U Beogradu je promovisana knjiga dr Jelene Georgijevne Ponomarjove, profesorke Moskovskog univerziteta MGIMO i vodećeg ruskog stručnjaka za Balkan, pod nazivom Razbojnička država – Kosovo u svetskoj politici. Bio je to povod za naš razgovor sa Jelenom Ponomarjevom za Geopolitiku. Razgovor je vodila Nevenka Stojčević.

Iz vaše knjige stiče se utisak da je Kosovo jednako važno Srbiji i svetu. U čemu je značaj svega što se događa sa nepriznatom državom Kosovo? Da li je ona naprosto presedan i fenomen?

— Balkan i Kosovo su važan činilac svetske politike, a knjiga je prvi put objavljena na ruskom jeziku pre tri godine pod naslovom – Banditska država: Kosovo u svetskoj politici. Moji srpski prijatelji odlučili su da knjigu prevedu pod naslovom Razbojnička država – Kosovo u svetskoj politici. U čemu je stvar, zašto je potrebno baviti se pitanjima Kosova? Zato da bi se shvatilo u kakvom mi to svetu živimo, koji su važni igrači u svetskoj politici i koji su subjekti te politike. Zašto je Balkan iznebuha postao zona sukoba? Zašto najsuroviji i najagresivniji elementi postaju aktivni učesnici svetske politike. Zašto se baš u određenim trenucima ljudske istorije bude najružniji elementi, koji su najviše čovekomrzački? Traženje odgovora na ta pitanja primorava nas da se proučava balkanska politika i fenomen Kosova. U čemu je stvar? Oko Kosova su se sukobili interesi država kao centara sila, to su SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska u nešto manjoj meri, Turska, Rusija. To je prvi krug. Dalje, to su interesi nadnacionalnih struktura – Evropske unije, NATO − a treći krug su interesi transnacionalnih korporacija. Evo, na primer, danas je već podrobno poznato da trgovina narkoticima nije moguća bez učešća finansijskih institucija – najvećih svetskih banaka koje su uključene u taj sistem, zato što novac od narkotika mora da bude opran u bankarskim strukturama. Sem toga, tu su i industrijski i logistički giganti, svi koji spadaju pod transnacionalno. Četvrti krug je kriminalni krug u koji su uključene mafijaške strukture.

Posebno je svima dobro poznato da je albanska i kosovska mafija veoma ozbiljan igrač na svetskoj sceni. Uostalom, albanska mafija je već neko vreme ozbiljan konkurent italijanskoj mafiji. Mnoge zone koje je ranije kontrolisala italijanska Kamora ili Androgeza sada već kontrolišu Albanci. U uslovima krize, nažalost, u društvu se bude najokrutniji oblici eksploatacije ljudi. To nije samo seksualno ropstvo, belo roblje nego pravo, suštinsko ropstvo i trgovina ljudskim organima. I poslednje, Balkan i Kosovo, konkretno, predstavljaju posebno geopolitičko ogledalo. Ako budemo pomno gledali u to ogledalo, onda ćemo videti veliki broj posledica i grešaka. Evo, na primer, ono što se 1999. desilo na Kosovu, u suštini se 2014. ponovilo u Ukrajini, sasvim isto. Procvat trgovine narkoticima, procvat seksualnog ropstva i trgovine ljudskim organima. I to što svetska zajednica nije izvukla odgovarajuće zaključke, zbog toga se sve to ponovilo u Ukrajini. Takvih primera ima mnogo, i zato je Kosovo uvek aktuelno. Sve dok bude postojala ta banditska država, tu državu treba proučavati, o njoj treba govoriti, vikati, na svim međunarodnim forumima.

Vi ste sada govorili o finansijskim interesima vezanim za Kosovo kao najvažnijem momentu. A koliki je udeo geopolitičkih interesa velikih sila u južnoj srpskoj pokrajini?

