ponomareva-01Odlazeća godina okrenula je postpreuređenu stranicu svetske istorije. „Privilegija da se sprovodi nezavisna spoljna politika“ (V. Putin), koja je realizovana pripajanjem Krima Rusiji i takođe potpunim odbijanjem evroatlanske pozicije prema Ukrajini, doveli su do ozbiljnog konflikta naše zemlje i integralnog Zapada. U ovu situaciju sve sličniju duhu hladnog rata i reanimiranog principa „ko nije s nama, on je protiv nas“, uvučene su, prirodno, balkanske zemlje. Za većinu njih geopolitička pomeranja koja su se desila postala su ozbiljan socijalno-ekonomski i politički izazov.

Inicirane od SAD i podržane od EU, sankcije protiv Rusije ne samo da su udarile najbolnije upravo po balkanskim zemljama nego su konačno izazvale njihovu maksimalnu zavisnost od Brisela i Vašingtona. U vezi s tim, definitivno su se raspršile naše iluzije u odnosu na još jednog istorijskog saveznika Rusije – Crnu Goru. Jedanaestog aprila 2014. godine Podgorica se pridružila individualnim sankcijama EU, uvedenim protiv 33 ruska građanina i proruskih krimskih političara. To je bilo prvo u istoriji otvoreno istupanje protiv politike naše zemlje. Tog dana moje kolege i prijatelji iz Srbije i Republike Srpske poslali su mi nekoliko desetina pisama sa jednim čuvenim citatom: „Ko ne bude veran sestrinskoj Rusiji, neka je proklet triput i još tri hiljade“ (Sv. Petar Cetinjski). I pored toga što je ovaj akt osudio mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije, i pored snažnog odbijanja takvog neprijateljskog koraka vlade M. Đukanovića od strane građana, bez obzira na oficijelna „žaljenja“ izrečena u Moskvi, političko rukovodstvo Crne Gore – očigledno težeći da potvrdi svoju kandidaturu za članicu EU – konačno je izabralo. U maju i oktobru 2014. godine Podgorica se pridružila novom paketu sankcija.

ZAHVALNOST SRBIJI I SRPSKOJ

U principu, takvo ponašanje današnje Crne Gore bilo je predvidljivo. Ova zemlja je samovoljno napustila finasijski suverenitet još 2000. godine, prešavši na nemačku marku, a 2002. godine na evro. U oktobru 2008. godine Podgorica je priznala nezavisnost Kosova, konačno srušivši vekovno srpsko jedinstvo. Štaviše, ova zemlja otvoreno sprovodi kurs zbližavanja sa NATO. Tako da je pridruživanje Crne Gore prinudnim merama od EU i SAD – pre zakonomernost nego neočekivanost. I za rusku spoljnu politiku to je veoma jasan postupak – neophodni zaključci već su izvedeni.

Jedine koje se među balkanskim zemljama nisu pridružile sankcijama protiv Rusije, pri tom nisu članice EU, su Srbija i Republika Srpska. Bez obzira na ozbiljan pritisak iz Brisela, predsednik vlade Srbije A. Vučić u oktobru 2014. godine je izjavio: „Srbija je na delu pokazala da je ona prijatelj Rusije, i ne samo onda kada je Rusiji bilo lako ili kada je svima sve jednostavno, nego i u teškim trenucima. Srbija nije nikada uvela sankcije protiv RF, i dalje me čak sramota govoriti o tome, ali Srbija neće uvoditi nikakve sankcije RF“. U uslovima rusofobije koja sve više jača (koja je uporediva sa onim što je bilo uoči Krimskog rata) te reči su skupe.

Jako želim da verujem, da bez obzira na stalni pritisak, Beograd neće nikada uvesti sankcije protiv Rusije. U toku nedavne posete Državnoj Dumi RF to je još jednom potvrdila predsednica Narodne skupštine Maja Gojković: „Srbija ni pod kakvim uslovima neće promeniti glavne principe odnosa sa Rusijom“. Sergej Nariškin je u svom govoru naglasio da se Rusija ne samo sa poštovanjem nego i sa ogromnom zahvalnošću odnosi prema tome što „Srbija nije podlegla pritisku od strane Brisela i Vašingtona i nije se pridružila antiruskim sankcijama, tom instrumentu ekonomske i političke ucene“.

