Nebojša KatićO Rusiji i Rusima

Uzmite i to da se danas ratuje ne samo oružjem nego i umom, a ova poslednja okolnost je, složićete se sa mnom, po nas veoma neugodna. (Dnevnik pisca 1873, str. 105) [1]

Ili se konačno propiju ili, pak, za desetak rubalja više ostavljaju sve, beže nekuda, čak beže bez novca u Ameriku, da tamo „osete slobodu rada u slobodnoj državi“… Tamo, u Americi, njega nekakav gnusni preduzimač izrabljuje grubim radom, pljačka ga, pa čak i pesnicama tuče, a on posle svakog udarca srećno uzdiše: „Bože, kako su ovakvi udarci pesnicama u otadžbini grubi i nazadni, a kako su ovde plemeniti, prijatni i liberalni!“ (Dnevnik pisca 1873, str. 109)

Još je Hercen govorio da Rusi u inostranstvu ne umeju da se ponašaju u društvu… (…) A sve to zbog onog duboko usađenog ubeđenja da je lice koje Rus ima – obavezno ništavno i do stida komično lice, pa je potrebno uzeti neko drugo lice, francusko ili nemačko; tako ga, veruje, neće prepoznati. (Dnevnik pisca 1873, str. 136)

Dva veka se izgrađivao takav tip prema obaveznom principu koji je tada proklamovan u našem društvu: nikada i ni po koju cenu ne biti svoj, uzeti drugo lice a na svoje pljunuti, stideti se sebe i truditi se da ne ličiš na sebe – i rezultat je bio potpun. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)

Dva veka odvikavanja i od najmanje samostalnosti u karakteru, i dva veka pljuvanja na svoje rusko lice, razvili su rusku savest do takvih beskraja od kojih… no, šta se može očekivati, šta vi mislite? (Dnevnik pisca 1873, str. 141-142)

Mučno je videti tamo u inostranstvu kako se izvozi i kolonizira već dvadesetak godina naša inteligencija – kako se od našeg čistog, svežeg i odličnog ruskog materijala stvara bedni međunarodni ološ, nešto bezlično što nema karaktera, nacionalnog osećanja, nešto što je bez otadžbine. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 165)

No, za sada se naši [zemljoposednici] šetaju po inostranstvu, po gradovima i banjama Evrope, podižu cene po hotelima, vuku za sobom kao bogataši svoje guvernante, svoje bonnes na uslugu svojoj deci koju odevaju u engleska odela. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 167)

Ljude ni za kakve novce ne možemo kupiti ni na kakvoj pijaci; njih vekovi stvaraju, a vekovi – to je vreme, godine, čak i u nas gde vekovi odavno ništa ne vrede. Čovek ideje i samostalne nauke, aktivan čovek stvara se samo u toku dugotrajnog samostalnog života nacije, kroz njen vekovni mukotrpni rad – rečju, njega stvara ukupni istorijski život zemlje… Nemoguće je veštački požurivati nužne i nepromenjive istorijske momente u životu naroda. (Dnevnik pisca 1873, str. 106-107)

dostojevski_500x300

Majke piju, deca piju, crkve su opustele, očevi se bave razbojništvom… ali kakav se rad može organizovati sa ovolikim kafanama? (Dnevnik pisca 1873, str. 108)

Novcima sve mogu da kupim, počasti, uvaženja, mogu svakoga da potkupim, mogu iz svega da se otkupim. Teško je predstaviti sebi ovu okorelost srca mladog čoveka koji je odrastao u jednom od tih bogatih domova. (Dnevnik pisca 1876, str. 338)

To je nama potrebno [osvajanje Azije] jer se Rusija ne nalazi samo u Evropi nego i u Aziji, zbog toga što je Rus ne samo Evropljanin nego i Azijat. I više od toga: mi imamo više nade u Aziji nego, može biti, u Evropi. I još: što se tiče naše buduće sudbine Azija je, može biti, naša najvažnija ishodišna tačka… Treba se osloboditi onog lakejskog straha da će nas u Evropi nazvati azijskim varvarima, da će nam kazati da smo više Azijati nego Evropljani. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 514)

