pavic4„Čestitam narodu Krima na demokratski i fer sprovedenom referendumu, na njihovoj odluci o nezavisnosti koju su izglasali i odabrali, a podrška ide i današnjem sporazumu koji je postignut između Ruske Federacije i nezavisnog Krima, koji podrazumeva početak procedure o uključivanju Krima u okvire Ruske Federacije“, izjavio je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik 18.3.2014. na konferenciji za novinare u Banjaluci posle sastanka sa ruskim ambasadorom u BiH Aleksandrom Bocan-Harčenkom, odnosno dva dana posle uspešno sprovedenog referenduma kojim je Krim vraćen svojoj matici.[1]

„Srbija je na putu ka EU, ona poštuje svoje obaveze, ali neće imati neprijateljski stav prema Rusiji i to je sve što mogu u ovom trenutku da vam kažem“, izjavio je budući premijer Srbije Aleksandar Vučić 22.3.2014, u okviru susreta sa Miloradom Dodikom, koji mu je i preneo gore navedeni stav. „Pitam vas za koju politiku mislite da bi bila dobra za Srbiju. Hoćete da uvedemo sankcije Rusiji, da imamo neprijateljski stav prema njima. Ja mislim da to nije odgovorno. Hoćete li da kažemo da podržavamo narušavanje teritorijalno interiteta pa da nam kažu odrekli ste se Kosova ili da kažemo da ćemo da napustimo evropski put? Kažite koje je to genijalno rešenje“, precizirao je, ako se to tako može nazvati, još uvek važeći PPV.[2]

„Srbija ima svoj put. Taj put znači da Srbija ne želi da izabere bilo koju stranu tako što bi ugrozila svoje odnose s drugom (stranom). Srbija ne deli svet na samo dve sile ili samo dva bloka. Svet je velik i raznolik, i Srbija svuda ima prijatelja. Veliki neka se svađaju, a mi moramo da se razvijamo“, izjavio je predsednik Srbije Tomislav Nikolić 25.3.2014. na otvaranju radova na modernizaciji pruge Beograd-Pančevo, u prisustvu generalnog direktora Ruskih železnica Vladimira Jakunjina.[3]

Šta god mislili o njemu, Milorad Dodik je održao jednu tradiciju srpskog naroda koja je vredna poštovanja, a to je da i u najgorim vremenima, čak i pod najcrnjim okupacijama postoji neko ostrvo slobode, neka oaza u kojoj je srpski duh ostajao nepokoren, neki glas koji to svima daje do znanja. Ako su zvanična Crna Gora i zvanična Srbija u mišijoj rupi pod teretom obaveza prema onima koji su im vlast i omogućili, bar Republika Srpska nije. To je važan zalog i za sadašnjost i za budućnost.

Dodik je zasigurno rekao ono što veliki, verovatno i većinski deo naroda srpskog korena oseća. Pitanje koje će mnogi postaviti je – da li je on sa stanovišta državnih interesa politički ispravan? Uz to će ići i još jedno pitanje: da li bi Srbija trebalo da zauzme sličan stav?

S pozicije osećaja pravednosti, Dodiku se nema šta zameriti. Sasvim je odbranjivo sa etičkog stanovišta podržavati Rusiju naspram NATO, podržavati onog koji se zalaže za višepolarni svet i ravnopravnost država naspram instrumenta  jednopolarne hegemonije, kao što je sa emotivnog stanovišta odbranjivo podržavati onoga koje te nije nikada napao naspram agresora koji te je bombardovao i njegovih kijevskih marioneta, koje su bacile Ukrajinu u haos a pritom nemaju nikakav demokratski legitimitet u sopstvenoj zemlji. Uz to, Rusija je, među umešanim velikim silama, jedini dosledni branilac Dejtonskog sporazuma, odnosno daljeg postojanja Republike Srpske. O istorijskoj, neuslovljenoj ljubavi prema Rusiji ovog puta nećemo, jer to je posebna tema.

Dodik-Harcenko-YT

Šta sprečava zvaničnu Srbiju da zauzme stav sličan Dodikovom? I hajde da to pitanje postavimo kao principijelno, ne ulazeći u to da li je vlast u Srbiji prozapadna zato što su joj to afiniteti ili zato što ju je Zapad postavio. Dakle, kakav bi stav po pitanju Krima i Ukrajine trebalo da zauzme bilo koja vlast koja sedi u Beogradu (a i Podgorici), a koji bi bio u skladu sa nacionalnim interesima?

