dusan-prorokovicSažetak: Nasuprot narodotvornim procesima istorijskih nacija, koji se odvijaju u dugom vremenskom kontinuitetu, hibridni identiteti se stvaraju brže i indukovani su spolja. Njihova instrumentalizacija u geopolitičke svrhe dovodi do toga da se uvek zasnivaju na radikalnom antagonizmu prema civilizacijskom ognjištu. Ovaj rad se sastoji iz četiri dela. U prvom se opisuju narodotvorni procesi i njihova razlika u odnosu na hibridne identitete. Drugi deo je posvećen analizi hibridnog bošnjaštva, a treći hibridnog ukrajinstva i njihovih razlika u odnosu na prirodni tok narodotvornih procesa kod bosansko-hercegovačkih muslimana i ukrajinskih pravoslavaca. Na kraju, u četvrtom delu se govori o upotrebi navedenih hibridnih identiteta u geopolitičke svrhe.

Ključne reči: hibridni identitet, geopolitika, bošnjaštvo, ukrajinstvo, Srbija, Rusija, kontinentalizam, atlantizam.

NARODOTVORNI PROCESI I GEOPOLITIKA

Svaki istorijski narod je imao sopstveni, originalni narodotvorni put. Češki sociolog Miroslav Hroh (Miroslav Hroch) posmatra stvaranje jednog naroda kao troetapni proces („narodotvorni proces“), koji ima svoju vremensku dimenziju. Prema njegovom viđenju, od javljanja interesa za zaokruživanjem saznanja o određenoj etničkoj grupi, njenom jeziku, kulturi i zajedničkoj istoriji, preko stvaranja nacionalnog političkog programa, razvoja nacionalne kulture i stvaranja političkih institucija, do masovnog širenja nacionalno-političkog i državno-političkog programa među stanovništvom [1] u pojedinim slučajevima bilo je neophodno da prođu i čitava dva veka. Lav Gumiljov (Lev Nikolaevič Gumilëv) opisuje kako je proces stvaranja francuske nacije trajao preko hiljadu godina, još od 9. veka [2], što je sasvim u skladu sa tezom Renea Genona (Réne Guénon), koji definiše tradiciju kao „sveukupnost sakralnih znanja, čije je praiskonsko poreklo božansko, a ne ljudsko.“ [3] Traganje za početkom prve faze narodotvornog procesa vodi u daleku prošlost, ka korenima rađanja jedne posebne etničke zajednice.

Do ubrzavanja nacionalnog zaokruživanja dolazi posle 18. veka, kada su „vera i kultovi postepeno prestajali da budu izvor nacionalnog identiteta. Na njihovo mesto su, u duhu prosvetiteljstva i romantizma 18. i ranog 19. veka, došli jezik, pa i slobodna volja pojedinca da sam izabere svoju pripadnost. Vera je, u duhu modernih evropskih ideja, postala privatna stvar.“ [4] Najpre jezička bliskost, a zatim i svest o zajednički proživljenoj istoriji postaju stubovi narodnog okupljanja. Ovo je i period rađanja nacionalnih država. U nemačkom jeziku postoje dva pojma kojima se opisuje proces stvaranja nacija i nacionalnih država: Staatsnation i Kulturnation. Ovo nam ukazuje i da su izgrađeni narodi imali potencijal da stvore sopstvene države, i da su države imale potencijal da izgrade narode. Najupečatljiviji primer Staatsnation-a je američka nacija, u dobroj meri i francuska i engleska, dok se u grupu Kulturnation-a mogu svrstati Nemci i Italijani, na primer.

Rađanje nacionalnih država je uzrokovalo promenu granica u Evropi. Nemački istoričar Teodor Šider (Teodor Schieder) razlikuje tri tipa nastanka modernih država u Evropi. [5] Prvi tip su takozvane narodne države zapadnoevropskog tipa. Njih su formirali „državni narodi“ i kao primeri se mogu navesti Francuska i Engleska. Drugi tip su „ujedinjene narodne države“, nastale ujedinjenjem više administrativno-političkih celina u kojima su živeli pripadnici jednog naroda u jednu celinu. Primeri su Italija i Nemačka. Treći tip su države nastale otcepljenjem od većih, multinacionalnih carevina. Po Šideru, tu spadaju Srbija, Irska i Finska. U istorijskom smislu, posmatrajući jedan period u prošlosti, ovakav zaključak je sasvim tačan. Međutim, otvara se pitanje: zašto posmatrati samo jedan uski period u ocenjivanju karaktera državotvornog procesa? Nastanak države je, kao i rađanje naroda proces, u nekim slučajevima dug i više vekova, a pojedine borbe koje su tokom tog procesa vođene trajale su i po nekoliko decenija.

Zato nastaje problem političkog vrednovanja ove kategorizacije. Koristeći Šiderovu tipologiju, po kojoj je Srbija dobila svoju samostalnost otcepljenjem od otomanske državne celine, moglo bi se zaključiti da su Srbi 1878. konačno ostvarili svoju težnju (i pravo) da imaju sopstvenu, samostalnu i međunarodno priznatu državu. Međutim, to je bilo daleko od istine. Dok se za „narodne države zapadnoevropskog tipa“ i „ujedinjene narodne države“ može reći da su svojim nastankom uglavnom završile proces teritorijalnog zaokruživanja, u slučaju trećeg tipa država to nije bio slučaj. Srbi nisu ostvarili svoju težnju 1878. godine i znatno veći broj Srba je ostao da živi van nezavisne države Srbije. Nešto slično se tokom ranijih perioda dešavalo i sa delovima nemačkog i italijanskog naroda, koji su potpadali pod tuđu okupaciju, pa se zatim oslobađali, sve dok nije došlo do konačnog ujedinjenja u drugoj polovini 19. veka. Gledano sa teorijskog aspekta, bilo je teško objasniti zašto je Srbima bilo uskraćeno pravo da stvore „ujedinjenu narodnu državu“, da ostvare svoje prirodno pravo da žive u jednoj državi, na način na koji su to učinili Nemci i Italijani.

