Aleksandar PavićTermin iz naslova koji je, objašnjavajući koncept tekućih evroazijskih integracija, nedavno upotrebio ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Čepurin,[1] više nego realno oslikava osnovnu karakteristiku koja krasi ovaj najnoviji integracioni proces koji bar idejno pretenduje da obuhvati najveću zemaljsku masu na svetu. Realno – za one koji ne prihvataju retoriku koja neposredno ili posredno dolazi iz zapadnih centara moći kao svoju jedinu „realnost“ ili uputstvo za razmišljanje.

Koncept evroazijskih integracija koji se (za) sada delatno sprovodi na državnim prostorima Rusije, Belorusije i Kazahstana i treba da kulminira u prvom delu 2015. u obliku Evroazijskog ekonomskog saveza, može se gledati na dva načina: 1) kao „konkurencija“ EU, što je stav koji se ukorenio u glavnim zapadnim prestonicama i njihovim vazalskim ispostavama, i 2) kao popravni ispit za veći deo Evrope, prilika da se kontinent polako vrati korenima ideje mirne evropske saradnje. To je Evropa kakvu je želeo ne samo Degol nego i svaki Evropljanin koji drži do svoje nacije, tradicije i dostojanstva – Evropa nacija koje dobrovoljno sarađuju u oblastima od zajedničkog interesa ili težnji. Nacija oslobođenih političkog imperativa serviranog odozgo, koji daje prednost kako otuđenim nadnacionalnim birokratijama, tako i neizgovorenim ambicijama o uspostavljanju jednog post-modernog imperijalnog sistema – „naprednijeg“ utoliko što car nije toliko go koliko je nevidljiv, kao što je, ako ne nevidljiv a onda u najmanju ruku maglovit i izvor milosti uz pomoć koje vlada, a koji je zamenio odavno diskreditovanu „milost Božiju“ nekadašnjih „apsolutističkih“ vladara, bez čije duhovno-materijalne zaostavštine današnja evrokratija, osim beskrajnih tomova birokratskih propisa i neimarskog oživljavanja Vavilonske kule kao mesta sadašnjeg „Evropskog parlamenta“, ne bi imala čime da zaseni svet.

Nema boljeg mesta od Srbije da se uvidi suštinska razlika između ove dve alternative (da, dobro ste čuli – alternative!). S jedne strane imamo navodno dobrovoljne EU-integracije, u kojima je svaki korak Srbije skopčan sa uslovljavanjima koja zadiru u sve pore državnog i političkog života zemlje i, što je najvažnije, njenog suvereniteta. Od imperativa održavanja gej-parada po cenu ljudskih žrtava, pisanja „novih“ istorija, otvaranja granica za uvoz visoko subvencionisanih proizvoda iz EU, obaveze prodaje plodne zemlje strancima, pa do pregovaranja sa osvedočenim teroristima i osumnjičenim trgovcima drogom, robljem i ljudskim organima i „normalizacije odnosa“ sa sopstvenom pokrajinom – to je to nimalo diskretno carstvo nužnosti koje bi dobro (pod)plaćeni „idealisti“ da nam predstave kao „bezalternativni“ raj na zemlji, gde navodno živi „sav normalan svet“.

vuk-tadicPri tome, cela ta priča o nekom navodnom „evrofanatizmu“ sadašnjih vlastodržaca u Srbiji nije za ozbiljnu diskusiju. Parafrazirajući jednu američku opasku, za onoga koji iskreno veruje da Vučić, Nikolić, Dačić, Vulin i cela preostala bulumenta verbalnih junaka iz 1990-ih od srca, iz čiste ljubavi prema narodu (ako ne vernosti raznim zakletvama koje su dosad ispolagali), svake noći posle čitanja Žana Monea sanja svetlu evropsku budućnost za koju je spremna i život da položi (jer to je definicija fanatizma), i to ne samo kroz štrajk žeđu – ima jedan most koji bi gomila američkih trgovaca htela da mu ponudi po vrlo povoljnoj ceni. Može i Đilasov…

Budimo ozbiljni. Ono što je odavno postalo jasno je da su dva noseća stuba EU-integracija u Srbiji 1) „štap“ javnog uslovljavanja pretežno namenjen zastrašivanju šire javnosti od „nesagledivih posledica“ odustajanja od istih i 2) „šargarepa“ za ceo koruptivno kontrolisani establišment čiji je najvažniji zadatak da zemlju što čvršće drži na navodno bezalternativnom kursu. S’est la civilisation EUropéenne…

