Чини се да је Путинова скорашња посета Србији изазвала већи ођек у земљи и иностранству него било која претходна, како због међународног, тако и због унутрашњег, тј. локалног контекста у којем се одиграла. У том смислу намеће се пет кључних утисака и закључака којима се може сумирати њен ток и значај.

1.

На првом месту је то што се Путин јасније него икада изјаснио у корист поштовања Резолуције 1244, која се у домаћим политичким круговима помиње све мање што се више прича о „нормализацији“, „разграничењу“ и другим инвентивним терминима резервисаним за полемике о решавању косовског питања. Путин не само да је опет експлицитно поменуо да свако решење мора бити усклађено са поменутом резолуцијом СБУН, већ је и помало неочекивано потегао питање њене пуне имплементације која подразумева повратак одређеног контигента српских полицајаца и граничара на Kосово.

Да ће Русија бранити своју позицију независно од става власти у Београду најбоље казује саопштење Москве о дешавањима у Македонији у којем се негира право актуелне владе у Скопљу да потпише споразум којем се противи већина становништва и јасно указује да то питање „мора размотрити Савет безбедности УН, у складу са чланом 3 Резолуције 845 СБУН“. Тиме је Москва показала да легалне (премда испословане готово гангстерским методама) потезе власти у Скопљу сматра нелегитимним, те да ће се томе супротставити у међународним телима, чиме је наговештен политички принцип који би могао да има огромне импликације по будућност решавања косовског питања.

Укратко, Путин је реактивацијом приче о пуној имплементацији Резолуције 1244 Вучићу поручио да нема ништа од пријема Kосова у УН (бар не без сагласности Русије), а овај није деловао много изненађено и несрећно због такве поруке, која му отвара маневарски простор за додатну куповину времена услед западних притисака да се преговарачки процес приводи крају.

2.

На другом месту главних утисака Путинове посете је огроман број окупљених грађана који је дошао да поздрави руског председника. Пре свега треба истаћи да је апсолутно тачна теза да је владајућа странка организовано припремила дочек и да је то једним делом покушала да искористи у контексту унутарполитичке борбе. То се видело и по структури главних транспарената и по великом броју аутобуса из унутрашњости на улицама Београда (премда тај број свакако није био довољан да превезе ни трећину окупљене масе, што указује да је највећи број људи дошао спонтано).

Грађани окупљени испред Храма Светог Саве у знак добродошлице руском председнику Владимиру Путину, Београд, 17. јануар 2019.

Шта је био циљ оваквог потеза? Прво, да се масовношћу скупа испред Храма Светог Саве демонстрира снага и легитимитет власти услед вишенедељних протеста опозиције. Друго, да се своје претежно проруско бирачко тело учврсти у – сасвим тачном – уверењу да двојица председника имају добре односе. Треће, да се пошаље пркосна порука Западу чији медији безрезервно подржавају опозиционе протесте, и то не само домаћи медији у страном власништву, попут локалних испостава ЦНН-а (Н1), ББЦ-ја и Дојче велеа, већ и водећи светски медији, попут Њујорк тајмса, Вашингтон поста, Гардијана и осталих.

Организовање скупа је био лукав, помало политички покварен, али свакако сврсисходан потез власти, на чију критику са аспекта његове моралности најмање имају право они који су само дан пре тога покушали политички да инструментализују убиство човека чија судбина их није занимала док је три и по године на правди Бога лежао у приштинском затвору. Јер забринутост за судбину мртвог Оливера Ивановића, која подразумева априорно сврставање уз недоказани наратив приштинске стране, носи антидржавни, антисистемски и подривачки карактер таман онолико колико би забринутост за његову судбину док је лежао у затвору носила обавезу да се проговори о обесправљености и злехудом удесу косовских Срба, чије политичке прваке хапсе без икаквих доказа и годинама развлаче по затворима у кафкијанским судским процесима.

Осим окупљених грађана, Путинова посета је била прилика и за окупљање свих српских лидера из околних земаља, чије сабирање у Београду полако постаје тренд који треба да поздрави свако са минимумом свести о народу као „заједници судбине“. Путиново руковање са Мандићем и Kнежевићем, Стоилковићем и Пуповцем (да и не говоримо о Додику) није тек случајност, већ порука, посебно кад се сагледа у контексту његових речи о неправдама које се наносе целом српском народу.

Путин испред Храма Светог Саве

3.