Međutim, gledano sa geopolitičkog aspekta, sasvim je jasno zašto je do toga došlo. Još od samog početka aktuelizacije „srpskog pitanja“ na međunarodnom planu, krajem 18. veka, ono je postalo geopolitičko pitanje. Otuda će i težnja srpskog naroda da, poput ostalih evropskih naroda, svoj narodotvorni proces kruniše istitucionalnim i teritorijalnim zaokruživanjem moderne srpske države postati problem u odnosu između Srbije i velikih sila [6]. Možda je najbolje obrazloženje postavljanja velikih sila prema „srpskom pitanju“ dao francuski ministar spoljnih poslova Šarl Moris Taljeran (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord), koji još na samom početku Prvog srpskog ustanka saopštava turskom poslaniku u Parizu „da se ne sme dopustiti da tako veliko stanovništvo, na strateški tako značajnom položaju dobije svoju državu silom otetu od sultana.“ [7] Ipak, posle sedam decenija odlučne i grčevite borbe Srbija je postala međunarodno priznata, pa je nikla nova država na strateški značajnom položaju. Politička bitka se zato od druge polovine 19. veka vodi oko pitanja kako sprečiti dalji rast te države. Tumačenje kako Srbija nastaje „otcepljenjem od multinacionalne carevine“ je zato i pokušaj njenog ograničavanja na teritoriji koju zauzima neposredno posle Berlinskog kongresa. Srbima se uskraćuje pravo da imaju svoju „ujedinjenu narodnu državu“, a od tada, pa sve do početka Prvog svetskog rata, ključna oblast na kojoj se vodi ova bitka je Bosna i Hercegovina.

berlinski-kongresxq8

U istoriji se može naći nekoliko primera kako su sprečavane težnje jednog naroda da se homogenizuje na određenom geografski omeđenom prostoru. Vavilonjani su još od 6. veka pre nove ere praktikovali „kolektivna preseljenja“, pa su „selili jedne narode sa neke teritorije, a druge doseljavali“, jer, „kada bi se jedan narod našao na sasvim drugoj teritoriji, bilo je mnogo manje šansi za pobunu, za revolt. To nije bila zemlja tog naroda, to je sada bila tuđa zemlja gde su oni bili došljaci i nisu imali motiva da se bore“ [8]. Efekti ove strategije bili su poznati i Vizantiji. Jedna od teza o dolasku Albanaca na Balkan, koja je bila prilično raširena među srpskim istraživačima i istoričarima u 19. veku, jeste da su Albanci kavkasko pleme, koje se doseljavalo na Balkan u periodu od 7. do 10. veka na inicijativu same Vizantije, kako bi štitili njenu zapadnu granicu. U delu O upravljanju carstvom (De administrando Imperio) car Konstantin VII Porfirogenit (Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος), opisujući unutrašnje okolnosti u tadašnjoj Vizantiji, na nekoliko mesta pominje Albance, ali ne kao narod koji živi na Balkanu, na zapadnoj granici Vizantije, već kao kavkaski narod koji je naseljavao prostor koji se danas može odrediti kao severozapadni deo Azerbejdžana i koji je imao izrazito uređenu strukturu unutrašnjih odnosa, te da su se u razgovorima morale odavati posebne počasti plemenskim glavešinama [9].

Jedan od načina je predstavljalo i širenje etnoprostora jednog naroda nauštrb drugog. Najbrutalniji primer predstavlja Veliki istočni plan (Generalplan Ost), koji je, prema raspoloživim dokumentima i svedočenjima tokom Nirnberškog procesa, najverovatnije pripreman između 1939-1942. godine. Bio je to tajni plan, osmišljen u uskom krugu, kojim je rukovodila Glavna bezbednosna služba Rajha (Reichssicherheitshauptamt). Posle Drugog svetskog rata, iako je većina dokumenata o radu ove službe uništena, ipak je na osnovu svedočenja rukovodioca ovog „projekta“ dr Hansa Eliha (Standartenführer Dr. Hans Ehlich) i raspoložive dokumentacije mogla da se izvrši rekonstrukcija o tome šta se želelo postići Velikim istočnim planom. Cilj je bio teritorijalno širenje Nemačkog Rajha na istok, uz promenu etničke strukture stanovništva. Tako bi novi „životni prostor“ (Lebensraum) bio pod dominacijom nemačkog faktora. Do promene etničke strukture je moglo doći uništavanjem stanovništva, njihovom germanizacijom ili proterivanjem. Plan se odnosio na Poljake, Ruse, Beloruse, Ukrajince (Maloruse), Čehe, Jevreje i pripadnike baltičkih naroda. Konačna verzija plana se sastojala iz dva dela: malog i velikog plana. „Mali plan“ (Kleine Planung) je podrazumevao preduzimanje određenih aktivnosti još tokom rata i izvođenja ratnih operacija, dok se „Veliki plan“ (Grosse Planung) odnosio na akcije koje su trebalo da se sprovode po završetku rata u periodu od trideset godina [10]. Da bi postojala nemačka etnička većina na određenim teritorijama, predlagano je da se „germanizuje“ polovina Čeha, trećina ukrajinskih Malorusa i četvrtina Belorusa, kao i da se većina slovenskog stanovništva protera daleko na istok, iza Urala.U „Velikom planu“ se konstatuje da od 45 miliona stanovnika Srednje i Istočne Evrope koji nisu Nemci, čak 31 milion je „rasno nepodoban“ (svi Jevreji, četiri petine Poljaka, tri četvrtine ukrajinskih Malorusa, dve trećine Belorusa), dok preostalih 14 miliona mogu da ostanu u okviru Nemačke, ali da služe kao jeftina radna snaga. Na novouspostavljeni „životni prostor“ bi, zajedno sa Nemcima, bili preseljavani i Česi i Letonci, na primer, što bi u novom okruženju ubrzalo njihovu germanizaciju [11]. U predratnom periodu u Nemačkoj se od strane nacista počinje koristi pojam Untermensch, što je trebalo da označi „podljude“, „ljude niže vrednosti“ ili „inferiorne grupe“ [12]. U takvom ambijentu se i razmatraju planovi o likvidaciji, deportovanju ili asimilaciji desetina miliona ljudi. Slovenski narodi su, pored Jevreja i Roma u ovoj skupini.

Prethodnica „Velikom istočnom planu“ bila je (geo)politička koncepcija „Prodor na istok“ (Drang nach Osten) [13]. Diskutabilno je kada se prvi put javlja ideja o „Prodoru na istok“. Pojedini istoričari je stavljaju u rani Srednji vek i vreme prvih velikih sukoba sa Velikomoravskom kneževinom i potom Mađarima; drugi povezuju ovu ideju sa Bizmarkovom Pruskom, dok treći naglašavaju period posle ujedinjenja Nemačke i priprema za Prvi svetski rat kao ključno razdoblje razvoja ideje. Prva teorija, koja smešta početak „Prodora na istok“ u srednjovekovni period, zapravo pokušava da napravi vezu sa procesom takozvanog Ostsiedlung-a, naseljavanja istočnih teritorija nemačkim narodom još od 10. veka. Ovaj migracioni proces, koji je, gledajući sa današnje istorijske distance, trajao nekoliko vekova i uticao na stvaranje političko-kulturnog područja Srednje Evrope, ipak ne bi trebalo mešati sa „Prodorom na istok“, koji je usledio kasnije. Do „kretanja“ nemačkog stanovništva tokom Ostsiedlung-a dolazilo je, između ostalog, i zbog poziva mnogobrojnih slovenskih vladara da upravo nemačke zanatlije i trgovci nasele njihove zemlje. Tako su ubrzavali privredni razvoj i punili državnu kasu, u čemu im je nemačko stanovništvo bilo od velike koristi. Ovo je uzrok srednjoevekovnih seljenja germanskog stanovništva u Šleziju, Sudete ili Podunavlje [14]. Pored toga, u pojedinim periodima nemački protestanti su proterivani sa teritorije Svetog rimskog carstva, pa su se prinudno preseljavali na područje Baltika, Karpata, Transilvanije ili oblasti Ruske carevine, na primer [15].

