prorok_dus_m43Moja poznanica Slovakinja iz Bratislave dobila je novi posao u Beču. Prvog radnog dana austrijske kolege su je dočekale sa pitanjem: a zašto niste ostali da radite „tamo na istoku“? Inače, Beč i Bratislava su dve najbliže prestonice na svetu (ne računajući po svemu izuzetan primer Vatikana). Stari put između ova dva grada je dugačak 66 kilometara. Odrednica „tamo na istoku“ se dakle tiče mesta udaljenog manje od sat vremena vožnje. Ne treba stvari generalizovati, naravno, ali, kada govorimo o tome kako u svesti dobrog dela prosečnih „zapadnjaka“ čak i geografski bliski Prag i Bratislava predstavljaju gradove „tamo na istoku“, treba imati u vidu da su srednjoevropski Sloveni većinski katolici (sa manjim brojem protestanata u centralnim delovima Slovačke), te da su po religijskoj vertikali itekako vezani za susedne narode koji žive „tamo na zapadu“.

Koristim ovaj primer da bih lakše objasnio da, ako su i srednjoevropski katoličko-protestantski geografski bliski slovenski narodi u zapadnoevropskoj podsvesti „tamo na istoku“, šta tek reći za balkanske pravoslavce. Osim citirati Mariju Todorovu, koja navodi razloge zbog kojih je zapadna civilizacija još davno počela da posmatra Balkan kao „polurazvijen, polukolonijalan, polucivilizovan i poluorijentalan“. Pitanje odnosa Zapada prema nama je pre svega „civilizacijsko“. Možemo se mi „integrisati“ i „preumljivati“, ali u tom odnosu nećemo ništa promeniti. Mi smo daleki rođak sa sela, koji je koristan da utovi svinju, naseče drva i okopa kukuruz, ali nepoželjan u gradskoj sredini, gde blatnjavim opancima može samo isprljati sjajno uglačane trotoare. Nije prijatno živeti sa takvim saznanjem. Postoji li alternativa?

Tokom prethodne, 2013. godine, pročitao sam preko pedeset radova iz različitih oblasti i različitog obima na temu srpsko-ruskih odnosa. Publikovano ih je, dakle, barem nekoliko puta toliko, zbog čega je Srbija u otvaranju „ruskog pitanja“ na političkom, naučnom i javnom planu lider u jugoistočnoj Evropi. Nigde se danas, osim donekle u Sofiji, ne piše i ne govori toliko o Rusiji koliko u Beogradu. Zbog toga su valjda naglo probuđena nerealna ni na čemu utemeljena nadanja u velikom delu stanovništva o tome kako će nam brzo stići nekakvo „spasonosno rešenje“ iz Rusije. Ne dešava se ovaj fenomen prvi put u srpskom društvu, bilo je sličnih situacija još nekoliko puta u našoj istoriji. Na kraju, on se dešava i sa valjanim razlogom jer je pomoć Rusije u izgradnji savremene srpske države nemerljiva. Starac Gavrilo iz Lepavine govorio je kako treba zapamtiti tri vrste ljudi: „one koji su vam pomogli u teškim vremenima; one koji su vas napustili u teškim vremenima; one koji su vam napravili teška vremena“. Zbog pomoći u teškim vremenima koja su nam drugi pravili, a treći nas tada napuštali, Rusija zauzima posebno mesto u kolektivnoj svesti srpskog naroda.

Delimično i zbog ovog sve uočljivijeg trenda, i političari vode više računa o tome kako će se postavljati prema ruskim interesima na Balkanu, a sve je više i onih koji širom otvaraju srpska vrata za jačanje ruskog uticaja. Nesumnjivo, u ovom trenutku je jačanje ruskog uticaja u Srbiji dobrodošlo (da se podsetimo, bilo je trenutaka, kao na pr. neposredno posle Oktobarske revolucije, kada Srbiji nije odgovaralo da otvara svoja vrata za jačanje tadašnjih uticaja iz sovjetske Rusije). To je jedina garancija da se u periodu potpunog sloma države u političkom i institucionalnom smislu može koliko-toliko obezbediti ravnoteža uticaja velikih sila na Balkanu. Bez te „ravnoteže“ nema ni rađanja ideje o alternativi, a bez alternative nema ni poboljšavanja ukupnog položaja zemlje, bez čega je nemoguća bilo kakva priča o razvoju.

srbija i rusija

U tom kontekstu posmatrano, značajno je jačanje veza sa Rusijom u privredi, pre svega u poljoprivredi i finansijskom sektoru, od ogromne važnosti za Srbiju je i mogućnost bescarinskog izvoza roba u trojni Carinski savez, a energetski sporazum između dve zemlje zapečaćen projektom Južni tok je od dugoročnog strateškog značaja. To će sve doprineti većoj konkurentnosti Srbije na kontinentalnom tržištu i uticati na poboljšavanje ukupnog položaja zemlje. Potencijali ove saradnje su još i veći ukoliko bi Srbija iskoristila sve šanse koje joj nudi lak pristup tržištima narastajućeg Evroazijskog saveza.

