ranko-gojkovicВећ смо једном приликом рекли да се многи догађаји из прошлости и садашњости руског народа, као у огледалу пресликавају и у српској историји и садашњости. И обрнуто. У тексту који следи, нешто више о “украјинизацији” и “црногоризацији” – пројектима западног фактора на вештачком стварању “паразитских” нација, ради разбијања руског и српског националног корпуса. Тешко је побројати све сличности украјинизације и црногоризације – два близаначка (антируска и антисрпска) процеса који се одвијају на руским и српским историјским територијама. Због тога, укратко о главним идеолозима и (анти)херојима украјинске и црногорске независности.

Први велики симбол украјинске “државности” и “независности” био је хетман Мазепа, једини државни делатник у историји руског царства који је потпуно заслужено (од Цара Петра Великог) добио “Орден Јуде Искариотског”. На ордену је био приказан Јуда који виси на јасици, а пред њим се из џакчета просипа 30 сребрњака, са натписом “Триклети син погибли Јуда, који се дави због среброљубља”. Издајство је Јудин грех, а овом човеку је по питању издајства тешко наћи пандан у целокупној светској историји. Овај развратник који је као матор заводио малолетнице, издао је свакога коме је служио. Издао је све хетмане којима је служио, и са леве и са десне обале Дњепра, издао је пољског и шведског краља, Руског Цара. Изгледа немогуће, али када знамо да се Мазепа школовао у Језуитском колегијуму у Варшави, ствари постају јасније. Мазепа се на Крсту и Јеванђељу лажно заклињао свима на верност, због чега га је Православна Црква предала анатеми. Проклет од Цркве – проклето је и скончао. Према предању, полуделог Мазепу су ваши буквално појеле, попут римског диктатора Суле и јудејског цара Ирода… Каква је судбина народа и државе чији су национални “хероји” анатемисани од Цркве, није тешко предвидети.

Тарас Шевченко, као други велики национални херој “независне” Украјине, у својој младости је словио за руског патриоту и националисту. Међутим, да ли због новца мецена или нечег другог, љубав према Русији он постепено замењује отвореном русофобијом и његова поезија почиње одсликавати жестоку мржњу према руском самодржављу и Руској Православној Цркви. Као и Мазепа, потпуно оперисан од сваке врсте благодарности, Шевченко се веома подло односио према својим добротворима. Он прихвата религију само ако је у складу са његовим личним убеђењима, мерило истине за њега је човек, а не Бог. Стихови Шевченка: Не дай спати ходячому, Серцем замирати, І гнилою колодою, По світу валятись. А дай жити, серцем жити, І людей любити, А коли ні… то проклинать, І світ запалити! – можда боље од свега карактеришу како његову поезију, тако и позицију савременог украјинског национализма. Овде песник поручује да сте сами криви уколико не желите да живите по његовим мерилима. Уколико не желите да вас он “воли” – он ће вас проклети, спалити, уништити… Овај православни отпадник, варварски продукт европског фаустовског духа, у једном делу совјетске и савременој постсовјетској епохи постао је истински идол независне Украјине, “отац украјинског национализма”. Гледајући непочинства савремених украјинских националиста-неонациста, нехотице се сећамо српске пословице “какав отац – таква и деца”. У XXвеку Украјина је изнедрила још неколицину хероја “независне” Украјине достојних “Јудине медаље” – Петљуру, Бандеру, Шухевича… – но, простор нам не дозвољава да овде о њима опширније пишемо.

Отац црногорске националистичке идеологије, правник и публициста (иако свакако без уметничког талента Т. Шевченка), има веома сличан развојни пут. Секула Дрљевић је још као младић фалсификовао крштеницу и постао министар правде код краља Николе. Србовао је тада млађани Секула свим силама, србовао је и кад се градила заједничка држава, нападајући црногорске власти да раде против уједињења Србије и Црне Горе. Све тако србујући, предводио је уочи чувене “Подгоричке скупштине” покрет за уједињење у јединствену српску државу. Све то је по уједињењу лепо наплатио местом начелника у Министарству правде. Но, веома брзо постаде уносније бити против Србије, па за Секулу Дрљевића Србија постаде мрски окупатор. Трансформација је била таква, да је овај некадашњи “великосрбин” постао повјереник НДХ за Црну Гору! Уз помоћ нових нацистичких хрватских пријатеља и Анте Павелића, Секула у усташком Загребу (!) проглашава “Црногорско државно вијеће”. И то није све, при крају рата, приликом повлачења из Црне Горе, скоро 10 хиљада четника који су му поверовали, предао је у Старој Градишки усташама у руке. Секула није као Мазепа завршио језуитске школе, нити је добио Јудину медаљу, али га је Промисао ипак довела у везу са Јудом – овај црногорски усташа скончао је у Аустрији, у граду Јуденбургу!