Treći način se odnosi na stvaranje hibridnih identiteta, koji su pogodni za geopolitičku instrumentalizaciju. Šta se može podrazumevati pod ovim pojmom? Hibridni identiteti predstavljaju pokušaje stvaranja Staatsnation-a oko veštački stvorenih konstrukcija. Prema Vitniju Smitu (Whitney Smith), simboli koji su uticali na narodotvorni proces mogu se podeliti na pet kategorija: javne događaje (kao npr. proslave, pogrebi, procesije u većinski katoličkim državama), verbalne simbole (parole, gesla, pesme, himne), ikonografske simbole (slike, ikone, posebni znakovi identifikacije, zastave), spomenike i, na kraju, na samu državu i njene elemente (teritorija koju je obuhvatala ili na kojoj je nastala, zakoni, posebne institucije). On takođe opisuje i četiri načina na koja se „nacionalni simbolizam“ može manifestovati kao: aktivni simbolizam (korišćenje simbola na javnim proslavama ili događajima), verbalni simbolizam (primetan u javnim istupima, pevanju pesama, uzvikivanju parola), konkretni simbolizam (mesto koje u svesti stanovništva zauzima zemlja ili pojedine oblasti, reke, planine), grafički simbolizam (upotreba simbola na zastavama, plakatima, slikama). [16] U izgradnji hibridnih identiteta se koriste aktivni, verbalni i grafički simbolizam, kako bi se u svesti stanovništva izgradio tačno određeni, nametnuti konkretni simbolizam. Zato se smišljeno usmeravaju i povezuju javni događaji, verbalni i ikonografski simboli, sa identitskim spomenicima i državnim atributima i tako obezbeđuje široka penetracija hibridnog identiteta na određenom geografskom prostoru. Tipično za hibridne identitete jeste i da se njihovo formiranje indukuje spolja, od zainteresovanih geopolitičkih igrača sa ciljem fragmentacije određenog prostora.

paljenje

Da bi se gradili hibridni identiteti, koriste se različitosti koje jedan deo stanovništva u oblastima u kojima živi ispoljava u odnosu na svoju identitsku maticu, prema sopstvenom civilizacijskom ognjištu. To mogu biti religijske, kulturno-jezičke, ekonomske ili političke razlike. Instrumentalizacija ovih razlika u geopolitičke svrhe dovodi do toga da se hibridni identitet uvek zasniva na radikalnom antagonizmu prema civilizacijskom ognjištu. Na ovom mestu treba napomenuti da je sasvim moguće da bi pomenute različitosti stanovništva na određenom području rezultirale početkom jednog novog, originalnog narodotvornog procesa i u krajnjoj liniji dovele do stvaranja novog naroda. Međutim, taj proces „odvajanja“ od šire identitetsko-prostorne celine bi tekao svojim „prirodnim tokom“, trajao dugo i verovatno ne bi dovodio do stvaranja radikalnih antagonizama. Ishod ovog „prirodnog toka“ ne bi značio da se nova nacija udaljava od svog civilizacijskog ognjišta.

BOSANSKI HIBRIDNI IDENTITET

Primeri pokušaja stvaranja hibridnih identiteta vidljivi su na postjugoslovenskom i postsovjetskom području i, uočljivo je, odigravaju se isključivo na srpskom i ruskom etnoprostoru. Ograničavanje uticaja Srbije u Bosni i Hercegovini posle Berlinskog kongresa (u tom trenutku Srbi su činili većinu na ovom području) vodio je preko pokušaja stvaranja bošnjačke nacije. U novopripojenoj oblasti austrijska uprava je imala katastrofalne rezultate, a pune tri decenije je različitim mehanizmima pokušavala da ograniči ili u potpunosti opstruira bilo kakve interese većinskog srpskog stanovništva. Bitno poglavlje u austrijskoj strategiji predstavljalo je i plansko naseljavanje muslimanskog stanovništva u etnički čiste, srpske sredine u istočnoj Bosni. Otac bošnjačke nacije je Benjamin Kalaj (Benjamin von Kállay), mađarski političar, habzburški diplomata i austrougarski upravnik Bosne i Hercegovine 1882–1903. godine. Kalaj je izvesno vreme proveo u Beogradu kao austrougarski konzul, dobro je poznavao Balkan i autor je jednog zapaženog dela o srednjovekovnoj istoriji Srba. [17] Pored toga, kao mađarski političar, Kalaj je bio blizak habzburškom šefu diplomatije Đuli Andrašiju. Sa jedne strane, Andraši se oslanjao na Kalaja u donošenju odluka koje su se ticale Balkanskog poluostrva, dok su, s druge strane, Kalaju bila širom otvorena sva vrata u Beču. On je brzo zainteresovao sve važne centre moći u Beču za svoju ideju o „bošnjačkoj naciji“, a od 1882. godine, kada postaje guverner BiH, pruža mu se prilika i da je realizuje. „Čim je posle okupacije došao u Bosnu, shvatio je da treba zavaditi pravoslavce i muslimane, jer su pojedinci ove dve konfesije počeli da organizuju otpor austrijskoj vlasti, nastavljajući borbu koju je Hadži Lojo započeo. Kalaj je umesto srpstva hteo da oživi srednjovekovno bosanstvo i bosansku državnu i narodnu svest, stvarajući tako bosanasku naciju. Službeno je umesto srpskohrvatskog jezika uveden naziv bosanski jezik. Ukinuti su srpski jezik i srpska štampa, progonjeni srpski učitelji, zabranjena srpska istorija. Kalaj je zabranio Istoriju Srba, koju je sam napisao. Kalaj i Josip Štadler su uveli u Bosnu jezuitski red i marginalizovali franjevce, jer su bili bliski sa srpskim narodom. Čuvena su Štadlerova semeništa (škole) iz kojih su potekli ustaški zločinci Pavelić, Artuković i mnogi drugi. Zabranjena je bila ćirilica, a štampan je latinični list Bošnjak, što je postao naziv za bosanske muslimane. U Beogradu su vladali austrofili Milan i Aleksandar Obrenović kada je u Beč stigla crkvenoškolska delegacija 1896. godine da se žali caru na Kalajevu vlast i samovolju. Da bi dezavuisao krivicu bosanskog namesnika pred carem, Aleksandar je na nagovor Milana odlikovao Kalaja najvišim ordenom i tako prepustio bosanske Srbe šikaniranju Hrvata i muslimana. Seme nacionalne mržnje stalno se uvećavalo podsticanjem verskih trzavica od strane okupacijskih vlasti.“ [18] Ideja je bila da se na ovakav način od bosanskih muslimana stvori „tampon zona“ u Podrinju, kojom će biti odeljeno srpsko stanovništvo iz zapadne Srbije i istočne Bosne, što će ostaviti dalekosežne posledice na srpsko-muslimanske međuetničke odnose u ovom delu Bosne čak i u dalekoj budućnosti.