— Ustvari, geopolitički interesi objedinjavaju sveukupne interese – i finansijske, i ekonomske, i političke, i, čak bih rekla, i kulturno-civilizacijske, jer na Kosovu su se sukobili kulturno-civilizacijski interesi. Na primer, pravoslavlje protiv radikalnog islama ili pravoslavlje protiv radikalnog katoličanstva, ako govorimo u okviru Balkana. I pravoslavna kultura je pretrpela ogromnu štetu, zato što oni gubici koje smo pretrpeli usled rušenja pravoslavnih hramova, knjiga, fresaka, čak i potkulture kosovskog regiona kao jezgra pravoslavne civilizacije − to su nenadoknadivi gubici. I to se može porediti sa onim što se dešava sa uništavanjem spomenika na Bliskom istoku kada radikalni islamisti uništavaju dostignuća civilizacije. I zato geopolitika u konkretnom slučaju objedinjava sve te stavke koje sam navela. Interesi Rusije, na primer, pretrpeli su znatne poraze na Balkanu zato što se, počev od rušenja Jugoslavije, Rusija povlačila sa ovih prostora, prepuštala svoje pozicije, i sada je Srbija glavni „partizan“ koji je okružen sa svih strana natovskim zemljama.

Ali, pošto se vaša zemlja ne predaje do kraja protivniku, zbog toga se protiv vaše zemlje primenjuju takve čovekomrzačke metode. Očigledno je: da nije bilo varvarske agresije protiv Jugoslavije 1999. godine, mi danas ne bismo govorili o delimično priznatoj državi Kosovo. To jest, uz podršku na bajonetima natovske i američke vojske bila je stvorena ta „država“. I, naravno, u tom smislu geopolitički interesi su odradili svoje. Ruski istraživači govore da Kosovo ima poseban geografski položaj: to je prilično velika visina i stvaranje izuzetno velike NATO baze tamo znači da je NATO preuzeo stratešku kotu. I ta baza, koliko ja znam, trebalo bi da u nekom narednom periodu zameni najveću aviobazu u Avijanu, u Italiji.

Da li bi Bondstil u eventualnom sukobu SAD i Rusije bio legitimna ruska meta?

— Znate kako, ruska vojna lica i predsednik uvek kažu da je širenje NATO kršenje nacionalnih interesa onih zemalja na čijoj teritoriji se nalaze. Jer svaka vojna baza je cilj u ratnim uslovima.

Sve što se dešava sa Kosovom svaki Srbin, osim onih koji bi ga i ne trepnuvši izdali, doživljava kao najveće poniženje u nacionalnoj istoriji. Kako vi vidite politiku aktuelne vlade prema Kosovu?

— Svakako ću se složiti da je to nacionalno poniženje, čak bih rekla i da je to prolongirano, usporeno poniženje, a ne jednokratan čin, nego je to svesno ponižavanje nacionalnog dostojanstva koje traje decenijama. Štaviše, oni ustupci na koje zapadne zemlje primoravaju srpsku vladu u pogledu Kosova takođe su prolongirano nacionalno poniženje. Na tom kosovskom pitanju veoma se dobro vidi koliko vlast nije ujedinjena sa društvom i donosi odluke koje društvo ne shvata, štaviše, te odluke vlasti dele društvo, stvaraju osnovu za građanski sukob unutar same Srbije. To jest, dešava se slabljenje srpskog društva iznutra, a pritom Vlada ne može da ne zna kakvo je raspoloženje u društvu, ali je prinuđena da pristaje na ustupke koji stižu iz Brisela i Vašingtona.

Čime sve takozvana međunarodna zajednica može da ucenjuje političare u svetu, gde god za to ima interes?