O Rusima i Evropi

Pred evropskim autoritetima, Rus se kao što je poznato, sa zadovoljstvom i žurno klanja čak ne razmišljajući mnogo; posebno u takvim slučajevima on se ne upušta u razmišljanja. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)

Sve to opominje na našu, može biti još dugu, usamljenost u porodici evropskih naroda, na one greške Evropljana u procenama o Rusiji koje će potrajati još u budućnosti, to govori o njihovoj očitoj sklonosti da o nama sude po onom lošem, pa možda objašnjava onu upornu, opštu, na nekakvom gadnom i snažno neposrednom osećanju zasnovanu mržnju koju Evropljani gaje prema nama, to objašnjava i onu odvratnost njihovu prema nama kao prema nečemu gadnom, pa čak i onaj nekakav sujeverni njihov strah pred nama, pa i sam onaj – večni, davnašnji, stari prigovor njihov upućen nama: da mi, navodno, nismo uopšte Evropljani… Mi se, razume se, ljutimo, i iz sve snage se upinjemo da dokažemo da smo Evropljani… (Dnevnik pisca 1873, str. 81)

Evo, tu je početak zla: u tom prenošenju, nasleđivanju ideja, u onom vekovnom nacionalnom gušenju u sebi svake nezavisnije misli, u pojmu o položaju Evropljanina koji se može dostići samo uz obavezan uslov nepoštovanja prema sebi i prema ruskom čoveku! (Dnevnik pisca 1873, str. 150)

Imajte na umu, gospodo, da svi ti vaši uzvišeni evropski učitelji, vaša svetlost i vaša nada – Mil, Darvin, Štraus – na začuđujuće zanimljiv način ponekad gledaju na moralne dužnosti savremenog čoveka… Može biti da je to tako, možda su ciljevi svih tih savremenih vođa evropske progresivne misli čovekoljubivi i veličanstveni. Ali, meni izgleda sigurno i ovo: dajte tim savremenim, divnim učiteljima mogućnost da sruše staro društvo i da izgrade novo – i videćete da će nastupiti takav mrak, takav haos, nešto grubo, slepo i neljudsko do te mere da će se zgrada srušiti pod prokletstvima čovečanstva i pre nego što bude završena. Kad jednom bude odbacio Hrista, ljudski um će stići do začuđujućih rezultata. (Dnevnik pisca 1873, str. 150-151)

No zbog čega bismo i tražili nekakvo poverenje Evrope? Zar je Evropa nekada gledala na Ruse s poverenjem, zar ona uopšte može da gleda na nas s poverenjem i bez mržnje? (Dnevnik pisca 1876, str. 198)

Zaključak je: Rus, kada zaista postane Evropljanin, ne može da ne bude u isto vreme i prirodni neprijatelj Rusije. (Dnevnik pisca 1876, str. 204)

Mi smo se učili da volimo Francuze, Nemce i sve druge, kao da su svi oni naša braća, ne vodeći nimalo računa što nam oni uopšte nisu braća, što nas nisu nikada voleli niti imaju nameru da nas i ubuduće vole. U tome se sastojala naša reforma, celo Petrovo delo… (Dnevnik pisca 1876, str. 208)

Ali čak i bez toga (hoću da kažem, čak i bez francuskog jezika), jedan Rus iz obrazovanijeg staleža već sada, i to je najčešće tako, nije ništa drugo nego intelektualni proleter koji nema tla pod nogama, koji je bez korena, internacionalni hibrid kojeg nose svi evropski vetrovi. (Dnevnik pisca 1876, str. 251)

Za Evropu, Rusija je – nesporazum, nedoumica, i svaka njena aktivnost je nedoumica, i tako će biti do samog kraja. (Dnevnik pisca 1876, str. 270)

stara_moskva

Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale „ravnoteže“ ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: “Eto, narušavate ravnotežu“ govorili bi. (Dnevnik pisca 1876, str. 284)