Kalajeva ideja svodila se na to da se u BiH formira jedan narod, bošnjački, koji će pripadati trima konfesijama. Da bi se ova ideja sprovela, bilo je neophodno izvršiti potpunu centralizaciju i reformisati unutrašnji sistem u BiH. Najviše je ovaj plan Kalaja bio usmeren na sabijanje srpskih interesa i težnji, s obzirom na to da su tada Srbi činili apsolutnu većinu u BiH. Međutim, on je imao ambiciju i da utiče na modernizaciju islamskog društva, koje će se otrgnuti od uticaja Istanbula i pripojiti Beču. Inače i samoj „bošnjačkoj naciji“ bilo je namenjeno da se razvija u „srednjoevropskom duhu“ i da u svakom pogledu bude orijentisana ka sedištu Habzburške monarhije. To je i jedan od razloga zbog kojih tokom perioda austrougarske uprave neverovatnom brzinom raste katolički uticaj u BiH. Razvoj društva utemeljenog na „srednjoevropskom duhu“ bio je nemoguć bez katoličanstva, zato što je osnova „srednjoevropskog duha“ upravo oslanjanje na katoličanstvo. Celokupan Kalajev projekat je, kada se meri prema glavnom cilju koji je trebao da postigne – doživeo fijasko. Međutim, ovaj dvodecenijski eksperiment je ostavio trajne posledice po srpske interese u Bosni i Hercegovini.

S jedne strane, bosanski muslimani su „gurnuti“ ka zapadnoj katoličkoj interesnoj sferi. To će značiti da će se u narednom periodu bosanski muslimani kretati između tradicionalne vezanosti za Istanbul i uticaja koji su, uglavnom preko Zagreba, dolazili iz Vatikana i Beča. Svim ovim centrima moći biće u interesu da se spreči bilo kakvo vezivanje za Srbe i Srbiju, pa će na razne načine podsticati antagonizaciju bosanskih muslimana prema Srbima. S druge strane, pokušaj stvaranja „bošnjačke nacije“ podrazumevao je i pisanje nove istorije BiH, koja se temeljila na katoličkoj istoriografiji.

Od faktičkog sticanja nezavisnosti 1995. godine (formalnopravno BiH je postala međunarodno priznata tri godine ranije), u muslimanskom delu BiH se promoviše upravo istorijska konstrukcija sazidana na temeljima koje je kopao Benjamin Kalaj. Istina, ona je pod islamskim uticajem delimično modifikovana, pa se, pored nepovoljnog odnosa prema Srbima, prilično nepovoljno piše i o bosanskim Hrvatima (što nije bio slučaj u originalnoj, austrougarskoj verziji). Kao „etalon bošnjačke istoriografije“ uzima se delo britanskog istoričara Noela Malkolma iz 1994. godine: Kratka istorija Bosne. [19] Malkolm se u svom radu oslanjao na austrougarske smernice kao i na ranije radove Ive Pilara, Muhameda Filipovića i Nedžada Hadžidedića, u kojima su one korišćene. [20] Malkolmova stručnost i reputacija u naučnoj javnosti se ne može osporavati, ali treba napomenuti da je Malkolmov rad pisan i štampan u jeku građanskog rata u BiH, pa su zbog toga u njemu prisutni elementi propagande koji je trebalo da posluže ubeđivanju britanske naučne i šire javnosti u tadašnje stavove britanske diplomatije. Nešto slično Noel Malkolm će ponoviti nekoliko godina kasnije, publikujući svoj rad o Kosovu, baš u vreme kada je kabinet Tonija Blera pokušavao ubediti širu britansku javnost u neophodnost preduzimanja vojne akcije protiv SR Jugoslavije. [21]

Reis-i-Bler-u-davosu-30.01.09

Uglavnom, prema ovom istorijskom okviru srpski narod u Bosni i Hercegovini nije ni živeo u srednjovekovnom razdoblju. On se počeo naseljavati tek pošto su Osmanlije zauzele Bosnu 1463. godine. U prvom talasu najpre su dolazili srpski stočari, među kojima je bilo i dosta Vlaha. To je bila jedna od kopči za spajanje srpsko-vlaških doseljenika sa Vlasima starosedeocima, koji su već živeli u Bosni, bili su tamnije kompleksije (pojedinci ih označavaju i kao „martloke“) i govorili su romanskim jezikom. Vremenom, srpski element se pokazuje dominantnim, pa vlaško stanovništvo, starosedelačko i novopridošlo, prihvata srpski, slovenski jezik, običaje i veru. U prilog ovoj tezi se često navodi niz toponima u Bosni kojima se ukazuje na prisustvo Vlaha (pre svega planina Vlašić), a tako se objašnjava i otkuda se kod bosanskih muslimana nazivom „Vlah“ označavaju Srbi (u žargonu, to je pogrdan naziv za bosanske Srbe). Ove Srbe-Vlahe podsticali su i Turci, kako bi ojačali pravoslavni element nauštrb katoličkog, koji je predstavljao pretnju islamizaciji i interesima Otomanske imperije u ovom delu Balkana. [22]

Srbi se, dakle, u muslimanskoj istoriografiji predstavljaju kao strano stanovništvo, koje se u Bosnu doseljava tek posle 16. veka i „okupira“ je, pa se zbog toga i politička borba muslimanskog stanovništva, koja dobija na zamahu posle Drugog svetskog rata, proglašava legitimnom i opravdanom. Ovakve ocene su neistinite i u potpunoj suprotnosti sa ogromnom većinom istorijskih, antropoloških i etnografskih istraživanja koje je niz južnoslovenskih i inostranih naučnika preduzimao još od polovine 19, pa sve do kraja 20. veka. Međutim, one su odlično poslužile za homogenizaciju muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini i otvaranje njihovog narodotvornog procesa. Dokle će to trajati u budućnosti, ostaje da se vidi. U političkoj praksi se pokazalo da je moguće određeno vreme usmeravati narodotvorni proces na ovakvim veštački konstruisanim hibridnim tezama, ali da ga nije moguće tako prevesti do sledeće faze i razviti.