— Ako me pitate zašto je to tako, možda zato što neko ima kompromitujuće podatke o političarima, možda im se nude neke povlastice i pogodnosti. Mnogi bivši lideri evropskih država postali su visoki činovnici EU i dobijaju razne neprikosnovenosti, novčane bonuse itd. Ispada da su te privilegije istoznačne sa 30 srebrnjaka za koje je Juda prodao Hrista. Možda, osim toga, političko rukovodstvo ima i neke druge ciljeve. Ali, s obzirom na istorijsku perspektivu i istorijsku pozadinu, takve radnje ne mogu da se opravdaju, i zato bih moguće ustupke kosovskom režimu i moguće priznanje Kosova smatrala izdajom nacionalnih interesa. Ali, ponavljam, pritisak je veoma ozbiljan, i još sam zaboravila na takozvani vrednosni meki uticaj. Džozef Naj, američki analitičar iz vremena Obamine administracije, predložio je koncepciju meke sile, čiji je glavni zadatak da primora čoveka da uradi ono što nikada u drugim uslovima ne bi uradio, i to tako što ćete ga uveriti da je to što mu se predlaže ispravno i da on to treba da prihvati. Upravo to se zove tehnologija mekog uticaja, i to je način na koji se deluje na političare balkanskih zemalja, uključujući i Srbiju.

Veoma dobro shvatamo tvrdnje da će Srbija možda postati članica NATO, koje se sve češće pojavljuju u političkom leksikonu. Da li je to japanski sindrom? Na Japan su bacili atomske bombe i Japan je odmah posle toga postao glavni saveznik SAD na Tihom okeanu. Nije valjda da će Srbija postati Japan na Balkanu? Sve ide ka tome, sve više mladih ljudi govori – nije NATO ništa strašno, to je pitanje bezbednosti. Eto vidite kako je Crna Gora ušla u NATO. I, kada saberemo sve komponente koje sam pobrojala – kompromitujući podaci o političarima, pogodnosti koje nudi Zapad, meka sila − može se shvatiti zašto rukovodstvo zemlje sprovodi upravo takvu politiku. Ali ja sam ipak pristalica da postojeći istorijski centri sile imaju veoma ozbiljan uticaj na Balkanu. Moje stanovište potvrdio je i ministar Sergej Lavrov, kad je rekao – bez Rusije i bez njenog stava ne rešava se ni jedno pitanje u svetskoj politici. I zato, kad bi Rusija zauzela oštriji stav prema balkanskom pitanju, mnoge stvari bi mogle da se reše.

Drugim rečima, vi mislite da Rusija, koja stalno poručuje da se ne meša u unutrašnju politiku drugih zemalja, nije izvršila dovoljno jak uticaj povodom balkanskog pitanja, a da jeste, verovatno ni Crna Gora ne bi postala članica NATO?

— Mislim da Rusija ne posvećuje dovoljnu pažnju balkanskim prostorima, i to povlačenje, koje je, nažalost, počelo još 1991. godine, nije u potpunosti završeno. Po mnogim pitanjima, može se reći i da je ruska balkanska politika propala. A, što se tiče mešanja u unutrašnje stvari neke zemlje, mešanje može da bude različito: aktivno, kao što to radi Amerika pozivanjem na Molitveni doručak, ili tako što se nude aktuelni efikasni oblici saradnje, što se pokazuju prednosti svog modela (ruskog; op. aut), da se preko mekog uticaja oblikuje sasvim drugačija slika sveta. Ako bi se tako vaspitavali budući naraštaji, preko sistema obrazovanja i preko medija, to ne bi bilo mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje. Ja sam za takvu politiku – ako živimo u demokratiji, da se držimo principa pluralizma. Zašto se ogromna pažnja posvećuje isključivo Si-En-Enu, a rusko stanovište o istoj stvari je nedostupno javnosti? Ali, s druge strane, to mnogo zavisi i od nas. Znam da spremnost Srbije za otvaranje ruskih škola postoji. Samo treba ispoljiti inicijativu i izdvojiti neki novac, ali to već zavisi od Rusije.

Događaji u Makedoniji svakodnevno potvrđuju namere Albanaca da ostvare svoj vekovni istorijski plan, a Srbija im pritom obećava izgradnju auto-puta Tirana – Niš i ne interesuje je sudbina Stare Srbije. Ima li Rusija interes da spreči stvaranje Velike Albanije?

