„Има ли овде уопште Срба?!“, узвикнуо је својевремено, недипломатски али умесно, руски амбасадор Конузин на једном београдском скупу у Сава центру. Амбасадор Србије Мирослав Лазански би данас у Москви могао да узврати: „Где је Русија да нам више помогне у борби против COVID-19!?“ Елем, Србија у великом коронавирус белају, а из матушке Русије, фигуративно речено, ни пакета ни разгледнице… Сви примећују, али нико јавно не коментарише. Русофилима, који су у Србији доминантни, тешко је и да сами себи признају да словенска и православна браћа не брину за нас колико смо навикли и очекивали. Ни амерофилни европејци не оглашавају ликовање, разапети између дивергентне политике САД и ЕУ.

Не ради се само о томе што на Сурчин не слећу Иљушини – оријашки транспортери крцати руским вирусолозима, респираторима, маскама и рукавицама. Изостале су и окрепљујуће изјаве братске солидарности и љубави – Путина, Лаврова, Шојгуа… Ни српски миљеник у београдском дипломатском кору Боцан-Харченко одавно није био код председника Вучића да каже како је Русија уз Србију, и у добру и у злу. Кинеска амбасадорка Чен Бо, напротив, дочекује авионе помоћи из Кине у друштву председника и премијерке, или бар Дачића и Вулина, те на РТС-у објашњава значење синтагме „челично пријатељство“.

ЗАХЛАЂЕЊЕ ОДНОСА

Не зна се да је између Русије и Србије званично пала иједна ружна реч, али је некако све и са једне и са друге стране неуобичајено дипломатски суздржано. Као да је првих сунчаних дана пролећа захладило на релацији Москва-Београд. Емотивне и директне изјаве разочарања адресиране су на Брисел, а одушевљења на Пекинг. Вучић је ономад, поздрављајући договор Сија и Трампа о сарадњи у борби против COVID-19 истакао њихово глобално лидерство, те зачудо прескочио Путина и, већ готово саморазумљиво, Урсулу фон дер Лајен.

ЕУ је, додуше, платила хуманитарне летове за медицинске набавке из трећих земаља, али је финансијску помоћ добрим делом свела на пренамену већ планираних средстава из приступних фондова са људских права, јачања правосуђа и сл. у медицинске сврхе. Поклону се у зубе не гледа, али руска помоћ испада још мања. А Русија је загонетно саопштила да ће упутити и већу количину помоћи, уколико то Србија буде затражила. У недостатку званичног објашњења шта је запело, остаје да нагађамо.

Да ли смо одбили да легализујемо Центар за ванредне ситуације у Нишу у моменту када је ситуација заиста ванредна и када нам то Запад не би могао замерити? Тај бенигни нишки Руско-српски центар за борбу против елементарних непогода, попут поплава, шумских пожара, епидемија, последица земљотреса и сл. постоји, али је у једном моменту постао критична тачка одмеравања утицаја Русије и Запада на нашем војно неутралном терену. Гостољубиви српски домаћини водили су још сараднике америчког екс амбасадора Кајла Скота да се лично увере да у нишком центру нема ништа сем један половни канадер са посадом, неколико чувара, један пас и две мачке – али бадава. Проблем је, биће, био у дипломатској екстериторијалности који би Русима омогућио да неконтролисано  допреме и нешто више од паса и мачака, што Србима није сметало, али Американцима јесте, толико да су то прогласили танком црвеном линијом.

Да ли је Москву издало стрпљење због непрестаног лавирања Србије између Истока и Запада или су проценили да се сувише нагнула на једну страну? Србија, упркос разочарању у кризну себичност ЕУ и безнадежно одлагање чланства, не напушта политику „ЕУ нема алтернативу“. Приступне фондове са апетитом троши, а отворено одустајање од евроинтеграција подразумевало би враћање већ поголемих пара. Немачка евросуперсила нас гњави око Косова више него САД, док је истовремено убедљиво највећи инвеститор у српску реанимирану привреду. Истовремено, упркос енормној штети коју немачка привреда трпи због санкција према Русији, канцеларка Меркел не одустаје од евроатлантске солидарности, и не оглашава се око (не)довршења Северног тока 2. Иако мале и нејаке земље не могу много да утичу на исход сукоба највећих и најјачих, свака од њих много цени када било која и ма колико маргинална отворено заузме њихову страну.