Iste takve riječi zahvalnosti idu na adresu vlade i naroda Republike Srpske.

bilbord-putin

SARADNJA SA SRBIJOM POSLE JUŽNOG TOKA

Ovde treba napomenuti da, uprkos željama evro-činovnika, od uvođenja sankcija srpske zemlje imaju samo korist. Tako su u oktobru 2014. godine bili postignuti ugovori o kvoti za isporuku u Rusiju automobila FIAT srpske proizvodnje (sklapaju se u Kragujevcu) i isporuci mlečnih proizvoda. Na današnji dan Srbija isporučuje poljoprivredne proizvode u Rusiju za 130-150 miliona dolara. Tada su već bili postignuti dogovori shodno kojima bi u dosta kratkom vremenu te isporuke mogle dostići 500 miliona dolara. Planira se da opšta robna razmena ove godine, bude povećana nekoliko puta na račun srpskog izvoza u Rusiju. Sve će se to odraziti na ekonomiju Srbije, tj. stimulisaće njen razvoj, stvoriti nova radna mesta i povećati međusobnu robnu razmenu. Rastu takođe i ruske investicije u srpsku ekonomiju: danas su one dostigle tri milijarde dolara. Predvodnik naše međusobne saradnje kompanija NIS povećala je svoj promet za 14 odsto, prihodi budžeta Srbije značajno se obezbeđuju na račun ove kompanije. Ruski ulagači već su investirali dve milijarde dolara i spremni su da ulože još milijardu. Druge naše kompanije, takve kao Lukoil, već su investirale 300-400 miliona dolara i spremne su da dalje razviju saradnju. Ovde možemo još pomenuti i dogovore o modernizaciji preduzeća Petrohemija. Učešćem OAO RŽD (Ruskih željeznica) i ruskom kreditnom podrškom ostvaruju se projekti rekonstrukcije i modernizacije železničke infrastrukture Srbije. Robna razmena 2014. godine dostigla je dve milijarde dolara.

U isto vreme, prošla godina donela je ozbiljno iskušenje ne samo rusko-srpkim odnosima, već i regionu. Posle dugih i teških pokušaja da počne gradnja gasovoda povoljnog za niz balkanskih zemalja, Rusija je odustala od gradnje Južnog toka (JT). Treba priznati da je među balkanskim državama glavna kočnica u realizaciji ovog projekta bila Bugarska – zemlja sa krajnje nestabilnom političkom situacijom i samo uslovnim suverenitetom. Biti zavistan od američkih tutora, bez kojih bugarski političari ne donose nijednu ozbiljnu odluku, sa ruske strane se smatra nesvrsishodnim pa je doneta odluku o transportu plavog goriva preko Turske.

Rezultat toga je da je 1. decembra 2014. godine u toku državne posjete Turskoj Vladimir Putin izjavio da Rusija u postojećim uslovima ne može nastaviti realizaciju projekta Južni tok, između ostalog i zbog nekonstruktivne pozicije EU. Za zadovoljenje potreba Turske RF će sagraditi novi gasovodni sistem. Jedanaestog decembra Evropska komisija je dobila zvanični dokument ruske strane o tome da je projekat Južni tok obustavljen. Kako je ocenio u vezi s tim bugarski analitičar G. Kolarov, „koprcanja premijera Borisova, koji je na početku podržavao Južni tok, a zatim nastupao protiv tog projekta, dok sada pred licem praktično neizbežne krize vlade i raspada koalicije koju predvodi, kaže da je Južni tok Bugarima ipak potreban, ali to više ne prihvataju ni u Briselu ni u Moskvi“. Kao rezultat toga, u Bugarskoj se nazire nova socijalno-ekonomska i politička kriza, koja po snazi može da prevaziđe sve prethodne. Što se tiče dalje sudbine ruskog energetskog projekta, upravo u skladu sa poslednjim dogovorima Moskve i Ankare, od 1. januara 2015. godine, Turska će kupovati ruski gas po ceni sniženoj za 6 odsto, a iz Rusije ka Turskoj biće sagrađen novi gasovod snage 63 milijarde kubnih metara godišnje. Ovde treba napomenuti da je Južni tok takođe projektovan za snagu od 63 milijarde kubnih metara gasa. Otpremna tačka za nove cevi će biti već sagrađena kompresorska stanica Ruskaja. Odgovarajući u Ankari o sudbini projekta Kužni tok Putin je kazao: „Ako Evropa ne želi da on bude realizovan, znači da on neće biti realizovan. Mi ćemo preusmeriti vodove naših energo-resursa na druge regione sveta uz pokretanje i ubrzanu realizaciju projekta za kondezovani prirodni gas. Izlazićemo na druga tržišta pa Evropa neće dobiti te količine, u svakom slučaju ne iz Rusije.“

