Liberalne vrednosti su danas kao prljava voda. Do juče je to bio beli sneg od koga se odbijao sunčev zrak, a danas je to mulj koji se sliva kroz rešetke u kanalizaciju. Tako se uzvišeni narativ o genocidu – u kojem je užasno iskustvo i latentni strah od mračnosti ljudske prirode – već neko vreme troši kao sredstvo iz onih sprej bočica. Kad zatreba, neki neodgovorni političar ili analitičar, prsne malo „genocida“ na nekog neposlušnika i tako se kupuje mir. Neko vreme je izgledalo da tako može.

Da su stvari otišle predaleko saznajemo ovih dana in vivo. Može da se krene od različitih tačaka, ali mi ćemo od dobrog Valentina Incka, jer je taj zaboravljeni Visoki predstavnik, najbenigniji. On može sve da kvari, ali ne može ništa da popravi. Njegove priče su kao pivo bez alkohola ili kafa bez kofeina. Izumi koji samo podsećaju šta je to nekad bilo i čemu je služilo. Elem, nameštenik Valentin je svojih 25.000 evra za mesec decembar odlučio da opravda hrabrom izjavom: „Razmišljam da u BiH nametnem Zakon o zabrani negiranja genocida.“

Ovaj visoki autoritet u zemlji bosanskoj razvio je tu izuzetnu misao: „Ja ću sačekati nekoliko nedelja“, obeća. „U međuvremenu, moji ljudi u pravnom odeljenju rade na nekim elementima tog zakona o zabrani negiranja genocida. Mislim da je to kulturološki i etički imperativ, da se nešto tako uradi i BiH bi tada bila kao i druge zemlje koje kažnjavaju negiranje holokausta.”

Kad ove reči ne bi imale kontekst od mulja i laži zvučale bi kao važne. Jer, među prvima koji bi se našli na stubu srama pred tim Inckovim „kultorološkim i etičkim imperativom“ bio bi Filip Korvin koordinator za civilna pitanja UN u Bosni i Hercegovini one 1995, što je bio najviši civilni zvaničnik UN u BiH. Ovaj čovek, Inckov prethodnik iz vremena ratnih, bi po svim razlozima trebalo da je pouzdan svedok.

Dakle, svedoči Korvin: „Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši krešendo 1995.“ Rezultat krešenda: „Broj muslimana ubijenih u poslednjoj bici u Srebrenici, kako je rekao Džonatan Ruper, bivši reporter Bi-Bi-Sija, meri se stotinama, a ne hiljadama.“

Tu bi već „vitez od genocida“ Incko morao da vadi mač iz korica. Jer, ako je to tačno – a jasno je da jeste – ode mast u propast! Svi zakoni koji bi se podizali na tom su humoreske. Ali, na to još sledi: „Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim predatorskim bandama“, javlja Korvin kome su tada kad se sve odigravalo bile dostupne sve najvažnije informacije, javne i one tajnih službi.

Dobro, nismo ni mi od juče, i svi znamo da Incka i bratiju baš briga šta se desilo u Srebrenici. Samo se budale drže činjenica kao pijan plota. Pametni Incko, koji gaji svoj slovenski imidž u svojoj karijeri, dobija mesečno dvesto plata slovenskih ljudi iz današnje Bosne i Hercegovine.

Činjenica jeste da je ono što se desilo jula 1995, ekspresno proglašeno „genocidom“ a to je okačeno na „broj žrtava koji (je) brzo fiksiran na 8.000 ‘muškaraca i dečaka’“. Ovaj broj je prvo izbacio Crveni krst, ali „iako Crveni krst nije imao nikavih dokaza da su navodnih 3.000 zarobljenika navodno mrtvi, iako je ubrzo potvrđeno da su se mnogi od 5.000 ‘nestalih’ probili na sigurno kroz linije bosanskih Srba, iako su mnogi poginuli u žestokim borbama prilikom povlačenja bosanskih Muslimana iz Srebrenice – cifra od 8.000 nikada nije revidirana i nije se menjala sve do danas.“ Nikad nije ekshumirano ni blizu 8.000 tela, čak i kad se ne utvrđuju uzroci smrti. I to su činjenice.