Да ли је Русија, која је и сама угрожена коронавирусом, најпре притекла у помоћ тамо где је најтеже, а то је ван сумње Италија, где је пукао здравствени систем и где умире око 800 људи дневно, па онда није много дотекло за неупоредиво мање погођену Србију? Да, али није ни нама лако, а Србија је традиционално пријатељска, словенска и православна, братска, док је Италија, као атлантска, на другој страни фронта у обновљеном хладном рату. И, као европска, мада уз гунђање, стриктно следи болне санкције према Русији.

Владимир Путин и Александар Вучић – Фото: Спутњик/Михаил Клементијев

Широка руска душа, словенско човекољубље итд. – рећи ће русофили. Међутим, коментатор званичног београдског дневног листа објашњава да је ипак реч о ширењу руске „меке моћи“ у непријатељски табор НАТО-а. У Италију је са „меком моћи“ прва кренула Кина, али тек пошто је већ сама победила смртоносну епидемију, и при томе није занемарила челично пријатељство са Србијом, неограниченим понудама помоћи. Русија је стигла друга са, поред осталог, и стотину лекара, који би и братској Србији итекако добро дошли. Шта тек рећи на последњу вест да је Русија послала два Антонова помоћи своме архинепријатељу Америци, коју је Трамп, уз захвалност, оценио као велику.

ДИСКРЕТНИ ДОГОВОР?

Да ли смемо да занемаримо војно-безбедносну ситуацију у којој се налази Русија? НАТО је био заказао велике војне маневре у Европи уз учешће 40 хиљада војника и САД. Ни почетком ширења коронавируса по Старом континенту нису одустајали од претећег егзерцира евроамеричких снага према Русији. Напротив, упркос приговорима неких земаља ЕУ, наставили су да искрцавају живу силу од 20.000 војника и најсавременију убојиту технику. И тек су прекинули када се COVID-19 раширио по Њујорку.

Ваља имати у виду да је Русија у међувремену морала да мобилише војне снаге на граници са, епидемијом сметеном, Европом. А та превентивна одбрамбена мобилизација изискује огромна материјална средства, те велику не само војну него и економску и политичку концентрацију. Индикативно је да је у време борбе са коронавирусом у властитој великој кући, Дума донела одлуку о забрани продаје земље странцима на Криму и у зони Калињинграда, подручјима од највећег војно-стратешког значаја за одбрану. А то је ваљда значајно и за све пријатеље мултиполарног света, нарочито за оне војно неутралне.

Не би ли ипак било најбоље да се ради о дискретном договору Москве и Београда да се тактички узајамно „смањи афекат“ словенско-православног  братства и јединства, у моменту када се САД и ЕУ озбиљно разилазе око политичких превирања на Косову. Тобожњи малигни утицај Русије могао би само да збије трансатлантске редове. Консеквентно томе, РФСР се није оглашавала ни поводом литија у Црној Гори и препустила је московском и сверуском патријарху Кирилу да се одмерено придружи подршци коју је је СПЦ већ била добила од римског папе и патријарха васељенског.

Као резултат, Карл Билт је приговорио Србији да потцењује помоћ ЕУ и уздиже помоћ Кине, а коментар службеног Цајта иде даље: „Србија се од ЕУ окреће Кини и наставак преговора о евроинтеграцијама постаје бесмислен. Постоје претпоставке да би САД током Трамповог другог мандата могле заједно са Русијом да нађу решење за КиМ. Да ли у знак добре воље, Вашингтон је укинуо таксе и непослушног европског фаворита Куртија ставио на лед и већ по који пут, бар привремено, избацио  Брисел, односно Берлин, из игре. Зато можда не треба давати муницију непријатељима Трамповог изборног програма ресетовања односа са Путиновом Русијом и немешања у унутрашње послове трећих земаља“.