Sa Austrougarskom je posle 1878. godine došlo i do neverovatne legitimizacije nasilja, što će se u Bosni od tada odomaćiti kao potpuno uobičajeno sredstvo u rešavanju sporova. „Na iskustvu rata u kraškom području Hercegovine 1882, mladi oficir Konrad Hecendorf će pisati raspravu kako jedino grubo nasilje može umiriti taj narod, u čijem ratu učestvuju i žene.“ [23] Još i pre dolaska austrougarske vojne i civilne uprave, u Bosni su pripadnici tri vere živeli odvojeno i paralelno, kao tri različita društva. Ruski putopisac Aleksandar Giljferding opisuje kako su sredinom XIX veka pripadnici sve tri vere u Bosni živeli u ubeđenju kako su „ljudi iste vere jedan narod i da su dužni da se uzajamno pomažu“. [24] Predstavnik druge vere se često gledao kao neprijatelj ili u najmanju ruku prema njemu nije građen nikakav prijateljski odnos. U Bosni je nesumnjivo postojala odlična podloga, dugo kroz istoriju stvarana, za rast nasilja i kolektivne agresivnosti. Ipak, ključni doprinos usmeravanju ovih pojava u budućnosti daju akcije i odluke Austrougarske. Etnički inženjering kojem je pribegavao zvanični Beč nije samo podrazumevao pokušaj stvaranja bošnjačke nacije i pisanje nove istorije već i surove odmazde prema civilnom stanovništvu i masovna preseljavanja stanovništva s ciljem osiguravanja geopolitičkih ciljeva Habzburške monarhije. Najveću akciju masovnog preseljavanja muslimanskog stanovništva austrougarske vlasti su sprovodile u Podrinju, u regionu istočne Bosne. Istovremeno, na srpsko stanovništvo u ovom području su stalno vršeni pritisci kako bi se iseljavalo u Srbiju. Time se menjala etnička slika u Podrinju, koje je predstavljalo geopolitički „meki trbuh“ Austrougarske u Bosni. Obe obale granične reke Drine naseljavalo je srpsko stanovništvo, pa je ova granica bila erozivna i propustljiva. Sa ciljem ograničavanja srpskog uticaja u Podrinju, austrougarska uprava će pokušati da realizuje i projekat doseljavanja nemačkog stanovništva u Semberiju. Nesrećna austrougarska politika dostići će svoj vrhunac tokom Prvog svetskog rata, kada se u Bosni organizuju koncentracioni logori za Srbe. „Samo u onom dobojskom bilo je zatvoreno 46.000 Srba, od čega 17.000 žena i dece.“ [25] Veliki broj Srba bio je interniran u logore na području Mađarske i Češke, gde su pomrli od gladi ili tifusa. Od bosanskih Hrvata i muslimana stvaraju se posebni odredi, takozvani Schutzcorps, koji su brojali preko 11.000 pripadnika, a čije aktivnosti su bile vezane za svakodnevno terorisanje srpskog stanovništva. Nešto slično ponoviće se tokom Drugog svetskog rata. Jedina razlika biće u tome što sve nije bilo organizovano u Beču, već u Berlinu, a zapaženu ulogu u izvršavanju zadataka imali su hrvatski ustaški odredi iz Hrvatske (BiH je priključena fašističkoj marionetskoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj).

Bosanskohercegovački muhamedanci su, prateći sopstvenu religijsku vertikalu i istorijsko nasleđe, ispoljavali niz različitosti u odnosu na srpski, pravoslavno-hrišćanski korpus. Međutim, i jedni i drugi su narod sa istim korenom, čak sličnim običajima i tradicijama, koje potiču iz jedinstvenog sakralno-geografskog miljea, a koje su potom „uvezli“ u islamski i hrišćanski „ram“. I jedni i drugi govore isti jezik. Pravljenje zasebnog „bošnjačkog“ ili „bosanskog identiteta“ se moglo odvijati bez radikalne antagonizacije prema srpskom. I, ako bi dolazilo do sporova i nesuglasica, inače normalnih i uobičajenih pojava u ovakvim procesima, ne znači da bi bilo i krvavih međuetničkih obračuna koji su dugoročno poremetili odnose.

bosna-crjva i dzamija

UKRAJINSKI HIBRIDNI IDENTITET

Posle pobede u hladnom ratu, nastavlja se širenje NATO ka istoku. Pošto su nekadašnje članice Istočnog bloka ušle u NATO, granica ovog vojnog saveza je stigla do Ukrajine. Od raspada Sovjetskog Saveza vidljivi su pokušaji stvaranja hibridnog ukrajinskog identiteta. Ipak, treba podvući da su na ovaj proces uticaj imali i komunisti (isto kao i u Bosni i Hercegovini). U prepisci sa Meškovom i Kovaljčukom, Staljin navodi kako su četiri ključne odlike jedne nacije vezane za zajednički jezik, prostor na kojem narod živi, ekonomski život i „psihički sklad“, koji proizilazi iz osobenosti nacionalne kulture. „Stare nacije“ za njega su proizvod buržoazije, koja je nacionalno pitanje kreirala na način koji joj je odgovarao prilikom transformacije feudalnog sistema. Tako je pojam nacije ostao „cementiran“ i stvorene su „kapitalističke nacije“. Odlika kapitalističkog sistema jeste da, pored „kapitalističkih nacija“, postoje i „ugnjetavane nacije“. Staljin, dakle, kao nosioca nacionalne ideje u jednom istorijskom periodu vidi buržoaziju, pa je u skladu sa tim i tekući pojam nacije oblikovan od strane buržoazije. U novom istorijskom periodu, u kojem će biti uspostavljena „diktatura proletarijata“, nosilac društvene, pa tako i nacionalne ideje biće radnička klasa. Staljin rešenje nacionalnog pitanja vidi u „oslobođenju“ svih nacija od „ugnjetavača“ i silasku „kapitalističkih nacija“ sa političke scene. [26] Prema ovoj klasifikaciji, Ukrajinci su bili „ugnjetavana nacija“ kojoj je trebalo dozvoliti da se „rascveta“. U samoj Ukrajini, ovakvo viđenje je imalo svoje poklonike još od ranije, a u sličan kontekst se stavlja i društveno-politički angažman Tarasa Ševčenka. Njegova regrutacija i slanje u desetogodišnju vojnu službu u Orsk i Novopetrovsk se tumače kao posledica ruskog protivljenja buđenju ukrajinske nacionalne svesti [27].

tabelaprorokovic1

Tabela: Ukrajinizacija Komunističke partije

Iz svega se može zaključiti i kako ukrajinski identitet može postojati samo ukoliko se oslobodi ruskog. Na ovome počinje najpre postepena, a zatim sve brža izgradnja ukrajinskog Staatsnation-a u Sovjetskom Savezu i stvara se solidna osnova za ono što će uslediti devedesetih i posebno dvehiljaditih. Ukrajinska težnja za formiranjem sopstvene države ispoljava se tokom smutnog vremena previranja i revolucije 1917. Ipak, Centralnoj radi (Centralьna Rada), koja se suprotstavila boljševicima nije uspelo da se održi. Za vreme boljševika je usledio period „procesa korenizacije“ (korenizaciя), kada se promoviše „ukrajinska kultura“, razvija ukrajinski jezik (standardizacija 1927-29), koji postaje i službeni. [28]. Tokom trajanja poslednje ukrajinske krize, neverovatno su izgledale akcije rušenja Lenjinovih spomenika u Kijevu u decembru 2013, i Hmeljnickom u februaru 2014. godine od strane ukrajinskih nacionalista. Period Lenjinove vlasti je bio pogodan za agresivno ukrajinstvo i najmanje što bi ukrajinski nacionalisti mogli da urade je čuvanje i obnavljanje ovih spomenika. Komunističko „ukorenjivanje ukrajinstva“ je dalo određene rezultate, što se može videti na primeru broja članova i kandidata za članstvo u Komunističkoj partiji u periodu 1922-1933. godine [29]. U toku samo jedne decenije broj Ukrajinaca se povećao za skoro tri puta, dok je broj Rusa opao za dva i po puta. Ipak, način na koji je sprovođen ceo proces nije mogao obezbediti dugoročan rezultat. Zaposleni u državnim institucijama i školama su prisiljavani da uče i koriste ukrajinski jezik, a komunističke ateističke vlasti koriste i religijski okvir za uspeh celog projekta. [30]

