Vladimir_Dimitrijevic_(1969)RADOST I NEKOLIKO PITANJA

Ovih dana, pravoslavni ljudi širom sveta ne mogu a da ne osete radost zbog buđenja Rusije, koja je visoko podigla zastavu hrišćanskih vrednosti i poziva ljude i narode pod nju. Ipak: zar je Rusiji ovoliko trebalo da se probudi, kada Zapad opet dođe do njenih granica? Zar je zaboravila Rusija Napoleona, Krimski rat (kada je Zapad podržavao Turke), Rusko – japanski rat (kad su američki bankari huškali Japan protiv Rusije), verolomni napad Nemačke i Austro-Ugarske 1914, boljševičku revoluciju, koju su finansirali iz Sitija i sa Vol Strita, Hitlera i njegovu zlikovačku soldatesku, američki „hladni rat“?

Zar se Srbija, koju je Zapad razarao tri puta u 20. veku, ne osvešćuje, nego veruje u „evroatlantske integracije“? Prvi svetski rat su protiv Srbije vodili Nemci i Austrijanci, Drugi opet Nemci i Austrijanci (a on je doneo i krvava bombardovanja angloameričkih „saveznika“ 1943. i 1944, čak i na Vaskrs, u kojima skoro da i nisu stradali vojnici Vermahta, nego civili Beograda, Podgorice, Leskovca, Niša), a 1995. i 1999. Zapad je, predvođen Amerikom, zasipao Srbe u Bosni i Hercegovini i u Srbiji tonama bombi sa osiromašenim uranom…

Zašto krvlju plaćamo svoje poverenje prema Zapadu?

MISTIKA I POLITIKA

Iz perspektive Otkrovenja datog čovečanstvu, Crkva Pravoslavna je Novi Izrailj, koji u sebe sabira sve narode spremne da se Božjem pozivu u Hristu odazovu. Grci, Srbi, Bugari, Rusi (Male, Bele i Velike Rusije), Gruzini, kršteni Arapi i Sirijci – jedan su narod, Narod Božji. Taj narod od Boga ima zadatak da vaskrsenje Hristovo svedoči svim ostalim narodima na kugli zemaljskoj, dobro se čuvajući da ne izgubi svest o tome na šta je prizvan. Dok god su pravoslavni narodi i njihovi vođi na ovome gradili svoj državni i društveni život, dotle ih je blagodat pratila. Krotošću Hristovom oni su pobeđivali, a ne silom i nasiljem. Sveti vladika Nikolaj Žički je govorio da je to što Rusima pripada šestina kopna na planeti Zemlji najbolji dokaz Hristove reči: “Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju“.

Ali, prečesto su pravoslavni zaboravljali svoj cilj, pa su sa Istoka, od Hrista, Sunca Pravde, kretali ka tami Zapada, klanjajući se tamošnjim idolima, maskiranim u priču o progresu i civilizaciji. Njihovi sveci i njihovi mudraci su ih upozoravali, ali mnogo puta upozorenja niko nije hteo da sluša, pa su se zablude, kako videsmo, krvlju plaćale.

NARODNO ISKUSTVO

Srbski narod je u svojoj epskoj poeziji ostavio stih kao večnu opomenu: “Latini su stare varalice“. Kako kaže Duško Babić: “Srpska narodna epika u svojim zatamnjenim dubinama nosi vekovni antagonizam između istočnog i zapadnog hrišćanstva. Započeo mnogo pre istorijskog raskola (1054), ovaj sukob je bio višeslojan i sveobuhvatan – obredni, dogmatski, politički, kulturološki. Srpski narod je, u celini gledano, u sebi uvek imao dovoljno snage da se odupre tim pritiscima“ (1,62).