Evropljani ni po koju cenu nisu hteli da nas prihvate kao svoje, ni u kom slučaju i ni za kakve žrtve… i to tako traje do danas… I što god smo mi više, njima ugađajući prezirali našu nacionalnost, utoliko su oni više prezirali nas. Mi smo puzili pred njima, mi smo skrušeno ispovedali pred njima naša „evropska“ ubeđenja i naša gledišta, ali oni su nas gledali s visine, s podsmehom… No, mi se nikako ne možemo odreći Evrope. Evropa je nama druga otadžbina – ja prvi to strasno ispovedam, i uvek sam to ispovedao… Šta učiniti, dakle? Prvo i pre svega, treba postati Rus… Postati Rus to znači prestati s preziranjem svog naroda. I čim Evropljanin bude primetio da mi cenimo svoj narod i svoju nacionalnost, on će odmah početi da nas ceni. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 27)

A nije li i “najblaženiji papa, namesnik Božji nepogrešivi, na zemlji” polazeći Bogu na istinu za vreme svojih poslednjih zemaljskih dana, poželeo pobedu Turaka, gonitelja hrišćanstva, nad Rusima koji su ustali u ime Hrista i u odbranu hrišćanstva samo zbog toga što su prema njegovom nepogrešivom zaključku Turci ipak bolji od jeretika Rusa koji ne priznaju papu? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 150)

Napustiti slovensku ideju i ostaviti bez rešenja problem o sudbini istočnoga hrišćanstva (N. B. – to je suština istočnog pitanja) – to znači razbiti u paramparčad zdanje Rusije i umesto nje izmisliti nešto novo što više neće ličiti na Rusiju. To čak ne bi bila revolucija, nego jednostavno uništenje i zbog toga se nešto slično ne može ni pomišljati. Tu ideju ne vide i ne priznaju samo oni slepi ruski “Evropljani” i s njima zajedno još i, na njihovu sramotu, berzanski kraljevi i kombinatori. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 303)

Nacije žive od velikih osećanja, njih nadahnjuje velika ideja jedinstva, misao koja obasjava i sjedinjuje narode njih pokreće, nacije žive kada ljudi priznaju one najveće kao sebi ravne, i to je ono odakle se rađa nacionalna moć – da, tako žive nacije – ne žive one nikako od berzanskih špekulacija i od brige o vrednosti rublje. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 304)

Jednom reči, da bi smo [Rusi „evropejci“] ostvarili svoj cilj mi ćemo pre svega upotrebiti mnogobrojna i moćna sredstva koja će delovati na slabe “živce” njegovoga [narodnog] karaktera, jer tako je bilo nekada i sa nama – i tada će narod biti – naš. On će se postideti svoje prošlosti i prokleće je. Ko bude prokleo svoju prošlost biće naš – to je naša formula! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 434)

Zašto, zašto je naš ruski liberal tako često neprijatelj ruskog naroda? Zbog čega u Evropi ljudi koji sebe nazivaju demokratama uvek brane narod, ili se barem oslanjaju na njega, a naš demokrat koji je najčešće aristokrata, na kraju krajeva, uvek ide na ruku svemu onome što uništava snagu naroda i završava uvek nekom gospodštinom… No da završimo: nauku ćemo prihvatiti, ali što se tiče “prosvećivanja” nemamo potrebe da i njega crpemo iz zapadnoevropskih izvora. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 456)

Danas svi u Evropi drže kamen u ruci i spremni su da se okome na nas kada im se prva prilika za to bude ukazala. Zbog čega ta mržnja, zbog čega oni ne mogu da shvate jednom zauvek da smo mi bezopasni za njih, zbog čega neće da shvate da smo njihove dobre sluge i da se naša evropska misija sastoji u tome da poslužimo Evropi i njenom blagostanju? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 516)

ruske ikoneEvropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 517)