Zanimljivo je da se na Kosovo i Metohiju kao razlog zašto treba da bar ostanemo po strani po pitanju Ukrajine i Krima najviše pozivaju upravo oni koji danas jesu ili do juče bili najveći zagovornici „prihvatanja realnosti“, odnosno faktičkog ili zvaničnog priznanja „kosovske nezavisnosti“. To bi već samo po sebi trebalo da nam upali neke crvene lampice. A pogotovo što nam nešto slično sugeriše – i ostaje živ – i Kirbi („Razmislite o vašem pogledu na teritorijalni integritet. Da li ste dosledni?“).[4] Tu već treba da se upale ne samo sve crvene lampice, nego i rotirajuća svetla, reflektori, alarmi, sirene kao upozorenje na novu agresiju, ovog puta mentalnu… Pritom, kad neko izvan Srbije pita Amerikance, one zvanične, zašto su Krim i Kosovo drugačiji, najubedljiviji odgovor koji su dosad ponudili je, otprilike – zato što jesu.

Šta bi mi, ustvari, izgubili u odnosu na Zapad kada bi javno podržali povraćaj Krima pod ruski suverenitet? Gledajući stvar potpuno hladnokrvno, mi kod zapadnih sila nemamo šta da izgubimo. Nema nikakvih izgleda da će glavne zapadne sile, dok su u vlasti sadašnje generacije bankara i političara, svoje priznanje prištinske narkodržave povući. Niti ima ikakvih izgleda da bi one i malo poboljšale svoj odnos prema Srbiji, da bi on postao makar za nijansu manje predatorski a više partnerski ili bar fer.

Ono gde bi Srbija najpre ugrozila svoje pozicije je, na prvom mestu, među onih pet EU država koje još uvek nisu formalno priznale tzv. kosovsku nezavisnost. Naše odstupanje od principijelnosti bi tim državama dalo dodatni argument da i one odstupe od sopstvene – odnosno, dalo bi dodatne argumente onima koji na taj čin pokušavaju da ih nagovore još od 2008. Pri tome, ne treba smetnuti sa uma da ih je tzv. briselski sporazum, po kom je zvanična Srbija svojevoljno relativizovala sopstveni suverenitet, već pomerio u tom pravcu.

Naravno, ono što važi za tih pet EU država načelno bi moglo da važi i za ostale države širom sveta koje još uvek nisu priznale prištinski suverenitet, s tim što neke, poput ostalih zemalja BRIKS, nisu podložne pritiscima na način na koji druge, manje i siromašnije, jesu. Drugim rečima, nama još uvek odgovara to trošno, faktički urušeno zdanje međunarodnog prava, čisto da ne bi dali povoda slabijima, povodljivijima ili onima koji su oportunisti da pokleknu – ali i da ne bi, npr. napravili nepotrebne teškoće zemljama do čijeg prijateljstva nam je stalo, poput Kine.

A upravo bi Kina mogla da nam bude model optimalnog zvaničnog stava današnje Srbije prema povratku Krima Rusiji. Zvanični izveštaj sa konferencije za štampu u Pekingu od 19.3.2014. kaže: „Ističući da je Kina uvek poštovala suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja, portparol kineskog Ministarstva inostranih poslova Hong Lej rekao je da pitanje Krima treba rešavati političkim metodama, uz poštovanje zakona i poretka, prenela je agencija Sinhua“.[5] No, „zamoljen da komentariše juče izraženu zahvalnost ruskog predsednika Vladimira Putina narodu Kine, za čije rukovodstvo je rekao da posmatra situaciju oko Ukrajine i Krima ‘u svoj istorijskoj i političkoj sveobuhvatnosti’, Hong je rekao da je Kina ‘pravedna i objektivna’ u ‘krimskom pitanju’. ‘Zbog složenosti istorijskih i praktičnih faktora, treba uzeti sve u obzir kada je reč o Krimskom pitanju’, rekao je portparol kineskog MIP-a“.[6] Ovom stavu treba dodati i ranije opaske zvaničnog Pekinga, gde se ističe da „postoje razlozi zašto je situacija u Ukrajini ovakva kakva jeste danas“,[7] i da „svaka posledica ima svoj uzrok”.[8] Evo, dakle, elegantnog načina da se svima da do znanja da je jasno šta je po sredi, da se u isto vreme pazi na sopstvene ključne interese a da se ne ostavi na cedilu bitan saveznik onda kada mu je podrška važna.