judina medalja

У Загребу, духовној престоници црногорске “независности”, Секула није био усамљен. Поред њега “прославио” се и Савић Марковић Штедимлија из Пипера, идеолог “Хрватске Црне Горе”. Овај црногорски Јуда покушао је да доказани Ватикански фалсификат Летописа попа Дукљанина „RegnumSclavorum“, прикаже као доказ да Црногорци нису Срби, него “црвени Хрвати”. Близак пријатељ Анте Павелића и пропагатор клеронацистичке НДХ, повлачио се крајем рата са усташама у Аустрију, где га је ухапсила Црвена Армија. После Стаљинове смрти СССР изручује Штедимлију Југославији. Веровали или не, Мирослав Крлежа овог усташког сарадника запошљава у Југословенски лексикографски завод у Загребу. У свом омиљеном граду Штедимлија и умире1971. године.

После црвене катаклизме 1917. године, Лењин и Троцки на територији Малорусије стварају совјетску републику Украјину додајући јој чисто руске области – сву Новорусију, Донбас (Доњецка и Луганска област која данас ратује против укронациста) и Слобожанштину. Ускоро је 500 хиљада “украјинизатора” из Галиције прешло на руске територије да им намећу своју “мову” (1923. године донета је уредба о “коренизацији” – у преводу, једна врста забране руског језика на територији Украјине). Ту накарадну уредбу укида Стаљин 1939. године и руски језик у Украјини поново постаје обавезујући. Још један Стаљинов потез – укидање унијатске цркве – ублажио је за скоро пола века јако институционално ширење русофобије у Украјини. Међутим, после Стаљинове смрти Хрушчов и без унијатских језуита наставља са русофобском политиком. Поред поновног прогона РПЦ, Хрушчов чини оно што нису смели ни Лењин и Троцки – припаја Украјини симбол руске војне славе – полуострво Крим са Севастопољем. После распада СССР-а, уз свесрдну помоћ западног фактора, језуити под окриљем Унијатске “цркве” предводе антируску хистерију у “независној” Украјини. Скоро 25 година “независна” Украјина живи практично паразитски захваљујући разним субвенцијама из Русије. Истовремено, на државном нивоу се непрекидно спроводи русофобска политика, уз потпиривање болесног украјинског национализма. Повампирење нацистичких покрета из периода Другог светског рата, представља логичну последицу русофобске државне политике Украјине.

За разлику од Стаљина који по питању националне политике свакако није био русофоб, Срби су у комунистичку “светлу будућност” ступили са србофобним диктатором Јосипом Брозом Титом. Тенденција Титове владавине била је очигледна – Југословенска федерација је подељена на републике управо тако да се максимално ослаби и разбије српски национални корпус. Овде можда није сувишно направити кратку дигресију о његовим антисрпским непочинствима (за дужу би били потребни читави томови). Федерализација Југославије укључила је републике и аутономије, где су последње биле створене само на територији Србије (на Косову и Метохији Албанци су представљали већину, на рачун протеривања Срба и насељавања Албанаца из Албаније у периоду Другог светског рата, а Војводина је добила аутономију упркос већинском српском становништву). Иако је за време рата монструозна клеронацистичка НДХ била највернији Хитлеров савезник, Република Хрватска је од стране србофоба Тита награђена проширењем територије у односу на ону коју је пре рата чинила Хрватска бановина! Од српске Војводине је издвојена Барања и предата Хрватској, иако су у тој регији Хрвати постали већина услед страшног геноцида над Србима за време Другог светског рата. За Србе у Титовој Хрватској који су и после таквог геноцида чинили око 15% становништва, није предвиђена никаква аутономија. Срби у Босни и Херцеговини, који су упркос страшном геноциду чинили релативну већину – 44,3% (Словени-муслимани – 30,7%, Хрвати – 23,9%), нису добили никакву аутономију (иако се Моша Пијаде, залагао за Босну и Херцеговину као аутономну покрајину Србије, Тито то није дозволио). Предлагано је и стварање аутономне Македоније у саставу Србије и наравно, Тито је и то спречио. Први закон који је Титова скупштина донела 1946. године, био је закон о забрани повратка својим кућама Србима колонистима, који су се иселили са Косова и Метохије и Македоније у Србију. Словенско становништво Македоније (већим делом српског, мањим делом бугарског етноса) конституисало се у македонску нацију. И на крају долазимо на нашу тему – овај патолошки србофоб је и у “Српској Спарти”, Црној Гори, прогласио самосталну црногорску нацију!

