Konstantin-Kosacov 1„Rosotrudničestvo“ je federalna agencije Ruske Federacije u čijem su delokrugu rada razna pitanja u okviru Zajednice nezavisnih država, položaj sunarodnika u inostranstvu, međunarodna humanitarna saradnja… Od 2012. na čelu ove agencije nalazi se Konstantin Kosačov, koji se tokom nedavnog boravka u Beogradu sastao sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem, i drugim državnim funkcionerima povodom otvaranja renoviranog spomen-kompleksa „Ruski nekropolj“ na Novom groblju.

„Nisam diplomata i od mene nećete čuti političko mišljenje“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Konstantin Kosačov. „Govorim samo kao državljanin Ruske Federacije“.

Ipak, kako ocenjujete odnose između Srbije i Rusije?

– Poznati su odnosi Srbije i Rusije. Želeo bih da vas podsetim da se u odnosima različitih zemalja, na različitim nivoima, upotrebljava termin – strateški odnosi. Nekada je to samo fraza, prazna reč, ali kada su u pitanju naše države, ovaj termin se upotrebljava u svom punom, pravom značenju. Naša istorija nije samo od juče do danas ili prošlost devetnaestog i dvadesetog veka, već mnogovekovna istorija. Razgovaramo u jeku obeležavanja početka Prvog svetskog rata u koji je Rusija ušla upravo zbog toga što nije mogla ostati ravnodušna prema tadašnjoj poziciji Srbije. Mogu se navesti i drugi slični primeri iz zajedničke prošlosti. Naravno, naši odnosi nisu uvek bili dobri, ali činjenica je da ima neuporedivo više pozitivnih od negativnih momenata.

Ono što nam je ponovo zajedničko jesu nepravedne optužbe koje trpe i Rusija i Srbija od nekoliko zapadnih država, članica NATO-a. Ovaj centar moći pokušava da svima odredi šta je to dobro, a šta loše, s tim da i jedno i drugo mogu da se izmene prema interesima njihove dnevne politike. Posebno nam je teško što sa tim centrom moći ne možemo postići dogovor: taj centar moći nikako da se opredeli da li će poštovati princip teritorijalnog integriteta država ili prava naroda na samoopredeljenje, odnosno to zavisi od njegovih dnevnopolitičkih potreba, tako da je položaj i Srbije i Rusije jednako nezgodan u čitavoj toj situaciji. Mogao bih o ovome još dosta da govorim, ali bih želeo da pređem na treći element naših strateških odnosa, a to je naša budućnost.

Za Srbiju, kao i svaku drugu zemlju, važno je da sačuva svoj suverenitet i nacionalni identitet, a ona to ne može uraditi bez ekonomskog razvoja. U ovom trenutku postoje tri megaprojekta koji su u vezi sa razvojem ekonomije: u oblasti energetike to je „Južni tok“; zatim poljoprivreda, gde je Rusija našla interes da iz Srbije dobija kvalitetne namirnice; i, kao treće – turizam: Rusi vole da dođu u Srbiju kao novu, neistraženu destinaciju. Projekata, svakako, imamo mnogo više od pomenuta tri, ali svaki od njih je ogromna celina za sebe. Sva ova tri projekta jednako su zanimljiva i Srbiji i Rusiji, obe zemlje nalaze svoj interes u njima i niko nikoga ni na šta ne primorava. S druge strane, ne mogu da navedem niti jedan sličan projekat u kome bi tako iskreno učestvovale Sjedinjene Američke Države i Srbija ili Evropska unija i Srbija.

Pre nekoliko dana boravio sam u Bugarskoj. Ni u jednom restoranu nisam mogao da nađem čuveni bugarski paradajz; za četiri dana nigde nisam mogao da se podsetim na ukus svoga detinjstva – služi se samo grčki paradajz. To je odluka Evropska unije da Bugarska ne treba da ima svoj paradajz, već samo onaj iz Grčke. Nemam nameru da diskreditujem potencijalne partnere Srbije; želim samo da kažem da ih ne vidim u ovom trenutku kao nosioce dugoročnih razvojnih projekata.