S druge strane, imamo sledeće: „U čemu su prednosti Evroazijskog projekta? Kao prvo, jedan od najvažnijih ciljeva evroazijske integracije jeste udruživanje snaga radi modernizacije industrije njegovih članica. Kao drugo, jasna pravila unutar Jedinstvenog ekonomskog prostora svrstaće ga među najmanje birokratizovane međudržavne oblike udruživanja. Kao treće, princip ravnopravnosti i poštene konkurencije, koji je osnovna pretpostavka procesa udruživanja, ne deli učesnike ove biznis-zajednice na „prvu” i „drugu” kategoriju. Dobro su govorili naši preci: ‘Nije u sili Bog, već u Pravdi’.“[2]

Udruživanje snaga radi napretka, jasna pravila koja smanjuju umesto da povećavaju birokratiju, ravnopravan tretman učesnika… Ni pomena o mešanju u unutrašnje uređenje ili običaje zemlje-članice, nikakvih moralnih propovedi iz usta političara koji sa manje ili više uspeha sublimiraju resantiman poraženih sila iz Prvog i/ili Drugog svetskog rata, ili projektuju grehe sopstvenih imperijalnih prošlosti na neke nove „varvare“ u „posrnulim državama“. I sad bi neko da nas ubeđuje da bi „sav normalan svet“ izabrao onu prvu opciju? Kako da ne bi…

Očekivano, biće ih koji će se uhvatiti za sadašnji žalosni slučaj Ukrajine, kao dokaz da (i) Rusija koristi „brutalne pritiske“ kako bi privolela druge zemlje da se priključe evroazijskim integracijama.[3] Ali šta se to iz zapadnih prestonica zapravo očekuje? Po rečima Viktora Spaskog, direktora Departmana Evroazijske ekonomske komisije za razvoj integracija:

„Premijer Ukrajine Nikolaj Azarov priznao je da bi njegova zemlja morala da uloži 165 milijardi evra da bi se prilagodila evropskim tehničkim pravilima. Eto, o čemu se radi! Pretpostavimo da Ukrajina postaje pridruženi član Evropske unije. Već sledećeg dana bi roba iz EU preplavila ukrajinsko tržište. Ta ista roba bi mogla da nagrne na teritoriju RF. Evo konkretnog primera sa piletinom. Ukoliko se uvozi iz EU u RF – carina je 20 odsto, a ako dođe u RF preko Ukrajine – onda bez carine. Zainteresovanih u Evropi i Ukrajini da tako zarade 20 odsto ima mnogo. E, to ne može!“[4]

zastava-srbija-rusija-evropska-unija

Dakle, Zapad s punim pravom nekadašnjih božijih pomazanika očekuje ne samo da Rusija treba da pristane na obesmišljavanje sopstvene carinske unije, već i da će faktički bankrotirana Ukrajina sama da plaća za privilegiju obećanog (ali ne i garantovanog) EU članstva. Uostalom, to je dobro opisao ukrajinski premijer Azarov:

„Glavna kompenzacija (za zaustavljanje EU-integracija) za Ukrajinu je očuvanje trgovinsko-ekonomskog režima sa Ruskom Federacijom. Čekali smo pomoć MMF do poslednjeg trenutka. Dobili smo samo obećanje kredita od četiri milijarde dolara. Do poslednjeg časa smo čekali i da nam Brisel kaže na kakvu kompenzaciju gubitaka od zaštitnih mera Rusije i Carinske unije možemo računati. Nismo dobili pravi odgovor, pa se vlada Ukrajine našla pred izborom – ili da potpiše sporazum sa EU bez ikakvih kompenzacija ili da napravi pauzu u približavanju EU.“[5]

Kao i obično, Zapad sistematski i ciljano zamenjuje teze. Pravi „brutalni“ pritisci potiču upravo s te strane sveta. Štefan File sad čak najavljuje i „ojačanu saradnju“ sa ukrajinskim opozicionim partijama, što je otvorena najava mešanja u unutrašnje stvari zemlje.[6] I tu bi nosioci evroazijskih integracija, pored sve diskrecije i šarma procesa koji zastupaju – mogli malo da se zamisle: ako moćni zapadni suparnik javno i otvoreno ojačava pozicije sopstvenih pristalica, da li je ipak dozvoljeno u takvom okruženju jačati pozicije (istinskih, a ne presvučenih) evroazijskih prijatelja? To, naravno, nije pitanje samo za Ukrajinu…


[2]Isto


Izvor: Fond Strateške kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Diskretni šarm evroazijskih integracija

* Obavezna polja