Visoki predstavnik Valentin Incko polaže cveće u Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari, 11. jul 2019. (Foto: ohr.int)

Zanimljivo je, na primer, upustiti se u pogled na osnovu Inckovog „kulturološkog“ a posebno „moralnog principa“. Šta je lična stajna tačka ovog bića? Ovaj pravednik dolazi iz Austrije koja je do 1955. godine bila podeljena u četiri okupacione zone zbog svojih izuzetnih zasluga posle anšlusa u Treći rajh – pa i oko učinka na sistematskom istrebljenju Jevreja, Slovena, Roma. Samo u Aušvicu je, država Inckovih roditelja likvidirala – na najstrašnije i dotad neviđene načine – 1,5 milion ljudskih bića. Nije zabeležena nikakva pobuna protiv toga u Inckovom rodnom Klagenfurtu.

Ili, uzmimo, sultana Redžepa Tajipa Erdogana koji je voleo pojam „genocid u Srebrenici“ i tako ga teatralno ponavljao, sve dok mu se činilo da onih „8.000“ premrežava genocid nad Jermenima iz 1915. kad su njegovi osmanski prethodnici ubili 1,5 milion muškaraca, žena i jermenske dece. Ali, kad su mu Amerikanci, zbog kupovine S-400, bacili u lice rezoluciju Senata o genocidu nad Jermenima Erdogan se suočio sa suštinom „genocida u Srebrenici“. Genocid je pretvoren u običan dnevnopolitički interes. Do juče veliku Ameriku nije zanimalo što su 23 države priznale „jermenski genocid“, što se u to upustio i Evropski parlament, ali sad – više ne.

Pravdoljubivi Tajip je pobesneo. Šta je to 1,5 miliona Jermena? I, praktičan kakvog ga je Alah dao, odmah se setio da zapreti Amerikancima za „genocid nad Indijancima“, kojih je – kad je došao beli čovek – na njihovoj zemlji bilo… niko nije brojao, ali procene su na desetine miliona. Danas su Indigenous peoples of the Americas svedeni na podnošljivih 2,9 miliona.

Na globalnoj sceni sada se u praktičnom ponašanju preovlađujućeg političkog polusveta „genocid“ banalizuje do neljudskih razmera. Kao što Tajipu Erdoganu nije trebalo sekundu da usvoji „genocid u Srebrenici“ – koji, kako konstatuje ugledni američki intelektualac Edvard Herman, „nema nikave ili ima malo veze sa dokazima, a (ima) mnogo više sa političkim interesima“ – tako je on bez razmišljanja odbacivao sve činjenice koje postoje u vezi događaja u jermenskim krajevima 1915. A onda se setio Indijanaca. „Principijelno“ još se sad sećao učinka Kanade ili ponašanja Australije prema onima koji su pre njih bili suvereni na tom kontinetu.

Kako se „polemika“ budu razvijala tako će se iz stvarnosti koje smo bili svedoci izbijati humanizam, kao na primer, onaj Medlin Olbrajt, koji je u otrežnjujućoj knjizi Politika genocida (Vesna Info, Beograd 2010) opisan ovako: „Legalizacija ovog smišljenog američkog ubijanja civila u potpunosti je otkrivena maja 1996, kada je Lezli Stal, novinarka televizije Si-Bi-Es, pitala ambasadorku u UN Medlin Olbrajt da li veruje da je ‘cena’ navedenih smrti pola miliona iračke dece ‘isplativa’.

Lezli Stal: Čuli smo da je pola miliona dece umrlo. Mislim da je to više dece nego što je ubijeno u Hirošimi. I, znate, da li je sve vredno toga?

Medlin Olbrjat: Mislim da je veoma težak izbor, ali mislim da je vredno, vredno je toga.“

Da, to je ona ista Medlinka koja je bila predvodnik u akciji „fiksiranja“ brojke 8.000 u Srebrenici, godinu dana ranije. I nije imala dilemu u klasifikovanju iako je 8.000 – kad već sledimo logiku njene banalizacije i hladnokrvnog brojanja – 62,5 puta manja od pola miliona iračke dece.

Kako je to moguće da narodi među kojima je najštampanija knjiga u istoriji Biblija uopšte ne obraćaju pažnju na suštinu jevanđeljske poruke:/ „A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?/ Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom? /Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.“/(Matej 7, 3-5).

