Сергеј Лавров каже да се Москва не противи приближавању Србије и региона ЕУ, али да је избор који Брисел ставља- или Русија или Запад, погрешна политика.

У ексклузивном интервјуу дописници агенције Бета Зорани Бојић Сисоевој, уочи посете Србији 21. и 22. фебруара, министар спољних послова Русије је рекао да је Запад погазио џентлменски договор о неширењу НАТО према границама Русије, а да сада у ту игру жели да увуче и Балкан.

Говорећи о Косову Лавров је навео да ће Русија прихватити било које решење које договоре Београд и Приштина и додао да је без тог договора бесмислено говорити о месту Косова у УН.

Шеф руске дипломатије говорио је и о политичком, војном и економском присуству Русије у региону, нагласивши да је Москва заинтересована за очување историјских, духовних, културних веза са пријатељима на Балкану, као и да не одустаје од намере да реши проблем имунитета својих сарадника у Хуманитарном центру у Нишу.

Уочи Ваше посете Београду, реците нам са ким ћете се срести и које ће теме бити на дневном реду.

СЛ: Програм предвиђа сусрет са председником, премијером, потпредседником Владе и министром спољних послова, а предвиђени су и културни догађаји посвећени годишњици наших односа, као и посета Храму Светог Саве. Ивица Дачић и ја ћемо заједно наступити пред јавношћу. На дневном реду су традиционално билатерални односи у свим аспектима. Пре свега оно што се тиче наше сарадње у трговинским, инвестиционим, економским питањима.

Тешко да ћемо се удубљивати у те теме јер постоји Међувладин комитет за економску сарадњу који успешно ради и на чијем челу је Дачић са српске стране. А ми ћемо се концентрисати на хуманитарне, културне везе, на наше редовне политичке консултације. Основну пажњу посветићемо међународним питањима, ситуацији у Европи и на Балкану, нашој сарадњи у УН. Наравно, говорићемо и о неопходности потпуне реализације Резолуције 1244 СБ УН, која се тиче решавања косовског проблема.

Како се према Вашем мишљењу заоштравање односа Русије и Запада због украјинске кризе одразило на Балкан и на односе земаља у региону са водећим светским државама – Русијом, САД, ЕУ?

СЛ: Украјинска криза није била узрок садашњих односа Русије и Запада, пре је последица те политике, коју су западне земље, пре свега САД, НАТО водиле после завршетка хладног рата. Када је, уместо да искористи јединствену историјску шансу и да формира истински општеевропску структуру безбедности и сарадње, Запад направио избор у корист ширења НАТО, упркос свим тим обећањима која су давали руководиоци САД и многих европских држава 1990. године да се НАТО ни за инч неће померити према нашим границама на Исток.

Да, то није било записано у било каквим споразумима, правним документима. Вероватно је то требало учинити, али је тада био постигнут такозвани џентлменски договор, који су наше западне колеге у суштини погазиле. Вероватно ћемо се убудуће више трудити да схватимо ко је џентлнем, а ко није.

Али, ти званични документи из америчких архива који су били сасвим недавно отворени за јавност, недвосмислено показују да су уверавања, при чему чврста уверавања, давана и у дијалогу САД са Совјетским Савезом, као и у контактима Москве и Берлина и Москве и Париза.

Тако да за нас оно што се десило у Украјини није било изненађење. Како сам већ рекао, то је била последица те линије коју је НАТО изабрао: имао је три таласа проширења након што се завршио хладни рат. И у сваком том таласу војна структура НАТО све је била ближа руским границама.

Сада у ту игру желе да увуку и Балкан, постављајући балканске државе пред избор: или сте са Западом или сте са Русијом. Такав исти избор су тражили да направи и Украјина и тада је дошло до пукотине у украјинском друштву, у украјинској држави, која је довела до неуставног преврата и наглог повећања улоге радикала, укључујући неонациста у унутрашњем политичком животу наше суседне државе. То наравно, изазива дубоку забринутост, али смо привржени Минском споразуму и надамо се да ће ти споразуми који нису били џентлменски већ правно обавезујући и учвршћени резолуцијом СБ УН – бити реализовани.