Staljin se razračunao sa ukrajinskim „desnim komunistima“ 1932-33. godine zbog „ukrajinske pristrasnosti“, surovo, kako je umeo, obračunavši se sa preko dve hiljade upravnika kolhoza i oko pet hiljada članova Partije [31]. Do 1938. godine i ruski jezik je vraćen u obrazovni sistem, pa se počelo sa traženjem određenog balansa u „vajanju“ ukrajinskog identiteta. Međutim, period „korenizacije“ je bio impuls za rađanje Organizacije ukrajinskih nacionalista 1929. godine (Organіzacія Ukraїnsьkih Nacіonalіstіv) kao uvoda u političko institucionalizovanje ukrajinskog nacionalnog pokreta pod parolom „Ukrajina Ukrajincima“ [32]. Sve se, međutim završilo nesretno u otvorenoj ili prikrivenoj kolaboraciji sa fašističkim okupatorom dela rukovodstva ove organizacije, na čelu sa Stjepanom Banderom (Stepan Andrійovič Bandera).

Sve što se dešavalo u ovom periodu zapravo je pokazatelj da se „ukrajinstvo“ nije shvatalo na isti način u samoj Ukrajini. Geografska podela po vertikali zapad-istok imala je i svoju političku i jezičko-kulturnu dimenziju. Istoričar Petar Toločko navodi kako u istoriji ukrajinskog naroda „svaki klan koji dolazi na vlast, pokušava da nametne svoje vrednosti celoj Ukrajini. Nekada je to bio dnjepropetrovski klan, zatim ga je zamenio galicijski, zatim je došao donjecki. Danas je ponovo na vlasti galicijski klan.“ [33] Nesumnjivo je, ukrajinski identitet postoji. „Ukrajina je istorijska zemlja Malorusa, ogranka ruskog naroda koji je živeo u graničnom pojasu velike carevine, a u pojedinim periodima i u drugim državama – Austrougarskoj i Poljskoj pre svega. Iz osobenosti pograničnog maloruskog identiteta počela se rađati ukrajinska nacija, a ovaj proces su posebno pomagali Habsburzi udruženi s Rimskom kurijom, ali i komunisti“ [34] u pojedinim istorijskim periodima. Taras Ševčenko je ovom procesu „nacionalnog buđenja“ dodao socijalnu komponentu, zalažući se za oslobađanje od kmetstva, čime je međusobno povezao dva zahteva: za socijalnom i nacionalnom revolucijom. Ukrajinski narodotvorni proces tako postaje ne samo težnja za kulturnom samosvojnošću već i za modernizacijom i sveobuhvatnim napretkom. Ipak, teško je složiti se sa pokušajima ukrajinskih nacionalista da se sve ovo stavi u kontekst njihovog viđenja o tome šta ukrajinski identitet treba da predstavlja. Ševčenkovo zalaganje je bilo potpuno u duhu vremena u kojem je živeo. Takođe, on je umro kao član ruske Carske akademije umetnosti (Imperatorskaя Akademiя hudožestv). Krajnji rezultat ukrajinstva Tarasa Ševčenka nije morala biti radikalna antagonizacija prema ruskom identitetu. Sa jedne strane, ruski i ukrajinski narod ima isti koren, slične običaje i jezik, izgrađene istorijsko-tradicionalne i rodbinske veze. Sa druge strane, pitanje ukrajinskog identiteta je složeno, to je amalgam maloruskog, velikoruskog, staroukrajinskog, galicijskog i rusinskog nasleđa. Nametati jedan identitetski obrazac i kulturno-obrazovni okvir je nemoguće. Odnosno, moguće je, ali su posledice toga dugoročna sukobljavanja. Pogotovo ako se nameće galicijski identitetski obrazac, zasnovan na ekstremnom antiruskom postavljanju.

A od raspada Sovjetskog Saveza se postepeno etabliralo upravo „galicijsko ukrajinstvo“. Od 1992. godine traje period „nove korenizacije“, koji se najpre zasniva na pokušajima kulturnog udaljavanja Ukrajinaca od Rusa. Rezultati korišćena državnog aparata nezavisne Ukrajine za proces jačanja „novokorenizacijskog ukrajinstva“ se mogu videti u analizi stepena „ukrajinizacije školskog sistema“ Vladimira Malinkoviča [35]. Od 1992. godine prisustvujemo pokušaju izgradnje ukrajinskog Staatsnation-a. U ovom procesu je primetno korišćenje raznih sredstava u cilju izgradnje ukrajinskog identiteta zasnovanog na antirusijstvu. Mihael Man (Michael Mann) navodi kako je proces formiranja modernog naroda postepeno prolazio kroz četiri faze. [36]

tabelaprorokovic2

Tabela: Procenat srednjoškolskih učenika koji govore prvi jezik

tabelaprorokovic3

Tabela: Procenat studenata viših škola (1) i fakulteta (2) koji govore prvi jezik

U prvoj fazi se ideologija javlja kao pokretač procesa nacionalnog buđenja i homogenizacije. To je uglavnom period prosvetiteljskog patriotizma i nacionalnog zanosa. U nacionalnoj istoriji traže se izvori za formiranje kolektivnih vrednosti i uobličavanje slike ko smo zapravo mi. U drugoj fazi se javljaju pojedinačni ekonomski interesi u novostvorenim državnim i socijalnim celinama. Pojedinačne interese u okviru našeg sistema oblikuju razvoj kapitalizma, internacionalizacija ekonomije i postepeno stvaranje međunarodnog trgovinskog sistema. U trećoj fazi sazreva svest da su se od „protonaroda“, sada u neposrednom okruženju, formirale samouverene nacije, koje nama predstavljaju konkurenciju. U poslednjoj, četvrtoj fazi, tokom perioda industrijalizacije, dolazi do početka bitke za ekonomsku dominaciju između različitih nacija. Naša pobeda u bici za ekonomsku dominaciju znači podizanje veće ekonomske aktivnosti naše privrede, jačanje političkog uticaja, bolje organizovanu državu i jaču vojsku. To nama donosi viši životni standard, veći stepen sigurnosti i kvalitetnije javne službe (zdravstvo, školstvo, infrastruktura). Savremeno ukrajinstvo pokušava da pokaže kako su Rusi „konkurentska nacija“ i da se distanciranjem od „zaostalog ruskog korpusa“ kupuje ulaznica za „moderno zapadno društvo“. Ovo je, naravno, naivan pogled, koji ne može doneti dugoročan rezultat. Međutim, hibridni identiteti i ne služe za izgradnju stabilnih, dugoročnih temelje, oni su tu da podstaknu tekuću destabilizaciju i srednjeročno usmere deo Ukrajinaca na dalju antagonizaciju protiv Rusa. Na način na koji je višedecenijski socijalni eksperiment u Bosni i Hercegovini ostavio trajne posledice po srpske interese, tako i sličan proces u Ukrajini treba da ostali dugoročne posledice po ruske interese.