Međutim, kao i nekoliko puta do sada u istoriji, u svim analizama i komentarima, kao i postavljanju najvećeg dela političara, ostaje otvoreno pitanje: šta nam znači Rusija? Da li je vezivanje za Rusiju cilj ili sredstvo? Sa jedne strane, čak i kod pojedinih najvatrenijih pobornika jačanja srpsko-ruskih odnosa mogu se naći stavovi kako nam je Rusija daleko, kako Rusi imaju ograničene interese na Balkanu, kako je to zemlja preopterećena svojim problemima, kojoj Srbija nije ni u trećem prstenu prioriteta. Povrh svega, za Rusiju se vezuju neprijatni sterotipi kako je to zemlja bogata prirodnim resursima, ali sa siromašnim narodom, infrastrukturno nerazvijena i tehnološki zaostala. Ovo je, naravno, potpuno netačno, ali stereotipi često nemaju veze sa istinom, već ih oblikuju neke druge stvari.

Sa druge strane, ne treba ni idealizovati srpsko-ruske odnose. Interesi dve zemlje se neće uvek poklapati, oko nekih stvari verovatno ćemo se i sporiti. Nesretnom i nespretnom kombinacijom ove dve grupe različitih tema dobija se konfuzna pozicija srpske političke elite o tome šta zapravo Srbija treba da očekuje od Rusije. U najkraćem, to se opisuje kroz mnogo puta ponovljene stavove kako Srbija može biti „zastupnik ruskih interesa u EU“ ili, ako već ne uđe u EU, strateški partner (pod ovim se podrazumevaju najrazličitije stvari, u zavsinosti od toga ko ih definiše) Rusije u ovom delu Evrope, koji je ipak pod kontrolom zapadnih sila.

U traženju odgovora na pitanje zašto je to tako, prvo treba krenuti od navedene druge grupe tema. Dakle, Srbija i Rusija su imale mnogo sporova kroz istoriju, kao što će ih verovatno biti u budućnosti. To je sasvim normalna stvar u bilateralnim odnosima. Ipak, to što ne treba idealizovati biletarlne odnose, ne znači i da tekuće probleme treba prenaglašavati. Srpsko-ruski odnosi nikada nisu ušli u domen „kriznih“ niti su dve zemlje ikada ratovale jedna protiv druge. Rusija nikada nije bila među onima „koji su nam pravili teška vremena“. Prema tome, prepreke koje se budu javljale u bilateralnim odnosima, za pretpostaviti je, ne mogu biti presudne za postizanje cilja. Čak ni članstvo Srbije u EU, ukoliko bi do njega došlo sutra, ne sme sprečavati postizanje cilja.

A cilj je: organsko vezivanje. Pod tim bi se podrazumevalo jasno formiranje stava i svesti o pripadnosti jednom civilizacijskom bloku, što za (geo)političko pozicioniranje zemlje u narednim decenijama može imati presudan značaj. Različite vlade će igrati različite igre, neke će popustiti pred zapadnim pritiscima, toga je bilo i toga će biti. Međutim, sve te „igre i igrice“ treba podvesti pod taktiku, strategija i strateški cilj su ipak nešto drugo.

Svako ko je pratio dešavanja na Bliskom Istoku tokom prethodnih godina može naslutiti planove Zapada. Iza podrške ekstremnim muhamedanskim pokretima u Egiptu i Siriji, koji su oštricu svojih napada najpre usmerili ka Koptima i Alavitima, krije se jasna poruka. Sukob civilizacija, koji je Semjuel Hantington najavio još pre dve decenije, može da počne. Veliki je broj teoretičara i analitičara na postsovjetskom prostoru koji već dve i po decenije upozoravaju na ovakav mogući razvoj. Istovremeno i predlažu da, umesto uvlačenja u koncept „sukoba civilizacija“, pravoslavni blok mora sve učiniti kako bi se izgradila teorija „saradnje civilizacija“. I tu se u prvom redu misli na pravoslavno-muhamedanski dijalog (o ovome je detaljno pisao Aleksandar Panarin, oslanjajući se na radove starih evroazijaca i Aleksandar Dugin).