Pojedini srpski mediji navode da se na Vladu Srbije vrše pritisci da se pridruži sankcijama protiv Rusije. Kako Vi to ocenjujete?

– Sve zavisi od toga koliko je Vlada Srbije odlučna da zaštiti svoje nacionalne interese. Rekao sam već da smatram da je nacionalni interes Srbije da razvija svoju ekonomiju. Ukoliko se Srbija pridruži ovim sankcijama, šta će se dogoditi sa ona tri megaprojekta o kojim sam govorio? Gde će pronaći partnere za projekte poput Južnog toka? Kako će da razvija poljoprivredu i turizam? Mislim da je odgovor jasan.

Kabinet predsednika Srbije je, reagujući na izjavu američkog ambasadora Majkla Kirbija, izdao je saopštenje u kome, pored ostalog, stoji „da je lično predsednik Vlade Aleksandar Vučić više desetina puta jasno i nedvosmisleno ponovio stav o poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, pa čak i Krima kao sastavnog dela ukrajinske države“. Kako komentirišete ovu izjavu?

– Prilično me čudi – nije važno koja zemlja je u pitanju, reč je o nivoima – da jedan ambasador od jednog premijera zahteva bilo kakva zvanična objašnjenja i da taj premijer daje ta objašnjenja. Znam da ambasador Rusije, bez obzira u kojoj da se zemlji nalazi, takvu slobodu sebi ne bi dozvolio jer smatram da je to nepoštovanje suvereniteta. S druge strane, srpski premijer ima puno pravo da pita američkog ambasadora da li on priznaje Srbiju sa Kosovom ili bez Kosova. Države u svojim međusobnim odnosima ne moraju da imaju identično mišljenje povodom pojedinih pitanja ili akcija – to je normalna pojava – ali suština je u onome što dolazi posle. U ovom trenutku nemam nikakvu informaciju da se bilo što promenilo u odnosima Srbije i Rusije.

konstantin-kosacov-2

U nekim vašim ranijim istupima pominjali ste da se Rusija po takozvanoj mekoj sili nalazi na desetom mestu na globalnoj skali? Kako definišete pojam „meke sile“?

– Jaka sila je za svaku državu njen narod. Meka sila su simpatije koju ta država ima u inostranstvu, a kada je reč o Srbiji i Rusiji, znam da one postoje na obe strane. Mi se, kao što ste rekli, nalazimo na desetom mestu, ali ne zato što smo nesimpatični, već zbog toga što se već dvadeset godina Rusija diskredituje i to na bazi dnevnopolitičkih interesa. Poslednji primer je tragedija malezijskog aviona u Ukrajini. Niko ne zna šta se zaista desilo, osim onoga ko je pritisnuo obarač. Postoji više različitih scenarija – neko više voli ovaj, neko onaj, postoje različiti argumenti. Međutim, predsednik Sjedinjenih Američkih Država je sebi dozvolio da pre nekoliko dana izjavi da zna ko je to uradio, da zna da su to pripadnici proruskih snaga i da odgovornost za celu ovu tragediju pada na Vladimira Putina. Postoje – naravno – ljudi kojima nije dovoljna izjava američkog predsednika i koji i dalje pokušavaju da dođu do istine. Ali, na drugoj strani su i oni koji su krajem uha sa nekog televizora uhvatili ovu izjavu i sada na osnovu nje formiraju svoje mišljenje.

Nažalost, tragediju malezijskog aviona, kao i situaciju u Ukrajini, Sjedinjene Američke Države pokušavaju da iskoriste tako da diskreditiraju Rusiju. Jer, američki interes je realizacija gasovoda Nabuko, a ne Južnog toka. Prvi pokušaj bio je da se dokaže da je Nabuko ekonomski isplativiji od Južnog toka; drugi – da se maksimalno diskredituje Rusija kao partner, odnosno da se predstavi kao „Imperija zla“. Prva varijanta je propala – Južni tok je ekonomski isplativiji po svim parametrima od Nabuka. Sada je na delu druga – Rusiju optužuju za obaranje aviona kako bi je diskreditovali. To su katastrofalni potezi koji nikud ne vode.

