jelena guskovaСтарица Европа је одавно изгубила самосталност, престала је да се оријентише у нормама међународног права, заборавља шта је јуче причала и шта је данас у њеним интересима. А терминологија јој је потпуно замршена.

Прво је борце на Космету називала „терористима“, касније борцима против терора, а украјински „Мајдан“ је одједном постао заштитник јединства земље. Колебала се и у вези с питањем очувања Југославије. Дакле, прво треба отворити уџбенике и разабрати се у томе шта су сепаратизам, фашизам, национализам, геноцид и терор.

Очигледно, недоследност активности многих европских структура, проистиче из збрке у појмовима и непрецизности налога САД. На дневном реду је питање дезинтеграције Украјине, али упорно одсуство жеље да се види право стање ствари у земљи захваћеној ратом води само ка ширењу кризе и даљој погибији мирног становништа. А како је било кад се распадала Југославија? И тада, и сад, да су међународне организације желеле да зауставе пожар који се распламсао, могле су то да учине у било којој његовој фази. Значи, нису желеле. И тада, и сад, нису откриле своје циљеве, али на Балкану су се приступи решењу конфликта камуфлирали жељом за придржавањем норми међународног права, а у случају с Украјином то се већ сматра сувишним.

Навешћемо само неколико примера из балканског искуства, пошто су они врло јасноречиви.

Анализа материјала и докумената показује да се у потрази за решавањем међународних организација није полазило од интереса југословенских народа, већ од интереса оних земаља које су представљали, или земаља које су доминирале у овим организацијама. Међутим, одлуке су донете и нико их није укинуо.

У пролеће 1991. године ЕУ оснива такозвану „тројку“ коју треба да чине бивши, садашњи и будући председавајући ЕУ. Прва „тројка“ у саставу Жака Поса, Ђанија де Микелиса и Ханса ван ден Брука (Луксембург, Италија, Холандија) послата је у Југославију већ крајем јуна 1991. године. Тада је „тројка“ успела да постигне споразум о мирном решавању југословенске кризе. У Декларацији се још признавало јединство СФРЈ, а у документима се изражавала тежња да се пронађе мирно регулисање и будућност земље се повезивала са Завршним Хелсиншким актом.

У јуну 1991. године на берлинској конференцији СБСЕ је била једногласно донета Резолуција о очувању Југославије. У складу с овим ставовима, у августу 1991. године земље-чланице ЕУ у основале Арбитражну комисију, почеле су да припремају препоруке о уставном уређењу будуће Југославије. Међутим, западне земље су се само на кратко сложиле у мишљењу поводом очувања Југославије. Заслуга за преоријентацију Запада, по мишљењу многих учесника у овим догађајима, припада Немачкој. Став Арбитражне комисије се нагло променио. Учесницима у конференцији је послат нацрт документа у којем је констатован „престанак постојања“ СФРЈ и могућност признавања независности република „које то пожеле“.

Ставови међународних организација су југословенској руководство бринули само делимично. Тада се још чинило да треба да постоји орган који без предрасуда може да оцени оно што се десило на Балкану. Надајући се објективности Београд је подржао рад Арбитражне комисије и предложио јој је да разматри три кључна питања која би преговарачки процес могла да покрену с мртве тачке:

1. Ко има права на самоопредељење с тачке гледишта међународног права – нација или субјект Федерације? Да ли право народа на самоопредељење представља субјективно или колективно право народа или право ове територије?

2. Да ли је сецесија као правни акт допустива с тачке гледишта Устава УН и других норми међународног права?

3. Да ли деоне линије између уставотворних делова федеративне државе (провинција, кантона, држава, земаља, република) представљају границе по међународном праву?

Lord-Carrington-at-desk-450

Питања су се Комисији преносила преко лорда Карингтона, а он је знао да је међународна пракса донела прилично чврсте одговоре на питања која је Југославија поставила и због тога је, покушавајући да избегне директан одговор, преформулисао питање. Прво је гласило:

„Србија сматра да су републике које су прогласиле или које ће прогласити своју независност и суверенитет изашле или да ће ускоро изаћи из СФРЈ, која ће без обзира на то, наставити да постоји. Остале републике, напротив, сматрају да се не ради о одвајању, већ о дезинтеграцији и престанку постојања СФРЈ због истовремене намере низа република да иступе из ње. Оне сматрају да шест република треба да буду равноправне наследнице СФРЈ без права било које од њих или њихове групе да буду њен наставак. Желео бих да Арбитражна комисија размотри овај случај и да формулише закључак или препоруку који би могли да буду корисни.“

Два друга питања су потом изгледала: „Да ли српско становништво из Хрватске и Босне и Херцеговине, као уставотворни народ, има право на самоопредељење? Да ли по међународном праву унутрашње линије граница између Хрватске и Србије, с једне стране, и Србије и Босне и Херцеговине, с друге стране, могу да се сматрају границама?“

Арбитражна комисија је 7. децембра изразила „Мишљење бр. 1“ у складу с којим је „постојање или непостојање једне државе – питање чињеничног стања“ (!?). А пошто су Словенија, Хрватска, Македонија и БиХ „изразиле жељу за независношћу“, а састав и рад основних органа федерације „више не одговарају критеријумима заједничког учествовања и представништва, који су својствени федералној држави“, „Арбитражна комисија сматра да се СФРЈ налази у процесу распада“ и да „републике треба да реше проблеме државне наследности“.