Да ли је спољна политика Србије, која предвиђа сложену игру на више карата, запела на руској? Русија ће нас војно и политички бранити у СБ УН и снабдевати гасом и нафтом. Кина ће нам градити инфраструктуру и улагати у велике пројекте на Путу свиле. ЕУ ће нас, као вечитог кандидата, подржавати претприступним фондовима. САД ће нам у другом Трамповом мандату коначно сјахати с врата и зауздати Шиптаре. Сјајно за Србију, под условом да четири водећа геополитичка актера на планетарној сцени буду спремни да прате нашу активну неутралност и прихватате нашу на по фртаљ подељену лојалност.

Да ли су се Руси први заморили, или су напросто одлучили да смање балкански терет у конфронтацији са САД и ЕУ, те да нас на одређено време препусте својим савезницима Кинезима? Све указује на то да ће на пандемији једино профитирати Кина, и да ће поред компаративно увећане економске снаге, а сада и моралног престижа, лако поднети приговоре за малигни утицај на Балкану. Док Путин носи кофер са дугметом за брзо узвраћање и, не дај Боже, тотални и коначни обрачун, дотле Си шири појас на Путу свиле кроз Србију, а ми се заклињемо „ЕУ аут нихил“.

Церемонија отварања Међународне вежбе „Србија 2019“ у Српско-руском хуманитaрном центру у Нишу, 25. јун 2019. (Фото: mup.gov.rs)

БАЛКАНСКЕ ЛУДОРИЈЕ

Но, док не чујемо неко званично објашњење, или док не процури „из обично добро обавештених извора“ шта то шкрипи у српско-руским односима, паметније је да бројимо позитивно тестиране, заражене, оболеле и преминуле, те да се различитим облицима (само)изолације бранимо од ширења епидемије. У добровољној осами, или кућном притвору без наногице, зависи како ко то схвати, не недостаје нам ни забаве у виду балканских трагикомичних лудорија.

Поносни Црногорац Мило одбио је поклон од пет респиратора из Србије и затражио их од НАТО-а. Ко су сад па ти Срби да Црногорцима било шта поклањају!? А хоће поглавар и да се зна да су му бледолики, тамнопути, жути и црвенкожни из белог света сви ближи и дражи него Срби. Таман као да је Црну Гору окупирала српска војска, а не њихова на његов позив. Трамп је примио брод помоћи од Путина, али Мило неће од Вучића! Мора да је амерички командант НАТО-а импресиониран Миловом државничком мудрошћу и јунаштвом.

Бошњаци, опет, бесне на сто одсто муслиманско Горажде зато што је затражило и добило брашно из Србије. Буне се организације ратних ветерана и прете градоначелнику „издајнику“. Сарајевски медији су отворили полемику за и против „агресорске помоћи“. У Бањалуци, пак, на Додикову иницијативу да се због епидемије затворе ентитетске и кантоналне границе, посланици СДА су потегли вето због угроженог виталног националног интереса. Важно је да је БиХ јединствена, као што није, па макар сви у њој фасовали коронавирус и поцркали.

А што се Срба тиче – „Нас и Руса  300 милиона. Нас и Кинеза 1,5 милијарда“. Када се сабере, нас и наших готово две милијарде, и не може нам дохакати било какав вирус. Јесте, али ипак останите код куће и не брините. Вучић је данас разговарао са Путином о борби против COVID-19 и „најближем пријатељству са Русијом“: Стиже нам велика помоћ!  А Конузин и Лазански се сада налазе у Москви и сигурно знају одговор на наше питање: где је (било) запело?


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Где је (било) запело у српско-руским односима

* Обавезна поља