Čini se da je Putinova skorašnja poseta Srbiji izazvala veći ođek u zemlji i inostranstvu nego bilo koja prethodna, kako zbog međunarodnog, tako i zbog unutrašnjeg, tj. lokalnog konteksta u kojem se odigrala. U tom smislu nameće se pet ključnih utisaka i zaključaka kojima se može sumirati njen tok i značaj.

1.

Na prvom mestu je to što se Putin jasnije nego ikada izjasnio u korist poštovanja Rezolucije 1244, koja se u domaćim političkim krugovima pominje sve manje što se više priča o „normalizaciji“, „razgraničenju“ i drugim inventivnim terminima rezervisanim za polemike o rešavanju kosovskog pitanja. Putin ne samo da je opet eksplicitno pomenuo da svako rešenje mora biti usklađeno sa pomenutom rezolucijom SBUN, već je i pomalo neočekivano potegao pitanje njene pune implementacije koja podrazumeva povratak određenog kontigenta srpskih policajaca i graničara na Kosovo.

Da će Rusija braniti svoju poziciju nezavisno od stava vlasti u Beogradu najbolje kazuje saopštenje Moskve o dešavanjima u Makedoniji u kojem se negira pravo aktuelne vlade u Skoplju da potpiše sporazum kojem se protivi većina stanovništva i jasno ukazuje da to pitanje „mora razmotriti Savet bezbednosti UN, u skladu sa članom 3 Rezolucije 845 SBUN“. Time je Moskva pokazala da legalne (premda isposlovane gotovo gangsterskim metodama) poteze vlasti u Skoplju smatra nelegitimnim, te da će se tome suprotstaviti u međunarodnim telima, čime je nagovešten politički princip koji bi mogao da ima ogromne implikacije po budućnost rešavanja kosovskog pitanja.

Ukratko, Putin je reaktivacijom priče o punoj implementaciji Rezolucije 1244 Vučiću poručio da nema ništa od prijema Kosova u UN (bar ne bez saglasnosti Rusije), a ovaj nije delovao mnogo iznenađeno i nesrećno zbog takve poruke, koja mu otvara manevarski prostor za dodatnu kupovinu vremena usled zapadnih pritisaka da se pregovarački proces privodi kraju.

2.

Na drugom mestu glavnih utisaka Putinove posete je ogroman broj okupljenih građana koji je došao da pozdravi ruskog predsednika. Pre svega treba istaći da je apsolutno tačna teza da je vladajuća stranka organizovano pripremila doček i da je to jednim delom pokušala da iskoristi u kontekstu unutarpolitičke borbe. To se videlo i po strukturi glavnih transparenata i po velikom broju autobusa iz unutrašnjosti na ulicama Beograda (premda taj broj svakako nije bio dovoljan da preveze ni trećinu okupljene mase, što ukazuje da je najveći broj ljudi došao spontano).

Građani okupljeni ispred Hrama Svetog Save u znak dobrodošlice ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, Beograd, 17. januar 2019.

Šta je bio cilj ovakvog poteza? Prvo, da se masovnošću skupa ispred Hrama Svetog Save demonstrira snaga i legitimitet vlasti usled višenedeljnih protesta opozicije. Drugo, da se svoje pretežno prorusko biračko telo učvrsti u – sasvim tačnom – uverenju da dvojica predsednika imaju dobre odnose. Treće, da se pošalje prkosna poruka Zapadu čiji mediji bezrezervno podržavaju opozicione proteste, i to ne samo domaći mediji u stranom vlasništvu, poput lokalnih ispostava CNN-a (N1), BBC-ja i Dojče velea, već i vodeći svetski mediji, poput Njujork tajmsa, Vašington posta, Gardijana i ostalih.

Organizovanje skupa je bio lukav, pomalo politički pokvaren, ali svakako svrsishodan potez vlasti, na čiju kritiku sa aspekta njegove moralnosti najmanje imaju pravo oni koji su samo dan pre toga pokušali politički da instrumentalizuju ubistvo čoveka čija sudbina ih nije zanimala dok je tri i po godine na pravdi Boga ležao u prištinskom zatvoru. Jer zabrinutost za sudbinu mrtvog Olivera Ivanovića, koja podrazumeva apriorno svrstavanje uz nedokazani narativ prištinske strane, nosi antidržavni, antisistemski i podrivački karakter taman onoliko koliko bi zabrinutost za njegovu sudbinu dok je ležao u zatvoru nosila obavezu da se progovori o obespravljenosti i zlehudom udesu kosovskih Srba, čije političke prvake hapse bez ikakvih dokaza i godinama razvlače po zatvorima u kafkijanskim sudskim procesima.

Osim okupljenih građana, Putinova poseta je bila prilika i za okupljanje svih srpskih lidera iz okolnih zemalja, čije sabiranje u Beogradu polako postaje trend koji treba da pozdravi svako sa minimumom svesti o narodu kao „zajednici sudbine“. Putinovo rukovanje sa Mandićem i Kneževićem, Stoilkovićem i Pupovcem (da i ne govorimo o Dodiku) nije tek slučajnost, već poruka, posebno kad se sagleda u kontekstu njegovih reči o nepravdama koje se nanose celom srpskom narodu.

Putin ispred Hrama Svetog Save

3.

