То што ће се Александар Вучић састати са Владимиром Путином у Москви свега неколико дана пре председничких избора, не мора нужно да значи да званична Русија подржава владајући режим у Србији. Међународна политика је ипак превише замршена ствар да би се тумачила независно од контекста, који је у овом случају ставља дотични сусрет под битно другачије светло.

Контекст је такав да је Русија на известан начин доведена пред свршен чин. Као што су сви у Србији могли да примете, режим и наклоњена му гласила већ седмицама најављују састанак премијера Србије са највишим руским руководством. Сведоци смо, такође, да је састанак заиста уговорен средином протекле седмице, када је и објављено да ће до њега доћи у понедељак, 27. марта. То значи да су режим и наклоњена му гласила током већег дела марта говорили о сусрету који тада још није био потврђен, чиме су маневарски простор Кремља заиста свели на минимум.

Чак се, на основу незваничних најава из протеклих неколико месеци, може закључити да је Александар Вучић заправо преузео „термин“ који је био резервисан за Томислава Николића, чија се посета Русији предвиђала док се још веровало да ће се Николић поново кандидовати за место председника.

Дабоме, Кремљ је могао да одбије Вучићеву посету. Али би тиме ризиковао превише, јер би одбијање осрамотило Вучићев режим, на који Москва онда више не би могла да рачуна као на пријатељски.

Лично се у потпуности слажем са Бранком Павловићем (и другима) да пријатељство које званични Београд одржава са Русијом није искрено, већ да је производ тога што Запад, из својих прорачунатих разлога, још није захтевао од српских власти оштрије мере према Москви. Уосталом, једино што је Запад у том погледу наложио Вучићу, овај је и испунио – лета 2014. године спремно је послушао бестидни „ед мемоар“ послат из Брисела, којим се обавезао да неће поспешивати српски извоз на упражњено руско тржиште. Да су му изричито затражили да се придружи и санкцијама Русији – као што нису, барем за сада – сасвим је могуће, ако не и вероватно, да би Вучићев режим и то спровео.

Исто тако је могуће да су и у Кремљу тога свесни. И, уколико се то, не дај Боже, ипак деси, можда ће из Русије уследити немилосрдна привредна и дипломатска одмазда. Која би, држим, била потпуно оправдана.

Али, чињеница је да се то до сада није догодило. Србија се, ма из ког разлога, није прикључила санкцијама Русији. Можда се то никада и неће догодити – рецимо, због тога што ће Западу и даље одговарати да има клијентистички режим коме врата Кремља ипак нису затворена.

Зато је било несувисло од Москве очекивати да осрамоти Вучића тако што ће му ускратити гостопримство. Могуће је да Руси нимало благонаклоно не гледају на његово хвалисање посетом пре него што је она уопште била уговорена, али ће му радије опростити такву дрскост него повући потез који би, колико год разумљив, довео до погоршања односа са Београдом.

Поготово што у Русији немају разлога да верују да би такав њихов потез довео до промене власти, или пак да би та промена била набоље. Јер, да се не лажемо, није Александар Вучић једини међу председничким кандидатима који би једног дана на миг из Брисела био спреман да Русији уведе и санкције.

Наравно да би за Србију, самим тим и за Русију, најбоље било да на изборима 2. априла победи неки од истински проруских кандидата. Москва, међутим, не верује да тој победи може да допринесе својом непосредном подршком.

И то је, рекао бих, једина озбиљна грешка званичне Русије у политици према Србији: што потцењује свој утицај на српско гласачко тело.

Тог утицаја су русомрзитељи свеснији него сами Руси. Примера ради, вечито предвидиви Теофил Панчић, кога нико никада у животу неће оптужити за две ствари: 1) анорексију, и 2) поштовање према Русији, поменути утицај назвао је „гласоводом“, када је прошлог септембра јадиковао над успелим референдум у Републици Српској. Истинитију реч немогуће је пронаћи у целом новинарско-публицистичком опусу напорно марљивог Панчића! Он је, мученик, вероватно желео да се наруга руско-српској везаности, али је нехотице указао на сву њену снагу. Јер то збиља јесте гласовод, у смислу да блискост са Русијом неминовно доноси обилату предност у српском бирачком телу, како са леве, тако и са десне стране Дрине.

Кремљ као да са тим није баш начисто. За разлику од Панчића и њему сличних, који, добро познајући васпитањем и историјским сећањем одређену опредељеност српских гласача, сав свој рад стављају у службу тога да руски гласовод никада не исходује истински проруском влашћу у Београду. И у чему су, за неверовати, до сада увек успевали, чему је искуство обновљеног српског вишестраначја несумњиво сведочанство.

Власт Слободана Милошевића не може се оцењивати у том својству, зато што се временски поклопила са разорном владавином Бориса Јељцина у Русији. Али је зато учинак српских властодржаца од Петог октобра наовамо потпуно поразан: од ДОС-а и Зорана Ђинђића, преко Војислава Коштунице и његових коалиција са ММФ-овим усвојеницима из Г17, затим Бориса „Направите нам гасно складиште у Тузли“ Тадића, па све до Александра „Ангеле ми“ Вучића, званични Београд још ниједном није доспео у руке некога ко ће умети не само да цени вековима каљену блискост Срба и Руса, него и да користи развојне прилике које се Србији нуде у Русији и посредством Русије.

