Plašiš li se smrti? Ne, strah me je da ću biti suviše živ da je se uplašim…

Kako, suviše živ?!

Onako, previše čovek, ljut na one što će žaliti moju smrt, glupavo ću se moliti za još minut…

Pa, nije li to normalno, zar ne želimo svi još taj minut više..?

Da, jer smo uludo protratili sve prethodne pa bismo tim minutom da se iskupimo za sve, ili još gore- da protratimo i njega, a možda ga otimamo od nekoga ko bi zaista znao šta s njim?

Od koga otimamo? Naš život je vreme dato nama da ga…

Vidiš, te zablude se najviše plašim, zato i kažem: strah me je da ću biti suviše živ da se uplašim smrti…

Sasvim sigurno ne možeš suviše mrtav dočekati smrt, tako da…

Rekoh ti, plašim se da ću biti ljut na one što žale moju smrt jer to čine u nemoći da nađu razloga da se raduju mojemu životu!

Ne, mislim da upravo to žale- život!

A, zašto žaliti život?! Zašto žalit nešto tako veličanstveno? Zbog smrti puke?!

Pa, normalno je žaliti, aman…

Normalno je toliko koliko smo mi razrezali da jeste. Normalno je jer zapravo ne žalimo život već ono zdagubljeno vreme koje smo se plašili da živimo verujući da uvek ima još minut viška…

Čekaj, ne razumem…

Ni ja, priznajem, i toga me je ponajviše strah! Čini li ti se da smo postali narod preplašen smrti a nekad smo joj se radovali?

Radovali smrti?!

Ne umiranju, ne mislim na to. To je ništavan tren, smrti smo se radovali jer smo znali živeti, a smrt je potvrda da nisi uludo proživeo…

Da, jesmo donekle postali preplašeni smrću, slažem se…

E, zato umiremo! Umreti je tren, ništa, samo nastaviš tamo gde si bezličnim životom zastao i…

Dobro, a smrt je onda.?

Smrt je ono kad neće uludo i preplašeno ridati i naricati, žaleći sebe zapravo! Sećaš li se onda kada sam ti govorio da smo postali ljudi tišine, ljudi pristajanja, ljudi koji pokušavaju da zametnu trag sopstvenoj senki..?

Da!

Pa, nije li to strašnije od smrti?! To je umiranje! Svakodnevno. Svakog časa! Svakim udahom! Svakim pogledom! Svakom pomišlju da će za nama doći neki bolji i dostojniji da žive živote.

Zar nije normalno verovati i želeti upravo to?

Nije! Naravno da nije, čak je i bedno želeti tako šta!

Bedno je želeti da nas naslede bolji i dostojniji?

Da! Bedno je verovati da ne postoji ništa vrednije od života samog a očekivati da za nama stasaju neki koji će razumeti naš život u tišini i strahu a živeti svoj dostojnije negoli mi ove godine umiranja…

Ne razumem baš..?

A, razumeš li zašto u mrkloj tmini, sami pod svodom nebeskim razgovaramo šapatom?! Shvataš li da više čak ne zaziremo od tuđina već od sebe, a sebi smo postali najveći tuđini?

Shvataš li da se naprežemo ne bismo li u gluvoj tišini čuli jedan drugog, a tobož govorimo slobodno o slobodi?

Umiremo, dobri moj, svakom rečju jedan drugome koračamo ka rupi u koju ćemo ćutke leći slaveći „život“…


Izvor: Dva u jedan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Živim, dakle ne postojim

* Obavezna polja