Kakva je delatnost „Rostrudničestva“ u Ukrajini?

– „Rosstrudničestvo“ se bavi društvenom saradnjom. Spremni smo da otvaramo kulturne centre i u drugim gradovima širom Ukrajine, ne samo u Kijevu, ali nam je potrebno odobrenje ukrajinskih vlasti. Mi to ne želimo da uradimo zato što imamo nekakvu korist od toga. Realno stanje stvari je takvo da se traži, zahteva, da postoji realna potreba da se takvi centri otvaraju. Pored ostalih aktivnosti koje ima, preko naše agencija objavljuju se i oglasi za nastavak obuke i visokog školovanja u Rusiji. Naš centar u Kijevu je to i radio, i u aprilu, maju, junu, kada je vreme za upis novih studenta u Rusiji. Broj onih koji žele da nastave dalje školovanje u Rusiji je ogroman, čak nismo u stanju da udovoljimo svim zahtevima. Hoću da vam kažem da bez obzira na trenutnu situaciju u Ukrajini, interes za obrazovanjem u Rusiji ne opada.

Interesovanje za ruski jezik raste svuda u svetu, uključujući i Srbiju. Ista situacija je i u Ukrajini, ali, nažalost, tamo je sve je manje mesta gde možete da učite ruski jezik. Ukrajinske vlasti poslednjih nekoliko godina posebno zatvaraju vrtiće i škole koje imaju i ruski jezik. U Kijevu, prestonici Ukrajine, u ovom trenutku ne postoji nijedna predškolska ustanova koja radi na ruskom jeziku, bez obzira na to što pola stanovništva u Kijevu govori ruski. U Kijevu ima oko pet stotina srednjih škola. Pre dvadeset godina gotovo da su sve bile ruskojezičke, a sada ih je ostalo samo sedam koje imaju nastavu na ruskom. Upravo zbog toga što su ti osnovni interesi ljudi u Ukrajini, da tako kažem, toliko ograničeni, naravno da je raspoloženje prema zvaničnim vlastima Kijeva ovakvo kakvo jeste. Ne morate sa strane ništa da radite, ljudi su tamo već formirali svoje mišljenje. Mi ćemo kao federalna agencija raditi sve što je u našem interesu da pomognemo ljudima koji idu ka nama, ali, naravno, u okvirima koje nam dozvoli Vlada Ukrajine.

Kakva je strategija „Rostrudničestva“ na istoku, u Donjecku, Lugansku?

– U Donjecku i Lugansku ne postoje ruski kulturni centri. Predsednik Putin je doneo odluku da se ruski kulturni centar otvori u Harkovu, ali zbog situacije, ovakve kakva jeste, ne znam kada će se to realizovati. Po odluci predsednika, to bi trebalo da to bude do kraja godine. Što se tiče Luganska, trebalo bi da tamo prestanu ratna dejstva, pa da se onda razmišlja o nečemu drugom, a to je opet odluka ukrajinskih vlasti.

Mnogi mi postavljaju pitanje: „Kako vi reagujete tako, a u Čečeniji ste radili isto?“ Devedesetih godina, kada smo pokušavali da rešimo to pitanje, kada smo ih tretirali kao teroriste i separatiste, konflikt se samo produžavao. Kada smo konačno počeli politički dijalog, a to je od trenutka kada se Vladimir Putin pojavio na vlasti, shvaćeno je da se ne mogu svi ljudi klasifikovati u istoj kategoriji, kao teroristi. Kada je produžen politički dijalog, vrlo brzo se našao izlaz iz krize. Danas se Čečenska Republika, kao region Ruske Federacije, odlično razvija. Dakle, potreban je politički dijalog.


Izvor: Vreme/NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kosačov – Naša istorija nije od juče do danas

* Obavezna polja