PROMENA PRAVCA RUSKOG PRODORA NA BALKAN

„Rezultat je: balkanske zemlje i Evropa zasad su na gubitku. Pobedile su Rusija i Turska. Sada će se ruski gas prodavati zemljama članicama EU, ali ne preko Bugarske, Srbije, Mađarske i Austrije, nego preko Turske. Sada se Rusija pokazuje sposobnom da potisne konkurente s gasnog tržišta Južne Evrope mnogo uspešnije nego što bi to bilo moguće uraditi pomoću Južnog toka. Osim toga, Turska ne samo da uspešno rešava problem svoje energetske bezbednosti nego i na račun gradnje ogromnog podzemnog skladišta gasa na tursko-grčkoj granici učvrstiće ulogu centra distribucije energo-nosioca u narednoj deceniji. Samim tim će ozbiljno ojačati pozicija Ankare kako u Istočnom Sredozemlju, tako i na Balkanu.

„Lukavstvo istorije“, setimo se Hegela, pokazalo se u tome da su bugarski političari, popustivši pod pritiskom Vašingtona i Brisela, svojim odustajanjem od gradnje Južnog toka široko otvorili vrata za pojačani turski uticaj u regionu, što će bez sumnje imati ogromne posledice ne samo za Bugarsku nego i za čitavu balkansku regiju. U isto vreme rusko-turski ugovori jačaju upravo evroazijsku matricu međunarodne politike. Činjenično, Rusija ostaje na Balkanu, menjaju se samo zone „ulaza“ u region. Ispada, da je, uplašivši se „prekomernog jačanja ruskog uticaja na Balkanu“, Evropa omogućila jačanje na jugoistoku Starog svijeta ne samo Moskve nego i Ankare.

Ipak, sudbina Južnog toka nije konačno rešena, kao ni energetska budućnost zemalja u koje je trebao da dođe gas iz ovog gasovoda. Gazprom je zainteresovan, kao i ranije, za isporuku gasa u Italiju, Srbiju, Austriju, Mađarsku, Hrvatsku, Sloveniju, a takođe i u BiH. Zato treba ozbiljno misliti o tome kako dostaviti gas ovim zemljama zaobilazeći Ukrajinu, koja je u plamenu. Moguće je da će se projektu pridružiti Rumunija, koja je svojevremeno konkurisala sa Bugarskom za pravo da postane učesnik projekta Južni tok.

Osim toga, moramo priznati da, nažalost, politička budućnost Turske izaziva masu pitanja. Na granicama Turske irački i sirijski Kurdi ratuju sa borcima Islamske države. Nestabilan je položaj i Erdoganove partije: sve češće među analitičarima zapadne štampe čuju se mišljenja o mogućoj „obojenoj revoluciji“ u Turskoj sa ciljem da se destabilizuje režim i, kao posledica, da se sruši energetski ugovor sa Rusijom. U hibridnom ratu koji vodi Zapad protiv naše zemlje, sva sredstva su dobrodošla.

putin-erdogan-3

SRBIJA NA UDARU SAD

U poređenju sa Bugarskom, srpsko rukovodstvo je samostalnije u donošenju rešenja. Umnogome je to uslovljeno činjenicom da Srbija još nije postala članica EU mada od 1. januara 2015. godine na njenoj teritoriji počinju da deluju svi zakoni EU. Posledice takvog koraka neće biti lake. U isto vreme sama činjenica istorijskih i političkih veza naših naroda ne dozvoljava čak evrocentričnim političarima da izmene raspoloženje većine Srba, koji su jasno na strani naše zemlje. Bratski odnosi među našim narodima, koji se uz to stalno razvijaju, nisu po volji vlastima u SAD i EU. Da bi delovali protiv pojačanog ruskog prisustva u balkanskoj regiji, naši zapadni kontragenti pokušavaju pomoću tehnologija političkih prevrata, već proverenih na raznim tačkama planete, tzv. revolucija sa pridevima. U ovom momentu postoje mnogobrojni podaci prema kojima će na proleće 2015. godine SAD pokušati ostvariti u Srbiji sledeću obojenu revoluciju, pri čemu će to raditi snagama proruski nastrojenih patriota.

