zoran-cvorovicPojedini ruski analitičari već odavno upozoravaju da je zapadna plutokratska pseudoimperija u svojim planovima za Istok V. V. Putinu namenila sudbinu S. Miloševića, a ruskoj državi sudbinu Jugoslavije. Niz činjenica čini opravdanim da se pri analizi ova dva hronološki sukcesivna istorijska procesa upotrebi metod zaključivanja po analogiji. Uz sva ograničenja koja su posledica kvantitativnih i s njima povezanih kvalitativnih razlika između potencijala i pozicija srpskog i ruskog naroda i njihovih političkih prvaka.

U oba slučaja isti protivnik – zapadna pseudoimperija u svojoj savremenoj globalističkoj formi, markirao je srpskog i ruskog lidera kao neprijatelje zbog toga što je kod njih detektovao moralni, voljni i intelektualni potencijal za samostalno vođenje državno-nacionalne politike. Preciznije, Zapadu nije ostala nepoznata činjenica da su patriotske društvene snage srpskog i ruskog naroda u jednom trenutku prepoznale u S. Miloševiću i V. V. Putinu nacionalne prvake kadre da svoje narode izvedu iz stanja višedecenijske duhovne, političke i ekonomske okupacije. Pri tome je otkriveni liderski kapacitet istorijski uslovljen, kako trenutnim kadrovskim potencijalnom naroda, tako i stepenom istoriosofske zrelosti onih koji u datom momentu predstavljaju državno i nacionalno odgovornu elitu. U kadrovskoj ravni politika je uvek stvar mogućeg, dok u domenu ciljeva i motiva ona mora da prevaziđe skučene okvire ličnog vidokruga realnosti.

U svemu je najvažnije to što je ocena Miloševića i Putina od strane Zapada obrnuto proporcionalna istorijskim očekivanjima neformalnih pokreta srpskog i ruskog nacionalnog preporoda. Sledstveno, obračunavajući se sa S. Miloševićem i V. V. Putinom, Zapad se zapravo još jednom u poslednja tri veka obračunavao sa težnjom Srba i Rusa za kulturnom, političkom i ekonomskom emancipacijom iz zapadne kripto-okupacije.Otuda je kod S. Miloševića i V. V. Putina radius slobodnog političkog delovanja više omeđen mistikom, nego real-politikom, više zakonomernostima dugog istorijskog trajanja, nego okolnostima konkretne epohe. Istovremeno,u sudaru sa pulsom narodnog organizma i istorijskim ciljem neprijatelja, njihov lični sud o sebi i sopstvenoj politici postaje beznačajan. Jer, se uspeh ili neuspeh njihove političke delatnosti neposredno knjiži kao pobeda ili poraz u bilans srpskog i ruskog nacionalnog pokreta, te u bilans krstaških pohoda na Istok zapadne pseudoimperije.

Analiza političke delatnosti S. Miloševića je danas od izuzetnog značaja za Kremlj, jer može da pruži stratešku prednost u ratnoj igri sa neprijateljem, koji usled sopstvene opsednutosti fenomenom moći i pseudoimperijalnim opterećenjem pokazuje izrazitu neinventivnost u taktici.

Pri oceni rezultata političke delatnosti S. Miloševića mora najpre da se uzme u obzir cilj koji je zapadna pseudoimperija planirala da ostvari na Balkanu krajem osamdesetih godina prošlog veka, na početku nove faze pohoda na Istok. On se sastojao u brzoj i uspešnoj zameni jugo-titoističke okupacione forme, kao oblika nadzora Zapada nad pravoslavnim Srbima, političkom fragmentacijom i okupacijom srpskog nacionalnog prostora, uz istovremenu njegovu demografsku i ekonomsku devastaciju, kao fizičkih preduslova za obezbeđenje kontinuiteta duhovne asimilacije Srba u okvirima zapadne civilizacije. Smisao procesa koji je trebao da dovede do potpunog obezličavanja srpskog nacionalnog imanja, imena i karaktera, sastojao se u izbacivanju iz stroja vernog ruskog saveznika, kako bi se u završnoj fazi pohoda na Istok obezbedila mirna balkanska pozadina. Ukoliko se uporedi sadašnje političko, ekonomsko i kulturno stanje na srpskoj etničkoj i istorijskoj teritoriji sa ciljem koji je sebi postavila zapadna pseudoimperija u balkanskoj politici, jasno proističe da je pokret srpskog nacionalnog preporoda, pokrenut krajem osamdestih godina prošlog veka, završen porazom, a da u haškom kazamatu ubijeni Slobodan Milošević predstavlja tragično oličenje ovog poraza. Nezavisno od spoljnih disproporcija, koje su srpsku nacionalnu borbu devedesetih od početka činile davidovskim podvigom, za neuspeh savremenog srpskog pokreta nacionalnog preporoda jednim delom je odgovoran njegov formalni vođa S. Milošević.

