jelena guskovaStarica Evropa je odavno izgubila samostalnost, prestala je da se orijentiše u normama međunarodnog prava, zaboravlja šta je juče pričala i šta je danas u njenim interesima. A terminologija joj je potpuno zamršena.

Prvo je borce na Kosmetu nazivala „teroristima“, kasnije borcima protiv terora, a ukrajinski „Majdan“ je odjednom postao zaštitnik jedinstva zemlje. Kolebala se i u vezi s pitanjem očuvanja Jugoslavije. Dakle, prvo treba otvoriti udžbenike i razabrati se u tome šta su separatizam, fašizam, nacionalizam, genocid i teror.

Očigledno, nedoslednost aktivnosti mnogih evropskih struktura, proističe iz zbrke u pojmovima i nepreciznosti naloga SAD. Na dnevnom redu je pitanje dezintegracije Ukrajine, ali uporno odsustvo želje da se vidi pravo stanje stvari u zemlji zahvaćenoj ratom vodi samo ka širenju krize i daljoj pogibiji mirnog stanovništa. A kako je bilo kad se raspadala Jugoslavija? I tada, i sad, da su međunarodne organizacije želele da zaustave požar koji se rasplamsao, mogle su to da učine u bilo kojoj njegovoj fazi. Znači, nisu želele. I tada, i sad, nisu otkrile svoje ciljeve, ali na Balkanu su se pristupi rešenju konflikta kamuflirali željom za pridržavanjem normi međunarodnog prava, a u slučaju s Ukrajinom to se već smatra suvišnim.

Navešćemo samo nekoliko primera iz balkanskog iskustva, pošto su oni vrlo jasnorečivi.

Analiza materijala i dokumenata pokazuje da se u potrazi za rešavanjem međunarodnih organizacija nije polazilo od interesa jugoslovenskih naroda, već od interesa onih zemalja koje su predstavljali, ili zemalja koje su dominirale u ovim organizacijama. Međutim, odluke su donete i niko ih nije ukinuo.

U proleće 1991. godine EU osniva takozvanu „trojku“ koju treba da čine bivši, sadašnji i budući predsedavajući EU. Prva „trojka“ u sastavu Žaka Posa, Đanija de Mikelisa i Hansa van den Bruka (Luksemburg, Italija, Holandija) poslata je u Jugoslaviju već krajem juna 1991. godine. Tada je „trojka“ uspela da postigne sporazum o mirnom rešavanju jugoslovenske krize. U Deklaraciji se još priznavalo jedinstvo SFRJ, a u dokumentima se izražavala težnja da se pronađe mirno regulisanje i budućnost zemlje se povezivala sa Završnim Helsinškim aktom.

U junu 1991. godine na berlinskoj konferenciji SBSE je bila jednoglasno doneta Rezolucija o očuvanju Jugoslavije. U skladu s ovim stavovima, u avgustu 1991. godine zemlje-članice EU u osnovale Arbitražnu komisiju, počele su da pripremaju preporuke o ustavnom uređenju buduće Jugoslavije. Međutim, zapadne zemlje su se samo na kratko složile u mišljenju povodom očuvanja Jugoslavije. Zasluga za preorijentaciju Zapada, po mišljenju mnogih učesnika u ovim događajima, pripada Nemačkoj. Stav Arbitražne komisije se naglo promenio. Učesnicima u konferenciji je poslat nacrt dokumenta u kojem je konstatovan „prestanak postojanja“ SFRJ i mogućnost priznavanja nezavisnosti republika „koje to požele“.

Stavovi međunarodnih organizacija su jugoslovenskoj rukovodstvo brinuli samo delimično. Tada se još činilo da treba da postoji organ koji bez predrasuda može da oceni ono što se desilo na Balkanu. Nadajući se objektivnosti Beograd je podržao rad Arbitražne komisije i predložio joj je da razmatri tri ključna pitanja koja bi pregovarački proces mogla da pokrenu s mrtve tačke:

1. Ko ima prava na samoopredeljenje s tačke gledišta međunarodnog prava – nacija ili subjekt Federacije? Da li pravo naroda na samoopredeljenje predstavlja subjektivno ili kolektivno pravo naroda ili pravo ove teritorije?

