U regionu se događaju “čudni” protesti, pre svega u Beogradu, Podgorici i Tirani, za koje organizatori tvrde da su “apolitični, ali da su usmereni protiv diktature i režima”. Ranije se slično mesecima događalo u Banja Luci, ali se čini da su pravi organizatori odustali. Protesti “Pravda za Davida” su prestali, a njegov otac se javio iz Austrije i rekao kako zabranjuje opoziciji da prikuplja političke bodove na smrti njegovog sina. Ovi protesti su apolitični u smislu da iza njih navodno ne stoji nijedna politička frakcija, iako dolaze da im daju podršku. Međutim, nemoguće da protesti protiv određene politike ili vlade, a sve u regionu zaslužuju više od kritike, budu “apolitični”.

“Apolitični protest” protiv određene politike je oksimoron i za neke od navedenih se po medijskoj podršci koju dobijaju od određenih kuća može zaključiti ko ih je podstaknuo i kome odgovaraju. Ipak, mora se priznati da vlasti reaguju prilično mlako, osim u Tirani, a policija gotovo ne interveniše. Barem ne u meri kao u Parizu ili drugim protestima koje smo videli u “uljudnoj i demokratskoj Evropi”. Ova tiha destabilizacija verovatno nema za cilj svrgnuti nijednu vladu, ali dugoročno može dati željeni učinak. Za razumevanje onog što se događa vredi pročitati kolumnu Aleksandra Pivovarenka, višeg istraživača na Ruskom veću za međunarodne odnose.

DINAMIKA ZA „BALKAN 2024.“

Temeljne promene u srednjoj i jugoistočnoj Evropi posledica su ne manje važnih promena u ekonomskom okruženju koje nadopunjuju nestabilni politički trendovi. U tom procesu je primetna određena dinamika. Pre globalne finansijske krize ovaj region bio je među najdinamičnijim regionima sveta. Međutim, nakon razdoblja uspona su srednja i jugoistočna Evropa ušle u teško razdoblje, propraćeno brojnim negativnim posledicama – privrednom recesijom, nedostatkom razvojne dinamike i slabljenjem bankarskog sektora. Na ovaj popis valja dodati odlike karakteristične za region, prvenstveno za zemlje bivše Jugoslavije i zapadnog Balkana, a to su visoka nezaposlenost, društveno raslojavanje, ekonomska migracija stanovništva u zapadnu Evropu, kao i teškoće za državu važnih korporacija, a ovde je živopisan primer kriza i restruktuiranje hrvatskog holdinga Agrokor.

Kao rezultat toga, ako je sredinom 2000-ih evroatlantska integracija bivših jugoslovenskih republika uopšteno ocenjivana optimistično, kako u samim republikama tako i u Briselu, već u prvoj polovini 2010. godine su počele preovladavati suzdržanije procene. Nizak odziv u Hrvatskoj na referendumu 2012. o pristupanju EU od samo 43 odsto i samo relativna popularnost evropske ideje u Srbiji i Crnoj Gori jasan su izraz tog trenda. Važno je napomenuti da je nivo poverenja u EU u Albaniji i Makedoniji, zemljama čije je članstvo u Evropskoj uniji proglašeno za najmanje verovatno, znatno veći nego u Srbiji i Crnoj Gori, koje se u srednjoročnom razdoblju smatraju kandidatima za članstvo u EU.

S obzirom na te okolnosti, za vreme početka krize u odnosima Rusije i Zapada 2014. godine Brisel je s pravom bio zabrinut zbog situacije u regionu jugoistočne Evrope, uzrokovane i osnovnim negativnim socio-ekonomskim trendovima i aktuelnim geopolitičkim trenutkom.

Vrhunac tih strahova bila je izjava Angele Merkel u oktobru 2014. da Rusija može igrati subverzivnu ulogu na Balkanu. Osećaj da Evropska unija počinje gubiti inicijativu u svojoj “mekoj moći” prisilila je Brisel u leto 2014. da započne takozvani Berlinski proces, koji se može definisati kao skup mera za aktivno preoblikovanje vlastite periferije. U okviru Berlinskog procesa postavljena su tri glavna zadatka:

– Rješavanje akutnih političkih sporova, uključujući i granične.
– Modernizacija infrastrukture, privrede, saobraćajnog sistema.
– Aktiviranje demokratskih procesa.

U februaru 2018. predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker objavio je “Strategiju EU za Zapadni Balkan”, iz čega sledi da Srbija i Crna Gora mogu biti primljene u Evropsku uniju do 2025. godine, uz zadržavanje “opipljive perspektive” za druge zemlje. Dakle, 2024. ili 2025. mogu postati još jedna prekretnica kada će zemlje u regionu možda dobiti odgovor o svojim evropskim izgledima.