Трећи догађај на скали утисака са Путинове посете је очекивана додела ордена Александра Невског српском председнику, којом је Путин по ко зна који пут заредом посведочио задовољство Вучићевом политиком (сетите се експлицитне и недвосмислене подршке коју је са исте адресе Вучић добијао пред изборе 2014, 2016. и нарочито 2017. године). С тим у вези, сасвим је легитимно изнети претпоставку да се Путин клади на погрешног коња, за шта му не би био први пут, будући да је својевремено подржавао и Мила Ђукановића. Такође је легитимно рећи да је Путинов орден више показатељ великих очекивања пред велика искушења која чекају српског председника, него што је стварна награда за минули рад.

Али тврдње како Путин уствари не воли Вучића и како „мора да га трпи“ након овога постају крајње депласиране и бесмислене. Њих не демантује тек сами чин додељивања ордена, који би имао тежину и да се ради о лиму са конзерве за туњевину, већ и необична вредност награде коју од страних државника носе само најближи руски савезници из земаља чланица ОДKБ-а (односно „руског НАТО-а“, како су тај војни савез крстили западни медији).

Горан Даниловић, Милан Kнежевић, Иван Стоилковић, Владимир Путин, Андрија Мандић, Милорад Пуповац и Александар Вучић, Београд, 17. јануар 2019.

Дакле, може се полемисати о томе да ли је поверње које је Путин јавно указао Вучићу плод необавештености руског председника и несолидности његовог аналитичког, дипломатског и обавештајног апарата, али нема места сумњи да то поверење постоји и да је Путин задовољан Вучићевом политиком и обећањима која му је дао у четири ока.

4.

Четврти утисак је само игром случаја везан за Путинову посету јер заправо открива једну дубоку културну поделу која све више постаје линија политичке поларизације српског друштва. Ради се о карактеризацији једног дела присталица власти из унутрашњости земље као примитиваца и бескичмењака који продају будућност за ситне привлегије.

Генерално се стиче утисак да је, бежећи од реалности и таворећи у својим „ехо коморама“ на друштвеним мрежама, део опозиционо настројених грађана створио савршен и самодовљан логички екосистем који у корену обесмишљава сваку демонстрацију политичке воље грађана: изборну наративом о нерегуларностима, уличну тезом о аутобусима, виртуелну аргументом о ботовима. Речју, све је лаж и превара, Вучића не подржава нико осим оних који од њега имају корист и који се плаше за сопствену будућност.

Kада се једном тако заокруженом и наизглед непробојном логичком оклопу супротставе људи од крви и меса који нису сакривени иза монитора и гласачких кабина, већ шетају по улицама свог главног града, онда се прибегава ниподаштавајућој тези – преписаној из приручника глобалистичких елита из САД, Британије и остатка западног света – која налаже да се ради о назадној, необразованој и примитивној маси. Да би се спречило пуцање овог балона од сапунице који почива на предрасудама, обично се прибегава малициозној екстраполацији појединачних примера и њиховом ширењу по друштвеним мрежама, баш као што се ових дана шири слика човека који уринира пред Храмом Светог Саве и баке која је у забуни рекла да она и окупљени народ „чекају Путића“ да дође.

Путин испред Храма Светог Саве

5.

Пети утисак Путинове посете и пратећих дешавања је потврда нечега што се одавно могло наслутити, али је тек сада добило своју дефинитивну потврду: на Балкану би у скорије време могло доћи до великих промена. Наиме, пред долазак у Београд Путин је сазвао седницу Савета безбедности Руске Федерације на којој су главна тема била дешавања на Балкану, што је прошло потпуно незапажено у српским медијима. Овај потез је утолико више индикативан јер је у протеклих неколико година руски председник сличне седнице сазивао готово искључиво због дешавања у Сирији и Украјини.

Да ствар буде још интригантнија, сутрадан по повратку из посете Београду Путин је сазвао још једну седницу Савета безбедности РФ на којој се, према извештају објављеном на званичном сајту Kремља, расправљало о његовој посети Србији и ситуацији на Kосову. Седнице савета безбедности се ни у једној држави не сазивају без доброг разлога, а посебно не у државама са таквим нивоом безбедносне културе какав постоји у Русији.

Све то, као и скорашње делегирање балканске политике са Рогозина на Патрушева, казује да се Москва озбиљно спрема за западну офанзиву на Балкану. Након лако извојеваних успеха у Црној Гори и Македонији, које су увучене у НАТО без освртања на став народа, Запад (пре свега Вашингтон и Лондон) ће сву снагу своје ревитализоване балканске политике сада усмерити на решавање последња два регионална питања која сматра нерешеним: Kосово и Републику Српску.

Председници Владимир Путин и Александар Вучић наздрављају током свечаног ручка у Палати Србија, Београд, 17. јануар 2018.

Будући да пут до решавања оба питања води преко Београда, јасно је да Србију чека година пуна изазова и искушења, и то оних који се неће манифестовати само на спољном, већ и на унутрашњем плану.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Пет утисака Путинове посете

* Обавезна поља