Osnovni uzrok svih Miloševićevih grešaka bila je predvidljivost njegovih političkih poteza. Za dešifrovanje Miloševićevih planova Zapadu nije trebalo naročito angažovanje obaveštajnih kapaciteta, jer se srpski lider kretao po matrici zapadnog sistema vrednosti i razmišljanja. Pred sobom su imali neprijatelja koji se sasvim ponašao po njihovim uzusima i koji je na kraju bio ulovljen u mrežu sopstvenih ubeđenja. Nasuprot tome, atlantisti se najviše plaše „istočne nepredvidljivosti”, kakvu je, primera radi, u XX veku jednim delom ispoljavao J. V. Staljin, čiji potezi nisu uvek mogli da se predvide iz ugla zapadnog sistema vrednosti i razmišljanja.

putin-slobodan-milosevic-nelson-talbot-1397428879-479293

Sledstveno, politički kompromisi koje je pravio S. Milošević nisu bili motivisani racionalnim principom krajnje nužde u realizaciji nacionalne strategije, već strahom da se ne uđe u suštinsku konfrontaciju sa Zapadom. Otuda su ovi kompromisi uvek bili zadocneli i pogubni.Spoljna lična samouverenost dinarskog tipa koju je Milošević ispoljavao u razgovorima sa strancima, stajala je u potpunoj nesrazmeri sa untrašnjom duhovnom inferiornošću, koju je on kao idejni adept zapadne civilizacije imao u odnosu na neprijatelja. Moralnost patrijarhalnog tipa, koja je S. Miloševića izdvajala od Brozovih aparatčika i koja ga je kandidovala za prvaka pokreta srpskog preporoda, mogla je samo da dodatno pojača unutrašnju protivrečnu inferiornost čoveka koji se našao u položaju da vodi borbu protiv sopstevnog idejnog zavičaja. S toga je za odmeravanje opravdanosti političkih kompromisa unturašnji motiv značajniji od spoljnog rezultata, ma kako on izgledao mali ili veliki. Nije gubitak Knina sam po sebi pokazivao pogubnost Miloševićeve politike, već njegov stalni strah da povlači poteze koji će ga konačno i suštinski udaljiti od Zapada. Zato su usta lažnih patriota uvek bila puna Knina, a nikada Miloševićevog opsesivnog straha da on i Srbija trajno ne ostanu s one strane rimskog shvatanja granica zapadne civilizacije.

Ovaj opsesivni strah uticao je na S. Miloševića da od početka odbaci kurs obnove srpske svetosavske nacionalne ideje, a da u posao izgradnje nacionalne države uđe sa jednom eklektičko-populističkom idelogijom napabirčenom od zapadnih levičarskih i domaćih folklorno-tradicionalnih (pseudo)vrednosti. Politički rezon ovakvog izbora bio je jasan. S. Milošević, kome je morala da bude poznata snaga zapadne pete kolone u tehnokratskim i birokratskim strukturama Brozovog režima, izabrao je srpski narod za oslonac svoje političke moći. Shodno tome, idelošku osnovu svoje politike kreirao je tako da bude intelektualno razumljiva i moralno prihvatljiva prosečnom Srbinu, odnosno onome što je od Srbina ostalo posle jugo-komunističkog Brozovog inžinjeringa. Po principu što širi ideološki kalup, to šira biračka podrška.

Međutim, izvan Miloševićeve računice našla su se dva osnovna politička postulata. Prvi, da je biračka volja najpromenljivija i najkvarljivija roba, koja se ni jednog trenutka ne sme ostaviti bez čvrstog ideološkog nadzora; posebno u savremenom globalnom elektronskom logoru. Drugo, da posao izgradnje nacionalne države zahteva pregnuće i žrtve, a žrtvovanje koje ne proističe iz ideje u ravni real-politike se vlastima ubrzo knjiži kao dug.

Umesto ideološke moblizacije i stvaranja nove, mlade i stručne političke elite, izvan zatečenih petokolonaških krugova moći, kvaziideološki pristup S. Miloševića bio je idealan za stvaranje političkog ambijenta pogodnog za bujanje oko vrhova vlasti mreže opskurnih interesnih grupa, u kojima je Zapad pronašo prirodne saradnike. Uticajem ovih grupa mogu se objasniti svi porazi srpskog nacionalnog pokreta devedesetih, okupacija Kosova i Metohije, petooktobarski puč i sastav sadašnje Srbijine vlasti. Umesto tegobnijeg puta stvaranja nove elite, verne novopromovisanoj nacionalnoj ideologiji, bez inostranih obaveštajnih kontakata i finansijske i političke moći, S. Milošević je izabrao konforniji put oslanjanja na one koji su svojom moći mogli da osiguraju njegov državni projekat u izgradnji. U slučaju S. Miloševića se pokazalo da je izbor trenutka najvažnija stvar u politici:na početku devedesetih, u idealnim uslovima rata, jak S. Milošević nije pristupio čišćenju zatečenih krugova moći, zato su oni počistili njega posle konačnog nacionalnog poraza čiji su bili ključni saučesnici.