Na protestima u regionu svuda se može videti stisnuta pesnica, pečat „Otpora“

Do 2014. godine opšta situacija na kontinentu nije odbacivala saradnju zemalja regiona s Rusijom, bez obzira na to je li reč o članicama EU, Sloveniji, Hrvatskoj i Bugarskoj, ili kandidatima za članstvo, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Međutim, u poslednje četiri godine se takva saradnja u Briselu smatra za otežavajuću okolnost.

U tom smislu je potrebno proceniti izglede Deklaracije o strateškom partnerstvu između Ruske Federacije i Republike Srbije, koja danas reguliše bilateralnu saradnju. Potpisana u maju 2013. godine, šest meseci prije početka “velike političke krize” Rusije i Evropske unije, deklaracija je bila izraz stare paradigme interakcije, koja se u sadašnjoj situaciji dovodi u pitanje.

Danas Beograd pozdravlja ideju saradnje s Rusijom, smatrajući to elementom svoje spoljnoopolitičke strategije “multipolarnosti”, baš kao i saradnju s Kinom, Sjedinjenim Državama, Turskom i drugim “centrima moći”. Istovremeno je pristupanje EU i dalje prioritet za službeni Beograd. Osim toga, vidljivo je i postupno približavanje NATO savezu, od kada su u oktobru 2018. održane prve NATO vežbe u Srbiji.

Sasvim je moguće da će s približavanjem 2025. godine, što je rok hipotetičkog ulaska Srbije u EU, strateška saradnja s Rusijom sve više biti sporno pitanje u dijalogu između Brisela i Beograda, naravno, ako se ne razvije odgovarajući modus operandi između Moskve , Beograda i Brisela uz uklanjanje većine sumnji i zadržavanje prava Srbije za “umereni” multivektorski pristup.

NOVI SUKOBI ZA STVARANJE EVROATLANTSKIH VOĐA

Situacija na Balkanu se uglavnom posmatra s tačke gledišta etničkog sukoba, koji je ili u vrućoj ili zamrznutoj fazi. Međutim, danas se problemi regiona ne mere samo ovom kategorijom. Štaviše, problem etničkog sukoba na Balkanu na neki način bledi u pozadini.

Jedan od najaktuelnijih problema danas je društveno-politička situacija, koja je daleko od sigurne. Poboljšanje ekonomske situacije jedan je od deklarativnih ciljeva transformacije narednih godina. Međutim, Brisel je prvenstveno usmeren na formiranje nove generacije političkih lidera u zemljama regiona koji će biti lojalniji evroatlantskoj ideji i usmereni samo na nju.

Budući da mnogi politički režimi u regionu (Vučićev u Srbiji, Đukanovićev u Crnoj Gori, Tačijev na Kosovu), već duže vreme žive po standardima izbornih ciklusa i kritika, uključujući i od strane liberalnih političara, treba pretpostaviti da je politička klasa bivše Jugoslavije osuđena na odlazak. Ovde imamo stvaranje nove stranke u Bosni i Hercegovini u septembru 2017. godine, koja proglašava nadnacionalnu reformističku ideologiju. U Makedoniji, uprkos uklanjanju vladajuće makedonske stranke VMRO i bega bivšeg vođe Nikole Gruevskog iz zemlje, američki stratezi demontažu stranke smatraju neprikladnom.

Konačno, u Srbiji se vlada Aleksandra Vučića suočila s krizom i trpi pritisak opozicije evroatlantske orijentacije koju predvode Liberalno-demokratska opozicija, pokreti „Dveri“ i “Dosta je bilo” i drugi. Na Kosovu i ne postoji liberalno-demokratska opozicija, ali to nije ni važno. Budući da je Balkan više objekt nego subjekt svetske politike, jačanje političke opozicije i stvaranje novih stranaka trebalo bi razmotriti zajedno s politikama zemalja koje imaju interese u regionu. Oni koji uspeju upravljati ovim trendom dobiće najpovoljnije pozicije u srednjoj i jugoistočnoj Evropi.

Vladimir Putin u Srbiji, januar 2019.

NOVA PRAVILA

Politička pitanja nisu ograničena na gore navedene aspekte. Društveno raslojavanje pitanja društvene konfrontacije čini relevantnijima, jer s jedne strane imamo “više” slojeve, kao što su administracija, oligarhija, deo visokoobrazovanih intelektualaca, a na drugoj društvo koje predstavljaju poreski obveznici, nezaposleni, samozaposleni i drugi deo visokoobrazovanih intelektualaca suprotnog mišljenja.