Većina analitičara slaže se u tome da je „puštanje“ na lečenje iz zatvora Haškog tribunala lidera SRS, Vojislava Šešelja, ima jedan cilj – da se  oko njega okupe najradikalniji i pritom proruski nastrojeni mladi ljudi, koji su opozicija vladi Nikolić-Vučić, a koji su nekada bili saradnici i sledbenici Šešelja.

I zaista, neosuđeni zatvorenik Ševeningena već vodi aktivnu kritiku politike sadašnje srpske vlasti. Porastu nezadovoljstva doprinosi socijalno-ekonomska situacija u zemlji. Tako, prema najoptimističnijim prognozama, nezaposlenost premašuje 25 odsto, što je ozbiljna socijalna osnova za proteste. Šešelj vlast prirodno neće dobiti, tim više što je on zaista veoma bolestan, ali, koristeći njegovo ime za protestne nastupe, moguće je ozbiljno i dugo destabilizovati situaciju u zemlji. Uz to, moguće je na takav način zabiti klin u sadašnje srpsko-ruske odnose.

Gradeći našu politiku na Balkanu, ne treba prosto pratiti razvoj situacije, čiji su scenaristi zapadni politički tehnolozi, nego i aktivnije delovati – raditi sa omladinom, širiti svoje informativno prisustvo u regionu, jačati ekonomske veze. U nizu pozitivnih koraka u tom pravcu treba pomenuti otvaranje 2014. godine internet kanala Glas Rusije na srpskom jeziku i predstavništva Rusija danas u Beogradu. Aktivira se takođe najšira humanitarna saradnja između Srbije i Rusije. Među najznačajnije događaje prethodne godine treba pomenuti učešće Vlaadimira Putina na proslavi 70 godina oslobođenja Beograda od nacističkog okupatora, premijeru filma nikite Mihalkova „Sunčanica“, zatim otkrivanje spomenika Nikolaja II, na koga Srbi gledaju kao na svog nacionalnog junaka, spasitelja i zaštitnika. Tu su i poseta patrijarha Kirila, održavanje čitave serije konferencija i okruglih stolova posvećenih stogodišnjici početka Prvog svetskog rata, zajednička antiteroristička obuka VDV Rusije i Srbije. Veliki posao obavio je Fond podrške javne diplomatije A. M. Gorčakova Balkanskim dijalogom, koji je u u veoma složenoj političkoj situaciji u maju 2014. godine otvorio u Srbiji Sergej Nariškin. Sankcije koje je EU uvela glasogovorniku Državne dume nisu mu smetale da dođe u posetu Beogradu. Mada su skoro do poslednjeg dana trajala usaglašavanja o poseti, do kraja su postojale sumnje u mogućnosti njenog ostvarenja. Stvar je u tome, da je na srpsko rukovodstvo vršen ozbiljan pritisak. Srbima se nedvosmisleno govorilo da shvate da je glasogovornik Državne dume – neželjeni gost.

RAT ZA BALKAN SE NASTAVLJA

Balkan je uvijek bio i ostao posebna geopolitička i geo-ekonomska zona, gde se sudaraju interesi vodećih igrača svetske politike. U savremenim uslovima borba za teritorije, uticaj i resurse ne samo da ne slabi već joj je naprotiv pridružena narastajuća nestabilnost na globalnom i regionalnom nivou. Rusija, budući najveća svetska država, kao i njeni balkanski saveznici, pre svega Srbija, prirodno su uključeni u tu konfrontaciju. U ovakvim uslovima kao nikada potrebni su novi prilazi evropskim i globalnim problemima bezbednosti i saradnje. Ključnu ulogu u izradi takvih prilaza mora odigrati javna diplomatija koja se naročito formirala i realizuje se u strukturama kakve su MGIMO; RSMD, Fond Gorčakov. Mi treba ne samo da nastavimo nego i da maksimalno proširimo svoju humanitarnu prisutnost u regonu, što će ozbiljno pojačati spoljno-političke pozicije Rusije. Bitka za Balkan se nastavlja.

Autorka je profesor na katedri za uporednu politikologiju MGIMO

Finalna obrada teksta – CEOPOM-Istina


Izvor: Portal MGIMO/Evroazija info

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bitka za Balkan se nastavlja

* Obavezna polja