Treći događaj na skali utisaka sa Putinove posete je očekivana dodela ordena Aleksandra Nevskog srpskom predsedniku, kojom je Putin po ko zna koji put zaredom posvedočio zadovoljstvo Vučićevom politikom (setite se eksplicitne i nedvosmislene podrške koju je sa iste adrese Vučić dobijao pred izbore 2014, 2016. i naročito 2017. godine). S tim u vezi, sasvim je legitimno izneti pretpostavku da se Putin kladi na pogrešnog konja, za šta mu ne bi bio prvi put, budući da je svojevremeno podržavao i Mila Đukanovića. Takođe je legitimno reći da je Putinov orden više pokazatelj velikih očekivanja pred velika iskušenja koja čekaju srpskog predsednika, nego što je stvarna nagrada za minuli rad.

Ali tvrdnje kako Putin ustvari ne voli Vučića i kako „mora da ga trpi“ nakon ovoga postaju krajnje deplasirane i besmislene. Njih ne demantuje tek sami čin dodeljivanja ordena, koji bi imao težinu i da se radi o limu sa konzerve za tunjevinu, već i neobična vrednost nagrade koju od stranih državnika nose samo najbliži ruski saveznici iz zemalja članica ODKB-a (odnosno „ruskog NATO-a“, kako su taj vojni savez krstili zapadni mediji).

Goran Danilović, Milan Knežević, Ivan Stoilković, Vladimir Putin, Andrija Mandić, Milorad Pupovac i Aleksandar Vučić, Beograd, 17. januar 2019.

Dakle, može se polemisati o tome da li je povernje koje je Putin javno ukazao Vučiću plod neobaveštenosti ruskog predsednika i nesolidnosti njegovog analitičkog, diplomatskog i obaveštajnog aparata, ali nema mesta sumnji da to poverenje postoji i da je Putin zadovoljan Vučićevom politikom i obećanjima koja mu je dao u četiri oka.

4.

Četvrti utisak je samo igrom slučaja vezan za Putinovu posetu jer zapravo otkriva jednu duboku kulturnu podelu koja sve više postaje linija političke polarizacije srpskog društva. Radi se o karakterizaciji jednog dela pristalica vlasti iz unutrašnjosti zemlje kao primitivaca i beskičmenjaka koji prodaju budućnost za sitne privlegije.

Generalno se stiče utisak da je, bežeći od realnosti i tavoreći u svojim „eho komorama“ na društvenim mrežama, deo opoziciono nastrojenih građana stvorio savršen i samodovljan logički ekosistem koji u korenu obesmišljava svaku demonstraciju političke volje građana: izbornu narativom o neregularnostima, uličnu tezom o autobusima, virtuelnu argumentom o botovima. Rečju, sve je laž i prevara, Vučića ne podržava niko osim onih koji od njega imaju korist i koji se plaše za sopstvenu budućnost.

Kada se jednom tako zaokruženom i naizgled neprobojnom logičkom oklopu suprotstave ljudi od krvi i mesa koji nisu sakriveni iza monitora i glasačkih kabina, već šetaju po ulicama svog glavnog grada, onda se pribegava nipodaštavajućoj tezi – prepisanoj iz priručnika globalističkih elita iz SAD, Britanije i ostatka zapadnog sveta – koja nalaže da se radi o nazadnoj, neobrazovanoj i primitivnoj masi. Da bi se sprečilo pucanje ovog balona od sapunice koji počiva na predrasudama, obično se pribegava malicioznoj ekstrapolaciji pojedinačnih primera i njihovom širenju po društvenim mrežama, baš kao što se ovih dana širi slika čoveka koji urinira pred Hramom Svetog Save i bake koja je u zabuni rekla da ona i okupljeni narod „čekaju Putića“ da dođe.

Putin ispred Hrama Svetog Save

5.

Peti utisak Putinove posete i pratećih dešavanja je potvrda nečega što se odavno moglo naslutiti, ali je tek sada dobilo svoju definitivnu potvrdu: na Balkanu bi u skorije vreme moglo doći do velikih promena. Naime, pred dolazak u Beograd Putin je sazvao sednicu Saveta bezbednosti Ruske Federacije na kojoj su glavna tema bila dešavanja na Balkanu, što je prošlo potpuno nezapaženo u srpskim medijima. Ovaj potez je utoliko više indikativan jer je u proteklih nekoliko godina ruski predsednik slične sednice sazivao gotovo isključivo zbog dešavanja u Siriji i Ukrajini.

Da stvar bude još intrigantnija, sutradan po povratku iz posete Beogradu Putin je sazvao još jednu sednicu Saveta bezbednosti RF na kojoj se, prema izveštaju objavljenom na zvaničnom sajtu Kremlja, raspravljalo o njegovoj poseti Srbiji i situaciji na Kosovu. Sednice saveta bezbednosti se ni u jednoj državi ne sazivaju bez dobrog razloga, a posebno ne u državama sa takvim nivoom bezbednosne kulture kakav postoji u Rusiji.

Sve to, kao i skorašnje delegiranje balkanske politike sa Rogozina na Patruševa, kazuje da se Moskva ozbiljno sprema za zapadnu ofanzivu na Balkanu. Nakon lako izvojevanih uspeha u Crnoj Gori i Makedoniji, koje su uvučene u NATO bez osvrtanja na stav naroda, Zapad (pre svega Vašington i London) će svu snagu svoje revitalizovane balkanske politike sada usmeriti na rešavanje poslednja dva regionalna pitanja koja smatra nerešenim: Kosovo i Republiku Srpsku.

Predsednici Vladimir Putin i Aleksandar Vučić nazdravljaju tokom svečanog ručka u Palati Srbija, Beograd, 17. januar 2018.

Budući da put do rešavanja oba pitanja vodi preko Beograda, jasno je da Srbiju čeka godina puna izazova i iskušenja, i to onih koji se neće manifestovati samo na spoljnom, već i na unutrašnjem planu.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pet utisaka Putinove posete

* Obavezna polja