Elem, blok radikalnih islamskih režima i država, koji bi se uz pomoć Zapada formirao u četvorouglu istočni Mediteran-Balkan-Kaspij-Persijski zaliv, bio bi najpre usmeren protiv pravoslavnih naroda. Zahvaljujući islamskom faktoru, Zapad bi tako uspostavio kontrolu nad značajnim prirodnim resursima i trgovačkim koridorima. To što bi u međusobnom okršaju bili desetkovani i islamski i pravoslavni narodi za Zapad je samo dupla korist. Način na koji je rasturena Viznatija, ponovo će biti iskorišćen. Time bi Zapad produžio svoju globalnu dominaciju za nekoliko decenija, možda čak i ceo vek. Sve učestalije aktivnosti terorista na području južne Rusije, kao i sve otvorenije i agresivnije vrbovanje dobrovoljaca za „ratove protiv kjafira“ među balkanskim muslimanima treba sagledavati u ovom svetlu.

Iluzorno je očekivati da se male i nerazvijene države balkanskih pravoslavnih naroda mogu sačuvati pred ovakvom pretnjom same i bez ičije pomoći. Glupo je očekivati da bi ta pomoć mogla doći sa Zapada.

srpsko-rusko pravoslavlje

I tu dolazimo do prve grupe tema, koja se tiče stalnog traženja izgovora za ono što uglavnom nazivamo srpskom društvenom i političkom elitom zašto sa Rusijom ne možemo. Pa, kada svu tu argumentaciju posložimo, dođemo da zaključaka da je Srbiji Vašington bliži od Moskve, da NATO i EU (za razliku od Rusije!?) imaju strateške interese na Balkanu te da im je Srbija prioritet svih prioriteta u globalnim razmerama. Ako neko slučajno ustvrdi da sa Rusijom možemo i moramo, onda je obavezan da napiše barem nekoliko radova kako bi objasnio da ćemo od te saradnje imati koristi.

Najveći deo srpske političke elite/klase (što je u dobroj meri i slučaj sa elitama/klasama ostalih balkanskih pravoslavnih naroda) pokušava da saradnju sa Rusijom i sve mehanizme koji nam se nude koristi samo i isključivo kao sredstvo u pokušajima ostvarivanja što je moguće bolje pozicije u okviru zapadnog bloka. Jer ubedljiva većina srpske elite sebe samo i isključivo želi da poredi sa Zapadom i smatra se integralnim delom zapadne civilizacijske osovine. Što je donekle i razumljivo jer je taj (većinski) deo današnje srpske elite svoje sudove i vrednosti formirao u ideološko-političkom okviru, a ne religijsko-kulturnom obrascu. Rusija je za njih blatnjavi Istok, prostor apsolutizma i jednoumlja, sistem zaostao u svakom pogledu. Uglavnom, i pored drugačijih tonova koji se povremeno mogu čuti sa raznih strana, današnja srpska elita, ma kako ovaj pojam tumačili, se stidi poređenja sa Rusijom.

U određenom smislu, to je i kvadratura kruga današnje srpske politike. U velikoj meri to je i uzrok velikog broja naših problema. Tek promenom postojeće paradigme i postavljanjem za strateški cilj „organsko vezivanje“ sa Rusijom, a koristeći saradnju sa Zapadom kao sredstvo, Srbi i Srbija se mogu nadati dugoročnom poboljšavanju ukupnog položaja. Da podsetim, srpsko-ruska saradnja bi imala i svoje stranputice, mnogo je tu ograničavajućih faktora koji bi je usporavali, ali svi sporovi do kojih bi nesumnjivo dolazilo u bilateralnim odnosima, po raznim pitanjima, ne bi remetili ovu organsku uvezanost. Jer to organsko vezivanje imalo bi ne samo svoju prateću ekonomsku i bezbednosnu dimenziju (a u ovim razgovorima i dolazi do sporova, pogotovo u ekonomskom delu) već bi se pre svega zasnivalo na duhovno-civilizacijskoj dimenziji, koja bi se gradila kroz stalnu interakciju na način kako je to zamišljao Aleksandar Panarin (istina, on je razrađivao okvire za komunikaciju pravoslavlja sa ostalim civilizacijama).