 

Европска унија је недавно донела стратегију проширења по којој је Србији и Црној Гори обећано чланство 2025. године, уз испуњавање низа услова. Главни захтеви за Србију су нормализација односа са Косовом и доводјење спољне политике у склад са политиком ЕУ. То значи и уводјење санкција Русији. Постоји ли бојазан да ће руководство Србије направити тај корак, јер је став председника Вучића да је приоритет спољне политике Србије улазак у ЕУ?

СЛ: Не видимо никакав ризик у томе што земље балканског региона, па и друге земље на европском континенту желе да развијају односе са ЕУ, све до уласка у ЕУ. Њима излажу услове уласка, а они сами треба да процене колико им ти услови одговарају и колико одговарају националним интересима. Сами треба да праве закључке о сврсисходности ових или оних дејстава у развоју спољашних веза, ко год да је у питању.

Ми не видимо икакве проблеме са тачке гледишта максимално отвореног ширења заједничког економског простора. Мислим да је неправилно супротстављати односе земаља региона, пре свега Србије са ЕУ, са односима које развијају са ЕАЕС.

Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини, а пре пар месеци почели су преговори Београда и Евроазијске економске комисије да се аналогна зона направи измедју Србије и ЕАЕС. Чини ми се да је то прагматичан, отворен прилаз Београда који тежи да искористи предности и на Западу и на Истоку.

ЕАЕС је велико тржиште, са 180 милиона потрошача, и има добре инфраструктурне могућности као и генерално у другим областима. То што ЕУ истиче захтеве било ком кандидату да се прикључи заједничкој спољној и одбрамбеној политици ЕУ, последица је исте те филозофије и менталитета, што повећава напетост у Европи, а тиме су се руководили и они који су ширили НАТО, захтевали од европских земаља, од Украјине да праве избор – или сте са Западом или сте са Русијом.

То је веома погрешна пракса. Жалим што је ЕУ у намери да прошири свој утицај ишла том логиком. Та логика се испољила и у програму који се зове Источно партнерство. ЕУ га је формулисала пре неколико година за шест постсовјетских држава, и без обзира на супротна уверавања, у пракси се тај програм реализује на основу истог тог ултиматума – или сте са Русијом, или сте са Европом.

Лоше је што наше европске колеге из Брисела настављају тако да мисле. Ми бисмо радије да се врати та концепција која је вишекратно саопштавана у Бриселу и у другим европским престоницама, почевши још од Француске када је Шарл Де Гол истакао своју концепцију јединствене Европе од Атлантика до Урала.

Сада ми већ говоримо о Европи од Лисабона до Владивостока. И, сасвим недавно, поново је потврдјена актуелност те филозофије. Колико знам, након медјупартијских преговора у Немачкој, у програм будуће коалиционе владе укључена је тачка о неопходности гурања идеје о стварању заједничког економског пространства од Атлантика до Тихог океана. Ту бих споменуо и тек започете, и још мало стидљиве контакте, мада још на техничком нивоу, измедју Европске комисије и ЕАЕС, што је до недавно Брисел покушавао да избегава.

Зато је, чини ми се, ова тенденција најдугорочнија и најперспективнија: не размишљати о стварању некаквих затворених Алијанси, у војнополитичкој сфери, у економској, већ гледати на ствари шире, и као минимум на период који је дужи од четири године, односно до наредних избора у овој или оној европској држави и видети перспективу. А перспектива се отвара веома позитивно ако се сви будемо руководили интересима заједничког рада ради наших сопствених грађана у свакој држави и на европском континенту у целини.