taras_buljba_filmtoday_42_hg

GEOPOLITIČKI ASPEKTI STVARANJA HIBRIDNIH IDENTITETA U BOSNI I UKRAJINI

Kao što je stvaranje hibridnog bošnjaštva 1914. godine imalo veze sa geopolitičkim interesima Austrougarske, odnosno kasnije Nemačke, tako i stvaranje hibridnog ukrajinstva 2014. godine ima veze sa geopolitičkim interesima anglosaksonske osovine i krupnog kapitala koji ona vezuje za sebe. Habsburška monarhija je dugo posmatrala Balkan kao svoje dvorište, a posle zbližavanja sa Nemačkom koja početkom 20. veka postaje svetska sila (Weltmacht), konačno se odlučuje da vojnim sredstvima uspostavi zonu geopolitičke kontrole na Poluostrvu. Time je utvrđivala sopstveni pristup tolim morima, gradila osnovu za dalje jačanje uticaja u istočnom Mediteranu i na Bliskom Istoku i uspostavljala potpunu kotrolu nad donjim tokom Dunava. Posmatrano iz ugla nemačkog kontinentalizma, uspostavljanje zone geopolitičke kontrole nad tokom Dunava je conditio sine qua non. „Otuda se ovladavanje Podunavljem (posebno njegovim panonskim sektorom) smatra formulom centralnoevropske i ukupne kontinentalne moći te odskočnom daskom za dalje imperijalne prodore, i to: u vlaško-pontijski basen; u kavkaski, prekaspijski i centralnoazijski prostor; na jugoistok, balkanskom transmisijom, do poluga svetske moći – Bosfora, Dardanela, Sueca, bliskoistočnih kulturnih žarišta i rezervi nafte. Dunavska saobraćajno-geografska kičma postala je neprikosnovena geopolitička činjenica ekspanzionističkih ambicija germanskog bloka, paradigma kopnene varijante sticanja nemačke moći, njihove Ideje Bagdada (suprotno neostvarivoj maritimnoj Ideji Hamburga), već u prvoj polovini 19. veka obrazloženog Prodora na jugoistok (Drang nach Südosten), njegovog stotinjak godina mlađeg mutanta zvanog Prodor na Istok (Drang nach Osten) i sadašnjih trangresionih ambicija nemačkog džina u srcu Evrope.“ [37] Zbog svog geografskog položaja i istorije međusobnih odnosa, srpski istoričar Milorad Ekmečić Nemačku je nazvao „geografskim neprijateljem Srbije“, [38] iskoristivši Napoleonovo kvalifikaciju, koji je kao geografskog neprijatelja Srbije označio Austriju dva veka ranije. Geografski neprijatelj je mogao biti savladan investiranjem u stvaranje hibridnih identiteta, koji će se zidati na antisrpskim stavovima. To je garantovalo dalju fragmentaciju prostora i njegovu lakšu kontrolu. Početkom 21. veka identičan pelcer je upotrebljen u Crnoj Gori, gde se počelo sa stvaranjem hibridnog crnogorstva.

mapaprorokovic1

Mapa: Značaj istočnocentralnoevropskog pojasa u okruživanju Rusije prema Makinderu

Podrška SAD stvaranju ukrajinskog hibridnog identiteta, koji će Ukrajince suprotstaviti (veliko)ruskom civilizacijskom ognjištu, promeniti im geopolitički kod i učiniti od njih stalni izvor problema za Rusiju takođe ima veze sa geopolitikom. Anglosaksonska geopolitička škola u dugom istorijsku kontinuitetu, od Alfreda Mehena, preko Halforda Makindera i Nikolasa Spajkmena, do Donalda Mejniga i Zbignjeva Bžežinskog [40] zapravo razrađuje različite strategije opkoljavanja evroazijske kontinentalne mase [41].

Značaj Ukrajine za geopolitičke ciljeve SAD je ogroman. Stvaranjem hibridnog ukrajinstva stvara se geopolitičko žarište koje može dugo trajati i, sa jedne strane, predstavljati odskočnu dasku za dalju destabilizaciju Rusije, a, sa druge strane, onemogućavati konsolidaciju Rusije i jačanja njenih uticaja u srednjoevropskom prostoru. Hibridno ukrajinstvo se temelji na ekstremnim antiruskim stavovima i ono služi tome da se Rusi i Ukrajinci što je moguće više međusobno suprotstave i dugoročno spreči njihovo približavanje. Instrumentalizacija hibridne nacije kroz oblikovanje ukrajinstva prema zapadnoukrajinskim standardima ima za cilj da Rusiji stvori identične probleme, koji su stvaranjem hibridnog bošnjaštva napravljeni Srbiji. Ovo je pre svega geopolitičko pitanje. Jer, kao što je Taljeran, govoreći o Srbima, rekao da „da se ne sme dopustiti da tako veliko stanovništvo, na strateški tako značajnom položaju dobije svoju državu silom otetu od sultana“, tako je i Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) naznačila da „Sibir ima previše resursa da bi bio samo u posedu Rusije“ [42]. Najpre slabljenje, a zatim i rastakanje (veliko)ruskog korpusa usmereno je ka konačnom preuzimanju kontrole nad resursima, prirodnim bogatstvima i saobraćajnim koridorima Evroazije. Hibridne nacije su samo sredstvo kako da se do cilja što pre i što jeftinije stigne.

_________

Uputnice:

[1] Hroch, Miroslav, Obrození malých evropských narodů: Národy severní a východní Evropi, Univ. Karlova, Praha, 1971.

[2] Gumilev, Lev, Konec i vnovь načalo, DI–DIK, Moskva, 1994, str. 50.

[3] O ovoj tezi više se može pronaći u: Guénon, Réne, Symbols of Sacred Science, Sophia Perennis, Hillsdale (NY), 2004.

[4] Izlaganje na međunarodnoj naučnoj konferenciji „Ruski nekropolj u Beogradu“ održanoj 20. 06. 2014. u Beogradu, objavljeno u časopisu „Pečat“, br. 324/2014, str. 19.

[5] Schieder, Theodor, Nationalismus und Nationalstaat, Vandenhoeck, Göttingen, 1992, str. 110–112.