vucic-dodik

Principijelno, nevezano za stav o Krimu, prva po važnosti za diplomatsku odbranu KiM je naša sopstvena rešenost da nikada ne priznamo tzv. Kosovo, a druga činjenica da ni naši najbliži saveznici ni oni koji su najprincipijelniji u odbrani međunarodno-pravnog poretka nikada neće priznati tzv. kosovo mimo nas. To je već potvrdila zvanična Rusija, i to nekoliko puta, baš povodom sadašnje krimske situacije. Naravno, na nama je da našu rešenost pokazujemo i u praksi. To ova vlast, kao što je poznato, ne čini – naprotiv, niti se može očekivati da će sledeća, formalno Vučićeva, u tom pogledu biti išta bolja. Naprotiv. Ali, to je već druga tema, ovde govorimo o principijelnom stavu, nevezanom za bilo koju vlast.

Najjači signal naših namera po pitanju KiM predstavljalo bi (ponovno) učvršćivanje državne vlasti na severu KiM, odnosno vraćanje tog dela naše pokrajine u trenutno suspendovani ustavni poredak zemlje. To bi pokazalo našu rešenost da se ne odreknemo ne samo severnog već i celog KiM, i upozorilo druge da će eventualna priznanja biti bezvredna. Štaviše, po logici savetodavnog mišljenja MSP, i Srbi na celom KiM imaju pravo da izdaju sopstvenu deklaraciju. Ona čak ni ne mora da bude deklaracija nezavisnosti, već npr. deklaracija kojom izražavaju privrženost Republici Srbiji. Da imamo državu, tako nešto bi već bilo organizovano. Uostalom, da imamo državu koja prvo poštuje sopstvene interese i gaji prava a ne iznuđena savezništva, o Kosovu i Metohiji bi se danas pričalo na sasvim drugi način.

Na kraju, vraćajući se krimskoj situaciji, dve stvari ne bi trebalo da ostanu nedorečene. Na prvom mestu, u najmanju ruku zvuče neukusno, pre bi se reklo uvredljivo, napori današnjih zvaničnika Srbije da, ograđujući se od izjašnjavanja po krimskom pitanju, nekako izjednače „dve strane“ (odnosno Rusiju i Zapad), i njihove propratne tvrdnje da Srbija „svuda ima prijatelje“ (Tomislav Nikolić u prisustvu Jakunjina). Jedno je objašnjavati političku logiku sopstvenog stava, a nešto sasvim drugo reći, ničim izazvan, i to u dane obeležavanja 15-godišnjice agresije, da su isti onaj koji te je bombardovao i otimao teritorije i onaj koji u agresiji na tvoju zemlju ni na koji način nije učestvovao i svoje prijateljstvo ne uslovljava. I, drugo: ako bi nas zapadne zemlje pritisnule da se na bilo koji način pridružimo njihovim merama odmazde prema Rusiji – to je nešto našta nikada ne bi smeli da pristanemo ni u naznakama, i za to nikakvo opravdanje ne bi moglo da postoji. Da smo uopšte došli u situaciju da budemo suočeni sa mogućnošću takve opcije imamo da zahvalimo isključivo strankama koje će sedeti u sledećem skupštinskom sazivu. Prema tome – odgovornost za takav potez bila bi isključivo na njima, kao i posledice.



[1] http://www.fakti.rs/serbian-point/dodik/dodik-cestitam-narodu-krima-i-na-referendumu-i-na-ujedinjenju-sa-rusijom

[2]rts.rs

[3]http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-srbija-nastavlja-da-se-podize-iz-pepela-decenijskog-zaostajanja.html

[4]http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Neka-Srbija-odluci-gde-pripada.sr.html

[5]http://www.nspm.rs/hronika/peking-krimsko-pitanje-resavati-politickim-putem-uzdrzati-od-eskalacije-sukoba.html

[6] Isto.

[7]http://www.scmp.com/news/world/article/1439665/russia-says-china-board-over-its-actions-ukraine-beijing-less-forthright

[8]http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1181261&print=yes


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako se postaviti prema krimskom pitanju

* Obavezna polja