Februar – nabaviti mastila i plakati (Boris Pasternak)

Malo smo sebe poznavali, malo cenili (Ivan Šmeljov)

ZNAČAJ PRAVOSLAVNE MONARHIJE

Za razliku od Crkve, koja je prizvana da bude nebo na zemlji (iako, naravno, na njivi Božjoj, pored žita, ima i kukolja), i da ljude privodi Hristu, Bogu ljubavi, baš ljubavlju, a ne inkvizitorskim nasiljem, zadatak države nije u tome da stvori raj na zemlji. Moralni smisao postojanja države jeste upotreba zemaljskih sredstava, od prava do sile, radi ograničavanja zla i podržavanja dobra (Rim. 13,3–4). Kako je govorio Vladimir Solovjov:ona ne treba da pokušava da stvori zemni raj nego da spreči da na zemlji ne zavlada pakao.                                              

Između Crkve i države mogu se uspostaviti četiri vrste odnosa: simfonija, kad Crkva i država sarađuju na spasavanju ljudskih duša i ohristovljenju društva, čega je simvol dvoglavi orao pod krunom s krstom (pravoslavna monarhija, od cara Konstantina do Nikolaja Drugog Romanova, koja je, povremeno, bila ugrožena cezaropapizmom, nastojanjem monarha da preuzme vlast nad Crkvom); papocezarizam (kada crkveni poglavari žele i političku vlast i moć, što je, vekovima, bio izazov za vatikanski model hrišćanstva); sekularizam (kada je Crkva odvojena od države, ali njihov odnos je zasnovan na načelu uzajamne trpeljivosti i uvažavanja, kao i saradnje u oblastima značajnim za napredak zajednice); borbeno bezbožništvo (kada država stremi da ukloni Crkvu iz javnog života i preuzme vlast nad pogledom na svet svojih građana, čemu, posle nacizma i komunizma, stremi globalistički sekularizam, sve prisutniji u zemljama Evropske unije, u kojima, kao u Velikoj Britaniji pre neku godinu, počinju da se bore za pravo da nose krstić oko vrata, što veoma liči na situaciju u Sovjetskom Savezu nekad ).

Nije nimalo slučajno da je Bog blagoslovio da pravoslavni imaju monarhijsku vlast od doba Svetog cara Konstantina do Cara Mučenika Nikolaja Drugog Romanova. Očito je da je pravoslavna monarhija uvek bila najoptimalniji oblik državne vladavine, bar kad je Crkva u pitanju: dvoglavi orao pod krunom s krstom svedočio je o stremljenju da i Crkva i država služe Hristu. Suštinu tih odnosa opisao je Sveti car Justinijan u predgovoru sa Šestu novelu svog kodeksa: Najveći darovi koje je božanska blagost podarila ljudima jesu crkvena i svetovna vlast, od kojih prva služi za božanske stvari, a druga štiti i pazi ljudske. Obe potiču od jednog istog načela i uređuju ljudski život (…) Ako je sveštenstvo u svakom pogledu bezgrešno i verno Bogu, a svetovna vlast vlada pravično i ispravno državom koja joj je poverena, iz toga ishodi sklad koji će ustanoviti sve što je korisno za ljudski rod.“ 

Ruski mislilac Mihal Nazarov ističe: “Kako je Lav Tihomirov primetio u „Monarhijskoj državnosti“, odnos dve vlasti u pravoslavnoj simfoniji podseća na odnos duše i tela. U skladu sa tim, ovde temelje postavlja Crkva, koja prilikom krunisanja nad carem vrši Svetu Tajnu Miropomazanja. Ovo ga, naravno, ne čini automatski pravednim, ali mu – posredstvom patrijarhovog polaganja ruku(…), pomazanja svetim mirom i pričešćivanja na isti način kako se pričešćuju i sveštenici – daje posebne darove Svetoga Duha, prava i obaveze pomazanika da, zajedno sa Crkvom i kao njen poseban član, služi izvršavanju Božje volje.“

Zato su Sveti Oci tvrdili da pravoslavna carska vlast sprečava pojavu antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. Godine 1904, uoči prve revolucije u Rusiji, Sveti Jovan Kronštatski je rekao: “Rusijo, ako otpadneš od vere, kao što su mnogi intelektualci već otpali, nećeš više biti Rusija, ili Sveta Rusija. I ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu, onda je kraj sveta blizu. Bog će uzeti pobožnog cara i poslaće bič u liku nevernih, surovih, samoproklamovanih vladara, koji će natopiti celu zemlju suzama i krvlju.“     

I to je počelo da se zbiva u februaru 1917, u Rusiji.

RUSIJA PRE REVOLUCIJE

Revolucije, vele, nastaju zbog teških i nesnosnih uslova života jednog naroda. Zemlja nazaduje, ljudi žive u bedi, svuda tiranija, i onda počinje revolucija. A kako je bilo u Rusiji?

Za dvadeset godina vladavine cara Nikolaja Drugog Romanova, stanovništvo Rusije uvećalo se sa 125 na 175 miliona ljudi. Godine 1897. nacionalni dohodak bio je 1410 miliona zlatnih rubalja, a 1913. je bio 3417 miliona zlatnih rubalja. Zlatne rezerve su porasle sa 687 na 2300 miliona. Rod pšenice je 1890. godine iznosio 32 miliona tona, a 1913. godine 64 miliona. Proizvodnja bakra je porasla za 375 posto. Od 1914. do 1916. godine izgrađeno je 2130 kilometara pruge. Čak je i Lenjin morao da prizna da je Rusija s kraja XIX i početka XX veka imala najbržu stopu industrijskog razvoja u svetu.              

Još za vreme carice Katarine Druge uveden je, prvi u svetu, zakon koji je zabranjivao noćni rad žena i dece. Godine 1912. uvedeno je obavezno socijalno osiguranje za radnike. Predsednik SAD Taft tom prilikom je izjavio: „Vaš imperator je uveo radničke zakone savršenije od onih kojima se u sadašnje vreme diče demokratske države“.

Stanje u obrazovanju takođe se poboljšavalo. Godine 1908. uveden je zakon o obaveznom osnovnom školovanju kojim je predviđeno da se nepismenost ukloni do 1928. godine. Do 1913. bilo je 130 000 škola, a budžet za školstvo je naredne godine, desetostruko uvećan, iznosio 400 miliona rubalja.