И мени се чини да политика српског руководства полази управо од тога, и да никада председник Вучић, говорећи о приоритету уласка Србије у ЕУ, није говорио да ће то бити учињено на рачун Русије. Супротно, он је истицао да ће руски правац спољне политике, руски правац сарадње, остати веома важан за Србију и ја сам уверен да то одговара интересима српског народа.

Али, аналитичари у Србији сматрају да председник Вучић неће још дуго моћи, како кажу, да седи на две столице и да ће убрзо морати да направи избор.

СЛ: То ће бити избор руководства Србије и ја сам уверен да ће тај избор бити направљен уз пуно разумевање одговорности пред српским народом. Ако захтеве које поставља ЕУ градјани Србије подрже, то ће бити избор српског народа. И председник, као и било који државни лидер треба да се руководи расположењем свог народа. Мислим да председник Вучић ту одговорност осећа у пуној мери.

У последње време у ЕУ објашњавају повишену пажњу за Балкан ширењем утицаја у том региону Русије, Кине, Турске. Да ли тај утицај заиста расте? И како Русија види своје присуство у региону – политичко, војно, економско?

СЛ: Своје присуство на Балкану видимо искључиво конструктивно. Не осећамо никакву забринутост због земаља које сте поменули, као што су Кина, Турска, па и друге државе које показују интерес за развој сарадње са балканским државама. У времену глобализације не видим никаквих препрека за сарадњу. Најважније је да је реч о искреној тежњи да се конкретни пројекти реализују уз узајамну корист, а не да се обележи своје присуство у региону против некога.

Русија никада у историји Балкана није доносила конфронтацију, и увек се старала да у историји Балкана ликвидира конфронтацију. Помагала је балканским државама да одбране интересе своје државности, интересе својих предака, својих религиозних, културних, цивилизацијских корена.

И сада се управо таквом логиком руководимо када развијамо нашу сарадњу. Ако узмете Турску, ми сада заједно са Турцима желимо да се балканским државама повећа могућност за добијање руског гаса. Већ се активно реализује пројекат Турски ток, радимо то отворено и спремни смо да прихватимо било које одлуке, узимајући у обзир интересе балканских држава и ЕУ. Ту смо апсолутно отворени, никаквих скривених планова нема.

Ипак, за разлику од такве отворене линије, где смо усмерени смо на сарадњу и са земљама региона и са оним државама које желе да ту раде на конструктивној и отвореној основи, видимо покушаје САД и те исте ЕУ, да у својој балканској политици додају антируски елемент.

Ми никада, ни у једној престоници, на Балкану или било где, не трчимо по кабинетима и тим пре не говоримо јавно да не треба бити у пријатељству са неким од наших западних колега. А Вашингтон и неке европске престонице шаљу своје емисаре на Балкан са тим прецизним циљем: не дружите се са Русијом, одбацујте било какву сарадњу са Русијом, у било којим областима.

Ви сте као пример навели захтев ЕУ о спољној политици, укључујући и антируску компоненту. То је тужно, и ја се надам да ће то постепено схватати они који се држе такве позиције. То апсолутно противуречи нашим заједничким изјавама које су даване после завршетка хладног рата, укључујући и у ОЕБС, да се не сме јачати своја безбедност на рачун других, а управо то покушавају да учине, покушавајући да угурају Балкан у политику линија подела, у политику окружења Русије, војне структуре Алијансе, уз грубо кршење џентментских договора који су својевремено закључивали товариши (другови) и џентлмени.

Како објашњавате појачано присуство Русије на Балкану последњих година, кроз медије, кроз НВО, кроз “меку снагу”?

СЛ: Ми смо заинтересовани за очување наших историјских, духовних, културних веза са пријатељима на Балкану. Ми предлажемо економске пројекте које никоме не намећемо. Предлажемо да се размотре ти услови на којима ти пројекти могу да се реализују, и прихватамо било које решење које партнер донесе након што је проучио наш предлог.

