Ruskoj diplomatiji očigledno nije dovoljno to što aktivno štiti suverenitet Sirije i Srbije (a i ne samo njihov). Sad su na sebe natovarili još jednu, mnogo krupniju obavezu – zaštitu „suvereniteta“ Evropske unije. Neko bi na to možda rekao – eto opet onog iskonskog ruskog mazohizma. Štite druge od njih samih, čak i one koji to ne zaslužuju…

Istina, EU nije, iako bi to neki hteli da bude, suverena (super)država – zato i navodnice. Ali je ipak nekakav međunarodni subjekt – po sopstvenim rečima „unikatna ekonomska i politička unija“, koja pretenduje na mnogo više od toga. Ali izgleda ni to ne može bez Rusije, sa njenom preko 3 i po puta manjom populacijom i oko 15 puta manjim bruto nacionalnim proizvodom. (Samo još jedan dokaz da nije sve u veličini ili brojkama.)

Stvar je u tome što je Rusija bila ta koja je morala da reaguje na to što je „sedamdeset peti zamenik dvadeset četvrtog pomoćnika zamenika ministra inostranih poslova“ SAD tokom nedavne posete Srbiji uzeo sebi za pravo da govori u ime EU. Morala je, ne samo kao jedna od dve velike sile koje se najdelotvornije zalažu za multipolarni svet zasnovan na ravnopravnim odnosima država i međunarodnom pravu – već i zato što iz Brisela nije bilo ni glasa protesta na taj „diplomatski“ gest Hojta Brajana Jia.

Da podsetimo, Ji je u intervjuu za albanski servis „Glasa Amerike“ od 25.10.2017. između ostalog rekao: „Ono što sam rekao u Beogradu je jedna stara poslovica – da ne možete sedeti istovremeno na dve stolice, možete ali ne u isto vreme. Suština je u tome da je za zemlju poput Srbijje ili bilo koju drugu, koja želi da postane član EU ili NATO, bitno da se potpuno posveti tom cilju i to ne samo na rečima nego i u akcijama, u ulaganju vremena i resursa… To je bila poruka Srbiji – da ako zaista želi da se pridruži Uniji onda mora da preduzme potrebne korake i sprovede potrebne reforme“.

Posle desetak dana gromoglasne ćutnje briselskih dobrodeteljnika, koji umeju da budu i te kako agilni kada je reč o poslovima drugih, morao je da se oglasi – ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin, u svom sad već čuvenom intervjuu za Sputnjik od 5.11.2017: „Mislim da treba pogledati izvesne akcente u izjavama tokom poslednje posete (Hojta Jia Beogradu – prim. aut). Utisak je takav kao da je američki emisar predstavnik EU. A SAD nisu članica EU“.

Uz to, Čepurin je podsetio i na nedavne reči ministra spoljnih poslova Rusije: „Sergej Viktorovič Lavrov ovih dana još jednom je ponovio: želimo da Evropska unija bude jak, jedinstven i nezavisan međunarodni akter“. Pa onda još jednom, za svaki slučaj, da se utvrdi lekcija: „Jak, jedinstven i nezavistan“. (A možda i da se otrezne Junker, Tusk i kompanija…)

Konačno, prema vesti agencije Beta od 6.11.2017: „U evropskim diplomatskim izvorima je Beti potvrđeno da je i Rusija na najvišoj diplomatskoj ravni od EU zatražila objašnjenje toga kako Vašington sebi može pripisati pravo da u ime EU odlučuje o tome da li će ili neće neka zemlja postati nova članica EU“.

Tek tad je, očigledno ohrabrena ruskom podrškom, EU uspravila kičmu i smogla snage da kaže – istina, posredstvom neimenovanih „izvora“ – da su „izjave Brajana Hojta Jija da Srbija neće napredovati na putu ka EU ako se ne odrekne veza s Rusijom… ‘njegovi stavovi i nisu usaglašeni s EU’“. Daleko od demarša, ali bolje nego ništa. „Čast“ EU je, bar u ovom slučaju, donekle spasena – a Jiovo ime još jednom pretumbano (dakle, na zvaničnom sajtu Stejt departmenta piše „Hojt Brajan Ji“, a ne „Brajan Hojt Ji“). Zahvalnice Moskvi nije potrebno slati, a teško da ih tamo i očekuju sa te adrese.

