Skupili su se na jednom mestu, virtuelno doduše ali takve su okolnosti, nekadašnji državni podsekretar SAD za politička pitanja Nikolas Burns, nekadašnji pomoćnik državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja Danijel Frid i Frenk Vizner, nekadašnji američki predstavnik u pregovaračkoj trojci Kontakt grupe za Kosovo i Metohiju. Sećate ih se, sva trojica istakli su se svojim radom na našem slučaju protiv našeg interesa, i njihovo ponovno okupljanje – okupila ih je sad organizacija albanskih studenata sa Harvarda, da porazgovaraju sa smenjenim ali nezamenjenim prištinskim premijerom Aljbinom Kurtijem – delovalo je kao bal vampira, živih a neumrlih političkih leševa koji su iskočili iz sopstvene a naše ružne prošlosti.

Nisu izrekli ništa što nismo i očekivali da bi mogli da izreknu. Niti su izneli nekakvu, na primer, genijalnu ideju za rešenje spora koji se čini nerešivim; ipak su to samo intelektualni pigmeji koji su u jednom trenutku svojih života imali moć da rade na sprovođenju tuđih interesa, a sada za njom žale. Čitav taj razgovor, zapravo, koji je potrajao sat i još nekoliko minuta pride i niko nam neće vratiti vreme potrošeno na njegovo preslušavanje, na kraju se sveo na potonji tvit moderatora razgovora Nikolasa Burnsa: „Kosovo je nezavisno. SAD i EU treba da rade zajedno kako bi očuvali njegov teritorijalni integritet i videli ga kako postaje članica UN u slobodnoj, demokratskoj Evropi.“

No upravo u nijansama ovih rečenica i leži sva privlačna moć ovog virtuelnog dijaloga. Koji je potvrdio utisak da počivša – nadamo se, zauvek – dvopartijska spoljnopolitička elita (sva trojica su radili i za Bila Klintona i za Džordža Buša Mlađeg) gaji izrazitu do potpunu nenaklonost prema onome što čini, sve iako još ne znamo šta tačno namerava da učini, aktuelna administracija Donalda Trampa koja je u našem slučaju oličena u njegovom specijalnom predstavniku Ričardu Grenelu. I Burns i Frid i Vizner, doduše, bili su dovoljno pristojni da ga ne kritikuju direktno, ali njihova izrazita naklonost prema Kurtiju, koji je u direktnom a uz to i otvorenom sukobu s Grenelom – Kurti je na te izraze naklonosti odgovorio odgovarajućom dozom snishodljivosti, sve uz osmeh da je i dodatno naglasi – sama za sebe izgovorila je dovoljno o njihovom odnosu prema Grenelu i njegovim namerama. Kakve god one bile, a jasno je samo da im se ne sviđaju.

RUSKI FAKTOR

Jedan detalj iz njihove priče, ipak, privlači naročitu pažnju. Ne zbog svoje originalnosti jer originalan nije, već zbog ukupnog konteksta u kome je izrečen. Aljbin Kurti je, naime, u više navrata – kao svoj najubedljiviji argument – ponovio kako mu je potrebna zajednička, evroatlantska dakle podrška Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, kakve sada nema a o tome smo već opširno pisali, da bi se region Zapadnog Balkana zaštitio od Rusije (i Kine pride, ali utisak je da je nju Kurti dodao prevashodno da bi privukao pažnju nekoga iz Trampove Bele kuće koja je opsednuta Kinom).

I Vjosa Osmani – predsednica Skupštine Kosova, funkcionerka Demokratskog saveza Kosova koji je Kurtiju uskratio svoju podršku pa je zato i pala njegova vlada, čemu se Osmanijeva inače usprotivila – izrazila je ovih dana istovetan stav. Uz dodatni, i te kako značajan detalj; ona, naime, kako prenose mediji, „smatra da bi Kosovo, učešćem Rusije u dijalogu između Beograda i Prištine, nazadovalo ne samo tehnički već i politički“. I pride je „naglasila da je Rusija do sada pokazala da je njen jedini cilj destabilizacija regiona“, što je doduše potpuno tačno, to jest ako se pođe od stanovišta da su NATO bombe po našim glavama, i sve što je iz toga proisteklo, predstavljali dragocen doprinos stabilizaciji ovog regiona.

Vladimir Putin – Foto izvor: SatTV

I sve bi ovo, kako rekosmo, bilo sasvim nedostojno pomena, već i zato što je u toliko navrata i dosad izgovoreno, da američki Radio Slobodna Evropa nije, pre ovih reči Vjose Osmani i onog vapaja Aljbina Kurtija, uputio jedno pitanje Grenelovom portparolu Diku Kastinu, na koje je on dao sasvim zanimljiv i – kad smo kod očekivanog – poprilično neočekivan odgovor.