Ми смо заинтересовани, наравно, и за развој културних контаката. Поменуо сам Храм Светог Саве, учествујемо у његовој реконструкцији и надам се да ће резултат бити добар. Тај пројекат је веома важан, и српско руководство томе придаје велики значај.

Да, заинтересовани смо да присуствујемо и у информативном простору пријатељских држава, са којима нас вежу векови, у целом низу случајева. Ако погледате статистику, ја је тачно не знам, али сам уверен да ће се појавити убедљиве цифре који проценат балканског информативног пространства заузима Русија и који процент заузимају западни медији. Вероватно, да би постојао плурализам у мишљењу за који се стално залаже наш партнер Запад, није штетно за балканске радио слушаоце, ТВ гледаоце, кориснике друштвених мрежа да имају додатну тачку гледишта.

Москва је против ширења НАТО. Да ли намерава да се супротстави очекиваном уласку Македоније у Алијансу? И како се Москва односи према војној неутралности Србије, узимајући у обзир да више војних вежби одржава са НАТО, него са Русијом и ОДКБ?

СЛ: Ширење НАТО је грешка, и истовремено кршење тог џентлменског договора који сам већ поменуо, и који је сада добио потпуну потврду званичног архивског документа, са којег је у САД недавно била скинута ознака “тајно”. За то су сви знали, једноставно смо се још једном уверили шта се заиста догађало након што су архивна документа објављена.

Ми смо не једном упозоравали наше колеге из НАТО да та линија, која је прошла три таласа ширења, а сада ће се десити још један, не представља само подривање свега онога о чему смо се договарали деведесетих година, да нико неће осигурати своју безбедност на рачун безбедности других, већ представља, највероватније и најозбиљнији изазов општеевропској стабилности и безбедности.

Јер, покушавају да континент држе подељеним на два дела. Те линије поделе покушавају да помере на Исток, све ближе и ближе према нашим границама, они су у ствари већ на границама са Русијом – доста озбиљни контигенти земаља НАТО, САД, Велике Британије, Немачке, Италије, Канаде. И то, поновићу, у противуречности је са нашим договорима, а што је најважније, наноси огромну штету осигурању стабилности и безбедности на европском континенту.

Ништа што сада чини НАТО, ничију безбедност не повећава, па ни безбедност балканских држава, којима са стране Русије ништа не прети, и ништа што се сада дешава не представља корак за повећање способности НАТО да реагује на реалне, а не на измишљење претње. Не видим како су та три таласа ширења учинили НАТО способнијим у борби са терористичким претњама, нарко претњама, укључујући и претње које долазе са Балкана где је после апсолутно једностраног, необјективног проглашења независности Косова створена територија која представља пример корупције, и онога што се назива ‘црна рупа’.

Чињеница да екстремисти, терористи користе ту ситуацију и више је него довољна. Запад радије не би да говори о томе, али ја знам да то забрињава западне земље и да у својим контактима са Приштином на то обраћају пажњу. Али, њих већ мало ко слуша.

Ми све те наше оцене о ширењу НАТО износимо нашим партнерима, да ли на Балкану, или где то још у Европи и рачунамо да ће при доношењу својих суверених одлука у пуној мери бити узето у обзир то што се сада дешава и колико то одговара истинским интересима овог или оног народа.

А конкретно, када је реч о Македонији?

СЛ: Рекао сам. Ми никог не издвајамо. Ми говоримо о томе шта видимо и мислимо и спремни смо да разматрамо све земље. Сматрам да је пријем Црне Горе био потпуно вештачки и непотребан. Обратили смо пажњу да такав метод као што је показивање воље народа у виду референдума постаје све мање популаран при доношењу таквих, доста судбоносних одлука.

Када је реч о косовском проблему, Русија полази од подршке позиције Београда. Да ли је Москва спремна да подржи потпуно нормализацију односа Београда и Приштине, која би подразумевала и да Косово добије место у УН?