Kao ni od beogradski EUrofila, koji skaču kao opareni na svaku naznaku truna u ruskom oku, dok ih balvani u očaravajućim zapadnjačkim očima, uključujući i Jiovim, ama baš ni malo ne dotiču. Trenutno ovom „prosvećenom“ pro-EU društvu smeta to što je ambasador Čepurin u svom intervjuu o njihovom sastanku sa Jiem rekao sledeće: „Hoću da kažem da mi je jasno zašto je taj deo opozicije došao kod tog činovnika – želeli su da se žale na svoju vladu, ali nisu naišli na antivladin stav, već na antisrpski. Nisam ništa čuo kako su oni na to reagovali. Zar podržavaju takav pritisak na Beograd, na Srbiju? Da li su dali izjave i kakve?“

Reakcije su bile žestoke, a kako i ne bi bile kada su ih izgovarali već standardni i ishabani Čanak, Jovanović i Jelena Milić (jel’ ovo najbolje što Zapad sada ima?). Čak je i Sanda Rašković, u ime Vuka Jeremića, ocenila da se ambasador Čepurin poneo „nediplomatski i izašao iz okvira izjava koje treba da daje ambasador“. Ako ništa drugo, iz stranke Dosta je bilo su, uz očekivani komentar „da su izjave Čepurina o srpskoj opoziciji neprihvatljive i da je to nedopustivo u diplomatskoj praksi bilo gde u svetu“, dodali i to „da je neprimereno komentarisanje unutrašnjih političkih pitanja manir i zapadnih političara“. Ne bi bilo iznenađujuće da neko i njih optuži da „sede na dve stolice“.

No, nije to poenta, već ovo: svaki diplomata iz svake zemlje koja je priznala tzv. Kosovo se, apriori, najdirektnije meša u unutrašnje stvari Srbije. Bez izuzetka. Da li se ikad sličan stav čuo od onih koji su zakukali da Čepurin vrši „pritisak“ (Jovanović) ili da nas tretira kao „rusku guberniju“ (Čanak)? Da li bi se i jedan „principijelni“ EUrofil usudio da kaže nešto bar približno onom što je nedavno, gostujući na RTS-u, (konačno) rekao ministar spoljnih poslova Srbije, Ivica Dačić, „da je ‘možda pojednostavljeno, ali suštinski jeste tačno’, da su strane zemlje koje su priznale Kosovo neprijateljske prema Srbiji, a da su prijateljske one koje to nisu učinile“? Naravno da ne.

Uz to, zašto se ne nađe bar neki EUrofil, ako su već principijelno protiv svakog „stranog mešanja“, da procedi bar koju reč pohvale za neke druge delove Čepurinovog intervjua. Na primer ovaj: „Razgovaramo (sa Srbijom – prim. aut.) o neutralnom statusu Srbije, što i jeste normalan stav, i mi ga u potpunosti podržavamo. Kada je reč o Kosovu, po svim zakonima i svim međunarodnim pravilima, Kosovo je i dalje deo Srbije, i mi u potpunosti podržavamo teritorijalnu celovitost Srbije, zakonita prava i interese Beograda. Slažemo se i kada je reč o Republici Srpskoj i poštovanju Dejtonskog sporazuma. U tome je naša zajednička snaga“.

Možda zato što ovaj deo intervjua sažeto sublimira zvanični stav Rusije prema Srbiji – u korist zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, Republike Srpske, kao i spoljnopolitičkog i svakog drugog njihovog izbora. Stav pun poštovanja, kakav se sa Zapada nikad ne može čuti. Čak je Čepurin uvažio i mogućnost ulaska Srbije u EU, ako je to njen suveren izbor (ne ulazeći u to koliko stvarno veruje u tako nešto): „Zato odmah kažem da bi bilo dobro da i posle izvesnog broja godina, kada recimo Srbija uđe u EU, radimo tako da odnosi budu sve bolji i sa Srbijom i sa EU“.

Stvar je u tome što našim EUrofilima principijelno ne smeta „mešanje u naše unutrašnje stvari“ – pod uslovom da ono dolazi sa Zapada. Više im odgovara carstvo nužnosti od carstva slobode. Do pre 30-ak godina, delovalo je da je ovo prvo na Istoku, a drugo na Zapadu. Sad je obrnuto. Govoreći njihovim jezikom, naši EUrofili su ostali zarobljenici prošlosti. Pa im je teško da se suoče sa realnošću da, ako Evrope uopšte i bude (dakle Evrope, ne EU), biće je zbog Rusije, koja ju je diskretno uzela u zaštitu. I Srbije, koja je, i ovako izmrcvarena i izdana, i spolja i iznutra, to sve vreme negde duboko i znala.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Osim Srbije, Rusija izgleda mora da štiti i EU

* Obavezna polja