Овакво мишљење Арбитражне комисије узеле су у обзир све високе инстанце, укључујући УН. Да ли оно може постати преседан за решавање сличних проблема, на пример, у Украјини?

У светлу тога занимљиво је подсетити на два документа која би се могла применити на данашња украјинска дешавања.

У првом делу смо говорили о давно заборављеној епизоди везаној за признавање независности делова Југославије. Тада јединство земље нису подржале, како поједине државе, тако ни међународне организације. Међутим, желимо да подсетимо на још

17. децембра 1991. године у Бриселу је на заседању министара иностраних послова земаља-чланица ЕУ усвојен занимљив, али сад већ заборављен документ у којем су се утврђивали критеријуми за признавање нових европских држава. Аутори пројекта су биле Немачка и Француска.

У документу под називом „Декларација о критеријумима за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу тврдило се да ЕУ и државе које улазе у њен састав потврђују приврженост принципима Хелсиншког Завршног акта и Париске повеље, посебно принцип самоопредељења. Оне потврђују спремност да признају нове државе које су прихвтиле одговарајуће међународне обавеза и које су добровољно спремне да учествују у мировном процесу путем преговора.

Министри су постигли општи споразум о критеријумима за признавање нових држава. Оне су дужне да:

— поштују одредбе Статута УН и обавезе, усвојене на основу Хелсиншког Завршног акта и Париске повеље, посебно у вези с питањима правне државе, демократије и људских права;
— гарантују права етничким и националним групама и мањинама у складу с обавезама, прихваћеним у оквиру СБСЕ,
— поштују неповредивост свих граница које могу бити измењене само мирним путем и уз међусобни договор;
— признају све одговарајуће обавезе које се односе на разоружавање и неширење нуклеарног оружја, као и на безбедност и регионалну стабилност,
— решавају све проблеме који се тичу правног наслеђа држава и регионалних спорова путем преговора, укључујући и арбитражу, у случају потребе.

Jugoslavija 3

Истовремено је усвојена Декларација о Југославији у којој се није крило да су „Европска унија и државе које улазе у њен састав одлучиле да признају независност оних југословенских република, које испуњавају доле наведене услове“.

Југословенске републике је до 23. децембра 1991. године требало да изјаве следеће:

— да желе да буду признате у својству независних држава,
— да потврде признавање обавеза које се садрже у документу о критеријумима за признавање нових држава,
— да потврде да признају услове Хашке конвенције у вези с људским правима и правима националних и етничких група,
— да потврде даљу подршку напора генералног секретара и Савета безбедности Уједињених нација и наставак Конференције о Југославији.

После усвајања децембарских Декларација ЕУ је ужурбано признала Хрватску која је прекршила најмање четири од пет услова ЕУ, али се отезало с признавањем Македоније која није прекршила ниједан.

Осим тога, подржана је независност Републике Босне и Херцеговине с нестабилном унутрашњом ситуацијом, с неодређеним политичким уређењем, с неразјашњеним односима међу народима који живе у њој, у којој се водио рат.

Оба документа говоре о склоности Европе да подржава независност делова вишенационалних земаља. Још увек нико није укинуо важност Декларације и критеријума за признавање нових држава на територији бившег Совјетског Савеза. Мислимо да они могу представљати основу преговарачког процеса у Украјини и у Придњестровљу под покровитељством европских структура и Русије.


Извор: Глас Русије

Коментари

Један коментар на Југословенска искуства у светлу могућих украјинских решења

  1. Коментар од Lorka:

    Запад прави међународне правне акте само за једнократну употребу – како му у том тренутку одговара – и “заборавља“ их одмах кад би могли да имају контрадејство на западне интересе. Запад се у својој међународној политици руководи само својим интересима. Самоопредјељење признаје само етничким групама које сматра својим савезницима, а не признаје ге онима које сматра непријатељима. Исто је и са интегритетом држава – право на интегритет се признаје потенцијалним савезницима, а дезинтеграција и одузимање територија је подржана над оним државама које се сматрају непријатељима. Западна политика је огољена. То је чисти терор над слабијима. Ту нема ни трунке од некаквог “права“, или конзистентности у поштовању међународних принципа и стандарда.

Оставите коментар

Оставите коментар на Југословенска искуства у светлу могућих украјинских решења

* Обавезна поља