Medlin Olbrajt, američki državni sekretar u vreme niza „intervencija“ SAD sa genocidnim posledicama (Foto: Richard Drew/AP)

Slepilo dolazi od toga što vodeća liberalna sila ne vidi svet oko sebe kao njoj ravan. Jer, od doba kad su engleski doseljenici došli na američki kontinent „do današnjih dana, SAD su predmet divljenja i poštovanja, barem kod kuće, kao ‘grad na bregu’ ili, kao što se više dopadalo Ronaldu Reganu – ‘blistavi grad na bregu’ (Čomski). Kad se engleskom istoričaru Džefriju Hodžsonu omaklo da je Amerika „samo još jedna velika, ali nesavršena zemlja među drugim zemljama“ – liberalni kolumnista Njujork tajmsa Rodžer Koen, sa polubožanskih visina, objasnio je da se „za razliku od ostalih zemalja, ‘Amerika rodila kao ideja’ kao ‘grad na bregu’, jedna ‘inspirativna zamisao’ koja leži ‘duboko u američkoj psihi’“.

Ma gde se našao na putu Americi, kriv si čoveče, ometaš slobodu u kretanju… Što će reći, kad te ubiju Ameriknaci – to ti dođe kao nagrada. Premija. I ako se sad vratimo u 1970-te „pošto su počinioci užasnih zločina bili američka vlada i režimi koji je zastupaju u Sajgonu i Džakarti, žrtve su retko priznate, a zločini retko kažnjeni (samo osoblje nižeg nivoa kažnjeno u dobro poznatim slučajevima kao što je Mi Laj). Najozbiljniji zločini – američka agresija prema Vijetnamu, Kambodži, Laosu, američki genocid protiv Južnog Vijetnama i indonežanski genocid protiv Indonežana 1965-1966 i protiv Istočnih Timoraca od 1975. nadalje – svi su izvan sfere zapadne humanitarne brige i van domašaja ‘međunarodnog prava’ koje sprovodi Zapad“. (Edvard Herman)

Kad se brani „američki nacionalni interes“ bilo gde u svetu, od Avganistana do BiH, od Hongkonga do Libije, onda se američki mediji i liberalni intelektualci pridruže frontu, pa se ubijanje lepo naziva „humanitarna intervencija“ a agresor na žrtve projektuje svoje najmračnije osobine. To ide tako daleko da postaje neizdrživo za ljude koji, ipak, drže do ljudskosti i svog integriteta.

Primer Džona Sreja: „Primetna inflacija optužbi protiv srpskog nasilja i zla (uz unajmljivanje nasilja koje su vršili NATO klijenti), izmišljeni koncentracioni logori, ‘logori za silovanje’ i slične alegorije sa nacističkim logorima, naveli su potpukovnika Džona Sreja, bivšeg šefa američke obaveštajne službe u Sarajevu, da još pre završetka rata izađe u javnost sa optužbom da ‘Amerika nije tako patetično prevarena još od vremena kada je Robert Maknamara pospešio eskalaciju Vijetnamskog rata’“. (Politika genocida)

Incku to nije obavezna literatura. Osim ako to ne čita noću ispod pokrivača u sarajevskom stanu, kao što se nekad u ovim krajevima slušao „Glas Amerike“. Ne treba sasvim isključiti ni mogućnost Inckove konverzije, kad ga ostave bez 25.000 evra i kakvih sve već dodataka. Treba razumeti čoveka – posao je samo posao. A i Valentin je rođen sa savešću. Možda je, kad je službovao po južnoslovenskim krajevima, slušao Balaševića: „Sloven sam, belac, slobodni strelac…“ Utiče to.

Eto, Medlinku Olbrajt i generala Veslija Klarka je, posle (ponovnog) susreta s Beogradom, logika biznisa vratila u svetu srpsku zemlju Kosovo… Od genocida se živi. Ovaj užas, gledajući proces Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961, Hana Arent je opisivala kao banalnost zla. Ali, danas nam svima postaje jasno da je banalnost samo zlo, kako je Hanu Arent dopunjavao Teodor Adorno.


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Živeti od genocida

* Obavezna polja