[6] Ovaj deo rada uređen na osnovu zaključaka autora iznetih u: Proroković, Dušan, Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku XXI veka, Službeni glasnik: Geopolitika, Beograd, 2012.

[7] Ekmečić, Milorad, „O svetskim okvirima srpske revolucije“, u: Ogledi iz istorije, Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str. 39.

[8] Medvedev, Aleksandar, Tajne Biblije, Metaphysica, Beograd, 2009, str. 74.

[9] Proroković, Dušan, Kosovo: međuetnički i politički odnosi, Geopolitika, Beograd, 2011, str. 10-12.

[10] Szczesniak, Andrzej Leszek, Plan Zagłady Słowian. Generalplan Ost,  Polskie Wydaw. Encyklopedycsne, Radom, 2001.

[11] Prema: Madajczyk, Czesław, Generalny Plan Wschodni: Zbiór dokumentów,  Glówna Komisja Badania Zbrodni Hitlerowskich w Polsce, Warszawa, 1990.

[12] Snyder, Timothy, Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin, Vintage Books, London, 2011, str. 144-188.

[13] O okolnostima koje su dovele do nastanka koncepcije „Drang nach Osten“, kao i njenom razvoju više u: Beneš, Vojta, The Vanguard od the Drang nach Osten, Czechoslovak National Conucil of America, Chicago, 1943.

[14] O procesu preseljavanja nemačkog stanovništva više u: Schulz-Vobach, Klaus Dieter, Die Deutschen im Osten: Vom Balkan bis Sibirien, Hoffmann und Campe Verlag, Hamburg, 1989.

[15] Na primer u: Pöss, Ondrej, Dejiny a kultúra karpatskych Nemcov/Geschichte und Kultur der Karpatendeutschen, Vydavateľstvo Bratislava-Pressburg, Bratislava, 2007.

[16] Smith, Whitney, „National Symbols“, u: Motyl, Alexander [edit.]. Encyclopedia of Nationalism, Academic Press, San Diego, 2001, str. 522–523.

[17] Kalajeva knjiga prevedena je na srpski jezik, a njeno poslednje izdanje je iz 2011. godine. Više u: Kalaj, Benjamin, Istorija srpskog naroda, Čigoja štampa, Beograd, 2011.

[18] Vukotić, Momir, „Stare podele-nove nevolje“, Politika, 7. maj 2014, str. 23.

[19] Malcolm, Noel, Bosnia. A Short History, University Press, New York, 1994.

[20] O ovome je mnogo pisao i govorio srpski istoričar Milorad Ekmečić. To se može pronaći i u njegovom radu „Crkva i nacija kod Hrvata“. Više u: Ekmečić, Milorad, Ogledi iz istorije, Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str. 111–149.

[21] Malcolm, Noel, Kosovo. A Short History, Harper Perenia, New York, 1999.

[22] Pored navedenog rada Noela Malkolma, o ovome se više može pronaći u: Pilar, Ivo, Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943.

[23] Ekmečić, Milorad, „Velika istočna kriza“, u: Ekmečić, Milorad, Ogledi iz istorije, Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str. 160.

[24] Giljferding, Aleksandar, Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Veselin Masleša, Sarajevo, 1972, str. 319.

[25] Trud, Aleksis, Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 96.

[26] Stalin, Йosif, „Nacionalьniй vopros i leninizm: Otvet tovariщam Meškovu, Kovalьčuku i drugim“, u: Sočineniя – t. 11, Gossudarstvenoe izdatelьstvo političeskoй literaturы, Moskva, 1949, str. 333–341.

[27] Wanner, Catherine, Burden of Dreams: History and Identity in Post-Soviet Ukraine, Penn State Press, University Park (PA), 1998.

[28] O ovome više u: Kubійovič, Volodimir, Kuzelя, Zenon, Enciklopedія ukraїnoznavstva. Tom 2: Zagalьna častina., Іnstitut Ukraїnsьkoї arheografії AN Ukraїni: Naukove Tovaristvo іm. T. Ševčenka: Fundacія Enciklopedії Ukraїni, Kiїv, 1995, str. 543-554. Kao najdalja osnova ukrajinskog jezika uglavnom se predstavlja bukvar Ivana Fedoroviča iz 1574. godine.

[29] Preuzeto iz članka „Ukrainizaciя“, tabela: „Ukrainizaciя sostava kommunističeskoй partii Ukrainы“.

Dostupno na: Akademik, http://dic.academic.ru/dic.nsf/ruwiki/…

[30] O podeli crkve više u: Petrović, Dragan, Nikolić, Goran, Geopolitika savremene Ukrajine, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2009, str. 79-90.

[31] Khlynina, Tatyana, Vasilev, Igor, „Ukrainization: between big time in politics and current objectives of Soviet construction“, European researcher, No. 6 (9), 2011, str. 963-970.

[32] Wilson, Andrew, Ukrainian Nationalism in the 1990s: A Minority Faith, Cambridge Univ. Press, London, 1997, str. 48.

[33] Petrova, Aljbina, „U zemlji u kojoj je pobedio Majdan“, Rusija i Srbija, april 2014, str. 15.

[34] Proroković, Dušan, „Kriza u Ukrajini: tri scenarija za razrešenje“, Nedeljnik, br. 99, dec. 2013, str. 33.

[35] Malinkovič, Vladimir, „Stepenь ukrainizacii obrazovaniя na Ukraine“, Meždunarodnый institut gumanitarno-političeskih issledovaniй, Moskva, 2005.

Dostupno na: http://www.igpi.ru/info/people/malink/1111152776.html

[36] Mann, Michael, Geschichte der Macht. [Bd 3/Tlbd I], Campus, Frankfurt a. M., 1998, str. 146–150.

[37] Stepić, Milomir, „Promenljivost determinanti geopolitičkog položaja srpskih zemalja“, u: Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje, Jantar grupa, Beograd, 2004, str. 165.

[38] Ekmečić, Milorad,  Dugo kretanje između klanja i oranja: istorija Srbije u novom veku 1492–1992, Evro-Giunti, Beograd, 2010.

[39] Mapa preuzeta iz članka: Megoran, Nick, Sharapova, Sevara, „Mackinder΄s ΄Heartland΄: A Help or Hindrance in Understanding Central Asia΄s International relations“, Central Asia and the Caucasus, 4, 34, str. 9.

[40] Alfred Mahan, Halford Mackinder, Nicholas Spykmen, Donald Meinig, Zbigniew Brzezinski.

[41] O ovome više u poglavlju 1.3.2. Anglosaksonska geopolitička škola rada: Proroković, Dušan. Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku XXI veka. Službeni glasnik: Geopolitika, Beograd, 2012.

[42] Smolchenko, Anna, „Putting Words in Albrightˈs Mouth“, The Moscow Times, 07 Nov 2007.

Dostupno na: http://www.themoscowtimes.com/news/article/putting-words-in-albrights-mouth/193094.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hibridni identiteti od Bosne 1914 do Ukrajine 2014

* Obavezna polja