— Kao što sam već rekla, Rusija se nedovoljno bavi balkanskim problemima. I teško da će u najskorije vreme biti preduzete neke mere protiv nastanka Velike Albanije. Mislim da ćemo zauzeti neke pozicije o tome, ali mislim ništa više od toga. Što se samih događaja u Makedoniji tiče, to je nastavak globalnog scenarija reformatizovanja Balkana. I to što se danas događa u Makedoniji, korene ima u dalekoj prošlosti. Zapadne sile još od vremena stvaranja Makedonije nisu ovu državu smatrale jakom i samodovoljnom državom, znam to dobro iz razgovora sa političarima i obaveštajnim strukturama. Oni Makedoniju smatraju međudržavom. Zato je bilo potrebno da se ona prethodno sruši i „savije“. I bilo je jasno da unutar Jugoslavije postoje administrativne granice koje ne odražavaju suštinu istorijskih procesa, prirodne granice u kojima žive narodi. U konkretnom slučaju, imamo i osvetu geografije i osvetu istorije, jer u ovakvom vidu republike su mogle da postoje samo u zajedničkoj državi, a same po sebi ne mogu, i taj problem imamo i mi na postsovjetskom prostoru.

Prema tome, rušenje Makedonije odvija se u jednom usporenom procesu, najpre kroz federalizaciju, a posle kroz uvođenje mirovnjaka i sukob sa Albancima, a naposletku i kroz uspostavljanje granice između ova dva entiteta, koje će ići na račun sužavanja teritorija na kojem žive pravoslavni narodi, Srbi ili Makedonci. I, uzgred, ovde aktivnu ulogu nemaju samo zapadne zemlje, nego i Turska i arapske države, koje u uslovima krize na Bliskom istoku aktivno podmeću „spavajuće ćelije“, terorističke formacije. Ustvari, albanizacija je ogromna pretnja ne samo za Balkan nego za čitavu Evropu, i nikako mi nije jasno da evropski narodi ne vide da je to pretnja broj jedan. Protiv ove pretnje trebalo bi da se objedinjavaju hrišćanski narodi, a ne da se razjedinjuju. Ali naši političari, kako mi se čini, imaju veoma „kratke misli“. Što se Rusije tiče, da bi njen odgovor na izazove bio adekvatan, ona mora da se ponaša kao imperijalna sila, a to znači da ima interese u drugim regionima sveta i da te interese zaštiti.

Kako komentarišete cinično ponašanje Francuske prema Srbiji u „slučaju Haradinaj“, i to u situaciji kada je i sama ugrožena od islamskog fundamemtalizma i terorizma?

— Sasvim se slažem sa vašom ocenom da je ponašanje Francuske prema navodno prijateljskoj Srbiji cinično i da su sve ove međunarodne institucije pravo sudanije sa jednim jedinim ciljem – da se osude Srbi. I to je bio svestan geopolitički korak međunarodnih organizacija. Radi se o Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnom krivičnom sudu, takozvanim sudovima pravde. Mene jako boli što je Rusija svojevremeno potpisala sporazum o Međunarodnom tribunalu i što ga još uvek nije napustila, zato što se te organizacije ne bore za pravdu, nego su stvorene za izvršavanje geopolitičkih zadataka. I to sa Haradinajem samo je nastavak onoga što su te strukture i dosad radile. Prema mom mišljenju, trebalo bi otud da izađemo i da stvaramo sopstvene sudske organizacije.

Da li verujete u proročanstva naših duhovnih staraca da će Albanci biti proterani sa Kosova i Albanije?

— U svako proročanstvo čovek može da veruje, ali je glavno pitanje šta mi radimo da to proročanstvo bude ostvareno.


Izvor: Geopolitika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jelena Ponomarjova o prisustvu Rusije na Balkanu

* Obavezna polja