Zeljko-Cvijanovic1.

И то је готово: Владимир Путин ће доћи у Београд. После тога српска политика ће ући у нову фазу. Да се она неће допасти српским западним пријатељима, сведочили су притисци да се то не догоди: од претећег марша зелених униформи у Новом Пазару, које муфтија не би смео да изведе а да не пита где треба: преко четири ултимативна захтева из Брисела, од којих су се два тицала Руса а један највеселијих међу Србима; до сасвим неспутаног наступа амбасадора Кирбија, иначе пристојног човека, бар у поређењу са неким његовим претходницима.

Вучић је тако допливао до друге обале, што не значи да би због тога требало пред њим ничице пасти, али још мање понављати мантре о томе како су „ови“ исти или још гори од „оних“. Утолико пре што су Руси, и то не сурковљевци, њиме задовољни до мере да је на листи њиховог поверења претекао и претходнике и Тому и Дачића, свет са много дужим московским стажом од Вучићевог. На крају, док су „ови“ истрајавали под притисцима на руској причи, за то време су „они“, који су, је ли, исти или бољи од њих, ничим притиснути и терани, закукавали над укидањем Загребачке улице у Београду, сасвим очајни да ће им следећег лета у Ровињу неко због тога замерити, па су се у Новом Саду ујединили у захтеву за промену Устава. Право питање је, међутим, шта Вучића чека на другој обали.

2.

Ништа добро. Посебно пошто је и на свој и на врат Србије намакао баш сваку омчу коју су му амбасадори показали. Али Србија која неће, не уме или не сме – свеједно – да се одрекне Русије, и то у моменту кад су је се, својом вољом или мимо ње, пре других петлова одрекле све европске земље, не може имати поверење Запада. То, међутим, не значи да ће нас поново бомбардовати иако не треба сумњати да и у Вашингтону и у Бриселу постоји школа мишљења која ће рећи да с тим никад није ни требало престати. Та школа мишљења грозничаво ће Вучићу тражити алтернативу, али на сцени на којој су својим крвничким захтевима и немилосрдним трошењем затукли све што је дисало то неће били лако, још мање ће моћи брзо.

Не треба сумњати да ће, са друге стране, амбасадори који су својим централама слали извештаје како им Вучић једе из руке и како је само питање времена кад ће Путину увести санкције, сада брати кожу на шиљак, смишљајући изговоре како то да сада из руке једе Путину. Наравно, у њиховом интересу неће бити да јаве како их је Вучић издао, јер преварени амбасадор је рђав амбасадор, већ ће ствар приписати околностима и неразумевању Запада, који је за разлику од Руса, Србе стално притискао не дајући им ништа. На тај начин ојачаће и захтеви да се Србији направи нека пречица за ЕУ јер је ђаво – како у интерном речнику доживљавају Путина – однео шалу.

Наравно, биће ту и треће западне земље, које ће се на тамошњим форумима јавно згражавати над Вучићевом издајом, а дубоко у џепу му држати палчеве јер је упалио сијалицу и за њих.

3.

Како год, пошто је Путин одбранио Новорусију – а Бог зна колико би њен пад био опасан за Србију – мало није тренутак да одмах руше Вучића, да му на улицу изводе Срђу Поповића, друштво љубитеља Загребачке улице и вод снајпериста из домаћих агенција за обезбеђење, које су покуповали последњих година.

Уместо њега, рушиће Србију јер је лакше, а и у континуитету су. А то ће рећи да ће се сам Вучић веома брзо суочити с тим ко му је у влади његов, а ко му је у тамо у откоманди; који су га медији бранили што су његови, а који су му дати на реверс; ко му је у странку дошао, а кога су послали…

4.

Али да се вратимо Путину. Његов предстојећи долазак биће једна врста српског преласка Рубикона. Руси ће бити унутра, и они којима се то не допада с тим ће морати да живе, али да их избаце – мало теже. Истовремено, ако су се у Украјини тукли дубоко анализирајући потезе Слободана Милошевића из Крајине и Републке Српске, мало је вероватно да ће у Србију ући а да нису анализирали сопствене грешке из преднацистичке Украјине. А то значи да ће Русија још дубље ући у српску привреду, да ће почети да успоставља своју политичку структуру и да ће ући са својим медијима. Због приличног подударања интереса, Руси, за разлику од Запада, неће имати потребу да било коме за рубље мењају свест и уводе нови језик, попут оног чувеног србиша, којим говоре Тања Мишчевић и остали адепти култа. А то није мало.

putin-srbija

5.

Дакле, Србија ће се, кад Путин узлети кући, захвалити Европи на досадашњој подршци, уз поруку да их ми више не бисмо замарали? Не, то би урадиле будале. Тако се не разговара са оним ко ти купује пет милијарди евра твоје робе и увек може да ти откаже, утолико пре што си се сав напео и Русима извозиш тек милијарду. Али интеграције ће, ако не постану муњевите победом оне поменуте друге школе европског мишљења, бити успорене, и то је максимум који Србија сада може да поднесе.

Ако Вучића наставе да у Европи хвале као до сада, бар ћемо знати да су то они који, колико год закаснели, нису за то да се Србија у ЕУ прима технологијама мобинга или они који ће нас напрасно заволети што смо опет спремни да уместо њих изгинемо копајући за све њих канал до Руса.

6.

Поред све очигледнијег присуства Руса и промене у ритму евроинтеграција, Путинов долазак отвориће врата за формирање националног фронта. Утолико пре што ће његово постојање добро чинити и Русији и Вучићу: првима зато што је реч о суверенистичкој снази солидних потенцијала која не види излаз на другом месту до у чврстом везивању за Русију а Вучићу зато што само са националним фронтом и сопственим позиционирањем на средини политичке сцене моћи да на дужи рок преживи подизање на устанак петооктобарских елита и пратеће политичке менажерије.

Наравно, формирање тог фронта зависиће од неколико фактора: колико ће будући српски медији бити у прилици да развијају српско становиште – а то ће рећи да поведу коло, а да никог не уплаше – па до тога ко ће да победи у ДСС, где једни српску будућност виде уз Русију и у националном фронту, док други верују да је Москва далеко – док је Лондон одмах иза Сурдука – и у уједињавању против Вучића. Зависиће и од умећа Ненада Поповића да се позиционира на сцени, од способности Двери да разумеју нове околнсти и рачунских способности националне интелигенције да схвати да је у игри „партизана“ и „немаца“ боље бити последњи међу победницима него први међу лузерима.

7.

Шанса ће се отворити, макар толико да дежурни песимисти не могу да кажу како никаквих изгледа никад нисмо ни имали. И то неће бити шанса за власт већ за све, осим оних који су своју будућност градили на несрећи милиона и оних којима никад није пошло за руком да разумеју како највећи српски непријатељи не седе у Немањиној, већ далеко од ове несрећне земље. Победа неће зависити од Вучића, већ од тога хоће ли се – од политике и бизниса до медија – створити убедљивија екипа западно или источно од њега.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Путин или време за буђење

* Обавезна поља