Naravno, prerano je govoriti o ponovnoj objavi marksističke “klasne borbe”. Međutim, sadašnje stanje daleko je od idealnog, a uspjeh nemejnstrim i polusistemskih političkih pokreta i stranaka koje su postigle značajan uspjeh na izborima od 2015. do 2017. to potvrđuju. Uprkos optužbama za “neozbiljnost” i “idealizam”, što je politička naracija nacionalnih medija, takve stranke su i dalje prisutne na političkom polju, a čak i grade pozicije.

Indikativne su u tom pogledu ocene hrvatskog pokreta „Živi zid“, koji je u maju 2018. godine postao jedina stranka u zemlji koja je dobijala sve veći rejting, a u smislu podrške od 14,5 odsto je izbila na treće mesto. Ispred su bili “teškaši” lokalne političke scene, Hrvatska demokratska zajednica s 26,6 odsto i Socijaldemokratska partija koja je 18,2 odsto.

iVrlo je verovatno da se ti “novi” politički pokreti neće moći u potpunosti ostvariti. Oni se susreću s određenim “dečijim bolestima” koje su posledica nemogućnosti uticaja na političko odlučivanje, pretvaranja istaknutih izjava u konkretne predloge, ograničavanje javne podrške u okviru protestnog biračkog tela.

S druge strane, ovi pokreti i njihovi vođe su prilično mladi. Oni nisu ograničeni na nacionalne dogme i predstavnici iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine međusobno vrlo uspešno komuniciraju. Značajno je da uz minimum resursa njihova agitacija nailazi na odgovor, jer se temelji na otvaranju aktuelnih problema društveno-ekonomske stvarnosti. Možda se navedeni pokreti u političkom smislu neće ostvariti, ali samo njihovo postojanje ukazuje na prisutnost određenog protesta. U uslovima kada je dominantni imperativ Brisela “pomirenje”, zapravo skrivanje postojećih etničkih problema iza paravana političke korektnosti, problem političke ideologije može doći do izražaja.

NOVE GEOPOLITIKE

Poslednjih godina je objavljeno više izvještaja koja govore o sve većoj povezanosti Balkana sa susednim regionima. Vrhunac je saobraćajna strategija EU objavljena u septembru 2018. godine, koja Balkan vidi kao kopneni koridor između Evrope i Azije.

Putin predaje cveće predsednici Hrvatske, Kolindi Grabar Kitarović

Oživljavanje ideje tranzitnih puteva i modernizacija evropskog Koridora 10, od Srbije do Makedonije i grčke luke Pirej i Soluna, podseća nas da je Balkan važna pristupna tačka južnoj Evropi, Mediteranu i za severnu Afriku. Kroz Balkan prolazi i kopneni tranzit na Bliski istok. Zbog toga je primetan fokus na region od strane Kine i Sjedinjenih Država, ključnih geopolitičkih konkurenata koji provode vlastite privredne projekte u srednjoj i jugoistočnoj Evropi.

Kina je sve uticajnija i jača kroz Format 16+1. SAD isto pokušavaju s LNG projektima u Poljskoj i Hrvatskoj. Naravno, problem tranzita energije s gasovodima TAP i TANAP, Turski tok i interkonektorima, koji utiče na interese zemalja EU, Rusije i Turske, je i dalje relevantan. Godine 2018. je najavljeno stvaranje nekoliko novih američkih vojnih baza u Albaniji i Grčkoj. Po prvi put Srbija je održala vežbe NATO saveza na svojoj teritoriji, iako nije članica Severnoatlantskog saveza, ali mu se pridružila s nizom temeljnih sporazuma. To ukazuje na promenu položaja regiona u vojno-strateškim planovima Sjedinjenih Država i NATO saveza.

Sasvim je moguće da govorimo o velikom premeštanju vojne infrastrukture južnog krila NATO saveza iz Turske, čiji su odnosi sa Sjedinjenim Državama u fazi hlađenja, na Balkan, koji pokazuje veću odanost Vašingtonu. Ako je ta hipoteza istinita, onda bismo trebali očekivati nastavak “natoizacije” regiona i stvaranje novog bastiona američkog uticaja u kojem će Rumunija, Bugarska i Ukrajina biti “prva linija”, a republike bivše Jugoslavije će biti “pozadinska zona”. Ta će okolnost odrediti prirodu političkih odnosa sa Srbijom s kojom SAD danas nastoje izgraditi partnerstvo.

Tako je, nakon kratkog razdoblja “predaha”, Balkan ponovno izložen riziku da postane zona u kojoj se kose interesi velikih igrača, uključujući Tursku, Veliku Britaniju, Sjedinjene Države, Evropsku uniju, Rusiju i Kinu. Posebnu pažnju na region pokazuju pojedine zemlje EU. Primjera radi, Italija, Austrija, Mađarska i Poljska bave se tranzitnim i političkim procesima, Bugarska se pridružuje makedonskim procesima, a zemlje Bliskog istoka imaju osnovu za ideološki uticaj.