2. Da li je secesija kao pravni akt dopustiva s tačke gledišta Ustava UN i drugih normi međunarodnog prava?

3. Da li deone linije između ustavotvornih delova federativne države (provincija, kantona, država, zemalja, republika) predstavljaju granice po međunarodnom pravu?

Lord-Carrington-at-desk-450

Pitanja su se Komisiji prenosila preko lorda Karingtona, a on je znao da je međunarodna praksa donela prilično čvrste odgovore na pitanja koja je Jugoslavija postavila i zbog toga je, pokušavajući da izbegne direktan odgovor, preformulisao pitanje. Prvo je glasilo:

„Srbija smatra da su republike koje su proglasile ili koje će proglasiti svoju nezavisnost i suverenitet izašle ili da će uskoro izaći iz SFRJ, koja će bez obzira na to, nastaviti da postoji. Ostale republike, naprotiv, smatraju da se ne radi o odvajanju, već o dezintegraciji i prestanku postojanja SFRJ zbog istovremene namere niza republika da istupe iz nje. One smatraju da šest republika treba da budu ravnopravne naslednice SFRJ bez prava bilo koje od njih ili njihove grupe da budu njen nastavak. Želeo bih da Arbitražna komisija razmotri ovaj slučaj i da formuliše zaključak ili preporuku koji bi mogli da budu korisni.“

Dva druga pitanja su potom izgledala: „Da li srpsko stanovništvo iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao ustavotvorni narod, ima pravo na samoopredeljenje? Da li po međunarodnom pravu unutrašnje linije granica između Hrvatske i Srbije, s jedne strane, i Srbije i Bosne i Hercegovine, s druge strane, mogu da se smatraju granicama?“

Arbitražna komisija je 7. decembra izrazila „Mišljenje br. 1“ u skladu s kojim je „postojanje ili nepostojanje jedne države – pitanje činjeničnog stanja“ (!?). A pošto su Slovenija, Hrvatska, Makedonija i BiH „izrazile želju za nezavisnošću“, a sastav i rad osnovnih organa federacije „više ne odgovaraju kriterijumima zajedničkog učestvovanja i predstavništva, koji su svojstveni federalnoj državi“, „Arbitražna komisija smatra da se SFRJ nalazi u procesu raspada“ i da „republike treba da reše probleme državne naslednosti“.

Ovakvo mišljenje Arbitražne komisije uzele su u obzir sve visoke instance, uključujući UN. Da li ono može postati presedan za rešavanje sličnih problema, na primer, u Ukrajini?

U svetlu toga zanimljivo je podsetiti na dva dokumenta koja bi se mogla primeniti na današnja ukrajinska dešavanja.

U prvom delu smo govorili o davno zaboravljenoj epizodi vezanoj za priznavanje nezavisnosti delova Jugoslavije. Tada jedinstvo zemlje nisu podržale, kako pojedine države, tako ni međunarodne organizacije. Međutim, želimo da podsetimo na još

17. decembra 1991. godine u Briselu je na zasedanju ministara inostranih poslova zemalja-članica EU usvojen zanimljiv, ali sad već zaboravljen dokument u kojem su se utvrđivali kriterijumi za priznavanje novih evropskih država. Autori projekta su bile Nemačka i Francuska.

U dokumentu pod nazivom „Deklaracija o kriterijumima za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu tvrdilo se da EU i države koje ulaze u njen sastav potvrđuju privrženost principima Helsinškog Završnog akta i Pariske povelje, posebno princip samoopredeljenja. One potvrđuju spremnost da priznaju nove države koje su prihvtile odgovarajuće međunarodne obaveza i koje su dobrovoljno spremne da učestvuju u mirovnom procesu putem pregovora.