СЛ: Сигурно је да оно што се сада догадја представља изразито кршење медјународног права. У 1999. години, први пут после хелсиншког процеса и оснивања ОЕБС-а, чланице ОЕБС-а су извршиле акт агресије против још једне чланице ОЕБС-а, а то је само по себи без преседана, и започело је ланац веома, веома тужних догадјаја.

Русија је од почетка играла одлучујућу улогу у заустављању те агресије, како би се прешло на политичко решавање проблема, а резултат је било доношење Резолуције 1244. Русија једнозначно полази од тога да је аутономна покрајина Косово неодвојиви део Србије, зато ми у косовском питању подржавамо не толико Србију, колико подржавамо одлуку највишег медјународног органа који одговара за проблеме медјународног мира и безбедности. Резолуцију 1244 нико није укинуо, и од тога треба полазити.

 

Ми смо се сложили са тим да је ЕУ преузела на себе улогу посредника у дијалогу Београда и Приштине, сматрам да је такав дијалог неопходан, и да његова основа треба да буде Резолуција 1244. ЕУ када је затражила од генералне Скупштине УН да добије пуномоћја посредништва и добила је таква пуномоћја, била је усвојена резолуција и ми се веома надамо да ће Брисел предузети додатне напоре да се бар некако иде напред. Ви сте поменули термин “потпуна нормализација односа”.

Тај термин је смислила сама ЕУ, и до дана данашњег, колико се сећам, Брисел није објаснио шта подразумева под тим термином. Полазимо од тога да је те иницијативе које је Брисел износио у оквиру дијалога Београда и Приштине, и које су подржали и Београд и Приштина, неопходно реализовати. Ту најпре имам у виду обавезу Приштине око стварања Заједнице српских општина. Колико се сећам, прошло је четири године од када је Приштина преузела ту обавезу, и ништа није учињено јер приштински лидери не желе да реализују оно што су обећали, а ЕУ, чини ми се не жели да их сувише притиска, искључиво из геополитичких разлога, не желећи да призна да геополитички пројекат са једностраним проглашавањем независности Косова не иде у том правцу како је замишљено.

Још једном желим да нагласим да се залажемо за решавање свих проблема између Београда и Приштине кроз међусобни дијалог. Рачунамо да ће се ЕУ као посредник понашати одговорније и одлучније и прихватићемо било које решење које ће бити усаглашено између руководства у Београду и представника Приштине.

Да ли ће Русија подржати место Косова у УН?

СЛ: Мислим да је бесмислено говорити о месту Косова у УН, говоре и о месту Косова у ЕУ, може се говорити о месту Косова било где, али док не буде постигнут договор који ће одговарати и Приштини и Београду, постоји резолуција 1244 која признаје аутономну покрајину Косово као део Србије.

Хуманитарни центар у Нишу је осетљиво питање у односима Србије и Русије, већ неколико година нема решења за статус руских сарадника у њему. Да ли Москва намерава да и даље тражи за њих дипломатски статус, узимајући у обзир веома негативне позиције Запада и изјаве председника Вучића да је то за њега веома осетљиво питање.

СЛ: Слушао сам друге изјаве председника Вучића. Ништа није измишљено, већ проистиче из споразума из 2012. године, у складу са којим је тај центар створен и којим је предвиђено потписивање споразума о условима рада, привилегијама и имунитету сарадника те међународне структуре, јер је та структура регистрована управо као међународна. Исто као и представништво Међународног комитета Црвеног крста, других организација.

То је прво, а друго, поред тога што је решавање питања привилегија и имунитета предвиђено самим споразумом о његовом стварању, хоћу да споменем да није реч о дипломатским привилегијама, већ о службеним имунитетима, као што је случај и са Међународним комитетом Црвеног крста.