Prema podacima sovjetske statistike, objavljenim 1920. godine, 86% mladih od šesnaeste do dvadesete godine znalo je da čita i piše. Sve je to pripremila carska Rusija. U knjizi Amerikanca Morisa Fridberga „Ruska klasika u sovjetskom omotu“ piše da je 1913. Rusija po izdavaštvu druga u svetu, sa 34000 naslova u 109 miliona primeraka godišnje.

Godine 1916, u rukama seljaka nalazilo se 88,1 milion hektara zemlje. u rukama plemstva 26,6 miliona hektara, a Crkva je bila vlasnik 250 000 hektara.

Agrarnom reformom koju je 1906. sproveo Stolipin, svaki seljak je mogao da izađe iz seoske opštine i da dobije zemlju u lično vlasništvo. Car Aleksandar III osnovao je Agrarnu banku koja je seljacima omogućavala da otkupljuju zemlju od plemića, dajući im zajmove na 50 godina, uz kamatu od 2%. Do Prvog svetskog rata, Sibir je naselilo 4,5 miliona seljaka. Zemlja u Sibiru bila je jeftina. Cene prevoza seljačkih porodica do Sibira bile su subvencionisane: porodica sa 640 kila tereta bivala je vožena po ceni od 24 rublje umesto zvanične, oko 230 rubalja. Seljaci su prevoženi u toplim i čistim vagonima.

Od početka vladavine cara Nikolaja do 1910. bilo je podignuto 345 bolnica.

Edmon Teri, urednik jednog francuskog časopisa za ekonomiju, je u knjizi „Ekonomski preobražaj u Rusiji“ napisao da, ako će, ako nastavi privredni razvoj takvim tempom, Rusija uskoro biti najjača država Evrope. U to vreme. Pol Valeri je pisao: „Tri su čuda svetske istorije: antička Grčka, italijanska renesansa i Ruska Imperija“.

Kakav je bio odnos prema političkim kažnjenicima? Lenjin, u sibirskom progonstvu, ima kuću, policiji se javlja jednom sedmično, nosi lično naoružanje, dobija poštu i štampu. Lenjin, Staljin, Trocki, koji su robijali u doba carske Rusije, preživeli su tamnicu i izveli revoluciju. Zatim su, da bi stvorili „srećnije društvo“, pobili na milione nevinih.

SVEDOČI ŠMELJOV

Veliki ruski pripovedač, Ivan Šmeljov, napisao je 1945. prozu „Božić u Moskvi/ Priča poslovnog čoveka“, posvetivši je Ivanu Iljinu i njegovoj supruzi Nataliji. U njoj je, kroz priču ruskog trgovca, dao sliku praznika Roždestva Hristovog u Moskvi pre revolucije. On piše, između ostalog, o ogromnim količinama najkvalitetnije robe koje su iz Moskve putovale na Zapad uoči katoličkog Božića: čitavi vozovi prepuni gusaka i druge živine (tada nije bio hladnjača) su, danima, putovali u zagraničje. A onda počinju opisi koji liče na bajku: “Kotrljali se okrugli, meki i sladunjavi, masni, „rusko – švajcarski“ sirevi oštrog mirisa iz čuvenih Vereščaginskih mlekara(…) Nimalo lošiji od švajcarskog…i jeftiniji.(…) A iz pretkavkaskih, stavropoljskih stepskih dovozili su lažni „holandski“, ružičasto – žuti u preseku. Ne kao pravi holandski, nego još bolji.(…) Strastvene pivopije grickale su našu crvenperku: nije lošija od jesetre, a jeftina.(…) Svinjetina, prasetina, jaja – …stotine vagona. Volga i Don, Girla dnjeparska, Ural, azovski peščani sprudovi, daleko Kaspijsko…-doterivali su predivnu ribu, u Evropi takve nema. Bačvama, bukovim sanducima, korpama, u zamotuljcima od platnenih marama -…prevozila se ikra(…)  Crveni losos? Malo smo poštovali. A običan svet jako je voleo usoljenu, voblinu – čistunicu, sjajnozrnastoružičastu, ukoso poređanu u istim onim bačvicama – 5-7 kopejki funta, u novinski fišek lopaticom, s popustom(…) Vi ne znate rusku ribu, kao ni sve ostalo.(…) O navaški bismo mogli napisati mnoštvo stranica. Ima onih koji se zanose njom, pa ih zovu – „navažniki“. U njenoj glavici je par sedefastih koščica, koje liče na semenke krastavca, devojčice ih skupljaju za ogrlice.(…) A šta je snetac belozerski? Takođe vesnik dolazećeg Božića. Naš snetac svenarodni, svakidašnji. Kažu, Petar Veliki ga je u hodu jeo, sa sirom, nosio ga u džepu. Grickao zubima, suvog. Šči sa snetcem ili krompir čorba -…ma, nemam reči! O našim ribama možemo napisati velike knjige…- tamo su belice rumene, nauljene, haringa pereslavska, rjapuška, snetac, sitna dimljena riba, kečiga, zvezdasta moruna, jesetina, moruna, semga, beli losos, nelma – prznica – vragolan, ne da se prevariti, sedam vrsta lososovine. A vjazigu niste probali?(…) Sličnu kuhinju nećete naći nigde na svetu.(…) Tkač dobija u mesecu 35-40 rublji, a hleb je tada bio kopejka za četvrt funte, a usoljena haringa – petak, a nju ni ne pojede do kraja dana.(…) O smuđu možemo čitav roman da ispišemo, u tri toma: o svežem i živom, usoljenom i osušenom, i o snežnoj nevinosti „žestokog mraza“ …- primamljiva lektira.(…)“         