Како би се што пре стекла свест о “самобитности Црногораца”, читав период владавине Јосипа Броза Тита вођена је политика у којој су на све начине Црногорци навикавани на паразитски начин живота, само да се одрекну српског идентитета. Навешћемо један пример из економске области. Обим индустријске производње Црне Горе је у периоду 1947-1965 године увећан за 21,7 пута (после 1965. године економија више није била толико централизована), док је у Југославији у целини тај обим увећан 6 пута. Годинама после земљотреса у Црној Гори, сваки запослени радник у Србији издвајао је неколико процената од сваке плате за помоћ Црној Гори, па не чуде шаљиви стихови Боре Ђорђевића из тог периода о молитви савремених Црногораца – “Мили Боже са небеса, дрмни два-три земљотреса”. Сећам се једног истинитог догађаја из своје младости. У једном херцеговачком градићу омладина из Црне Горе је бучно прослављала неки догађај и поред “партизанско-патриотских” песама, певали су и оде Његошу са следећим стиховима: “На Ловћену Његош спава, најмудрија светска глава”. Када је неки дан касније, херцеговачка омладина запевала исту песму са незнатно измењеним стиховима: “На Ловћену Његош спава најмудрија српска глава”, одмах се суочила са интервенцијом полиције и скуп је насилно растеран због “величања великосрпског шовинизма”. Броз је (како се сада испоставља – по налогу Ватикана) рушењем Његошеве капеле на врху Ловћена, завјетног гробног места великог српског владике и поете и владара Црне Горе, желео да закуца ексер у ковчег “Српске Спарте”. Броз је свакако био свестан да ће рушењем тог украса на глави Црне Горе и изградњом масонског храма са црним (!) двоглавим орлом, бити срушена и капа Косовског Завета у Црној Гори, коју је ловћенски тајновидац у свом делу тако величанствено изаткао.

После распада СССР-а, “независна” власт у Украјини и Црној Гори непрекидно подгрева русофобију, то јест србофобију. Наравно, на удар је морао доћи и руски, односно српски језик. Док су Украјинци за проглашење украјинске “мове” за језик и имали неког основа (услед дуге владавине римокатолика Пољака, Литванаца, Аустро-Угара појединим деловима Украјине), власт Мила Ђукановића је на основу две граматичке грешке српског језика, прогласила црногорски језик! Овако генијалан изум, чак ни једном Титу није могао пасти на памет! Иако се генерално гледано, српски медији веома мало баве црногорским приликама, у Црној Гори нема дана а да се у медијима не појави нека бајка о наводним “великосрпским претензијама” према Црној Гори. Слично је и са “укропагандом”, како Роман Носиков назва русофобску пропаганду у данашњој Украјини. Другачије није ни могуће, јер су данас ове две “независне” државе, истински независне само од памети. Данас се у “независној” Украјини и Црној Гори продаје и ваздух који се дише, продаје се њихова вера, историја, њихово име и презиме и очево име, продаје се њихова епска поезија, традиција, продаје се читав народ!

crnogorci4

* * *

Резиме. Све ово свакако не пишем из разлога да бих међусобно омрзнуо Украјинце и Русе, Црногорце и Србе. Ако покушамо са духовне стране сагледати руску историју и њену националну мисао, постајемо свесни следећег: иста вера, исте светиње, исти православни народ – Малоруси, Великоруси, Белоруси. Дакле, Руску Империју и руску културу стварали су својим величанственим делима и многи велики Малоруси – Фелдмаршал Паскевич, Гогољ, Глинка, свети Јоасаф Белогородски и свети Пајсије Величковски, …, и многи многи други пореклом Малоруси. Свако ко је покушавао да са духовне стране сагледа српску историју и њену националну мисао, свестан је огромног доприноса слободарског духа Црне Горе тој националној српској мисли. Не само кад је у питању одбрана слободе Црне Горе, него и кад је у питању борба за ослобођење и уједињење свеколиког српства. Ових дана се навршава 138 година од чувене битке на Вучијем Долу, када су моји Херцеговци заједно са браћом Црногорцима по ко зна који пут гинули за тај заветни циљ – уједињење српства. Св. владика Николај Велимировић је рекао: „Без Црне Горе, Српство би било као тијело без костију. Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“. Дакле, ови редови нису писани из мржње, него из истинске љубави према “Српској Спарти”, према херојској историји Црне Горе, како не би дочекали, не дао Бог, да и у Црној Гори зачујемо сатанске повике “Србе на врбе”, као пандан дивљању украјинских младића који у демонском трансу скачући вриште “ко не скаче, тај је москаљ”. Да не изгубе олако млади Црногорци оно што су њихови преци са муком стицали. Јер, како каже свети Исак Сиријски: “Све што се лако постиже – брзо се губи. Све што се пак стекне уз патњу срца, брижљиво се чува”. Јер ће цена лако стечене “независности” ових држава уз помоћ НАТО пакта (уколико буду истрајавале на русофобији или србофобији), бити папрено скупа – пре свега за становнике Украјине и Црне Горе.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Јудин орден и данашња времена

  1. Коментар од Растко:

    Смрдљиви трагови ових појава несумњиво воде до до тајних зборница рушитеља и Првог и Другог Рима и Ромеја, За њих је свето све што је против Руса и (још изворнијих сведока) Срба.

Оставите коментар

Оставите коментар на Јудин орден и данашња времена

* Обавезна поља