I ruski narod je, od Srednjeg veka, znao ko su Latini. Kada je papa Inokentije 1204. poslao svoje legate knezu Romanu Galickom, da mu nude kraljevsku krunu i vojnu pomoć, uz, naravno, potčinjavanje papi, knez obnaži svoj mač i reče nezvanim gostima: “Ima li papa ovakav? Dok ga nosim o pojasu, ne treba mi mač tuđina, po primeru dedova mojih, koji su uzdigli zemlju rusku“(2,73)…

Naravno, kada su se u Srbiji i Rusiji pojavili zapadni idolopoklonici, otuđenici od naroda, ove mudrosti su zaboravljane, i polazilo se za lažju.

SRBSKI SVECI

Davno je Vladika Nikolaj istakao da je Zapadna Evropa neprijatelj srbske slobode, i da su „svi putevi Zapadne Evrope nemilost i laž“ (3,572). I dodavao je: “Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi ako hoće i može, ali neka se ne uleva u Evropu i ne gubi u Evropi“ (3,570). Prepodobni Justin Ćelijski je svedočio: “Evropska kultura je obezdušila čoveka, mehanizovala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja guta ljude i prerađuje ih u stvari“ (4,203-204).

I Vladika Nikolaj i Otac Justin molili su Srbe da ne idu za ljudožderskom Evropom bez Hrista, koju je Nikolaj zvao Belom Demonijom.

Vladika_Nikolaj_MG_3044-copy2

RUSKI SVECI

I ruski sveci su opominjali svoj narod da ne hita Zapadu. Sveti Teofan Zatvornik je govorio: “Zapadom nas je Gospod kažnjavao, i opet će nas kazniti, a nas baš briga. Do ušiju smo u zapadnom blatu, i sve nam je potaman. Imamo oči, i ne vidimo, imamo uši, i ne čujemo, niti srcem razumemo. Gospode, pomiluj nas! Pošalji svetlost Tvoju i istinu Tvoju“ (2,225). O tome je govorio i Sveti Ignatije (Brjančaninov), najavljujući talase svetskog potopa sa obezboženog Zapada, čiji je cilj da „istrebi veru u Hrista, razruši na zemlji Njegovo Carstvo, da uguši Njegovo učenje, razori moral, priguši i uništi savest, da uspostavi vlast svezlobnog kneza ovog sveta“ (2,226). Oglašavao se i Sveti Jovan Kronštatski. Zvonili su u zvona upozorenja Optinski starci…

Rusija, kao ni Srbija, nije poslušala.

RUSKI MISLIOCI I EVROPA

Jedna od najumnijih Srbkinja 20. veka, književnica Isidora Sekulić, postarala se, odmah posle Prvog svetskog rata, da priredi i objavi knjigu ruskog emigranta, hrišćanskog filosofa, kasnije i sveštenika, Vasilija Zjenjkovskog, „Ruski mislioci Evropa“, u kojoj je on ukratko opisao odnos prema Evropi koji su imali veliki ruski pisci i filosofi (Gogolj, slavjanofili, Hercen, Tolstoj, Dostojevski, Fjodorov, Danilevski, Leontjev, evroazijci). U predgovoru za ovu vrednu knjižicu, Isidora Sekulić kaže: “Zapad je međutim rastao, i ispeo se na piramidu evolucije i revolucije; a onda mu je došla dekadenca. Ruska osnovna misao, misao o Bogu, nema dekadence. Ta misao obuhvata nas danas sve./…/ “Maran atha!“ („Gospod će doći!“), – pozdravljali su se stari Sirci u vreme pravog hrišćanstva. „Maran atha!“ – pozdravlja ruska misao kulturu Zapadne Evrope“(5,V).

U knjizi o kojoj je reč čuje se glas Gogolja, kome je jasno da je i Rusija bolesna, ali Evropa još više, „a razlika je u tome što to u Evropi niko ne vidi“(5,17). Slavjanofili su Srbima iz Moskve pisali, šezdesetih godina 19.veka: “Ne zaluđujte se time da budete Evropljani /…/ Upotrebljavaju tu reč „Evropljani“ kao zgodan mamac za Slovene da bi ih uveli u duhovno ropstvo; i, na nesreću, mi se još i sada prepuštamo njihovim obmanama. /…/ Ne ograničavajte svoju umnu slobodu gizdavim psećim ogrlicama na kojima piše „Evropa““ (6,31).