Narod, piše Šmeljov, izašao na ulice, kupuje za Božić, i raduje se pecivima: “Na svakih pola sata pošašaveli od svetine punački mladići unose li unose škripave korpe i zvonke plehove vrućih piroški koje se puše – greju kroz tanak papir: sa posoljenim mlečnicama, rižom, ribom, pečurkama, kašom, jabučnom kašicom, trpkim crnim ribizlama.(…)Tula i Tver, Dorogobuž i Vjazma zasuli svojim tovarom – slatkim medenjakom, začinjenim nanom, mirisnim, svakojakim, sa nadevom od đumbira i narandže i pečatom od starog bresta, nagorelim kraja: Vjazma. Bele ovčice sa mirisom nane, konjići, ribice, zečići, petlići i čovečuljci, tvrdi-tvrdi, slatki…- prava novogodišnja radost“. Tu je žele „od jabuke i jarebnike, u koso odsečanim čamcima – koritancima, pet do sedam kopejki za funtu.“

Posle ove himne ruskom sladokustvu  i predrevolucionarnom bogatstvu, Šmeljov se bavi suštinom praznika: “Ali to je tek zemaljski izraz božićne radosti. A sam Božić je u duši koja sija tihom svetlošću.(…) Vi ne znate one zvezde ruske: one pevaju. Samo je srcem moguće čuti: pevaju – i slave. Modri baršun prekriva nebo, na njemu – zvezdana, kristalna svetlost. Gde si ti, Vitlejemska? Evo nje: iznad Hrama Hrista Spasitelja. Baršunasta, meka tutnjava divnih njegovih zvona preplavljuje večernju božićnju Moskvu. O, ta studena zvonjava…možeš li je zaboraviti!? Zvono – čudo, zvono – viđenje. Gasne neznatna taština dana. Ovog časa će zapevati moćni glasovi sabornog hrama, likujući, svepobedno: “S na-mi…Bog!““               

Takva je bila Rusija pre revolucije: bogata, moćna, u usponu; takva je bila – klanjala se Bogu i Božiću. Takva je bila Matuška svih pravoslavnih Slovena.

A onda je došao februar 1917. godine.                          

             

FEBRUARSKA REVOLUCIJA PROTIV CARA

Prvi svetski rat bližio se svom kraju, pobedonosnom za Rusiju. Car Nikolaj bio je na čelu vojske, koja je trpela gubitke, ali i pobeđivala. Kakva je stvarna slika ruskog vojnog uspeha bila, pisali su, kasnije, stranci. Francuski maršal Foš je rekao: „Ako Francuska nije bila zbrisana sa karte Evrope, pre svega ima da zahvali Rusiji“. Vinston Čerčil je tvrdio: „Zaboravili smo najteži podvig imperatora Nikolaja II, koji je u veoma nepovoljnim uslovima doveo Rusiju na prag pobede. U februaru je imperator stajao na kormilu vlasti, i armija se čvrsto držala, stalno udarajući na prve nemačke linije; front ni u čemu nije oskudevao; pobeda nije dolazila u sumnju“.

Oni koji su, međutim, želeli da Rusiju slome nisu mirovali: iskoristili su odlazak cara Nikolaja u štab da bi izazvali pobunu u Petrogradu, koja je počela 22. februara (7. marta po novom kalendaru). Ulični nemiri nastali su sutradan, a izdajnici iz Državne dume formirali su Privremeni komitet, koji, sa Savetom radničkih i vojničkih deputata, zauzima vlast u prestonici 27. februara (12. marta). U Pskovu, 2/15. marta 1917, car Nikolaj se, pod strahovitim pritiscima i pretnjama, odriče prestola u korist sina Alekseja, a zatim u korist brata Mihaila. U Mogiljovu ga hapse  8/21. marta, kada će to učiniti i sa caricom Aleksandrom i njenom decom u Carskom Selu.

Sutradan se car Nikolaj pridružuje svojima. Od tada počinje golgota Carske Porodice, koja se okončava 17. jula 1918, kada su boljševici ubili cara, njegovu ženu i decu, a koja biva proslavljena kao mučeništvo na Preobraženje 2000. godine, u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, kada je Carska Porodica pribrojana liku Novomučenika i Ispovednika zemlje ruske postradalih od bezbožnog boljševizma.                                                          

Što se Rusije tiče, nju je poveo Kerenski (Kerenson) sa svojim Privremenom vladom, koja je, nesposobna i izdajnička, vlast dala u ruke komunističkim oskrnaviteljima.       

DNEVNICI CARA NIKOLAJA

Car je od mladosti vodio dnevnik, u kome je zapisivao uglavnom najosnovnije činjenice o svojoj delatnosti. Dnevnik mu je, pre svega, služio da bi kasnije mogao da se seti šta je radio i s kime se viđao. Pa ipak, nije svaki zapis čisto telegrafsko beleženje zbivanja. Recimo, u ponedeljak 27. februara 1917, on piše: „U Petrogradu su počeli neredi pre nekoliko dana; nažalost, u njih se uključila i vojska. Odvratan je osećaj da sam tako daleko, a da primam, u odlomcima, loše vesti!“ A 1. marta, kad nije uspeo da se probije ka Carskom Selu: „Bruka i sramota! Nisam uspeo da dođem do Carskog Sela. A misli i osećanja su sve vreme tamo! Kako je jadnoj Aliks (carici, nap.V.D.) teško da sama preživljava sva ta osećanja! Da nam Gospod pomogne!“ 2. marta, u četvrtak, car Nikolaj piše o tome da su svi glavnokomandujući generali bili za njegovu ostavku: „Uveče su iz Petrograda stigli Gučkov i Šuljgin, s kojima sam pregovarao; predao sam im prerađeni manifest. U jedan po ponoći otišao sam iz Pskova s teškim osećanjem preživljenog! Svuda su izdaja, kukavičluk i obmana„. Kada je, 3. marta, saznao da se i njegov brat odrekao prestola, jetko je prokomentarisao (jer je Mihail bio nagovoren da podrži „Ustavotvornu skupštinu“ antimonarhista): „Ko zna ko ga je nagovorio da potpiše takvu gadost!“ Kada se, 9. marta, rastajao sa svojim kozacima, zapisao je: „Srce mi se umalo nije pocepalo /…/ Teško, bolno, turobno“.

Kada je, 10. marta u petak, bio sa svojima, vidi se da mu je lakše, iako je pod stražom: „Bez obzira na uslove u kojima smo se našli, misao da smo skupa raduje i teši“. A 27. marta: „Počeli smo da se spremamo za pričešće, ali za početak ova priprema nije baš radosna. Posle Liturgije došao je Kerenski i molio nas da porodične susrete ograničimo na vreme obroka, i da s decom budemo odvojeno. Tobož, to mu je neophodno da bi umirio poznati Sovjet radničkih i vojničkih deputata (komuniste, nap. V. D.) Morali smo da se pokorimo da bismo izbegli neko nasilje“.