Zanemarivanje obnove nacionalne ideologije ostavilo je slobodan prostor za delovanje različitih lažno-patriotskih političkih grupa ili rečeno savremenim ruskim političkim rečnikom tzv. urapatriota. S druge strane, nespremnost da se uđe u ideološku konfrontaciju sa Zapadom, kroz postepenu obnovu autentične svetosavske socijalne svesti i izgradnju novih nacionalnih ustanova, omogućila je prozapadnoj, tzv. disidentskoj grupaciji u SANU i na Beogradskom univerzitetu da sačuva legitimitet nacionalne opozicije. Početna računica S. Miloševića da će sa politikom bez ideologije ojačati svoje veze sa biračima pokazala se pogrešnom i kobnom. Ovakvom politikom bile su ojačane samo prozapadne interesne grupe, pod čijim neodoljivim uticajem se posle prvih tragičnih poraza srpskog nacionalnog pokreta devedesetih godina neminovno našla i volja srpskih birača.

Umesto da nožem nacionalno-ideološke obnove očisti gangrenozne, duhovno tuđe delove izrale na srpskom organizmu, oživljavajući njegov preriferni krvotok, S. Milošević je zanemarivanjem duhovne i vrednosne obnove srpskog društva dopustio da ono u uslovima spolja kontrolisanog rata atrofira u prljavštinu antivrednosti. U brlogu su se nakotili kriminalci, špijuni, tajkuni, lažni intelektualci i lažni proroci, koji su došli glave i Srbima i Slobodanu Miloševiću.

milosevic 1

Tako je bitka za Knin, Vukovar, Goražde, Podgoricu, Prištinu i Beograd prvo izgubljena na liniji nikada započete borbe za nacionalnu duhovnu obnovu na vrednostima istočne, pravoslavne civilizacije. Sledstveno, da se teritorija brani brojem a ne sojem, ne bi program Velike Srbije (umesto Vrlinske Srbije), tako mio zapadnoj propagandi, doneo otrovne plodove koje danas kusamo.

Srpsko iskustvo devedesetih pokazuje da je za Rusiju i Putina od sudbonosnijeg značaja pitanje duhovne obnove i posledične izgradnje nove nacionalne elite, nego pitanje Novorusije. Tačnije održivost projekta Novorusije u potpunosti će zavisti od spremnosti da se krene jasnim kursom izgradnje vrednosnog, kulturnog, državno-pravnog i ekonomskog modela na načelima autentične istočne, pravoslavne civilizacije.

Mobilizacija naroda i nove elite na putu duhovne obnove obezbeđuje najčvršću i dugoročnu spoljnu i unutrašnju zaštitu V. V. Putinu i Rusiji, čije je sudbine Zapad svojim neprijateljstvom nerazdvojno povezao. Strah od idejne emancipacije od zapadne civilizacije donosi polovična i protivrečna rešenja koja državu neminovno pravno i politički slabe, a društvo moralno razaraju. Pri tom srpsko istorijsko iskustvo devedesetih pokazuje da su ekonomski rat i sankcije, ukoliko nisu praćeni duhovnom i moralnom obnovom naroda i izgradnjom snažne i delotvorne pravne države, idealan ambijent za ekonomsku pljačku nacionalnog bogatstva i stvaranje revolucionarnih tenzija u društvu. Odsustvo jasnog i delotvornog nacionalno-ideološkog kursa bi povećalo mogućnost Zapadu da manipuliše „urapatriotizmom”, što bi Kremlj dovelo u situaciju da troši energiju na održavanje defanzivne pozicije u unutrašnjoj politici. Istovremeno, duhovna emancipacija Rusije od zapadne civilizacije ne znači i njenu ekonomsku i tehnološku samoizolaciju. Nasuprot tome, duhovna emancipacija je neophodni preduslov za racionalnu materijalnu saradnju sa svetom.

Za rusku petu kolonu idejni rastanak sa Zapadom znači smrt, a za državno-odgovrnu rusku nacionalnu elitu mogućnost misionarske kontraofanzive u kolonijama atlantista, posebno među narodima vizantijskog civilizacijskog kruga. Od ruskog uspeha u izgradnji samosvojnog, funkcionalnog i pravičnog državnopravnog i privrednog sistema, umnogome će zavisti sudbina ne samo Trećeg Rima, već i čovečanstva.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Miloševićeve greške u kojima Zapad vreba Putina

* Obavezna polja