Hercen, revolucionar i protivnik carske vlasti, pisao je: “Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u svima slojevima, svugde, smo videli prst smrti…Teško je verovati očima: zar je to ona Evropa koju smo nekada poznavali i voleli…Evropa se približuje strašnom kataklizmu“ (5,32).

Tolstoj je smatrao da Rusi nemaju potrebu da se potčinjavaju „zakonu civilizacije kome se potčinjavju evropski narodi“ (5,40 ). Dostojevski, koji je tvrdio da je njemu Evropa draga isto kao i Rusija, nije mogao a da ne kaže domaćim „zapadnjacima“: “Da, ona se nalazi uoči pada, vaša Evropa, uoči pada opšteg i na svakom mestu. Mravinjak, izgrađen već odavno bez Hrista i bez Crkve, koji je izgubio i sve opšte i sve apsolutno – taj je mravinjak sav potkopan“ (5,49). Danilevski je bio prozorljiv: “Mržnja prema Slovenstvu do takvog je stepena pomutila svako osećanje istine i pravde u Evropi da Evropa ne samo što je stala zatvarati oči pred stradanjima hrišćana pod Turcima, koji imaju nesreću da su Sloveni i pravoslavni, nego se čak u njoj rasplamtela ljubav za Turke, u kojima vidi jedini elemenat sposoban da Istoku saopšti principe „prave“ evropske civilizacije“ (5,72). Leontjev je prosečnog Evropejca nazivao „idealom i oruđem sveopšteg razaranja“. Knez Nikolaj Trubeckoj isticao je,obraćajući se inteligenciji nezapadnoevropskih nacija da „evropska kultura nije ništa apsolutno, nije kultura celog čovečanstva, nego je samo tvorevina ograničene i izvesne etničke grupe naroda sa opštom istorijom“ (5,88).

Prikazujući knjigu „Ruski mislioci i Evropa“ Vasilija Zjenjkovskog, Sveti Justin Ćelijski proročki piše, još 1923. godine, da „Evropa svim strujama svoga života ulazi u svoj Apokalipsis“ i da je „zato u delirijumu, zato iz katastrofe uleće u katastrofu. Stavite li apokaliptičko pitanje: čime će se završiti Evropa? – ruski mislioci odgovoriće: ako Hristom ne, onda smrću bez vaskrsenja“ (7,734).

Dakle, i Rusi i Srbi su imali dovoljno upozorenja šta ih čeka na Zapadu. Oba naroda su krvlju plaćali neposlušnost svojim svecima i mudracima koji su ih na vreme opominjali. Došao je poslednji čas da uslišimo glasove svetaca i mudraca. Rusija je glas svoje savesti počela da sluša, i krenula za Hristom, Koga je Sveti Justin zvao Bogom slovenskih očajnika. Hoće li Srbija imati snage da joj se na putu pridruži?

_______________________________________

UPUTNICE:

1.Duško Babić: Narod na međi, Srpska književna zadruga, Beograd, 2011.

2. Mitropolit Ioann:Samoderžavie Duha,Nadežda, Saratov, 1995.

3. Vladimir Dimitrijević: Treći svetski rat i apokalipsa, Romanov, Banjaluka, 2014.

4. Justin Popović: Zenica tragizma, Prosveta, Niš, 1998.

5. V.V.Zjenkovski: Ruski mislioci i Evropa, „Nikola Pašić“, Beograd, 2006. 6. Srbima poslanica iz Moskve, Zlatousti, Beograd, 2006.

7. Prepodobni Justin Ćelijski: Setve i žetve, Manastir Ćelije, 2008.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pravoslavni narodi i Zapad

* Obavezna polja