O Slovenima i njihovom odnosu prema Rusima

Srbija je [1876] izašla na bojno polje uzdajući se u svoje moći ali, razume se, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje – ona zna da će joj Rusija svojim ogromnim uticajem pomoći, u slučaju uspeha, da sačuva maksimum dobitka. (Dnevnik pisca 1876, str. 206)

Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada „otvorila oči što se tiče Rusije“: „Evo“, rekli bi tada, „to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 286)

No, ipak, glavni razlog te njihove surevnjive mržnje prema njemu [generalu Černjajevu] bio je, u to nema sumnje, onaj o kojem sam već bio u prilici da govorim, dakle ono predubeđenje veoma velikog broja Srba da, ako Sloveni i budu oslobođeni uz pomoć Rusa, to će biti samo korist po Rusiju – Rusija će njih osvojiti i lišiti one „toliko slavne i nesumnjive političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)

Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (zbog svog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sreti ni u nacijama koje su mnogo starije, već i kudikamo samostalnije nego što je Srbija. Ali, uporedo sa tom „gornjom“ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)

Da, to je večna nesloga među Slovenima! Oni sve to čuvaju u svojim predanjima, sve to prenose svojim pesmama, i bez Rusije kao velikog centra koji ih može ujediniti – ne može biti sloge među Slovenima, bez Rusije se Sloveni ne mogu održati, nestaće s lica zemlje potpuno – bez obzira šta o tome mislili predstavnici srpske inteligencije ili nekakvi tamo civilizovani i evropeizirani Česi… Ima u njih previše sanjara. Gotovo svi su oni sanjari. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 45)

Ja bih tim visokoobrazovanim Srbima, koji su ovog leta gledali s toliko nepoverenja na Ruse, ukazao, na primer, na pesmu A. S. Puškina – “Pesma o Crnom Đorđu”, ili na onu “Boj pod Zenicom velikom”… A kad bi Srbi pročitali te “pesme”, oni bi konačno shvatili šta mi mislimo o njihovoj slobodi, da li mi poštujemo i radujemo se njihovoj slobodi ili ne – shvatili bi da li mi želimo da ih zgrabimo pod vlast ili ne, da li želimo da im uzmemo slobodu ili ne. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 46-47)

Međutim, i sada se mogu sigurno znati dve stvari: 1) slovenska plemena čitavog Balkanskog poluostrva će se brzo – možda i ne tako brzo- ipak osloboditi turskog jarma i počeće da žive novim slobodnim i može biti i nezavisnim životom i 2) … Da, upravo ovo drugo je ono što će se obavezno desiti i o čemu sam ja odavno želeo da kažem svoje mišljenje. To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Rusija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta slovenska plemena kada ih Rusija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 363)

Oni će svoj novi život nakon oslobođenja započeti tako – to ponavljam – što će izdejstvovati garancije i pokroviteljstvo za svoju slobodu od Evrope, od Engleske ili od Nemačke, pa ako u savezu država bude i Rusija oni će sve to činiti upravo da se zaštite od Rusije. Oni će započeti obavezno tako što će sebe ubediti da ne duguju Rusiji nikakvu zahvalnost nego, naprotiv, da su se jedva nekako spasli od ruskog vlastoljublja – oni će tvrditi da su se spasili zahvaljujući intervenciji evropskog koncerna država… (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 364)

O veri, naciji i humanizmu

Teško društvu koje nema religioznog osećanja! (Dnevnik pisca 1873, str. 158)

Zatim u papinom pismu (Pije IX) slede najčudnije reči od svih koje se mogu očekivati od poglavara rimskih katolika: „Govorim tako“, piše papa, „zato što smatram svojom dužnošću da govorim istinu i nekatolicima, jer svako ko je primio krštenje pripada, manje ili više – ovde ne mogu detaljnije da objasnim zbog čega – pripada, ponavljam, u većoj ili manjoj meri, papi“. (Dnevnik pisca 1873, str. 236)