To su osnove idejnih (ideoloških?) temelja na kojima bi se gradili novi stubovi za saradnju država pravoslavnih naroda u budućnosti, sa Trećim Rimom kao prestonicom. Južni tok jeste bitan, ali, iz ovog ugla posmatrano, nije i presudan. Održali smo se kao kulturno samosvojni i bez njega, a valja se i podsetiti odgovora iz kamene pustinje iznad Jerihona: ne živi se samo od hleba. To organsko vezivanje bi se realizovalo nizom konkretnih strategija u različitim oblastima koje bi imale za cilj homogenizovanje „pravoslavne civilzacije“ oko jednog sistema vrednosti i jednog pogleda na savremene izazove koje nam donosi globalizacija. Ukoliko je, usled globalizacijskih procesa i transformacije svetskog političkog sistema od „vestfalskog“ ka „postvestfalskom“, nemoguće očuvati državno-nacionalnu samosvojnost u obliku u kojem je ona postojala do sada, onda je izvesno da je sasvim moguće očuvati civilizacijsko-kulturnu samosvojnost organskim vezivanjem pravoslavnih naroda. To je vrlo bitan, možda i najbitniji zadatak dolazeće generacije. Jer, da parafraziram Tihona Ševkunova i Aleksandra Šmemana: pravoslavlje je so današnjeg sveta. Neophodan začin, koji u maloj količini znači puno. Međutim, ukoliko se pravoslavni narodi odreknu svoje vere, kleknu pred Zlatno tele i predaju se neotrockističkom pogledu putovanja ka budućnosti, biće izbačeni na obalu, kao što veliki okean izbacuje so na svoje obale. Više neće biti začin sveta, već obična slana kaljuga u kojoj ništa ne raste niti uspeva. Nestaćemo, zaboraviće se da smo ikada postojali!

PITANJE VREDNOSTI Vezivanje za Rusiju je danas pre svega pitanje vrednosti. Očuvanja svesti da nismo tikve bez korena, već narod koji ima svoje poreklo, kulturu i hrišćansku tradiciju. Očuvanja svesti da znamo gde pripadamo, kome ćemo u teškim trenucima da pomažemo, čak i kada je nama teško, i od koga ćemo moći pomoć da očekujemo. Samo tako možemo da se odbranimo i opstanemo. Populaciono desetkovanje pravoslavnih naroda tokom devedesetih i dvehiljditih godina upravo se i dešavalo zbog ovoga: lutali smo u traženju vrednosti i udaljavali se od Trećeg Rima – mesta gde prirodno pripadamo. Neistina je da bi nas se više rađalo samo kada bi ekonomske prilike u zemlji bile bolje. Demografska eksplozija je evidentna u zemljama sa gorim socijalno-ekonomskim karakteristikama od Srbije. Isto tako, evidentan je i demografski pad jednak srpskom u pojedinim zapadnim zemljama „socijalno-ekonomskog blagostanja“. Život se rađa tamo gde ima vere, a ne tamo gde ima „socijalno-ekonomskog blagostanja“. Kako je to još davno predviđao Nikolaj Berđajev, pokušaj „zamene duhovne slobode materijalnom“ (koju je donelo potrošačko društvo) osuđen je na „psihološki neuspeh“. U sirotim balkanskim zemljama duhovna sloboda nije čak ni menjana za „materijalnu slobodu“, već za puko obećanje da će ona jednog dana doći, samo kada budemo dovoljno ličili na Zapad i kada bespogovorno i nekritički prihvatimo sve zapadne vrednosti. Zato je „psihološki neuspeh“ pravoslavnih Balkanaca gori i tragičniji nego igde drugde na kontinentu. Otuda i apatija, defetizam, slom svih vrednosnih obrazaca.

Vaskrsavanje tradicionalne Rusije, posle sedam decenija komunizma i jednodecenijskog političko-institucionalnog sloma nastalog usled raspada Sovjetskog saveza devedesetih godina, prilika je i za uzdizanje ostalih država pravoslavnih naroda. Naše nedoumice oko političke saradnje, ekonomskih integracija i dnevnopolitičke razmirice sa ruskom stranom su jedno. Toga je bilo i biće. Takva je politika i takvi su međunarodni odnosi. Nešto sasvim drugo je pitanje pripadnosti, kulturne samosvojnosti i religijsko-duhovne povezanosti. Naše vezivanje sa Rusiju i stalno podsećanje da se to mora činiti je glavna poluga u borbi protiv preumljivanja. Od toga zavisi i koliko ćemo verovati u sebe i imati samopouzdanja. A bez toga ne možemo ni opstati.


Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na O preumljivanju Srba i šta nam znači Rusija

Ostavite komentar

Ostavite komentar na O preumljivanju Srba i šta nam znači Rusija

* Obavezna polja