Да ли онда чуди став званичне Москве, да се неће мешати у унутрашње ствари Србије и да ће увек поштовати избор српског народа?

То је, иначе, начелан став Русије према било којој страној држави. Напросто је немогуће наћи пример да је Кремљ опипљивије помагао опозицију у било којој земљи. Случај Марин Ле Пен показује да званична Москва не одбија сарадњу са значајним странкама, чак и када оне нису на власти у својим срединама, али се зато „Национални фронт“ за снагу и утицај у француском друштву изборио самостално, без помоћи било које стране државе, па и Русије.

Наравно, за саму Русију, а камоли за Србију, било би веома корисно када би Кремљ на нашем примеру направио изузетак од начела немешања. Нарочито стога што би за тај изузетак постојала многобројна оправдања, поготово морална: то што је у Србији уопште могуће редовно газити вољу проруски опредељеног народа, јесте изравна последица војног, дипломатског и привредног иживљавања Запада над Србима током деведесетих. Ововековна Србија је, благо речено, темељно истраумирано друштво, које се као такво поводи за незрелим, недостојним простаклуцима, попут затупастог „Србија нема непријатеља“ (та уљуљкивања, упоредива са погубним спокојем заробљеника у нацистичким логорима приликом поласка на губилишта, чују се и у текућој кампањи, и то, нажалост, не само из уста Вучића, већ и неких вајних опозиционара).

А опет је, са друге стране, баш због деведесетих тешко разумети данашњу попустљивост српског читаоца, гледаоца, слушаоца, па на крају и бирача.

Лане сам боравио у Тираспољу, главном граду непризнате (али веома постојане и пристојне) државе Придњестровље, где сам учествовао на конференцији која је окупила представнике управо проруских држава и регија. Један од њих дошао је из Белорусије. На вечери, није издржао да ми се не обрати:

„Извини, али морам да ти поставим питање: како је могуће да Србија, после свега што јој се догодило, хоће да постане чланица Европске уније?“

Пре него што сам стигао ишта да одговорим, у моју и српску одбрану стали су остали присутни за столом (један Јерменин, један Рус са Крима, један Естонац из Москве и један домаћин из Тираспоља), објашњавајући Белорусу да нема право тако нешто да пита, с обзиром на то да он и његов народ нису прошли страхоте које су Србима сручене на главу. (Узгред, чисто сумњам да би на неком сличном скупу на Западу, чак и међу учесницима који су просрпски настројени, толики број скочио да брани част Србије и Срба.) Белорус је смирено одговорио да он није напао ни мене ни Србију, већ да је поставио легитимно питање, на које, подсетио је, има право и због тога што је председник његове земље Александар Лукашенко био једини страни председник који је 1999. својим авионом и не марећи ни за какве дозволе НАТО агресора слетео у Београд под бомбама, исказујући тиме солидарност са нападнутим српским народом.

И знате шта, био је у праву. Чак и невезано за Лукашенков чин, сасвим је легитимно поставити Србину поменуто питање. Наравно да ми није било пријатно када сам га чуо, али то није било због начина на који ми се Белорус обратио (а који је заиста био крајње добронамеран), већ зато што је његово питање погађало болну суштину која нама у Србији често измиче.

Збиља, како је могуће да, после свих злочина Запада над нама, ми упорно бирамо и трпимо власти које нас вуку баш ка том Западу?

У овдашњим јавним расправама се за тако поразно стање нуде разноврсна, али сва до једног неубедљива појашњења. Те окупирани смо (мада је устину окупиран једино Космет); те сиромашни смо (али зато ћутке трпимо разарајућу корупцију); те не можемо против „света“ (иако се највећи део планете заправо грози Запада); те још није време (које ће доћи ваљда кад сви поцркамо); те смо на раскрсници путева (а ко па није), и тако даље.

Горка истина је, међутим, да за скоро 30 година обновљеног вишестраначја, Србија није изнедрила ниједну озбиљну политичку, или макар друштвену, снагу која хоће и може да најзад стане на реп овом губавом гмизању на Запад. Нисмо били у стању ни да створимо и одржимо барем једно утицајно противзападно гласило, а некмоли странку или покрет који би уместо џелатовог загрљаја Запада нудили спасоносно савезништво са Русијом.

Зато се немојмо чудити Русима, Белорусима и другим народима, што у неверици посматрају токове и расположења у данашњем српском друштву.

У већ цитираном чланку, Бранко Павловић наводи Црну Гору као пример који би Русима морао да отвори очи шта може да их снађе када занемарују пријатељске државе. Са тим је лако сложити се, али Црна Гора би првенствено требало да буде опомена нама у Србији.

Ако нећемо да и Србија ускоро заличи на Црну Гору Мила Ђукановића, овдашњи проруски политичари морали би, пре него из Русије, да добију опипљиву подршку из Србије, од самих гласача. За изостанак тога, бојим се да оправдања више немају ни они, политичари, али ни ми, гласачи.

Други април је још једна прилика за поправни. У понуди има и проруских кандидата. Ако вам је тешко да их препознате, крените системом елиминације. Отпишите све који уживају подршку Запада. А њих је, нажалост или на срећу, лако препознати, јер се отворено хвале наклоношћу својих „Западних пријатеља“.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Није “руска подршка” све што лети

* Обавезна поља