Ako se politički prostor sve više bude približavao evroatlantskom prostoru, onda u smislu ekonomije, investicija i infrastrukture ovde nastaje presek interesa više zemalja, sklonih i saradnji i konfrontaciji. Stvaranje novog čvora protivrečja, u kombinaciji sa sve većom tranzitnom vrednosti regiona, verovatno će nakon kratkog vremena zaborava značiti povratak Balkana u prvi plan svetske politike.

NOVI KURS RUSIJE

Balkan je važan region za Rusiju, ne samo zbog bliskih istorijskih veza, već i zbog promenjive situacije u svetu. Formiranje velikog kontinentalnog tranzitnog puta od Evrope do Azije, uz zaobilaženje Rusije, može biti izazov za rusku ekonomiju i dovešće do njenog isključenja iz globalnih međusobnih veza. Povlačenje Rusije s Balkana u političkom smislu može dovesti do povećanja napada od strane njenih konkurenata u istočnoj Evropi i naposletku osnaživanja vojnog prisustva NATO saveza na Balkanu, što bi pojačalo pritisak na južnu Rusiju. Sve to je temelj za održavanje uticaja Rusije u jugoistočnoj Evropi.

Od 2000-ih. ruski pristupi odnosima s balkanskim zemljama vođeni su nepromenjivim imperativima koji i danas traju. Međutim, procesi u jugoistočnoj Evropi postaju sve dinamičniji, stoga taj pristup više nije relevantan. Situacija s ulaskom Crne Gore u NATO je postala neugodno “zvono uzbune”, prisiljavajući Moskvu da razmisli kolika je efikasnost ruske diplomatije. Kao što pokazuje diplomatski skandal između Rusije i Grčke u leto 2018. godine, odnosi s drugim zemljama, koje se obično nazivaju nekom vrstom ruske “orbite”, mogu se ohladiti. U tom smislu, nisu u potpunosti isključene ni promene u odnosima sa Srbijom, koja kombinuje slobodnu retoriku s evroatlantskim nagibom.

Ako uzmemo u obzir da je cilj Rusije spriječiti širenje NATO saveza, onda je mnogo toga već propušteno. Vrlo je verovatno da će se Makedonija pridružiti NATO-u, a Srbija već sprovodi vežbe Severnoatlantskog saveza na svojoj teritoriji. S druge strane, širenje NATO-a uopšte ne znači rešavanje unutrašnjih problema regiona, koji postaju hronični. Sasvim je verovatno da evroatlantske integracije neće biti lek za ove probleme i Balkan će se morati vratiti modelu “kolektivnih garancija”. Rusija mora biti spremna na to.

Susret Putina i Tačija u Parizu

Primer Bugarske i Hrvatske pokazuje da se bilateralni odnosi u roku od tri do četiri godine mogu preokrenuti, od solidarnosti s NATO savezom i torpedovanja ruskih projekata do toplih i uljudnih diplomatskih poseta i izjava o saradnji. Primer Grčke, gde kombinovanje saradnje u naoružanju s Rusijom u raspoređivanju novih baza NATO saveza, uz temeljne sporazume vezane za NATO, ali zadržavajući neki oblik partnerstva s Rusijom, dokazuje da su situacijska diplomatija i dvostruka rešenja još uvek moguća.

Verojatno će se zbog složenosti privrednih pitanja situacija promeniti i jednog dana se na primeru Srbije i Grčke može stvoriti oblik kompromisnog formata Rusija-NATO. Međutim, isto tako je moguće da će se uz prevlast evroatlantskog tabora zahtevi vezani za političku lojalnost bloku povećati.

Prema našem mišljenju, situacija u regionu u nadolazećim godinama će postati složenija. Stoga bi ruski diplomatski pristupi trebali postati manje formalistički. Oni bi se trebali temeljiti na dubokom razumevanju regionalnih trendova i trebali bi biti usmereni na “ekskluzivno” partnerstvo ne s odabranim zemljama, nego sa svim zemljama u regiji. Sve veća složenost spoljnopolitičkih pitanja povećava verovatnost stvaranja situacijskih saveza u regionu između Rusije, Kine, EU, Sjedinjenih Država, Turske i drugih aktera.

U sadašnjoj situaciji s više vektora, istorijski uticaj Rusije može biti zamenjen uticajem drugih spoljnih sila. Međutim, Rusija može postati strana sa kojom će partnerstvo za mnoge biti poželjnije. Ali za stvaranje tih preduslova je potrebna veća posvećenost napora ruske diplomatije u jugoistočnoj Evropi.


Izvor: Logično

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Balkan pred novom erom

* Obavezna polja