Ако наше колеге из НАТО и даље сумњају да је центар хуманитарни, или сумњају да је како га називају “шпијунско гнездо”, саветујем им да погледају извештаје помоћника војног аташеа САД у Србији које је требало да напише после посете центра у Нишу. Он је тамо био позван, погледао је све што га је занимало. Убеђен сам да је смешно правити се да тај центар представља претњу било коме. Тамо раде четворица руских држављана, сви остали су Срби, не знамо колико их је тамо 12 или 15.

Али тамо су четворица Руса и о њима је реч када говоримо о обавези Србије и Русије да закључе споразум о њиховим привилегијама и имунитету. А ако се говори о примерима и упоређивању сарадње Србије и НАТО и Србије и Русије, да напоменем да је на Косову натовској војној бази Бондстил одлично, то је огромна база која је основана на основу принципа из резолуције 1244, где нас нису позвали да је посетимо, па чак нису били ни из УН, без обзира што је резолуција СБ УН била повод за оснивање те базе.

Руско-српски центар о којем је реч бави се искључиво проблемима везаним за отклањање последица природних катастрофа. Имао је огромну улогу у отклањању последица поплава у Србији 2014. године. Али, поред Србије, помоћ су добиле и Македонија, Словенија, Грчка, БиХ, тако да рад тог центра не постоји само на папиру већ се реализује и у пракси.

У тој ситуацији сећамо се уверења која смо добијали више пута да српско руководство не сматра да је оправдано одбацивање договора које је фиксирано споразумом о стварању тог центра. На крају крајева, привилегије и имунитети које ми тражимо за четири сарадника Русије нису ништа више од онога што већ имају војници базе САД Бондстил, и не више од тих привилегија које имају војници земаља НАТО када одржавају велики број вежби на територији Србије, што сте правилно рекли. Ја се овде упоређујући контакте Србије и НАТО с једне стране и Србије и Русије с друге стране, не бих држао аритметике, од тога ко се са ким колико пута срео и имао заједничке догађаје.

Ми веома поштујемо приврженост српског руководства принципу војне неутралности. Видимо заинтересованост за развијање односа како у економији, тако и у војно-политичкој области и са Западом и са Истоком, укључујући и са Руском Федерацијом и ОДКБ. Али, питање о бази у Нишу, опростите, о хуманитарном центру у Нишу, постало је толико омражено. Фактичко стање ствари – четири човека, не одговара хистерији која је подигнута на Западу, да ми се чини да било који разуман човек који процени ситуацију, може да схвати да је створена вештачки.

Зашто је имунитет тако важан вашим сарадницима и друго, шта ће бити са Центром уколико не постигнете договор са Београдом?

СЛ: Већ сам вам рекао. Хајде да говоримо овако: постоји споразум о стварању центра потписан 2012. године. У њему је написано да ће постојати одвојени документ закључен о условима рада и имунитету сарадника. Као треће, представништва других медјународних организација, а хуманитарни центар је међународна организација, користе у Србији привилегије и имунитет који се дају службеницима.

И Међународни комитет Црвеног крста представља једну од њих. Он се бави паралелним процесима, пружа помоћ у решавању хуманитарних питања. Центар у Нишу је већ уклонио експлозиве са огромне територије после агресије НАТО. Зато, ми никога ни на шта не терамо да чини против интереса своје сопствене земље, али постоје такве ствари као што су медјународни споразуми и ствари као што су национална самосталност.

Да ли ћете разговарати о Хуманитарном центру у Нишу током посете Београду?

СЛ: На нашем дневном реду је цео низ питања који се тиче билатералних односа.

Очекујете ли брзо решење тог питања?

СЛ: Разматраћемо, сећамо се како се та тема разматрала и надамо се да ће сви постигнути споразуми остати на снази.


Извор: Бета

Оставите коментар

Оставите коментар на Лавров интервју – Погрешан став Брисела “или Русија или Запад”

* Обавезна поља