Možda je Hristos jedina ljubav ruskog naroda, i on voli njegov lik na neki svoj način, kroz neku patnju. (Dnevnik pisca 1873, str. 42)

Gde je pravda, je li moguće da je svet još toliko daleko od nje? Kada će prestati nesuglasice, hoće li se ljudi ikada zbratimiti, i šta je smetnja tome? Hoće li ikada pravda biti tako moćna da će moći da savlada ljudsku iskvarenost, cinizam i egoizam? Gde su one istine do kojih se stizalo sa toliko muka, gde je čovekoljublje? (Dnevnik pisca 1876, str. 226)

novi jerusalim

Bez najviše ideje, međutim, ne može da postoji ni čovek ni nacija. A na zemlji postoji samo jedna najviša ideja, i to je ideja o besmrtnosti ljudske duše – sve ostale „više“ ideje života proističu iz ove jedine. (Dnevnik pisca 1876, str. 393)

Ja tvrdim (zasad opet bez dokaza) da se ljubav prema čovečanstvu ne može zamisliti niti shvatiti, da je ona apsolutno nemogućna bez vere u besmrtnost ljudske duše. (Dnevnik pisca 1876, str. 395)

Uostalom, nisu Hrista tamo [na Zapadu] nauke pomračile, kako to tvrde liberali, to se desilo i pre nauka kada je zapadna crkva unakazila Hristov lik, kada se pretvorila u Rimsko carstvo i kada se ponovo ovaplotila u obliku Papstva. Zaista, na Zapadu nema više hrišćanstva, nema crkve mada ima još mnogo hrišćana i njih nikada neće sasvim nestati. Katolicizam nije više hrišćanstvo, on prelazi u idolopoklonstvo, a protestantizam se gigantskim koracima približava ateizmu i kolebljivoj, nestalnoj (ne večitoj) nauci o moralu. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 454)

Na početku kod svakog naroda, kod svake nacionalnosti moralna ideja je prethodila začetku nacionalnosti, jer ona je tu nacionalnost stvarala. A ta moralna ideja poticala je oduvek iz mističnih ideja, iz uverenja da je čovek večan, da nije jednostavno zemaljska životinja – nego da je u vezi sa drugim svetovima i sa samom večnošću… I imajte na umu, čim se posle izvesnog broja vekova (jer i tu postoji zakon koji nama nije znan) počne da koleba i da oslabljuje u nekoj naciji njen duhovni ideal, s njim odmah počinje da pada i čitav njen građanski poredak, potamne svi građanski ideali koji su do tada uspeli da se u njoj obrazuju. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 470)

Čim moralno-religiozna ideja kod jednog naroda dođe do svog kraja, iživi se, nastupa panična i kukavička potreba da se ljudi ujedine radi “spasenja stomaka” – svako građansko ujedinjenje u takvom slučaju drugih ciljeva ne može imati… Ali to spasavanje stomaka je najnemoćnija i najbednija ideja među svim idejama koje mogu da ujedine čovečanstvo. To je predosećanje kraja – početak kraja. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 471)

__________

Napomena:

[1] Svi citati su preuzeti iz tri knjige Dnevnika pisca Dostojevskog, u izdanju IRO Partizanska knjiga iz Ljubljane, izdanje iz 1982. godine. Dnevnici su objavljeni u okviru višetomnog izdanja pod naslovom Dostojevski kao mislilac.


Izvor: Blog Nebojše Katića

Komentari

Jedan komentar na Dvadesetprvi vek očima Dostojevskog

  1. Komentar od Slađana:

    Hvala ,hvala hvala na citatima najvećeg književnika sveta. Iskreno se nadam da će neke zalutale proevropske duše pročitati sve ovo i zamisliti se nad svojim posrnilima, nemoralnim dušama kojih nažalost trenutno najviše ima među tzv elitom.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dvadesetprvi vek očima Dostojevskog

* Obavezna polja