Ministri su postigli opšti sporazum o kriterijumima za priznavanje novih država. One su dužne da:

— poštuju odredbe Statuta UN i obaveze, usvojene na osnovu Helsinškog Završnog akta i Pariske povelje, posebno u vezi s pitanjima pravne države, demokratije i ljudskih prava;
— garantuju prava etničkim i nacionalnim grupama i manjinama u skladu s obavezama, prihvaćenim u okviru SBSE,
— poštuju nepovredivost svih granica koje mogu biti izmenjene samo mirnim putem i uz međusobni dogovor;
— priznaju sve odgovarajuće obaveze koje se odnose na razoružavanje i neširenje nuklearnog oružja, kao i na bezbednost i regionalnu stabilnost,
— rešavaju sve probleme koji se tiču pravnog nasleđa država i regionalnih sporova putem pregovora, uključujući i arbitražu, u slučaju potrebe.

Jugoslavija 3

Istovremeno je usvojena Deklaracija o Jugoslaviji u kojoj se nije krilo da su „Evropska unija i države koje ulaze u njen sastav odlučile da priznaju nezavisnost onih jugoslovenskih republika, koje ispunjavaju dole navedene uslove“.

Jugoslovenske republike je do 23. decembra 1991. godine trebalo da izjave sledeće:

— da žele da budu priznate u svojstvu nezavisnih država,
— da potvrde priznavanje obaveza koje se sadrže u dokumentu o kriterijumima za priznavanje novih država,
— da potvrde da priznaju uslove Haške konvencije u vezi s ljudskim pravima i pravima nacionalnih i etničkih grupa,
— da potvrde dalju podršku napora generalnog sekretara i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i nastavak Konferencije o Jugoslaviji.

Posle usvajanja decembarskih Deklaracija EU je užurbano priznala Hrvatsku koja je prekršila najmanje četiri od pet uslova EU, ali se otezalo s priznavanjem Makedonije koja nije prekršila nijedan.

Osim toga, podržana je nezavisnost Republike Bosne i Hercegovine s nestabilnom unutrašnjom situacijom, s neodređenim političkim uređenjem, s nerazjašnjenim odnosima među narodima koji žive u njoj, u kojoj se vodio rat.

Oba dokumenta govore o sklonosti Evrope da podržava nezavisnost delova višenacionalnih zemalja. Još uvek niko nije ukinuo važnost Deklaracije i kriterijuma za priznavanje novih država na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza. Mislimo da oni mogu predstavljati osnovu pregovaračkog procesa u Ukrajini i u Pridnjestrovlju pod pokroviteljstvom evropskih struktura i Rusije.


Izvor: Glas Rusije

Komentari

Jedan komentar na Jugoslovenska iskustva u svetlu mogućih ukrajinskih rešenja

  1. Komentar od Lorka:

    Zapad pravi međunarodne pravne akte samo za jednokratnu upotrebu – kako mu u tom trenutku odgovara – i “zaboravlja“ ih odmah kad bi mogli da imaju kontradejstvo na zapadne interese. Zapad se u svojoj međunarodnoj politici rukovodi samo svojim interesima. Samoopredjeljenje priznaje samo etničkim grupama koje smatra svojim saveznicima, a ne priznaje ge onima koje smatra neprijateljima. Isto je i sa integritetom država – pravo na integritet se priznaje potencijalnim saveznicima, a dezintegracija i oduzimanje teritorija je podržana nad onim državama koje se smatraju neprijateljima. Zapadna politika je ogoljena. To je čisti teror nad slabijima. Tu nema ni trunke od nekakvog “prava“, ili konzistentnosti u poštovanju međunarodnih principa i standarda.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jugoslovenska iskustva u svetlu mogućih ukrajinskih rešenja

* Obavezna polja