Sve vreme car piše o svojoj deci – igra se s Aleksejem, čita kćerima knjige. A 18. aprila, po starom kalendaru, bio je 1. maj, po novom kalendaru. Car ironično piše: „Sad je na Zapadu 1. maj, pa su naši balvani rešili da ga proslave paradom na ulicama uz muziku i crvene zastave“. Samo toliko, ali ubistveno tačno: balvani!

Cara je pogađalo kad vidi kako se oficiri sklanjaju pred vojnicima, po nalozima revolucije! Komandant straže Kobilinski molio je cara 26. juna da ne pruža ruku oficirima, ako nekog ima u blizini (to im se uzimalo za zlo) i da se ne pozdravlja sa stražarima, jer se dešavalo da oni ne odgovore na pozdrav.

Svaku pobedu ruske vojske car je radosno beležio i pisao: „Slava Bogu!“ Radovao se čak i uspesima Privremene vlade, pa i Kerenskog. Teško ga je pogađalo kad se ruske trupe, pod utiskom boljševičke propagande, povlače s fronta. Tada je pisao: „Sramota i očajanje“. Na dan Aleksejevog rođenja 1917. car se moli za svog sina: „Da mu Gospod da zdravlje, trpljenje, krepost duha i tela u ova teška vremena. Išli smo na službu, a posle doručka na moleban, na koji su doneli ikonu Znamenje Majke Božje. Bilo je naročito toplo moliti se pred njenim svetim likom skupa sa svim našim ljudima“.

CAR PRIČA O SVOJOJ ABDIKACIJI

Dok su bili u ropstvu februarskih revolucionara, car je pričao o svojoj abdikaciji, što je zabeležila dvorkinja Ana Virubova. Prvo je rekao da „kad bi ga cela Rusija molila na kolenima da se vrati na presto, on to nikad ne bi uradio“. U glasu su mu bile suze kad je govorio o tome da su najbolji njegovi prijatelji i bliski rođaci tražili od njega da napusti presto. Pokazivao je telegrame svojih generala i velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča – niko mu nije ostao veran. Hteli su da se on trona odrekne u korist Alekseja, da bi preko deteta  mogli da vladaju: „Ne dam im svog sina. Neka izaberu drugog, na primer, Mihaila, ako se on oseti dovoljno jakim“.

Pričao je i o delegatima Dume koje su kozaci hteli da pobiju, ali im je car rekao: „Sad je kasno“. Kad je car sa svojom majkom, Marijom Fjodorovnom, odlazio iz Mogiljeva, narod je klečao duž puta od dvorca do železničke stanice.

„Zašto se niste obratili pozivom narodu, vojnicima?“, pitala ga je Virubova. “Narod je bio nemoćan, a mogli su da mi pobiju porodicu. Žena i deca su mi sve što mi je ostalo!… Njihova zloba je uperena protiv carice, ali nju neće niko moći ni da dirne, osim preko mene mrtvog…“ Zatim je tiho rekao: “Nema pravde među ljudima.“ Jedino što je tražio od svojih neprijatelja bilo je: “Dajte mi da ovde živim sa porodicom, makar kao običan seljak, pošaljite me u najveću zabit domovine, ali nas ostavite u Rusiji.“

Veliki broj dvorjana, napustio je Romanove. Ostali su istinski odani, koji su ih voleli. Car je u novim okolnostima pokazao trpljenje i mužastvo, predajući se sasvim volji Božjoj.

IZDAJNICI

Početkom XX veka, u Rusiji oživljava rad masonskih loža. Po svedočenju masona M. Marguliesa, 1909. u Peterburgu bile su organizovane tri lože: „Polarna zvezda“. „Feniks“ i „Vojna loža“. Jedan od ključnih boraca protiv monarhije, delatnik Državne dume, Gučkov, delovao je na propagiranju masonerije među visokim oficirima. On je, po svedočenju poznatog ruskog državnika Vitea, shvatio da je revolucija 1905. propala jer je vojska bila na strani cara. Zbog toga je počeo da se zanima za vojnu tematiku, učlanjavajući oficire u „Vojnu ložu“. Gučkov je bio u vezi sa turskim masonima, čiji je stavljenik Kemal Ataturk sa svojim „mladoturcima“, srušio Osmansko carstvo. General Suhomlinov je 1909. otkrio zaverenike, i razjurio ih iz prestonice. Ali, tajni dogovori i tajni znaci su ostali.

U najbitnijim trenucima Prvog svetskog rata, načelnik Generalštaba bio je general Aleksejev, u koga je car imao poverenja. Međutim, Aleksejev je stupio u tajnu prepisku s Gučkovim, neprijateljski raspoloženom prema tronu. Aleksejev je vršio veliki pritisak na cara da se odrekne prestola.

Kasnije, pokret „belih“, generala koji su okupili vojsku radi borbe protiv boljševika, imao je otvoreni antimonarhistički karakter. „Beli“ su uglavnom bili republikanci, koji su čak govorili: „Makar i s đavolom, ali protiv boljševika!“ Vladika Venijamin (Fedčenkov) seća se da mu je jedan „beli“ oficir rekao: „Kako ćemo mi, sitni đavoli, pobediti velike đavole – boljševike?“ Trocki se seća da su se on i njegovi saborci najviše plašili da „beli“ ne proglase nekog od Romanova za cara, i tada bi se boljševički poduhvat završio neuspehom. Ali, to se nije desilo.

Masoni su u Rusiji delovali u najvećoj tajnosti; u sedmom članu ustava lože „Feniks“ pisalo je: „Uslovi postojanja Bratstva u zemlji lišenoj elementarnih prava čoveka i građanina, nalažu neophodnost naročito strogog čuvanja tajnog karaktera organizacije, kao i u drugim zemljama gde se masonstvo zvanično ne priznaje i gde biva gonjeno“.