„Pitanje koje je RSE uputio Kastinu je bilo“, prenosi ovaj radio na svom sajtu, i pravo je čudo što je malo ko to primetio, sve iako su to zasigurno primetili svi kojima je to u opisu radnog mesta, „da li SAD smatraju da se u Savetu bezbednosti treba usvojiti nova rezolucija o Kosovu, i da li ima prostora za Rusiju da se uključi u pregovore Prištine i Beograda“. Kastinov odgovor je, bezmalo, senzacionalan, a bezrazložnom senzacionalizmu zaista nismo skloni: „Svako je dobrodošao da doprinese idejama koje će pomoći stabilnosti, miru i prosperitetu Srbije i Kosova.“

Ovo ne znači – za sada, da preciziramo – da su SAD izrazile otvorenost za (ponovno) uključivanje Rusije u dijalog Beograda i Prištine. Ali znači, to je očigledno, da prema takvoj mogućnosti nisu iskazale protivljenje. I eto sasvim razumljivog, pred očima nam je, razloga za zabrinutost kakvu, priznavali to otvoreno ili ne, onim virtuelnim susretom sa Kurtijem iskazuju Nikolas Burns, Frid, Vizner i ostala bulumenta koja je gradila karijeru na unesrećivanju naše zemlje zarad stabilizacije ovog regiona po meri njihovih nalogodavaca.

BOCAN-HARČENKO

Povod pak za ono pitanje o uključivanju Rusije u dijalog Beograda i Prištine, upućeno portparolu Kastinu, „Slobodna Evropa“ pronašla je u izjavi ambasadora Ruske Federacije u Srbije Aleksandra Bocan-Harčenka, ruskog predstavnika u pregovaračkoj trojci Kontakt grupe iz 2007, koji je, za Politiku, u neophodnom pojašnjenju onog intervjua čija je interpretacija izazvala priličnu nedoumicu zato što je objavljen pod naslovom „Rezolucija 1244 treba da bude zamenjena novom“, izjavio: „Rusija se zalaže za postizanje, između Beograda i Prištine, održivog i uzajamno prihvatljivog kompromisnog rešenja na osnovu međunarodnog prava, važeće Rezolucije 1244 SB UN. Rusija će se složiti samo sa onim rešenjem koje će biti prihvatljivo za Srbiju. Za neposredno učešće Rusije u pregovorima o kosovskom pitanju neophodan je odgovarajući poziv Beograda. Da naglasim ponovo da takvi pregovori treba da se vode u međunarodnopravnom okviru, u ovom slučaju se radi o Rezoluciji 1244 SB UN.“

Vidimo iz ovih reči da ambasador Bocan-Harčenko, Rusija dakle, ne odbacuje mogućnost uključivanja Moskve u dijalog Beograda i Prištine. Videli smo da takvu mogućnost, makar apriori, ne odbacuje ni Vašington. Pa iz toga sledi i razložno pitanje: Zašto Beograd ne zatraži da se (i) Moskva uključi u njegov dijalog s Prištinom?

Ovo tim pre što već citirana Vjosa Osmani „podseća da je ranije u Ujedinjenim nacijama isključena mogućnost da se Rusija umeša u dijalog između Kosova i Srbije: ’Tokom 2010, kada je Generalna skupština UN odlučivala kako nastaviti dijalog između Kosova i Srbije, apsolutno je isključila format u kome će i Rusija učestvovati, poput formata trojke iz 2007. Ako bi se sada vratili na format u kome Rusija ima glas i ulogu onoliko koliko je imala pre nezavisnosti Kosova, verujem da bismo nazadovali politički, ne samo tehnički.’“

Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko – Foto: IN4S

Hvala Vjosi Osmani što nas je podsetila na katastrofalni učinak tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i njegovog šefa diplomatije Vuka Jeremića, kojim je Rusija bila isključena iz rešavanja našeg najvažnijeg nacionalnog i državnog pitanja. Ali utoliko je i osnovanije pitanje da li nas nastavak te njihove politike vodi u svetliju budućnost.

No stvar je u tome što, hteli mi to ili ne, smeli mi da pozovemo Rusiju u pomoć ili ne, njeno učešće u rešavanju našeg kosmetskog pitanja ne samo da ne bi bilo presedan nego je to i jedini mogući ishod. Opet, ne zato što mi tako želimo, iako naravno to želimo, nego zato što ništa drugo apsolutno nije moguće. Ne može Kosovo da postane članica Ujedinjenih nacija, ma koliko to prizivali Nikolas Burns i njemu slični, ako se s time u Savetu bezbednosti ne saglasi i Rusija. Takva je procedura prijema u Ujedinjene nacije, a ta procedura ne može da se promeni bez saglasnosti Rusije koja u Savetu bezbednosti ima neotuđivo pravo veta.

Da je išta drugo moguće, uostalom, već bi se i dogodilo još u ono vreme kada su Burns, Danijel Frid i Frenk Vizner bili mnogo moćniji nego što su danas. Kako u svetu, tako i u samoj Americi. I krajnje je vreme da i mi napokon počnemo da se ponašamo u skladu sa tom činjenicom. Zaboga, od toga nas deli samo jedan poziv…


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Halo, Moskva

* Obavezna polja