditi na istini koja je jedini temelj svake budućnosti. Govor profesora Leona Kojena, čiji je deda, Milan Gavrilović, jedan od heroja autentične srbske državotvornosti u 20. veku, i koji se i sam, decenijama, borio i bori za obnovu Srbije na zdravim temeljima, podseća nas na naše dužnosti zbog kojih je i Sofoklova Antigona bila spremna da položi svoj život.

 


Izvor: U ime naroda, Borba za veru

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Žrtve komunističkog terora i budućnost Srbije

* Obavezna polja