Masoni u Dumi uglavnom su bili pod rukovodstvom levičarsko-bezbožničkog Velikog Orijenta Francuske. Za vreme Stolipina, svaki pokušaj legalizacije loža bio je presečen u korenu. Stolipin je onima koji su tvrdili da su masoni čisti „humanitarci“ rekao da u Rusiji ima dovoljno legalnih humanitarnih organizacija i da se svako ko to želi može u njih učlaniti.

Poznati ruski anarhista, knez Kropotkin, znao je šta masonerija predstavlja u doba smene starog režima. On u svojoj knjizi „Velika francuska revolucija“ otvoreno kaže: „Šta je sprečilo borbu partija da ne poprimi najsuroviji vid od samog početka? Verovatno ono intimno i bratsko opštenje, uspostavljeno još pred revoluciju u masonskim ložama Pariza i Provincije, između svih uglednih delatnika tog vremena, pogodovalo je tom jedinstvu delanja… Skoro svi ugledni revolucionari pripadali su masoneriji, a Filip Orleanski bio je veliki nacionalni majstor sve do 13. maja 1793. godine. Robespjer, Mirabo, Lavoazje pripadali su iluminatskim ložama koje je osnovao Vajshaupt.“

Kropotkin je, na primedbe socijaldemokrate Bonč-Brujeviča da socijaldemokrata i progresivac ne mogu da pripadaju masoneriji, odgovarao: „A zašto? Mislite da tome smetaju običaji i obredi masona? To su sve gluposti! Masoni su, pre svega, svetska politička, vekovna organizacija. I naš revolucionarni pokret će izgubiti mnogo ako ovako ili onako ne bude povezan sa masonerijom, koja ima svoje konce u Rusiji, i, naravno, u Petrogradu – u najrazličitijim sferama“.

Sa masonerijom su u Rusiji bili povezani svi „levi“ elementi: „Savez oslobođenja“, „Konstituciono-demokratska partija (kadeta)“, socijalni revolucionari (eseri), itd. Bonč-Brujevič, kasnije Lenjinov saradnik, tvrdio je da je Kerenski dugo bio pripreman od strane masona da stane na kormilo države kad padne monarhija.

Masoni su bili i menjševici Galjperin, Čhelidze, Gurevič, Smirnov, itd.

Ruska inteligencija je sva bila u okultizmu: teosofija, antroposofija, rozenkrojcerstvo opijali su Aleksandra Bloka, Andreja Bjelog, Vjačeslava Ivanova, Dimitrija Mereškovskog, Zinaidu Hipijus, Maksimilijana Vološina, Skrjabina, Brjusova, itd. Kako je pisao Berđajev u „Samopoznanju“, „oni nisu gospodarili okultnim silama, okultne sile gospodarile su nad njima“. U Carskom Selu, dakle pored samog monarha, mnoga ugledna lica bila su u martinističkim masonskim ložama koje je u Rusiji, početkom XX veka, obnovio francuski okultista Papis.

Sve ove lože i družine ispunjavale su ono što je osnivačica teosofije, Jelena Blavacka, zapisala u jednom svom članku 26. 4. 1894: „Naš cilj nije širenje induizma, nego uklanjanje hrišćanstva sa lica zemlje“. Ana Bezant, još jedan ideolog teosofije, pisala je: „Nikakva filosofija, nikakva teologija nisu svetu doneli ništa tako vredno da se uporedi s blagom vešću ateizma. Čast i slava tim naprednim borcima progresa, toj počasnoj avangardi armije slobode. Čast i slava onome ko je, da bi ispravio zemlju, zaboravio na nebo, onome ko je, iz usrdnosti prema čoveku, zaboravio na Boga“.

Opet su masoni spremali borbu za „slobodu, jednakost, bratstvo – ili smrt“. Kao i 1789. u Francusku, umesto slobode, jednakosti i bratstva, 1917. u Rusiju je došla smrt.

SEĆANJA KNEZA ALEKSANDRA

Veliki knez Aleksandar Mihajlovič iz doma Romanova ostavio je svoje uspomene, u kojima govori o stanju Rusije uoči revolucije. On primećuje da je zemlja ubrzano krenula u razvoj kapitalizma, potpuno nespremna za tako nešto. Samo 1913. u Moskvi je 40 000 ljudi živelo od berze!

Trijumvirat novobogataša (Jaroščinski, Batolin, Putilov) osvajao je Rusiju – i svi su im se klanjali: od ministara finansija do revolucionara. Sibirska banka je finansirala Maksima Gorkog i on je u Petrogradu izdavao dnevne novine „Novi svet“ boljševičkog pravca, kao i mesečnik „Anali“. U obe publikacije sarađivao je Lenjin. Obe su pozivale na rušenje države. U kući bogataša Paramonova nađeni su nepobitni dokazi da je on finansirao širenje revolucionarne literature u Rusiji. Suđeno mu je, i osuđen je na dve godine robije, ali je dao veliki prilog za izgradnju spomenika o tristagodišnjici doma Romanova i pušten je iz zatvora. Čuveni industrijalac Sava Morozov finansirao je Lenjinovu „Iskru“ koja je radnike Morozovljevih fabrika pozivala na štrajk. Ovaj nesrećnik je govorio da je „dovoljno bogat da sebi dozvoli luksuz finansiranja svojih neprijatelja“. Morozov se ubio pre početka Prvog svetskog rata, a Lenjinovi sledbenici su kasnije svu njegovu imovinu konfiskovali.

Godine 1916. na frontu je, posle pobeda Brusilova, stanje bilo bolje no ikad; ali, u pozadini je kuvalo, i revolucionari su se spremali da carevini zabiju nož u leđa. Veliki knez Sergej rekao je svom bratu Aleksandru da Nemci, osećajući blizinu poraza, neće prezati ni od čega, a pre svega će gledati da u pozadini Rusa izazovu revoluciju.

Aleksandar Romanov je pokušavao da uveri cara i caricu da je revolucija blizu, ali u tome nije uspevao. Carica nije mogla da veruje da će narod okrenuti leđa svom voljenom Baćuški.

Međutim, kad se car Nikolaj II odrekao prestola u korist svog brata, knez Aleksandar nije mogao da veruje: „Niki je verovatno izgubio razum. Od kada se to Samodržac sve Rusije može odreći od Boga mu date vlasti zbog meteža u prestonici izazvanog nedostatkom hleba?“ Kada su se sreli, car mu je pokazao telegrame svojih generala, koji su tražili njegovu abdikaciju. Glas mu je zadrhtao kad je došao do telegrama svog bliskog rođaka, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, koji je takođe zahtevao abdikaciju.

Prvo naređenje Privremene vlade bilo je sasvim „demokratsko“: vojska treba da bira sebi oficire i prestaje ukazivanje počasti oficirima od strane vojnika. Veliki knez Sergej tim povodom kaže: „To je kraj ruske armije! Sam Hindenburg ne bi morao ništa tome da doda. Viborški garnizon već je poklao svoje oficire. Ostali će požuriti da ih u tome slede“.

Car se obratio svom štabu moleći ih da i dalje služe Otadžbini. Stari generali su plakali. Daje se zakletva Privremenoj vladi. Knez Aleksandar kaže: „Ne znam kako se osećaju ostali, ali lično ne shvatam kako se zaklinjati na vernost grupi intriganata koji tek što su pogazili datu zakletvu (caru, nap. V. D.) Sveštenik izgovara reči koje ne želim da čujem. Prvi put za trista četiri godine postojanja monarhije na molebanu se ne pominje ime carevo“.

Veliki knez Aleksandar svedoči o potpunoj truleži visokih krugova ruskog društva. Ljudi poput Borisa Savinkova pokretali su revoluciju. Savinkov je bio zemljoposednik, čovek iz visokog društva, pesnik, pripovedač, „Kazanova“ i – „sportista revolucije“ (tako su ga zvali!) On je govorio: „Revolucija i kontrarevolucija mi ne znače ništa! Ja hoću akciju!“ A za to vreme, Savinkovu, koji je iz Francuske rukovodio ubistvima carskih činovnika, plaćani su honorari za romane objavljivane u Rusiji! Veliki knez Aleksandar piše: „Ministar unutrašnjih poslova nije ni sanjao da dobra polovina ruskih revolucionara, među kojima su bili i Savinkov, Trocki, Černov i drugi ima mogućnost da nastavi svoj teroristički posao zahvaljujući honorarima koje primaju od ruskih izdavača!“

Veliki knez Aleksandar s gorčinom zaključuje: „Presto Romanova nije pao pod pritiskom preteča Sovjeta ili mladih bombaša, nego nosilaca plemićkih prezimena i dvorskih zvanja, bankara, izdavača, profesora i drugih društvenih delatnika, koji su živeli od širokogrudosti carevine. Car bi uspeo da izađe u susret potrebama radnika i seljaka; policija bi se obračunala s teroristima. Ali bilo je sasvim uzaludno pokušati da se ugodi mnogobrojnim pretendentima na ministarska mesta, revolucionarima iz redova dvorjana, opozicionim birokratama, vaspitanim na ruskim univerzitetima“.

STRANI FINANSIJERI

Godine 1879. Džon D. Rokfeler kontrolisao je 90% izvoza američke nafte. Jedina izvoznica nafte bila je Amerika (SAD). Međutim, 1883. godine, u Bakuu, na obalama Kaspijskog jezera, u Ruskoj imperiji, otkriven je veliki izvor nafte i počela je eksploatacija. Izgrađena je pruga, i car je počeo da poziva strane investitore. Godine 1901, Amerika je proizvodila oko deset miliona tona nafte, a Rusija preko dvanaest miliona. Rusija je okrilatila. Od 1907. do 1913. stopa njenog industrijskog razvoja bila je veća od stope razvoja Engleske, Nemačke i SAD.

Godine 1905. predstavnici Britanskog fabijanskog društva, koje je okupljalo levičare, bogate i ugledne ljude iz SAD i Engleske, sastalo se sa predstavnicima boljševika i ponudilo im novčanu pomoć za borbu protiv carskog režima i izvođenje revolucije. Te iste, 1905. godine, američki bankari Šif i Morgan, kao i Siti banka, dali su 30 miliona dolara vlastima Japana da bi otpočeli rat protiv Rusije.

Proces finansiranja revolucije se nastavio. Kerenski, vođa februarskog bunta, primao je pare od industrijalaca iz Amerike. U martu 1917. godine, Trocki, snabdeven velikom količinom novca, iz Njujorka kreće prema Rusiji. Kongresmen Luj Mekfeden 1919. godine je tvrdio da su Trockog novcem i podrškom snabdeli američki bankari. Kanadske vlasti zadržale su brod na kome je bio Trocki, ali vlada Vudroa Vilsona naložila je Kanađanima da Trockog puste. S Trockim u društvu bio je i predsedavajući finansijskog odbora Demokratske partije Čarls Krejn.

Američke vlasti nastavile su da podržavaju boljševike i posle abdikacije cara (SAD su ušle u Prvi svetski rat tek kad je, u februaru. 1917, pao „krvavi carski režim“.) Direktor američke Banke federalnih rezervi, Viljem B. Tompson, dao je boljševičkim vlastima lični prilog od milion dolara. Morgan i porodica Rokfeler takođe su pomagali, a Jakob Šif, partner banke Kun, Leb i kompanija i Pola Varburga, dao je Lenjinu 20 miliona dolara. Od nemačkih vlasti, Lenjin je dobio četrdeset miliona maraka u zlatu. I za vreme Staljina, Rokfelerova Čejs Menhetn banka sarađivala je sa Sovjetijom, kao i Kun, Leb i kompanija. No Lenjin, ni Staljin nisu zaboravili svoje finansijere. Odužili su se i rasprodajom ruskog crkvenog blaga na Zapadu. Zaista, ne treba prećutati reči Dženingsa Vajsa, pisca knjige „Vudrou Vilson, sledbenik revolucije“: „Istoričari nikada ne smeju zaboraviti da je Vudrou Vilson omogućio Lavu Trockom da uđe u Rusiju sa američkim pasošem“.

U zvaničnim istorijama to nije pisalo – jer, Lenjin je, kad ga je Gorki molio da pomiluje jednog od kneževa iz doma Romanova, koji se bavio istoriografijom, rekao: „Revoluciji ne trebaju istoričari“.

CAR I PRAVOSLAVNA RUSIJA U FEBRUARU 1917.

Kolika je bila zbunjenost naroda posle svrgavanja cara, svedoči francuski diplomata Moris Paleolog, koji je u petrogradskim crkvama video mnoge kako neutešno plaču. Jedan vojnik – revolucionar je rekao: „Treba nam republika, ali moramo imati dobroga Cara na njenom čelu“… Jedna žena: „On nam je bio Car… Sad nikoga nemamo“. U to vreme, car je napisao i obraćanje vojsci, ali su članovi Privremene vlade odbili da ga štampaju, bojeći se da bi ih vojska mogla rastrgnuti, videvši carevo rodoljublje i brigu za Rusiju.

Protojerej Sergije Bulgakov se seća da je, kad se pronela vest da se car odrekao prestola, bila Krstopoklona nedelja Velikog posta: „Novine su već pretile „popovima“ ako se budu molili za cara. Zapovedili su da se ne pominje (ne sećam se tačno – da li pre abdikacije; mislim – posle). Na taj način, Rusija je pošla na svoj krsni put onog dana kad je prestala da se otvoreno moli za Cara“.

Car se, na dan prestanka pominjanja svoga i svoje porodice, na liturgiji, skupa s majkom, caricom Marijom Fjodorovnom nalazio u Štabu. General P. K. Kondzorevski se seća: „Kad je đakon na Velikom Vhodu umesto „Najblagočestivijeg, najsamodržavnijeg“ počeo da proiznosi nešto čudno i tako svima tuđe o Privremenoj vladi – postalo je nepodnošljivo, i svima su suze pošle iz očiju, a B. M. Petrovo – Solovjevo, koji je stajao kraj mene, prosto je ridao“.

General-major Dubenski je primetio načelnika Štaba, generala Aleksejeva, kako kleči i moli se. „Nije mi bilo jasno za šta se moli Aleksejev“, kaže Dubenski, s obzirom na izdaju cara od strane Aleksejeva i drugih generala. Kad je car s majkom krenuo ka automobilu, da bi napustio svoj dotadašnji Štab, bio je okružen oficirima i vojnicima, koji su ga tužno pozdravljali, poslednji put.

A u Petrogradu ludilo. Sve se pali, ruši: prodavnice, sudnice… U Moskvi, piše prota Bulgakov: „Svi su se radovali, svi su likovali, crveni Dionis hodio je po Moskvi i sipao u rulju svoje crveno piće /…/ Video sam i osetio da je došao crveni prostak, da život postaje prostački i nizak, i da više nema Rusije/…/ Bila je Krstopoklona nedelja Velikog posta. To su, naravno, svi zaboravili, a ja sam imao najteža predosećanja od te simvoličke podudarnosti“.

Arhiepiskop volinski Evlogije seća se stanja u gradu Žitomiru, koji je važio za jedno od središta monarhizma: „Prvi revolucionarni dani u Žitomiru; rulja na ulicama, „marseljeza“, crvene zastave, crvene trake… Sveštenici, činovnici, svi – nose crvene trake/…/ Jeromonah Jovan (iz pastirskog učilišta), bez obzira na post, pozdravlja me sa: „Hristos vaskrse! Hristos vaskrse!“, a kad mu kažem da bude malo uzdržaniji, on veli: ‘Vi ne shvatate!’“

U Crkvi je situacija bila tragična. Mnogi episkopi su hteli da ugode Privremenoj vladi, čiji su pojedini ministri tražili od Sinoda da „skine“ pomazanje s cara i oslobodi narod od zakletve caru. To se ipak nije desilo.

P. S. Lopuhin, svojevremeno sekretar Svetog Jovana Šangajskog, pisao je: „U času odricanja Gospodar se osećao duboko usamljenim, a okolo „kukavičluk, podlost i izdaja“, i na pitanje: kako je on mogao da se odrekne svog carskog služenja, treba reći: on je to učinio zato što smo se mi odrekli carskog služenja, vlasti posvećene i osveštane“.

Sveti Sinod Ruske Crkve je 9. marta 1917. blagoslovio Rusiju „na njenom novom putu“, a 22. jula 1917. govorilo se da je za Rusiju nastalo novo, „blagoprijatno leto Gospodnje“. Kratkovido!

Već 2. avgusta 1917, posle vesti o pobuni u vojsci i raznim revolucionarnim zlodelima, Sinod se plašio „bliske propasti Rusije“.

INOVERNI POSLE SVRGNUĆA CARA

Ta, 1917, u svetu je doživljena kao mistički kraj ravnoteže sila. Puski budisti – lamaisti smatrali su cara značajnim za sklad kosmičkih sila, i poredili ga sa drevnim zaštitnicima budizma – Bambisarom, Ašokom, Kaniškom. Nikolaja Drugog smatrali su za „čakravartina“ (pravednog gospodara sveta.) Čak su izvodili poreklo Romanova od mitskog cara Ramane. Kako kaže istoričar S. Iljušin: „Fenomen Ruske Monarhije je nadetnički i nadistorijski. Lik Belog Cara, „koji ima presto na krajnjem Severu“, bio je snažan zato što je imao duhovni smisao i eshatološku usmerenost“. Dalaj Lama XIII je primio mnoge ruske izbeglice, upravo u znak sećanja na dobrog cara Nikolaja  i njegovu svetsko-istorijsku ulogu.

I muslimani su pad cara doživljavali mistički. Na Bliskom Istoku, mnoštvo Arapa, kojima je Rusija pomagala materijalno i duhovno, bilo je očajno kad je pao car Nikolaj. Nekoliko godina žalili su za njim. U knjizi kana R. B. Hadžijeva, ruskog muslimana iz plemena Turkmena, koja se pojavila posle revolucije pod naslovom „Veliki bojar“, opisana je reakcija ruskih muslimana, carevih boraca za vreme Prvog svetskog rata, koji su se „Padišah – Serdaru“ (tako su zvali monarha) zaklinjali na vernost na Kuranu. Muslimani – Turkmeni bili su nomadi, dobri junaci i u to doba odani Rusiji. Kad su čuli da je Nikolaj Drugi abdicirao, osetili su se „kao stado bez pastira“. Pitali su se šta li će biti sada, kad je na čelu države Privremena vlada. Stari Kurban aga bio je odlučan u stavu da je Rusija propala, i da se neće dići, kao brod na moru krvi, sa slomljenim kormilom. Kurban aga je govorio da je za vreme „Ak-Padišaha“ (cara Nikolaja) bilo činovničkih zloupotreba i nepravdi, ali da je sada nastupilo mnogovlašće, gde će se glupaci otimati o državnu upravu. Jedan gospodar je mogao da izađe na kraj sa zloupotrebama, a nove vlastodršce narod će pogaziti zbog njihove nesposobnosti i lažnih obećanja. Kurban aga, mudri starac, tvrdio je da su za propast Rusije krivi Nemci i Englezi. Kad mu je Hadžijev rekao da su Englezi saveznici Rusije, starac je rekao:“Pre no što postaneš prijatelj Englezu, pitaj Nemca kako se s njim valja družiti!“ Oficir Šah Kuli se složio sa starcem, i rekao: “Da, Kurban aga, sasvim jasno, da su se Rusi grdno prevarili, i da će da izgore, kao leptir u vatri. Rusiji sad treba Serdar dok je armija na frontu. Tek tada će nešto ispasti“. Drugi musliman je rekao: „I car se izgubio! Zar je tako lako dobio vlast da bi je tako lako dao kako ju je sad dao? Ali, sve je to od Alaha. Kad on nekom šalje nesreću, čovek gubi razum.“

Muslimani su odbili da se zakunu Privremenoj vladi, i mula je samo pročitao običnu molitvu pred predstavnicima Kerenskog (naravno, ovi ništa nisu razumeli.) Po svedočenju sveštenika Olega Stenjajeva, još dugo posle pobede boljševika bilo je muslimana koji su, zaklevši se na Koran na vernost caru, ratovali protiv komunističke vlasti. Danju su to bili skromni i vredni seljaci, a noću borci protiv onih koji su uzeli vlast od zakonitog monarha. Kada su se Carski Mučenici našli u ropstvu u Tobolsku, domaći Tatari su se skupili pred kućom u kojoj su bili i molili se, skupa sa svojim mulom, za zdravlje cara i njegovih.

UMESTO ZAKLJUČKA

Ove, 2017, navršava se sto godina od Februarske revolucije, koja se pretvorila u Oktobarsku, koja je ustala protiv Hrista i pravoslavne Rusije. Ivan Šmeljov je, u svojoj, već pomenutoj, priči pozivao ruski narod na pokajanje zato što se odrekao Boga i sebe, i zbog čijih greha je srušen hram Hrista Spasitelja u Moskvi. Pa ipak, najavljivao je da će, posle pokajanja, doći milost Božja: “Podići će ruski narod, iskupivši grehe svoje, novi čudesni hram, hram Hrista Spasitelja, veličanstveniji i lepši, i bliži srcu, i na svetlim zidovima njegovim preporođeni ruski genije ispričaće svetu o teškom ruskom grehu, o ruskom stradanju i pokajanju…o ruskom bezdanu tuge, o ruskom oslobođenju iz tame…-svetu istinu. I tada ćemo ponovo čuti pojanje zvezda i blagovest. I, uz kliktaj duše slobodne, u veri i nadi, uzviknuće:“S nami Bog!““

To se i desilo, baš kako je Šmeljov tvrdio. Hram Hrista Spasa opet stoji na svom mestu, i poje Bogu, a Rusija se raduje Božiću kao nekad.

Pa ipak, sile zla ne miruju, i žele da opet sruše pravoslavnu Matušku. Ako se to desi, antihrist će zavladati svetom. Zato se, skupa sa Carskim Mučenicima i svim Novomučenicima Svete Rusije, molimo Gospodu da nam produži vreme za pokajanje, i da zemlju rusku čuva na mnoga i blaga leta!        

____________________________________

LITERATURA:  

Na ruskom:

1.Imperator Nikolaj II i revolucija, Zajednica Svetog Vasilija Velikog. 2005.

  1. S. S. Oldenburg: Carevanje imperatora Nikolaja II, Izdanje Društva za širenje ruske nacionalne i patriotske literature, Beograd, 1939 (tom I – II).
  2. Sergej i Tamara Fomin: Rusija pred Drugim Hristovim dolaskom I – II, Zajednica Sv. Vasilija Velikog, Petrograd – Moskva 2003.
  3. Dom Romanova (O tristagodišnjici carevanja) / Poslednji dani poslednjeg cara (Uništenje dinastije Romanova), sastavili Taras i Zinaida Stepančuk, Živa voda, Moskva 1991.
  4. Nikolaj II: Venac zemni i nebesni (sastavio Vladimir Gubanov), Moskva 1997.
  5. Viktor Kobilin: Anatomija izdaje / Imperator Nikolaj II i general-ađutant M. V. Aleksejev, Carsko delo, Sankt Peterburg 1998.
  6. Aleksandar Bohanov: Imperator Nikolaj II, Rusko slovo, Moskva 2004.
  7. Dnevnici i dokumenti iz ličnog arhiva Nikolaja II, Harvest, Minsk 2003.
  8. Boris Bašilov: Istorija ruskog masonstva, Naš savremenik, Moskva. 1995.
  9. L. P. Miler: Carska porodica – žrtva mračne sile, Veliki grad, Moskva 2005. godine.
  10. Pravoslavni car-mučenik (sastavio Sergej Fomin), Pravoslavni poklonik, Moskva 1997.
  11. Carski mučenici u sećanjima svojih podanika, Sretenjski mana- stir. Nova knjiga, Kovčeg, Moskva, 1999.
  12. I. F. Plotnjikov: Pogibija carske porodice / Istorijska istina, Jekatarinburg 2002. godine.
  13. E. Alferev: Car Nikolaj kao čovek jake volje. Moskva, 1999.

Na srpskom:

1.Ralf Eperson: Nevidljiva ruka, Plavi krug, Beograd 2000.

2.Edvard Radzinski: Gospode… spasi i umiri Rusiju / Život i smrt Nikolaja II, privatno izdanje Danice i Milana Ćirkovića, Beograd (bez GoDine izdanja)

Robert Vilton: Poslednji dani Romanovih, Ihtus, Beograd 2006.

Na engleskom:

  1. Robert K. Massie: Nicholas and Alexandra. Atheneum, New York 1967.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Mistični smisao februarske revolucije

* Obavezna polja